Poglavlje 13: Orion

@03 = Godine 1284. do 1299. posle Ognja

     1.
     Dan je bio hladan.
     Sivi oblaci su se valjali preko neba, nošeni vetrom. Ledni vetrovi su povremeno jurišali preko aerodroma iznad Pećina, a tanki sloj leda pokrivao je piste. Kain je sedeo u trpezariji koja je gledala na njih, pijući kafu koja je isuviše brzo postajala hladna. Nije bilo toplo čak ni u trpezariji; veliki prozori kroz koje se videla pista bili su od običnog stakla, i to samo jednostrukog. Kain je znao kako da se prozorska okna naprave u dva sloja, sa tankim bezvazdušnim prostorom između, tako da dobro štite unutrašnjost sobe i od hladnoće i od žege; ali to je značilo da će mašine za pravljenje stakla morati da se preprave, a nikad nije bilo dovoljno ni vremena ni stručnjaka da bi se uradilo i ono za šta su metodi izrade već bili poznati.
     Nikada nije bilo dovoljno vremena za istraživački rad.
     Kain je slušao na pola uha dok mu je Jimal glasno čitao izveštaje.
     Jimal je bio jedno od Kavadove osmoro ili devetoro dece; Kain nije bio siguran koliko ih tačno ima. Kao i u ostalih meleza srebrnookih, koji su bili u Kainovoj službi, i u njega je koža bila gotovo isto tako tamna kao Kainova, ali oči isto tako srebrne kao u ma koga iz plemena Selvren. Dobio je odgoj kao svi srebrnooki, ali je odrastao u civilizaciji. Bio je po mnogo čemu - u društvenom pogledu sigurno - više stanovnik Istmarča nego pripadnik plemena Selvren. Imao je oko dvadeset pet godina, i bio tako dobro obrazovan i pronicljiv da je Kain u jednom trenutku razmišljao da li da mu ponudi da postane inženjer. Sa žaljenjem je morao da se odrekne svoje namere; jer, iako je Istmarč, bar na površini, raskinuo sa starinskim shvatanjima kastinskog društva koje su vladari nametnuli radnicima, još je bilo nekih predrasuda preko kojih čak ni Kain nije mogao olako da pređe. Iako bi njegovi inženjeri primili Jimala u svoje redove naizgled bez ikakvog roptanja, bili bi veoma nezadovoljni i postarali bi se da i Jimal to oseti.
     Jimal je bio, podozrevao je Kain, još inteligentniji od oca, iako mu je nedostajalo očevo ogromno iskustvo.
     "Učitelj Mersaj", saopšti mirno Jimal, "izveštava da je Orion jednom pitao za svoju majku, a jednom za svog psa."
     "Za svoju majku? Da li se često raspituje za nju?"
     "Da, gospodaru."
     "Je li pitao za oca?"
     "Ne, gospodaru. Izgleda da vas smatra svojim ocem. Ali pita zašto ga ne viđate češće."
     Kain klimnu. "Postaraću se za to. Nastavi."
     Jimal prelete pogledom preko štampanih izvoda koje je držao u ruci. "Jedan broj izveštaja odnosi se na stvari o kojima nemamo dobre informacije. Naši špijuni u Severnim zemljama nisu saznali ništa što bi bilo značajno; otvoreno govoreći, to su loši špijuni."
     "Teško bi se reklo da smo na špijuniranje divova potrošili onoliko koliko na druga područja. Bojim se da će se to morati promeniti."
     Jimal nastavi. "Ima nešto trulo oko smrti višeg inženjera Roma, ali to je zataškano. Ništa više. Jedina druga vest iz Severnih zemalja kaže da su divovi i te kako zabrinuti zbog pojave nove 'zvezde' kao i mi, a možda još i više; nisu toliko navikli, kao mi, da se pred njima pojavljuju stvari o kojim ne znaju ništa. Mi takođe nemamo pojma šta je to; spektralna analiza nije dala rezultate. Spektar te zvezde ne odgovara nijednom koji smo do sada videli. Nalazi se negde u Pojasu, i stravično je hladna, imajući u vidu koliki joj je sjaj. Mora biti da gotovo svu svoju energiju emituje u vidljivi spektar. Komandant pukovnik Dantes predlaže da pošaljemo sondu. Brod kojim ste vi putovali na Kasandru u dovoljno je dobrom stanju za takav put."
     Kain klimnu. "Uradite tako. Izvucite prethodno iz njega niskotalasne motore. Brod možemo ponovo izgraditi ako ne bude sve kako treba; niskotalasne motore ne možemo."
     "Da, gospodaru. Istražili smo u potpunosti tri od ukupnog broja neosvetljenih orbitalnih fabrika. Divovi se, gospodaru, izgleda ne interesuju za njih. Iako imaju prilično gust saobraćaj u orbiti, svih vrsta, gotovo se sav usredsređuje oko njihovih vlastitih fabrika. Još nemamo dovoljno analitičkih podataka da bismo tačno znali šta se nalzi u one tri fabrike koje smo istražili."
     "I još tačno ne znamo gde su otišli vladari?"
     "Ništa više od onog što već znamo. Nalaze se 'na udaljenosti od četrdeset svetlosnih godina.' Pod pretpostavkom da su nam rekli istinu, u šta sam sklon da posumnjam."
     Kain se zakikota. "Ciničan si gotovo kao i tvoj otac, Jimale. Dopada mi se to."
     Jimal se ovlaš pokloni.
     "Hvala, Gospodaru. Cenim vaš kompliment."
     Kain baci jedan oštri pogled naviše, na njega; Jimalovo lice je bilo savršeno mirno. Sam Kain je imao ono što je vladar Loga jednom nazvao 'gotovo savršenim kockarskim licem'; ali Loga nikad nije upoznao Kavadovog sina. "Dobro", reče Kain, poćutavši malo, "ne sumnjam."

     Džinovski brod Arskild stigao je uoči podneva.
     Kain je s neprekrivenim divljenjem posmatrao kako se spušta s neba; i pored izveštaja i holografskih slika letelice, sama njena veličina prevazilazila je svačije verovanje. U stvari, nije bila namenjena da radi u atmosferi, iako su Kainovi špijuni u Skupštini, dok su vladari još živeli u njoj, obaveštavali da su divovi vladarima pružili uveravanja da fuzioni motori letelice ne stvaraju nikakvo zagađenje; i zaista, kad se Arskild umirio posle spuštanja, merači radijacije koje je Kain dao da se razmeste oko piste jedva da su i zabeležili prisustvo ogromne letelice.
     Brod je na svojoj najvećoj osi bio dugačak gotovo čitav kilometar; i kada je Arskild dodirnuo sletnu pistu začuo se iznenada oštri prasak, jer se pojačana plastičnočelična prevlaka kojom je bila prekrivena kamena osnova piste zaista raspukla na nekoliko mesta pod ogromnom težinom Arskilda.
     Pošto se Arskild prizemio, prošlo je još deset minuta i ništa se nije dogodilo. Jedan vod istmarčkih ratnika prešao je u laganom trku preko piste i sada je stajao postrojen, čekajući na hladnom vetru, dok su se divovi pripremali da izađu iz broda.

     Na Kainovo iznenađenje, Skaald Laar je došao sasvim sam, ne računajući njegovog ljubimca, belog medveda na kaišu koji je bio pričvršćen za narukvicu iznad Laarove šake. Bio je lako obučen, uprkos tome što se Kainu činilo da je izuzetno hladan dan, i nije nosio svečanu odoru divova. Kain je dovolno poznavao pravila ponašanja divova da bi u tome video loš predznak. Nije nosio nikakvo oružje koje bi Kain mogao da vidi; jedino što je prepoznao bio je računar/odašiljač divova, koji mu je visio o pojasu. Laar je morao malo da se sagne da bi ušao u trpezariju, iako je Kain svojevremeno naredio da se tavanica u prostoriji podigne i da se ugrade nova vrata, navodno dovoljno prostrana da bi div kroz njih lako mogao da prođe.
     Skaald Laar se smesti u jednu posebno napravljenu stolicu koju mu je Kain pružio, uzdahnuvši sa olakšanjem. Kada su i Kain i Laar seli, divova glava je još za metar nadvisivala Kainovu. Kain se na vreme setio da Laara posadi na suprotnom kraju prilično dugačkog stola; ipak je morao malo da podigne glavu da bi se sreo sa pogledom diva.
     Nije ustao kad je Laar ušao.
     "Mogu li ti ponuditi neko osveženje?" učtivo zapita Kain.
     "Ako imaš sivke, svakako", zatutnja Laarov glas.
     "Nažalost nemam, Skaalde. Ne poznajem - hranu ili možda piće? - koje pominješ."
     "To je malčice alkoholizovan napitak, veoma ljut."
     Kain klimnu. "Mi ovde, u Istmarču, znamo veoma malo o Severnoj zemlji. Nadamo se da ćemo to izmeniti, ali danas ti još ne mogu ponuditi ništa drugo osim jela i pića koja potiču iz Doline. Imamo kuvano i začinjeno vino, pivo, razna žestoka pića i jedan istmarčki napitak po imenu kafa, koji deluje blago okrepljujuće."
     Div zavrte glavom. "Ne bih. Ali kad si već ljubazan, u ovoj prostoriji mi je pretoplo, da li bismo mogli malo da snizimo temperaturu?"
     "Svakako. Jimale, pobrini se za to i donesi mi kapu."
     Laar se namesti malo bolje u stolici i prekrsti ruke na grudima. Bio je to zadivljujući prizor; mala brda mišića pratila su mu i najmanji pokret. "Da počnemo?"
     "Sigurno. Priznajem, malo sam znatiželjan, Skaalde, u pogledu nekoliko stvari. Ma koliko da sam pokušavao, nisam uspeo da razumem mnogo od onoga što se događalo tokom poslednje godišnje četvrti." Kain se iznenada nasmeši. "U stvari, neka to bude poslednja decenija, pa ćemo biti nešto bliži istini."
     Div mu ne uzvrati osmeh. "Nisam došao, radniče, da raspravljamo o tvom nedostatku obrazovanja."
     "Molim te", veselo dobaci Kain, šireći ruke, "ne želim da te naljutim, Skaalde. Zar ne možemo učtivo da razgovaramo?"
     Laar nastavi, malo ljubaznije. "Ti spadaš među mudrije radnike, Kaine. Na tvom mestu i ja bih se uzdržavao da ne naljutim Skaalda diva."
     Kain proguta odgovor i ne dozvoli da mu se ma šta pokaže na licu. "Siguran sam da znaš, Skaalde, da su mi vladari oduzeli Prsten Svetlosti."
     Div razvuče usta u ogroman osmeh. "Prsten? Dabome da znam da ga više nemaš, radniče." Ako je to bilo uopšte moguće, osmeh mu postade još širi. "Znam to."
     Za trenutak je, duboko u Kainu, zavladala potpuna ukočenost; kao da se sav svemir zamrznuo oko njega u jednom jedinom trenutku večnosti. Lice mu se nije pomerilo, a njegov odgovor je brzo stigao. "Podozrevao sam da su mi oduzeli Prsten na tvoje navaljivanje, jer tako si se bio pogodio s njima, zar ne? Da ćeš im teraformirati novo boravište, a za uzvrat dobiti njihovo mesto i njihovu vlast nad ovom Dolinom?"
     "Da, takav je bio naš sporazum. Bilo je nekih neslaganja, čije te pojedinosti ne moraju interesovati, tokom kojih su Gospodari Svetlosti ubili mog brata Roma."
     Kain zamišljeno klimnu. "Skaalde, upravo to ne mogu da shvatim. Sa retkim izuzecima - a ti izuzeci su bili prestupnici, nalik na diva Rijabela - divovi nikada nisu pokazivali neko veće zanimanje za radnike. Moraš znati, Skaalde, da ćemo se boriti da sačuvamo slobodu. Ne kažem da ćemo pobediti u toj bici, ali budi uveren da ćemo je voditi. Šta je to toliko za tebe vredno u ovoj Dolini da ga možeš meriti sa sigurnim pogibeljama divova u takvoj bici?"
     Laar se zakikota, dubokim, zvučnim glasom. "To je, radniče, još jedno pitanje o kome nisam došao da raspravljam. Naši motivi te se ne tiču, već samo kako se naše želje odražavaju na tebe. Pomiri se s našom odlukom. Radili smo deset godina, argatovali kao nikada, da dobijemo pravo da vladamo ovom Dolinom kad iz nje ode T'Pauin narod. Pitaš me da li su smrti divova vredne te nagrade; divovi su već izginuli za nju, radniče, na stotine ih je poginulo u padovima i drugim nesrećnim slučajevima dok smo teraformirali planetu čija je sila teže još i veća od Zemljine. Jedino o čemu ćemo raspravljati, Kaine, jeste način na koji ćemo sprovoditi svoju vladavinu. Ako budeš sarađivao s nama, bićemo milostivi, i radnicima ćemo nametnuti samo ono što zahtevaju naše potrebe. Neophodna će nam biti pomoć radnika u upravljanju, kao što je bila neophodna i vladarima."
     "Možda", pomirljivo odvrati Kain, "ta bitka između nas neće ni biti potrebna. Dosta sam se nagledao ratova, dive. Mi, radnici, dobili smo priliku da gradimo nešto sami za sebe, prvi put u ovih deset i po stoleća. To nećemo moći ako budemo tuđi robovi, i nećemo moći ako budemo ratovali protiv divova. Skaalde, voljni smo da napravimo ustupke. Sigurno da ne želiš ovu Dolinu samo zbog nekog zamišljenog ugleda: sigurno da postoji razlog zbog kojeg želiš ovde da vladaš. Skaalde, ako mi obrazložiš zašto, možda ćemo moći da sprečimo krvoproliće." Kain je netremice gledao divu u oči. "Ako ne dobijemo vaše obrazloženje, budi siguran da će između nas biti rata."
     Laar je radoznalo gledao u Kaina. "Ući ćete u rat u kome ne možete pobediti? Sumnjam."
     "Jimale", pozva Kain, ne dižući glas, "koliko je sati?"
     "Pet i dvadeset dva, gospodaru."
     "Otprilike za sledećih pet minuta, Skaalde, tri meteora će pasti u vodu koja okružuje lednike iznad Severne zemlje. Vaši uređaji za uništavanje projektila, čak i ako ih uključite neće vam biti od koristi; meteori su samo ogromne stene obmotane s malo gvožđa. Direktni pogodak u jedan od njih iz fuzionog oružja mogao bi - kažem, mogao bi - malo da ga skrene s puta. Na žalost, vi niste u stanju da pošaljete takvu bojevu glavu protiv pokretnog cilja. Mislim da ste, u suštini, bespomoćni."
     Div je samo buljio u Kaina, kao da reči uopšte nisu delovale na njega. Medved pored njega oseti nešto od raspoloženja svog gospodara i zareža tihim, dubokim glasom.
     Savršeno sabran pred divovim pogledom punim neverice, Kain nastavi. "Mislim da možemo sačekati dok ne proveriš da li sam ti rekao istinu. Jimale, dospi mi još malo kafe, molim te." Kain se zavali u stolicu i stade da posmatra Laara.
     Laar je ostao nepomičan još nekoliko sekundi, a onda jednim prstom dodirnu uređaj koji mu je visio o pojasu. "Kera."
     "Skaalde?" Zvuk koji je dopro iz uređaja bio je toliko verodostojan, kao da je div sa grlenim glasom koji se čuo iz njega bio tu, pored njih u sobi.
     "Kos estevchi dla ir gon Kian. Ca senvet kentralli dlokumen. Simat. Div Laar se okrete Kainu, i s besom koji mu ni za trenutak nije omekšao u očima, reče: "Sačekaćemo."

     Za manje od četiri minuta brbljanje glasova eksplodira iz uređaja koji je nosio Laar. Kainovo poznavanje jezika divova bilo je veoma skromno; a uz toliko mnogo glasova koji su govorili istovremeno, mogao je samo da tu i tamo uhvati po koju reč. Laar je razgovarao sa svojim potčinjenima skoro deset minuta neprekidno, dok je Kain žudno čekao.
     Valjda minut pošto je Laar započeo svoju raspravu, Jimal se naže preko naslona Kainove stolice i prošapta mu u uvo: "Izvinite, gospodaru. Da li da pošaljem po nekog stručnjaka za jezik divova da presluša snimke ovog razgovora?"
     Kain posle kraćeg razmišljanja klimnu. Njegov razgovor sa Skaaldom Laarom se snimao da bi ga kasnije proanalizirali; da bi zaista mogao da ga da onima koji su znali jezik divova da analiziraju snimak još pre nego što Laar ode, nije mu palo na pamet.
     Počeo je istinski da ceni mladog Jimala.
     Kain je osećao kako temperatura u sobi opada dok su čekali, i on obuče kaput koji mu je Jimal doneo. Kada je završio razgovor sa drugim divovima Skaald Laar za trenutak ućuta, razmišljajući. Bes mu se stišavao, i kad je najzad progovorio, u glasu mu se, iako mnogo svetlosnih godina daleko od učtivosti, osećalo pre čuđenje nego bes. "Stavio si prenosnik mase na mesec. Dokle god ne pronađemo bazu iz koje si lansirao svoje meteore, ne postoji način na koji se možemo odbraniti. Ne možeš nas uništiti takvim oružjem, rekao bih, ali nas možeš grdno oštetiti."
     "Očekivao sam", odvrati Kain, "da će vam vladari dati da izgradite za njih odbrambena postrojenja protiv projektila i letelica oko Skupštine. Pripremili smo se za to. Ali pokazalo se da su naše pripreme protiv vladara bile uzaludne." On sleže ramenima. "Onda sam pomislio da bismo ih mogli upotrebiti protiv vas." Kain uzdahnu. "Slušaj, Laare. Ja nisam vladar, ali sam više nego dvaput stariji od tebe. Da li će biti ljubazan da me saslušaš?"
     "Izgleda da ću morati." Laar sumorno i zamišljeno spusti pogled na Kaina. "To što su Gospodari Svetlosti bili toliko opsednuti tobom - možda ipak nije bilo bez razloga."
     "Možda", složi se Kain. "Laare, hoćeš da vladaš nad nama. To razumem. Ne mogu da razumem zašto."
     "Teraformiranje Nove Skupštine", tiho odgovori Laar, "bio je let za džabe, mislim da je to izraz koji upotrebljavaju piloti kliznih brodova."
     "Vidim." Kainu se dah iz usta pomalo smrzavao u hladnoći prostorije. "Dvadeset četiri hiljade Semalijanaca i hiljadu osam stotina Turinera pokupili ste iz njihovih kuća i porodica samo zato da biste imali let za džabe."
     "Koliko dobro poznaješ divove, Kaine?"
     "Manje nego što bih voleo. Znam ponešto o vašoj prošlosti i poreklu, ali gotovo ništa o vašoj unutrašnjoj politici i običajima."
     "Bio sam još mladić kad si se ti vratio iz svog zloglasnog Progonstva, radniče, i otpočeo Dvadesetogodišnji rat. Već u tom uzrastu imao sam lomove svih većih kostiju u svom telu, u jednoj ili drugoj prilici. Dok su trajali tvoji ratovi sa Gospodarima Svetlosti, ja sam izrodio sedmoro dece. Uprkos zdravstvenoj zaštiti koja prevazilazi sve o čemu vi samo možete da sanjate, samo moje troje dece doživelo je zrelost, a moja žena je umrla na porođaju, rađajući sedmo. Sve to, Kaine, samo zato što imamo preveliku masu."
     "Pri... Zemljinoj... teži", reče Kain polako.
     Laar kao da se za trenutak iznenadi. "Shvataš, dakle? Rešenje?"
     "Mesec? Ne. Kain spusti pogled na sto ispred sebe, na paru koja se dizala iz kafe, a onda ga upravi na diva. "Mars. Spremate se da teraformirate Mars."
     "Da... da", reče Laar, "zaista si shvatio." U glasu mu se osetio prizvuk čuđenja. "Kaine, zadivljuješ me."
     "Kavade, dovoljno je rashlađeno", rasejano reče Kain. "Ne moraš dalje snižavati temperaturu."
     Jimal samo podiže obrvu, zbog toga što ga je Kain oslovio očevim imenom, ali ne reče ništa.
     "Biće vam, naravno, potrebni radnici", reče Kain. "Koliko?"
     "Ako budemo koristili radnike za sitne poslove koji su nama teški, moći ćemo da završimo teraformiranje Marsa za dvadeset do dvadeset pet godina. Ako budemo morali sami da radimo sve poslove, neću doživeti da vidim kraj, a možda neće ni moja deca."
     "Koliko?" strpljivo ponovi Kain.
     "Tokom prvih petnaest godina, sto pedeset do sto sedamdeset pet hiljada radnika u dobu između petnaest i četrdeset godina."
     Kain nije ni časa oklevao. "Ako pristanete da radnike uzmete samo sa onih područja koja su vladari nedavno napustili, i nijednog iz Istmarča ili Iglza, neću se mešati."
     Div za trenutak zatvori oči, a kad ih je opet otvorio izgovori samo jednu reč. "Dogovoreno."

     Istog dana predveče, dok je sunce zalazilo za rub planete Zemlje, a Istmarč polako uranjao u njenu senku, Kain izađe iz usamljenosti u koju se povukao posle razgovora sa Skaaldom Laarom i posla po pukovnika Dantesa.
     Čovek odmah stiže i ostade da čeka, stojeći, dok je Kain kao zver u kavezu kružio predvorjem svog stana. Kain nije s njim gubio vreme. Zaustavio se samo na trenutak, koliko da se obrecne na čoveka. "Dantese, jesi li video prepis pregovora između mene i Skaalda Laara?"
     "Jesam, gospodaru", smesta odgovori Dantes.
     "Izjavio je da poseduje Prsten Svetlosti, Dantese. Ustanovi da li je rekao istinu, i to brzo."
     "Da, gospodaru."
     Kain mu se iznenada unese u lice. "Hoću da ga dobijem natrag, Dantese. I dobiću ga."
     Kainov novi komandant pukovnik nije skidao pogled sa svoga gospodara duže vremena. "Gospodaru", reče komandant pukovnik Mondal Dantes, "ni za trenutak ne bih posumnjao u to."

     Nije prošla ni cela godišnja četvrt, a izbeglice sa obala reke Almandar počeše da naviru u Istmarč; starci i deca, jer divovi odvedoše odrasle i sposobne ljude.
     Izbeglice su stizale na hiljade, a u narednim godinama i na desetine hiljada. O starcima Kain nije vodio računa; ostavljao ih je da se sami snađu ili ne snađu, ako nisu u stanju.
     Ali deca, dolazila su i deca, noseći u sebi ogorčenu i duboko usađenu mržnju prema divovima, koja je svako dete pretvarala u budućeg ratnika. Neka porodica visokog roda, ili bar imućna, mogla je da računa da će koliko-toliko biti dobrodošla u Iglz, ili u Skupštinu kojom je sada vladao Iglz; ogromna većina onih na koje se taj opis nije mogao primeniti imala je samo jedno jedino mesto gde se mogla obratiti za pomoć: nijedno dete još nikada nije bilo vraćeno iz Istmarča. Oskudni potočić izbeglica vremenom se pretvorio u reku, a kako su godine prolazile i teraformiranje Marsa bivalo sve intenzivnije, reka se pretvarala u okean, okean ljudskih bića koji se slivao u Istmarč, tempom koji je bio postepeno sve jači i na svoj način - imao je Kain osnova da se nada - isto onako značajan kao što je bilo nadolaženje Jedinog okeana u praistoriji Doline.

     2.
     Kad nije mogao da uči, Orion je tumarao kroz Pećine. Stalno se nalazio pod nadzorom, iako u početku toga nije bio svestan. Morao je da hoda polako, jer Pinč je još bio štene, a štene ne može da ide brzo. Kada bi prešlo u kas, moglo je neko vreme da drži korak s njim, ali se stalno spoticalo o vlastite šapice.
     Nije mu smetalo što mora da ide polako; Pećine su bile očaravajuće.
     Imale su četiri horizonta. Na četvrtom, onom najnižem, radnici - fizički radnici, inženjeri i ratnici, bez razlike - živeli su, spavali i jeli; tu je bio i Orionov stan, i stan njegovog oca, Kaina. Iako ih još nije video, znao je da se fuzioni električni generatori takođe nalaze na najnižem horizontu. Na trećem horizontu su bile oružarnice - mesta gde su se pravila oružja - a na drugom horizontu su se ratnici vežbali u upotrebi ručnog oružja i tu su se nalazili i simulatori kliznih brodova. Iako je Orion imao utisak da na horizontu oružarnice nikada ne prestaje žagor radnika i brujanje mašina, kliznih brodova nikada nije bilo dovoljno za sve obučene pilote, da polete istinski, a ne samo u simulatoru.
     Kasnije je saznao, kada je jednom razgovarao o tome sa Kavadom, da su Pećine smišljene tako da radnici, na najnižim horizontima, budu najbezbedniji u slučaju vazdušnog napada. Klizni brodovi su bili na najvišem horizontu, zato da bi mogli što brže da izađu i uzvrate napad. U to vreme nije čak ni pomišljao na takvu mogućnost. Bio je to njegov novi dom, a poimanje vremena mu je bilo toliko neodređeno da je 'prošla godina' bila isto toliko davno koliko i vreme Kainovog povratka iz Progonstva. Pomisao da je neko pre trideset godina napravio planove i izgradio Pećine u kojima on sada živi bila mu je potpuno strana.
     Ono što je kod Pećina ostavilo na njega najveći utisak bila je činjenica da prvi put u životu može da ide gde god hoće, a da ga niko ne zaustavi.
     Ta sloboda, iako prividna, bila je očaravajuća.
     Proveo je neko vreme u radničkim barakama na četvrtom horizontu. Prvih nekoliko godišnjih četvrti koje je proveo u Pećinama pre no što su izbeglice počele stizati, bilo je to jedino mesto, u celom tom podzemnom prostranstvu, gde je mogao da nađe decu. Čak i na tako malom prostoru nije ih bilo mnogo i većinom su to bila deca Kainovih ratnika. Uprkos stalnoj izgradnji i probijanju novih tunela, u Pećinama je prostor bio ograničen, i nije bilo mnogo porodica koje nisu pripadale Kainovim ratnicima, inženjerima ili Srebrnookima. Većina odraslih radnika u Pećinama posećivala je na kratko vreme, jedanput u tri ili četiri nedelje, svoje porodice u obližnjem Telindelu, a dvaput godišnje poseta bi trajala po dve nedelje. Ako osete da im to vreme nije dovoljno, mogli su slobodno da napuste Pećine i nađu sebi zaposlenje u Telindelu ili Serloku, ili u ma kojoj od oblasti Istmarča. Malo ih je to činilo; plata u Pećinama bila je dobra.
     Uprkos činjenici da je, kao Kainov sin, zauzimao visok položaj u društvu, brzo je stekao prijatelje. Bila je tu jedna crnokosa devojčica po imenu Liza, malo starija od njega, otresita i pametna, koja je poznavala Pećine - i one prirodne i onaj ogromni, složeni splet tunela i hodnika - bolje nego što je Orion ikada upoznao Iglz. Bio je tu takođe i opšte omiljeni dečak čije ime Orion dugo nije uspeo da sazna jer su ga svi zvali Drekalo, zato što nikada nije uspevao da izgovori rečenicu a da neki njen deo ne uzvikne. U početku su mu deca postavljala pitanja o ocu, Kainu, ali Orion je odbijao da na njih odgovara i ponekad se čak i ljutio što ga pitaju, tako da su ga na kraju ostavili na miru i svi su počeli da se igraju zajedno, kao da je i on samo obično dete nekog ratnika.
     Provodio je sate, kad god je mogao, na prvom horizontu, gde se nalazio Komandni centar i gde su bili klizni brodovi. Komandni centar budio je u njemu radoznalost, a i ratnici su bili predusretljivi i odgovarali su mu na svako pitanje što su razumljivije mogli.
     Klizni brodovi su ga neobično privlačili. Majka mu je obećala da će jednog dana, kad poraste, postati ratnik i upravljati kliznim brodom kao - kao neko koga nije mogao da se seti.
     A sad mu je Kain obećavao to isto, i to sa još boljim kliznim brodovima od onih koje je Iglz ikada imao.

     Tokom tih prvih nekoliko godišnjih četvrti pošto ga je Kain doveo u Istmarč, Orion se polako prilagođavao. Ako i nije od prve zavoleo život u Pećinama, nije ga ni odbijao. Bio je navikao na otvoreno nebo nad sobom, na brda oko Iglza, i u početku je patio od klaustrofobije; ali posle jednog razgovora o tome s Kainom, shvatio je da je glupo da se plaši samo zato što uvek ima krov nad glavom.
     Malo po malo, sve više je počinjao da uživa u tim razgovorima s ocem, kad god je Kain imao vremena da mu se posveti. Ako je Oriona nešto mučilo, a njegovi učitelji Kavad i Mersaj nisu mogli da mu pomognu, Kain je uvek mogao. U Orionovom pamćenju, posle tih razgovora, pojavljivale su se ponekad čudne bele mrlje, ali one same po sebi nisu bile zatrašujuće; Orion nije još bio dovoljno star da bi ga uplašila sama činjenica da nečeg ne može da se seti. Neko vreme mu je smetalo što otac nema više vremena za njega, ali polako, tokom nedelja i bez pokušaja da zapodene takav razgovor s Kainom, postepeno je shvatio da kad god ima nešto važno da razgovara s Kainom, Kain je uvek tu.
     To ga je tešilo.
     Jedva da je u Pećinama sastavio dve nedelje, kada mu Kain jednog jutra, dok su zajedno doručkovali, objasni šta se desilo s njegovom majkom.

     Sedeli su za oguljenim niskim stolom od nekog crnog drveta, doručkujući kobasice, hleb i sir. Bilo je to jedino doba dana kada je Orion bio siguran da će videti Kaina. Iako bi preostalo vreme moglo biti krajnje nepredvidljivo, Kain je uvek bio prisutan za doručkom. (Hrana nije bila onako dobra kao što su mu služili u Iglzu, i on je to i rekao, iako niko nije obraćao pažnju na njega; ali bila je sasvim podnošljiva). Pinč je jeo zajedno s njima, što je oduševilo Oriona - sećao se kako je u Iglzu njegov - neko - zabranio da Pinč jede za istim stolom s njim.
     "Znam, Orione, da ti nedostaje mama, ali divovi su je odveli pre nego što sam uspeo da ih sprečim. Mersaj ti je pričao kako divovi odvode odrasle ljude da rade na teraformiranju Marsa. Tvoja mama je bila jedna od onih koje su odveli."
     "Oh." Orion ne podiže pogled na oca. Ponekad je bilo veoma teško gledati pravo u te crne oči. "Možemo li da je vratimo?" upita on.
     "Uskoro ćemo je vratiti, Orione."
     "Uskoro?" Ta reč je za Oriona imala samo jedno značenje. "Danas?" požuri da upita.
     "Ne, ne danas, Orione, ali uskoro. Ti i ja ćemo zajedno pobediti divove i vratićemo mamu."
     Orion je polako, deo po deo, shvatao i obrađivao u glavi tu rečenicu, a onda, pun nade, ponovo upita: "Sutra?"
     Kain se nasmeši. Imao je dobroćudan osmeh. "Sutra ćemo početi da pravimo planove, sine. Sutra." On malo nakrivi glavu. "Divovi", nastavi Kain, "imaju Prsten Svetlosti. Ono što moramo da uradimo, Orione, jeste da im otmemo taj Prsten. Kada budemo imali moć Prstena, divovi se više neće usuđivati da ti zadržavaju majku."
     "Gde je Prsten?"
     "U Severnoj zemlji, Orione. Tamo gde žive divovi. Da bismo spasli tvoju mamu, moramo otići i preoteti im Prsten, povratiti ga iz ruku divova."
     Orion iznenada razvuče usta. "U redu", složi se kratko. "Otećemo im Prsten."
     Otac mu uzvrati osmeh i tiho reče: "Hoćemo."

     "Umeš li da jašeš?" upita ga jednog jutra Mersaj.
     Bili su u Orionovoj sobi, gde su najčešće učili teoretske predmete, na samom kraju hodnika koji je vodio iz Kainovog petosobnog stana. U sobi su se nalazili krevet, ogromni pisaći sto i nekoliko stolica, od kojih je jedna bila dovoljno visoka da Orion dohvati gornju ploču pisaćeg stola. Orion je čak imao svoj vlastiti WC, tuš i kamin. Zidovi su bili od običnog rezanog kamena, isečeni laserom i mestimično pojačani kamenočelikom.
     Tog dana su radili čitanje i pisanje. Orion je ponešto već znao, jer je njegova majka svojevremeno mislila da je to važno, ali već je odavno shvatio da nema te nauke na svetu koju će dovoljno dobro znati da zadovolji Kavada i Mersaja. U nekim od stvari kojima su ga podučavali zaista je uživao - Kavad ga je, na primer, učio da baca noževe, a Mersaj mu je pokazao kako da čita stratešku kartu i kako da naredi računarima u Pećini da urade što god bude želeo. Druge stvari ga nisu naročito zanimale, iako mu nisu bile teške, a čitanje i pisanje je ulazilo u tu kategoriju. Nekim drugim predmetima nije uopšte mogao da shvati svrhu. Obdarenost za matematiku mu je bila, kako je Kain jednom primetio, prosto gnusna. (Orion nikada ranije nije čuo tu reč, i kada mu je Kain objasnio šta znači, zaljubio se u nju i sledećih nekoliko nedelja ju je u svakoj prilici upotrebljavao.)
     "Naravno da umem da jašem", smesta odgovori Orion. "Dok sam živeo u Iglzu imao sam ponija. Zvao se Teri."
     Mersaj klimnu. "Dobro. Spopala me je želja, ne znam ni sam zašto, da danas vidim malo neba nad glavom." Nešto mu je u magnovenju prešlo preko lica. "Da, ima skoro već čitava godišnja četvrt kako nisam izlazio na površinu zemlje. To je samo po sebi već sasvim dovoljan razlog. Komanda, kakvo je vreme napolju?"
     Glas računara se začuo iz ploče na zidu, odmah pored vrata. "Toplo u podne, predveče će temperatura opasti na nekoliko stepeni iznad nule. Preko noći će pasti na minus deset. Preporučuje se lakši ogrtač, ili samo koporan uniforme."
     Starac je za trenutak bio vidno uznemiren, ali odmah potisnu te misli. "Dobro", odluči on i nasmeši se Orionu. "Grabi svoj kaput i hajd'mo."

     Izjahali su na severnoj ivici Štita; samo tu, na severnoj i dole, na južnoj ivici, Kain se postarao da napravi kapije kroz koje se moglo ući ispod jedne strane Štita i izaći na suprotnoj. Ratnici koji su bili na straži ispred kapije mirno su ih pustili da prođu. Orion nije bio svestan žagora koji se podigao među njima kada se on pojavio. U Pećinama nije bilo žive duše koja nije znala za otmicu unuka Mastona Veramorna, i da to dete sada Kaina zove 'tata'. Bilo bi smešno, u krajnjoj liniji, kada bi crnokosi i tamnoputi Kain zaista bio otac tako plavokosog dečaka, i radnici su međusobno pričali o tome.
     Pošto su Orion i Mersaj zajedno izjahali napolje, ratnici počeše da razgovaraju. "Prvi put ga vidim", primeti jedan čovek, tvrdim naglaskom Serloka. "Plav kao vladar, a? Ako je to napravio Kain, onda je moj otac bio svilaš."
     Ratnik kome se obratio prezrivo otpljunu. "Taj otrov bolje da ti izađe na znoj", posavetova ga on. "Ako dečko gospodara Kaina zove tata, a gospodar Kain mu to ne brani, ko sam ja da se bunim?"

     Orion je tek tada prvi put video predeo oko Pećina.
     Jahali su ravnomernim korakom čitavo pre podne, idući na sever, prema Velikoj brani, kroz prostrana, ravna polja koja su okruživala Pećine. Sve su to bila obrađena polja, pod kukuruzom i pšenicom, i tamo gde su mogli da uoče ono nekoliko izrovanih puteva, koliko ih je bilo, Mersaj ga je vodio duž njih. Ponekad bi nailazili na bespuće u onom pravcu u kojem je Mersaj vodio pa su morali da jašu kroz žitno polje nekog siromašnog seljaka. To što su mu uništavali letinu nije brinulo Oriona; u Iglzu su stalno tako jahali, sem kada im nije bila na putu zemlja neke moćne porodice zemljoposednika, i tada bi je obilazili, čak i kad je to značilo poduže skretanje s pravca. U Istmarču, kako su Orionu kazali, nije bilo krupnih zemljoposednika, i zato Orion nije mogao da razume zašto Mersaju smeta kad nema puteva u pravcu kojim je krenuo, i kad moraju da gaze nečiju žetvu da bi mogli da nastave.
     Usput nisu sreli gotovo nikog; jedino su viđali seljake u daljini. Orion je jednom ugledao svračka kako kruži nebom, visoko iznad njih. To ga je jako uzbudilo, jer pre toga je retko viđao svračke; u Iglzu su ih toliko lovili da su bili gotovo istrebljeni.
     Mersaj, primetio je Orion, u stvari nije bio bogzna kakav jahač. Setio se da mu je rekao neko... (izbegavanje te određene misli postajalo je sve lakše, Orion bi sada jedva malo zastao u razmišljanju) neko, još dok je živeo u Iglzu, da stanovnici Istmarča, s obzirom da žive u ravnicama, a neki čak i pod zemljom, retko kad jašu konje, i da su loši jahači. Mersaj je sedeo na konju malo isuviše kruto, a uzengije su mu bile kraće nego što bi ih Orion vezao. Kad bi morao da provede u sedlu više od, recimo, pola dana, sigurno bi imao bolove u kukovima.
     Sredinom prepodneva pređoše preko nečeg što je od svega viđenog posle izlaska iz Pećina najviše ličilo na istinski drum; čak je i on bio sav obrastao u korov. "Ovo je nekadašnji istočni završetak Putnikovog druma", odgovori Mersaj Orionu na postavljeno pitanje. "Nekada je tu, malo više na istok od nas, postojalo selo po imenu Istmarč i niko nije živeo u Pećinama. Sada je to selo napušteno, ali tvoj otac je u njemu proveo detinjstvo."
     Još samo kratko vreme jahali su na zapad po ostacima druma, a onda su skrenuli s njega i stigli na mesto koje se, prema Orionovom mišljenju, razlikovalo od svega što je do tada video.
     Krenuli su uzbrdo. Orion je jahao ispred Mersaja, onoliko koliko ga je ovaj puštao da isprednjači. Nekako čudno se osećao, kao da se vraća kući; iako su brda bila zaobljenija i travnatija nego stenoviti obronci oko Iglza, ipak je to bilo planinsko područje, onakvo na kakvom je proveo život.
     Mersaj je jahao polako, kao da nešto istražuje, i bilo je već skoro podne kada su stigli na mesto gde on naredi da se zaustave i da naprave predah za ručak. Čistina na kojoj su sjahali bila je pored malog, gotovo presahlog potoka. Nekada, davno, na toj čistini je bila neka kuća; Orion je mogao da vidi gde su joj bili temelji. Ništa sem njih nije preostalo.
     Čistina je bila obasjana suncem a vazduh je bio miran, gotovo nepokretan. Velika brana se uzdizala visoko iznad njih; visoko u drveću videli su se drvozečevi, koji su se lenjo kretali u vrelini podneva. Orion skinu jaknu, pošto je privezao svog ponija za jednu jelu na ivici čistine, i Mersaj uradi isto. Ručali su zajedno na toplom suncu, a Mersaj ispi najveći deo sadržine jedne osrednje vinske boce.
     Oriona je zabavljalo što uopšte ne oseća potrebu da Mersaju skrene pažnju da neki čovek, u odelu trgovca ili putujućeg pevača, stoji na ivici čistine i posmatra ih. Mersaj kao da nije primećivao njegovo prisustvo, iako bi krajičkom oka morao zapaziti pridošlicu.
     Stari komandant zevnu i opruži se po travi, smotavši ogrtač pod glavu umesto jastuka. "Ja ću malo da dremnem, dečko. Ti možeš malo da se prošetaš, ako hoćeš, a onda silazimo natrag."
     Orion mu klimnu, ne rekavši ni reč, i za neverovatno kratko vreme Mersaj je već tvrdo spavao, hrčući, a čovek koji je stajao na ivici čistine priđe Orionu.
     "Zdravo, Loga", oslovi ga Orion.
     Riđokosi zastade za trenutak, malo iznenađen. "Ćao. Sećaš me se, je li?"
     "Da", polako i otegnuto izgovori Orion. "Jednom sam te sanjao, ali..." Oduševljeni osmeh polako mu se razli po licu. "... to nije bio samo san, zar ne?"
     "Jok." Loga se spusti na tlo pored Mersaja i udobno prekrsti noge. "Rekao sam ti da misliš tako, da ne bi nekom ispričao da sam bio s tobom."
     "Hoćeš li i sada da mi narediš da mislim da je ovo danas samo san?" radoznalo upita Orion. "To bi bilo gnusno."
     "Gnusno?" Vladar Loga se zakikota. "Jok. Izvini što sam ti prošli put brljao po glavi klinac. Ne bih to radio da sam smeo da poverujem da nećeš drugima pričati o meni."
     Nije to izgovorio kao pitanje, ali Orion shvati šta misli. "Nikome neću reći da si danas bio tu."
     "Dobro. Možeš i da pričaš, znaš - neću te sprečavati. Ali više bih voleo da to ne činiš, jer će Kain inače zabraniti da opet dođeš ovamo gore i sastaneš se sa mnom."
     "Nikome neću kazati", obeća Orion. On mahnu rukom u pravcu Mersaja, koji je ležao i hrkao. "Kako si ovo izveo?"
     "Zašto misliš da jesam?"
     Orion sleže ramenima. "Ne znam. Jesi li?"
     "Pre jedno desetak godina", odgovori Loga, "mi - vladari - vodili smo rat s Kainom. Kad se rat završio, svi smo se sastali da potpišemo mirovni sporazum. U jednom trenutku Mersaj i ja smo ostali nasamo skoro dvadeset minuta. Bila je to jedna od ono malo Kainovih grešaka. Ja sam ono što se zove telepat, Orione, kao što je i Kain. To znači da smo u stanju da čitamo nečije misli, da nekome usadimo u um određene misli. Ovaj Mersaj je prilično tvrdoglav momak; nisam uspeo da ga nateram da radi ništa što i sam nije želeo da uradi. Ali kad je u pitanju nešto što bi i on voleo da učini, ja mogu - pa, malo da pripomognem. To sam uradio danas, zato što sam hteo da razgovaram s tobom."
     "Zašto?"
     "Uglavnom, hteo sam da te obavestim da sam tu. Da ti kažem da ću ti, ako ustreba, i ako budem mogao, priskočiti upomoć." Loga sleže ramenima. "Kada sam ja bio mali dečak, jedan čovek po imenu Loden pružio mi je pomoć u trenutku kad mi je bila potrebna. Da je još među živima, sigurno bi mu bilo drago da ja pomognem tebi."
     "Misliš da mi je potrebna pomoć?"
     "Oh, ne znam", ljubazno odvrati Loga. "Pretpostavljam da je pravo pitanje da li ti misliš da će ti pomoć jednom biti potrebna?"
     Orion malo razmisli, a onda stidljivo reče. "A-ha. Čini mi se da hoće."
     "U redu." Loga mu se nasmeši. "Dopašće ti se da mi dolaziš u posetu", obeća on zauzvrat. "Pouzdano ti tvrdim da sam ja jedina osoba na jahaćem rastojanju od Pećina koja iole ima smisla za humor. Kain i tvoja dva učitelja - Mersaj i Kavad - iskreno da ti kažem, najmrgodnija su tri kučkina sina koja sam u životu sreo. Šteta, znaš; Kain je jedno vreme bio dobro društvo. To je bilo veoma davno."
     Riđokosi je imao zarazan osmeh, i Orion mu se takođe nasmeši, iako nije bio siguran zašto. "Ti poznaješ mog tatu, Kaina?"
     "Tvog ta..." Loga zaneme u pola reči, a osmeh na licu mu se polako rasplinu. "Kain je", upita on, pažljivo birajući reči, "tvoj otac?"
     "Da. Poznaješ li ga?" Orion je bio uporan.
     "Nekada sam ga znao."
     "Loga?"
     Loga pogleda u dečaka koji je sedeo ispred njega i ozbiljno upita: "Orione, smem li da te dodirnem?"
     Orion za trenutak razmisli, a onda odgovori potvrdno. "Smeš."
     Loga se malo nagnu unapred i dodirnu jednim prstom Orionov obraz, polako ga pomerajući prema slepoočnici. Orion oseti da ga nešto blago golica, kao pero, po jednom delu tela koje nije postojalo, a onda to osećanje izblede. Loga je obavio posao u trenu; onda je ispustio dug, tihi zvižduk i sklonio ruku. "Ovo ti nije valjalo", prošapta on samom sebi. "Proklet bio, Kaine, napravio si glupost."
     "Loga? Šta ti je?" upita Orion.
     "Ti nisi Kain..." Loga se opet preseče u pola reči, uz vidni napor. "Do đavola, do đavola, do đavola." Riđokosi ustade na noge jednim jedinim naglim pokretom i ostade dugo da stoji, kao kip. "Orione", reče on nazjad, "da li ti je Kain rekao da će tvoju majku preoteti od divova?"
     Orion klimnu i odgovori odlučno. "Da."
     "Tvoja majka nije kod divova, Orione." Oči plave poput fuzije nepomično su posmatrale Oriona. "Sva druga deca koju si video, sve te izbeglice sa obala Almandara, to da, toj deci su divovi odveli roditelje; ali Orione, kad je nestala tvoja majka, Rea, divova nije bilo nigde u Dolini."
     "Oh." Orion odjednom oseti muku u stomaku. "Tata mi nije rekao istinu."
     "Mislim da ti Kain nije rekao istinu o mnogim stvarima, Orione", oprezno reče Loga.
     "Da li da ga pitam zašto?"
     "Ako to uradiš, Orione, on će hteti da sazna otkud znaš da te je lagao, i tada više nećeš moći da se viđaš sa mnom."
     "Dobro." Dečakovo lice bilo je smrknuto koliko je to uopšte bilo moguće na nekom ko još nije napunio šest godina. "Neću ga pitati." Orion baci pogled na zaspalog Mersaja, potpuno obeznanjenog u toplom sjaju sunca, pa ga vrati na Logu. "Sad moram da se vratim. Treba li ovamo da dolazim kada budem hteo da te vidim?"
     Loga potvrdno klimnu. "Da. Ovo je pravo mesto. Na pristojnoj udaljenosti da možeš dojahati do njega - iznad nas ovde nalazi se ustava kroz koju Pećine dobavljaju najveći deo svoje ribe. Kad god budeš došao, naći ćeš me." Svetlost se spusti da ih dodirne a zatim, kad vihor i grmljavina odlaska utihnuše, Orion prodrma Mersaja.
     "Hajde, Mersaje," pozva ga dečak, potpuno nesvetan te prisnosti u obraćanju. Bila je to prva zapovest koju je u životu dao nekome. "Da se vratimo."

     Pogubljenja su bila predviđena u Pećini Dva, jednoj od četiri prirodne pećine koje uopšte nisu bile menjane tokom izgradnje podzemnih obitavališta. Bila je u obliku amfiteatra, sa blizu šest hiljada sedišta oko zidova, najveća prirodna pećina i drugo po veličini mesto u Pećinama. Od nje je bilo veće samo brodogradilište, gde su stajali klizni brodovi, na prvom horizontu. Pećina Dva bila je široka gotovo tri stotine i dvadeset, a visoka gotovo četrdeset metara. Osnova joj je počivala na četvrtom horizontu, a redovi sedišta po celoj njenoj širini uzdizali su se sve do drugog horizonta.
     Pogubljenja u Iglzu najčešće su se vršila vešanjem; javna pogubljenja u Pećinama obavljala su se laserskom vatrom. Bila su ređa od onih u Iglzu, što je Orion već znao. Jedina osoba koja je bila ovlašćena da nekoga osudi na smrti bio je Kain, a Kain je retko kad mogao da odvoji vreme za obred javnog pogubljenja. Kad Kain osudi nekoga, taj čovek ili žena umrli bi na licu mesta, od hica iz pištolja ili svetlosnog noža.
     Ali ovog puta Kain je hteo da to bude primerno i javno. Tri od četiri osobe osuđene na smrt bili su plaćeni špijuni divova, a četvrti je bio komandant Drugi, vođa zavere da se ubije Kain. U normalnim prilikama komandanta Drugog bi poslali na drugi svet tiho i bez mnogo gužve, ali pošto su već tri špijuna divova bila predviđena za javno pogubljenje, Kain je odlučio da iskoristi tu priliku.
     Loga nije bio u pravu, vremenom je shvatio Orion, kad je rekao da Kain nema smisla za humor. Iako je bilo tema za razgovor s kojima Kain nikada nije zbijao šalu, on je Orionu objasnio predviđena pogubljenja na način koji je Orion shvatio kao šalu.
     "Špijuniranje u korist divova je pogubna greška, Orione, i imam nameru da to svi dobro utuve; ali i pokušaj da se izvrši atentat na mene je, u najmanju ruku, isto tako rđava stvar." Kain je izgledao zamišljen. "Možda još i gora, zavisi koga pitaš."
     Orion je bio gotovo siguran da se Kain šali.

     Pogubljenja su bila predviđena za 5:30, tokom pauze za ručak. Mersaj je poveo Oriona, i sada su obojica čekali na Kaina. Stigli su pre najvećeg broja posmatrača. Svim ratnicima koji nisu bili na službi bilo je naređeno da prisustvuju pogubljenju komandanta Drugog, koji je pokušao da izvrši atentat na Kaina, i ratnici, većinom u uniformama, neki vodeći i svoju decu, punili su polako amfiteatar u grupama od pet i deset, dok su Mersaj i Orion čekali. Sedišta u amfiteatru bila su poređena oko zidova približno u tri grupe, po jedna za svaki od tri horizonta kroz koje se uzdizala Pećina Dva. Orion ugleda svoju drugaricu Lizu na drugoj strani amfiteatra, kako stoji u prednjem redu preko puta njega, zajedno sa ženom ratnikom za koju Orion pretpostavi da joj je majka, i on joj mahnu rukom.
     Preko praznog prostora u sredini amfiteatra devojčica samo hladno pogleda u njega i okrenu se na drugu stranu.
     Sedišta u najnižem redu, kojima se moglo prići samo sa četvrtog horizonta, bila su do poslednjeg ispunjena ratnicima kada se Kain, sa Jimalom samo na korak iza sebe, napokon pridruži Orionu i Mersaju u prednjem redu sedišta.
     U pesku na sredini amfiteatra bila su podignuta četiri stuba.
     Tačno u 5:05 tri muškarca i jedna žena dovedeni su do stubova i privezani za njih. Dok su ih lancima vezivali na određena mesta, Orion oseti kako ga neko vuče za rukav i okrenu se u sedištu. Liza je stajala u prolazu pored njegove stolice, a brada joj je podrhtavala. Orion je mogao da vidi da je plakala, i to nedavno.
     Ne obazirući se na Oriona, Kain samo oštro reče: "Vodite tu devojčicu odavde!" Nije se čak ni osvrnuo da vidi s kim to Orion razgovara.
     Orion se smesta usprotivi. "Ona mi je drugarica!"
     To zaustavi Kaina. On ustade sa sedišta i okrenu se da vidi devojčicu koja je stajala u prolazu. "Zaista? Jimale, ko je ovo dete?"
     "Liza Venere, gospodaru," spremno odgovori Jimal. "Ćerka komandanta Drugog Luisa Venerea i ratnice Irine Čaft-Venere."
     "Oh? Njen otac treba da bude pogubljen, zar ne?" Kain prvi put pogleda pravo u dete. "Lizo? Ko te je doveo ovamo?"
     Devojčica se ugrize za usnu, ali odgovori. "Majka, gospodaru."
     "Majka?" Kain je netremice gledao u devojčicu. "Za ime Svetlosti, zašto?"
     "Gospodaru", s mukom izgovori Liza, "rekla je da treba... da treba da vidim šta se događa onima koji su glupi." Okrenuvši se Orionu, ona brzo dodade: "Orione, preklinjem te, zamoli ga da mi ne ubije oca."
     Kain baci pogled unaokolo; počeli su već da privlače pažnju. "Orione", mirno upita on, "je li ovo dete tvoja prijateljica?"
     "Rekao sam već da jeste."
     Kain se tiho obrati Jimalu. "Dovedi mi roditelje ove devojčice." Jimal hitro klimnu, i u trenutku kada je već odred ratnika sa laserskim puškama zauzimao svoja mesta, dvadeset metara ispred osuđenika, komandat Drugi, Luis Venere, bi oslobođen okova i stuba za streljanje, i doveden, ruku i dalje u lisicama, pred Kaina. Njegova supruga Irina stigla je odmah za njim, mrko gledajući u svoju kćer. Žamor ljudi koji su sve vreme razgovarali pojača se naglo dok se to odigravalo, i Kain morade da vikne da se utišaju. U grobnoj tišini koja je nastala posle njegove komande, Kainove reči upućene Lizinim roditeljima, iako bez pojačala, daleko su se čule.
     "Imam samo jedno pitanja za vas oboje, i ako budete pokušali da slažete, znaću. Da li je ijedno od vas ikada preporučilo svojoj kćeri da se druži sa mojim sinom?"
     "Ne, gospodaru", odgovori ratnica Irina tiho. "Nikada nisam."
     Komandant Drugi Venere, lica oblivenog znojem, nije bio u stanju da izgovori ni reč; posle kraće pauze samo je snažno, odrečno, zavrteo glavom.
     Tiho, da se nije moglo čuti na razdaljini većoj od nekoliko metara, Kain reče: "Komandante Drugi, vi ste, rekao bih, najneverovatniji srećković koga sam u životu sreo. A sigurno je da ste i jedan od najglupljih." On dodirnu dugme na svom okovratniku, i reči mu se razlegoše kroz pojačalo. "Komandante Drugi, Luise Venere, stojite preda mnom osuđeni za veleizdaju. Zato što je moj sin molio da budete pomilovani, možete danas živi napustiti ovo mesto." On ukloni prst sa dugmeta i tiho dodade: "Drugi Venere, okreni se i gledaj. Gledaj pažljivo." Prst mu opet dodirnu dugme. "Tri preostala zatvorenika su kriva zato što su prihvatili da za novac vrše obaveštajni rad u korist divova. Nijedan od njih nije ni počeo da dela. Uhvatili smo ih veoma brzo, pre nego što su imali vremena čak i da uzmu novac. Ratnici", svečano izgovori Kain, "nišanite."
     U ogromnoj pećini zavlada mukla tišina, tako da se čak i u najvišem redu sedišta čulo kada su sigurnosni prekidači na laserima bili osobođeni.
     Kain izreče samo jednu reč:
     "Pali."
     Nije dugo trajalo, samo delić sekunde. Jedan od osuđenika kriknu, tako visokim glasom da Orion pomisli kako je to morala biti ona žena, a onda opet nastupi tišina.
     Lizin otac se onesvestio.
     Kain nije zatvarao liniju na svom mikrofonu. Njegove reči, upućene Jimalu, zaoriše se kroz pećinu. "Ovu kukavicu odvedite na Severnu kapiju i skinite mu odelo. Ostavite ga nagog na Putnikovom drumu. Nijedan moj ratnik ne sme mu naneti neko zlo, a to važi i za moje podanike; isto tako, niko mu ne sme ukazati pomoć. Njegov opis razaslati po čitavoj teritoriji Istmarča sa ovom naredbom. Izvršite odmah."
     Bilo je izvršeno.

     3.
     Orionov život je poprimio spori ritam, u skladu sa prolaženjem godišnjih četvrti, polaganom smenom godišnjih doba, laganim okretanjem Zemlje oko Sunca. Njegovo obrazovanje nesmetano se nastavljalo i školskim predmetima kao da nije bilo kraja; geografiji i istoriji, i matematici u dovoljnoj meri da može isplanirati letačku stazu bez pomoći računara. Sa žarom je prigrlio ratne nauke; pre svog desetog rođendana Orion je, na Mersajevo zadovoljstvo, bio u stanju da napravi strateški plan bitke, i to podjednako dobro sa vojskom naoružanom mačevima i strelama, kao i sa kliznim brodovima naoružanim laserima i projektilima. Nikada nisu vežbali ratne igre sa termonuklearnim naoružanjem, iako su ga Pećine imale. Kao što je Mersaj jednom rekao, kad imaš Ognjeno oružje treba samo da odabereš cilj i detoniraš uređaj, i to je sve. Orion je podozrevao da Mersaj ne voli nuklearno oružje, ne zbog toga što je bilo upotrebljeno u opštem uništenju koje se dogodilo više od dvanaest stoleća pre njegovog rođenja, već zato što za njegovu upotrebu nije bila potrebna nikakva veština, što je srozavalo vrednost ratničkog umeća.
     Vežbao je da leti kliznim brodovima u simulatoru mnogo pre nego što je Kain postao voljan da mu život izloži opasnosti u pravoj letilici. Već nekoliko godina Orionov život bio je ojađen zato što mu Kain nije dozvoljavao da poleti u istinskom kliznom brodu.
     Postepeno je postajao svestan da motre na njega najveći deo vremena, bilo da to obavljaju srebrnooki telesni gardisti ili neki od nenametljivih ratnika njegovog oca. Iako ga niko nikada nije sprečio da ode gde god poželi, obično je to bilo pod nečijim nadzorom. Najgore je bilo dok je bio mali; jedino kad je bio siguran da je slobodan od njih bilo je onda kad je izlazio da jaše sa Mersajem, jer niko u Istmarču, bio je ubeđen Orion, ne bi krenuo na konju za nekim, čak i kad bi mu život zavisio od toga. (Nije bio u pravu, kao što se ispostavilo; kasnije je saznao da je većina srebrnookih, čak i meleza koji su odrasli u Istmarču, mogla to s lakoćom da učini. Retko su ga pratili zato što je uglavnom izlazio da jaše zajedno s Mersajem; Kain je imao poverenja u Mersaja.) Nije često jahao; Mersaj nikada nije naučio kako treba da sedi na konju i često je imao takve bolove da nije mogao da hoda posle dana provedenog u sedlu. Osim toga, iako je Orion osećao jaku privlačnost prema Logi, Loga bi mu retko kazao nešto što on, blagodareći obuci u Istmarču, već ne bi znao iako je s vremena na vreme, na osnovu vlastitog iskustva, stari vladar ispravljao njegovo znanje istorije. U onim retkim prilikama kad je Kain mislio da je potrebno da s njim bude čuvar koga može da vidi, Kavad je igrao tu ulogu. Orion nije bio sasvim siguran u kom trenutku je shvatio da Kavadova prva i najvažnija dužnost u odnosu na njega nije bila da bude njegov učitelj, već izuzetno neupadljiv telesni gardist. Dobro je radio taj posao; Orionu nikad nije zasmetala Kavadova pažnja.
     Kako je postepeno rastao i dobijao na težini nadgledanje je znatno popustilo i konačno, prosudio je Orion, potpuno prestalo. Uostalom, za njega u Pećinama nije bilo neke istinske opasnosti; bio je svuda omiljen još kao dete, a u vreme kada su ga njegove dužnosti počele dovoditi u sukob s radnicima kojima je komandovao, bila je nezamisliva i sama pomisao da bi mu neki od njih naneo neko zlo. Da nije odrastao kao Kainov sin, bio bi idealni telesni gardist; poput Solana i poput Lodena, Orion je bio predodređen da ima snažno, telo, a učio je borbu golim rukama isto koliko i deca srebrnookih. Bio je ratnik po svemu osim po imenu mnogo pre nego što je sazreo da nosi uniformu.
     Jedno umeće nikada mu nisu rekli da uči, nikada nisu naredili da uči, i nikad ga iz njega nisu ocenjivali ni Mersaj ni Kavad ni Kain; ali da u tome nije uspeo, sve ostalo ne bi ništa vredelo.
     Naučio je kako da bude vođa.

     Imao je skoro sedam godina kad su deca izbeglica stala da pristižu u Pećine. Ona koja su uspela da stignu čak do Pećina uglavnom su bila ratnička deca bez roditelja, iz oblasti koje su divovi opustošili odvodeći odrasle radnike. Većina ih je bila tek nešto starija od Oriona, i mnoga su već dobila nešto malo obrazovanja od svojih roditelja, pre nego što su ih divovi odveli. Kainova vladavina se jedva osećala u tim oblastima, a Maston Veramorn nije obraćao nikakvu pažnju na njih, izuzev svoje vojne baze u Skupštini. Prvi put u istoriji Doline nad njima nije bilo čvrste vladavine; i zato su, imajući u vidu situaciju koja je vladala tih dana duž obala Almandara, ratničke veštine bile dobrodošle, i praktikovale su se u meri u kakvoj ih te oblasti nisu videle još od ustanka u Erebionu - a i on je u glavama većine radnika bio samo jedan od događaja obavijenih maglama istorije, samo nešto što se dogodilo nekada davno njihovim pra-pra-pra-pradedovima.
     U početku radnici nisu primećivali da je najveći broj dece koja bi uspela da dopru čak do Pećina, prošavši pored izbegličkih logora u Serloku i Telindelu, upravo bio poreklom iz ratničkih porodica.
     Koincidencija je bila jedna od ono malo reči, saznao je Orion, koje je njegov otac izgovarao sa vidnim prezirom; poverenje je bila druga. Tek posle Kainove smrti Orion je shvatio da mu je otac psovao, kad god bi upotrebio te reči.
     Orion po prirodi nije bio ciničan; ipak, naučio se skepsi i to dobro, u rukama najvećeg skeptika kojeg je svet ikada imao.

     Onog dana kad je upoznao Bezimenog igrao je jednu društvenu igru sa Lizom, sedeći na praznim sanducima u hodniku, na nižem jugozapadnom horizontu. Pinč je bio pored njega; obično je uvek bio, izuzev kad je Orion odlazio u brodogradilište ili oružarnicu, gde je životinjama bio zabranjen pristup. Pas je sad već bio sasvim odrastao i iznenađujuće je ličio na onog prvog Pinča, s kojim je Orion živeo u Iglzu. Da je lov bio onako opšte omiljena zabava u Istmarču kao što je bio u Iglzu, Pinč bi bio divan lovački pas.
     Hodnik u kome su se nalazili povezivao je skladište sa nizom radničkih baraka, i u njega je retko ko zalazio. Bio je odlično mesto, za igranje društvenih igara.
     Igra koju su igrali nije bila složena, ni izdaleka onog reda veličine kao ratne igre koje je igrao sa Mersajem. Imala je dve flote kliznih brodova; divovsku i istmarčku, koje su napadale jedna drugu, a poeni su se dobijali kad se unišiti neprijateljski klizni brod ili se osvoji neprijateljska teritorija. Kad bi deca Istmarča igrala takve igre, izmišljeni ratovi su se obično vodili između Istmarča i Iglza; ali oni koji su igrali s Orionom brzo su naučili da su kod njega loši momci isključivo bili divovi.
     Igra se u osnovi sastojala u izračuvanju verovatnoće uspeha, uz nešto popusta kod odbrambenih pozicija (što je, kako je Mersaj uveravao Oriona, bio slučaj i u stvarnoj bici). Orion je igrao oprezno i stalno je pobeđivao Lizu. Ona je imala izraženiji dar za taktiku od Oriona, ali nije imala strpljenja, bila joj je potpuno strana ideja da čeka dok ne dođe u povoljan položaj.
     Orionu nije ni padalo na pamet da je pusti da pobedi, čak ni da joj objasni zašto stalno gubi; Mersaj i Kavad to nikada nisu činili s njim. Ili će sama pronaći u čemu je stvar, ili nije vredna rešenja.
     Drekalo se pojavio u trenutku kad je Liza upravo gubila svoju četvrtu igru u bezglavo smelom napadu na život i smrt da uništi Orionov generator Štita. Da je uspela, Liza bi lako dobila igru, ali verovatnoća u korist njenog manevra bila je, prema Orinovoj proceni, otprilike šesnaest do sedamnaest odsto, i kocke nisu nikako padale onako kako bi trebalo da bi manevar uspeo.
     Kocke su bile najveći razlog što Orion nikada nije igrao ratne igre sa Kainom. Neki čovek po imenu Lukas svojevremeno je naučio Kaina da vara na kocki tako savršeno da je to zadivljavalo Oriona.
     "Ćao, Liza, ćao, Orione", uzviknu Drekalo kad se ukazao na vidiku iza okuke hodnika. Vodio je sa sobom krupnog dečaka koga Orion do tada nije video, tamnoputo dete sa zemaljskim oblikom očiju. "Šta radite?"
     "Igramo neku blesavu igru", ogorčeno odvrati Liza. "Ko ti je taj?"
     "Moj novi drugar", vatreno izjavi Drekalo. "Upoznali smo se jutros i on mi je ispričao kako su mu divovi odveli roditelje da rade na planeti i kako su morali da prepešače ceo put od Turina do Singera, i da nisu mogli da ostanu u Singeru jer nema dovoljno kuća da se stanuje i da su morali da giljaju opet do Serloka, odakle se jedna grupa klinaca dovezla do Pećina."
     Liza odmeri dečaka sumnjičavim pogledom. "Kako se zove?"
     To kao da preseče Drekala. "Uh, ne znam." Orion poče da se smejulji, a Drekalo mu dobaci jedan besan pogled i okrenu se dečaku. "Kako ti je ime?"
     "Nemam imena", ravnodušno odgovori dečak, i Orion mu se glasno nasmeja.
     Nije se smejao onome što je dečak rekao, iako ga nije razumeo. Ali u Iglzu, kad god su se posmevali ravničarima - za koje se znalo da su toliko glupi da jedva znaju da svoj izmet izbacuju niz vetar - naglasak koji su upotrebljavali bio je upravo taj kojim je govorio ovaj dečak.
     "Šta je smešno", viknu Drekalo.
     "On", odvrati Orion, pokazujući prstom. "Smešno govori."
     Drekalo samo za trenutak ostade bez reči, a onda, bez upozorenja, udari Oriona pesnicom u lice. Orion je sedeo na sanduku, i od udarca je pao na zemlju. Pinč odmah skoči kao munja, sa hladnog tla, i ogoljenih očnjaka baci se na Drekala.
     "Pinče, lezi!" oštro zapovedi Orion. Pas odmah sede, dok mu je svaki mišić podrhtavao a režanje još bilo u grlu... Orion se lagano uspravljao na noge, otresajući prašinu sa pantalona na mestima gde je prljavština iz hodnika dospela na njih. Onda se nasmeši Drekalu, koji je podozrivo buljio u Pinča, koraknu napred i šutnu većeg dečaka nogom u bradu, potom kroči u stranu i istom nogom udari ga opet u zadnju stranu kolena. Zatim uhvati Drekala za članak desne ruke, u trenutku kad je dečak počinjao da pada, i tresnu zajedno s njim na zemlju, puštajući da protivnikovo telo ublaži njegov vlastiti pad. Za preostalo dvoje, koji su sve to posmatrali, ti pokreti su se gotovo stapali u munjevitom toku, koji se završio sa Drekalom ničice na zemlji i Orionom na njegovim leđima, dok je Drekalova desna ruka bila zavrnuta uspravno u vazduhu iza njegovih leđa. Drekalo samo zastenja, a Orion mu još malo uvrnu ruku. "Pusti nož", mirno mu naloži.
     "Jaooj... U redu, predajem se", zakuka Drekalo, i Orion ga smesta pusti, koraknuvši unazad do mesta na kome je sedeo Pinč i posmatrao šta se događa.
     "Hoćeš li opet?"
     Drekalo sede, naslonivši se leđima na zid hodnika i zavrte glavom, kriveći lice od bola kad je pokrenuo ruku. "Neću... Ali on ne govori smešno, govori kao Semalijac. Ti govoriš smešno."
     Orion sleže ramenima. "Nisam ništa loše mislio, Drekalo. Samo sam se iznenadio." Potom se okrenu dečaku iz Semalije i opet se nasmeši. "Dakle, nemaš ime? Zašto?"
     Dečak je ravnodušno posmatrao Oriona. Nije se još nijednom nasmešio. "Uzeli su mi ga divovi. Uzeli su mi ga, zajedno sa našom kućom i sa mojim roditeljima."
     "Oh." Liza ga radoznalo pogleda. "Pa, kako onda da te zovemo, Bezimeni?"
     "Kako hoćete." Dečak se obrati Orionu. "Šta si to uradio Drekalu, kakav zahvat - hoćeš da mi ga pokažeš?"
     Sama pomisao da neko želi da nauči ono što su Kainovi telesni gardisti morali znati iznenadi za trenutak Oriona. "Zašto?"
     "Nikada još nisam video nekoga da to radi", jednostavno odvrati dečak.
     "Zaista?" Orion mu se nasmeši. "U stvari, nisam to izveo kako treba. Kavad bi me ukorio."

     "Radi šta?" upita Kain.
     "Učio ih je", jasno reče Jimal, "borbi golim rukama, gospodaru. Boračkim veštinama plemena Selvren, karaatariju i šotaku. A onda su igrali jednu ratnu igru koja je predstavljala napad na Severnu zemlju."
     "Jesu li?" Kain se nasmeši, što je Jimal retko viđao na njemu. "Jesu li, zaista?"
     "Da, gospodaru. Želite li da preduzmete nešto?"
     "Ne, ne. Pusti ih. Ko su bila ta deca?"
     "Liza Venere..."
     "Dabome." Kain klimnu.
     "...Džekson, sin ratnika Donalija, bez prezimena - zovu ga Drekalo; i dete iz Semalije koje je upravo stiglo u Pećine, Kenijan Temera."
     "Temera?"
     Ton Kainovog glasa uznemiri Jimala i on izvi jednu obrvu. "Gospodaru? Nešto nije u redu?"
     "Dečak je sam došao? Bez dede i babe ili nekih rođaka?"
     "Sam, gospodaru. Većina ih dolaze sami, kao što ste i zahtevali. Bez porodica." Jimal poče da udara po tipkama video-ploče koju je stalno nosio sa sobom. "Deca su u Serloku bila podvrgnuta ispitivanju i testiranju pre nego što smo ih doveli ovamo, i mislim... evo." Jomal hitro prelete pogledom preko rezultata ispitivanja i testiranja. "Rezultati na testovima dobri do odlični; ispitivanje je, izgleda, ukazalo na neke emocionalne probleme, što u ovim okolnostima nimalo ne iznenađuje. Porodica Temera je bila prilično ugledna u Turinu pre nego što su vladari abdicirali. Oba njegova roditelja odveli su divovi, i bar jednog od roditeljevih roditelja. Dete je napustilo Turin sa prababom, koja je umrla na putu za Singer. Od tada je sam." Jimal zastade. "Želite li da vidite dete, gospodaru."
     Umrla je na putu ovamo, pomisli Kain, a onda, možda to i nije bila ona. Trebalo bi da bude njegovih godina, ili veoma blizu. Radnici, jednostavno, nisu tako dugo živeli bez pomoći velemladosti. U svakom slučaju, ne mnogi. "Ne, ne." On odmahnu rukom, otpuštajući Jimala. "Za trenutak mi se to ime učinilo poznatim, ništa više." Lako bi mogao da proveri - samo da pita dečaka kako mu se zvala prababa. Kain ni za trenutak nije ozbiljno pomišljao da to uradi. "Možeš da ideš, Jimale."
     Jimalov izraz lica se ni za dlaku ne promeni. "Da gospodaru."

     4.
     Razgovor je bio tih, glasovi prigušeni. Snimak je bio loš; većina glasova bila je toliko nerazgovetna da je Kain, dok je slušao, morao prilično često da gleda u transkript koji mu je Jimal pripremio.
     Bilo je bar sedam različitih glasova, obeležnih na transkriptu kao Glas Jedan, Glas Dva, i tako dalje. Jedino dva glasa imala su imena onih kojima su pripadali. Jedan je bio neki suludi tip po imenu Tolrin, koga Kain nije hteo da pogubi jer je okupljao oko sebe nezadovoljne radnike koji su potencijalno bili opasniji od njega. Drugi glas je pripadao Irini Čaft-Venere, majci Lize Venere.
     "Shvati", govorio je muški glas, "Kain je tu, i tu će ostati. Možeš da voliš njegovu politiku - ja je ne volim - ali ona je najčešće razumna, a kada to nije, onda tako izgleda samo zato što Kain neće da objašnjava šta radi."
     Tolrin: "Dobro, a zašto neće da objašnjava? Do đavola, nismo glupi, i ako za ono što radi postoje razlozi, imamo pravo da ih saznamo."
     Irina Čaft-Venere: "U stvari, postoji samo jedno jedino pitanje, zar ne? Da li da mu verujemo kad kaže da ne zna kako da sintetizuje velemladost ili da mu ne verujemo? Ako poverujemo da zaista istražuje to pitanje, postupićemo glupo ako ga oborimo; čak i brzi, uspešni udar prekinuće naučna istraživanja. Ako mu ne verujemo, onda smo glupi što ga ne obaramo s vlasti."
     Muški glas: "Šta je s dečakom?"
     Čaft-Venere: "Taj dečko je kao mi. Daje mi nadu."
     Ženski glas: "Ne verujem mu ništa više nego Kainu. Ako je on Kainov sin, onda sam i ja."
     Muški glas: "Ne mari, zar ne? On je Kainov naslednik."
     Ženski glas: "Naslednik čoveka koji ne stari? Mogu da zamislim položaje sa svetlijim izgledima na budućnost."
     Čaft-Venere: "On je još dete, ali ima izgleda. Naša deca se druže s njim. Kain nema prijatelja među nama; njemu ništa ne znači kako mi živimo. S dečakom neće biti tako."
     Na snimku za trenutak zavlada tišina. Onda se neki muški glas ponovo oglasi. "Kain ima razloga što dečaka drži ovde. Svoje razloge, ne naše. Svi ste videli tog crnookog kopilana na delu; da li zaista verujete da će dečak odrasti i zadržati vlastito mišljenje?"
     Opet kratki muk.
     Čaft-Venere: "I veća čuda su se događala."

     U normalnim okolnostima ne bi zajedno bili posvećeni, ali Orion je to tražio i Kain je pristao, iako su prema normalnim merilima, bili dve do tri godine premladi da postanu ratnici. Sutradan posle svog desetog rođendana, 9. dana jeseni godine 1289. posle Ognja, Orion i njegova tri najbliža prijatelja, Liza, Drekalo i Kenijan Temera postali su svi zajedno ratnici.
     Svečanost je bila ista ona kojom su ratnici bivali posvećivani, obavezni da služe Svetlosti, već više od sedam stoleća. Četiri prijatelja nisu ništa jela dva dana; drugi dan je bio 8. dan jeseni, Orionov rođendan. Nisu slavili Orionov rođendan - to je bio običaj u Iglzu, i deca u Istmarču nikada nisu čula za to. Posle svog prvog rođendana provedenog u Pećinama, pre četiri godine, ni Orion nije više nikada mislio na to. Proveo je svoj deseti rođendan jašući sa prijateljima, a uveče 8. dana jeseni, sve četvoro su se obukli u svečane uniforme ratnika Istmarča i dobili na poklon mačeve koje po svoj prilici nikada neće upotrebiti, sem što će ih nositi u svečanim prilikama.
     Tu noć proveli su zajedno, opasani mačevima, klečeći i meditirajući u ratničkoj kapeli na drugom horizontu, tačno iznad oružarnice. U kapeli nije bilo električnih sijalica ni lebdećih svetala, samo tradicionalnih voštanih sveća, i kad je noć stala da bledi one se već gotovo do kraja istopile.
     Tokom te noći Orion je u jednom trenutku izašao iz svoje svesti i ušao u veliku tamu; a kada se vratio, i svet oko njega ponovo dobio čvrstinu, obreo se na istom mestu na kome je bio, klečeći ispred ogromnog oltara Svetlosti. Liza, Drekalo i Bezimeni klečali su pored njega, a britki, zlatasti zraci bledeli su i stapali se sa ništavilom iz kojeg su i izronili.
     Orion nije mogao da se seti gde je bio, samo je pamtio osećanje topline i sigurnosti i pripadanja kakvo nikada ranije nije doživeo ni u Iglzu ni u Istmarču, a i ono malo što se vratilo zajedno s njim brzo je iščilelo i ostavilo ga da kleči, ukočen i bolan od bdenja, na ledenim kamenim pločama.
     Taj prvi dan proveli su kao i svi ratnici Istmarča, a ujutro su bili raspoređeni po svojim odredima; uveče se Orion obreo na straži na Južnoj kapiji, dok su Drekalo i Bezimeni stražarili na Severnoj. Tokom tog stražarenja bili su, u teoriji, jedini čuvari pristupa u Pećine. Nisu jeli tri dana i probdeli su dva, i Orion je čitav taj dan i noćnu stražu proveo u lelujavoj, omamljenoj odlučnosti da ne zaspi. Nije znao kako su drugi prošli.
     Liza je te godine napunila jedanaest i bila je viša od Oriona. Orion se godinama kasnije sećao kako je gleda odozdo, dok se ona naginje i šapuće mu, kao da je posredi neka velika tajna. "Mislim da mi se dopadaju tvoje ruke, a znaš zašto?" Nije, međutim, sačekala da odgovori. "Zato što su bile jedini deo tvog tela koji nije zablistao kada je došla Svetlost. Oči su ti bile kao dva sunca." Orion, međutim, nije znao šta time hoće da kaže.
     Sutradan je Kain poklonio Orionu jedan klizni brod.

     Jedan ratnik koga Orion nije poznavao izveze Orionov klizni brod iz brodogrališta; nisu još verovali Orionu dovoljno da bi ga pustili da to sam uradi. Orion je čekao na pisti na površini, dok se vrata na trupu u zemlji nisu otvorila i dok ratnik nije podigao letelicu naviše da izađe iz podzemnog brodogradilišta. Potom ju je postavio na dvadesetak metara od mesta na kome su stajali Kain, Jimal, Mersaj i Kavad. Liza je bila sa Orionom, a bio je i Bezimeni; Drekalo je uspeo da rezerviše vreme na večito zauzetom simulatoru, opredelivši se da usavršava vlastite letačke sposobnosti radije nego da posmatra Oriona kao prvi put poleće u pravoj mašini.
     Orion zakopča sve kaiševe pod budnim okom ratnika, a kad je završio, čovek mu zavuče ruku unutra i ćutke mu zategnu kaiš oko kukova, tako da se Orion jedva mogao kretati.
     Stojeći daleko od kliznog broda, ne skidajući pogled sa Oriona, Mersaj se tiho oglasi. "Gospodaru? Zar ne mislite da je malo premlad za ovo?"
     Kain pogleda u Mersaja, a zatim u Kavada. "Kavade, da li i ti misliš da je Orion isuviše mlad da upravlja kliznim brodom?"
     Srebrnooki starac nije oklevao. "Refleksi su mu odlični, gospodaru, ali još ne shvata da bi mogao da strada."
     Kain se nasmeši. "Znači, svi se slažemo. Volim što sam naišao na saglasnost ljudi čije mišljenje cenim." On se ponovo okrenu prema Orionu, koji je upravo obavljao operaciju puštanja motora u pogon.
     Mersaj razmeni pogled sa Kavadom. "Gospodaru Kaine, zašto ste Orionu dali ovaj brod?"
     "Orion se", odvrati Kain, "ne slaže sa nama."

     Orion je završio sve provere pre uzletanja i sada je preletao pogledom preko table sa instrumentima. Iz kliznog broda su bila uklonjena oružja i to ga je nerviralo - na simulatoru je bio jedan od najboljih nišandžija na prividne neprijatelje u svojoj dobnoj grupi. Izuzev toga, sve ostalo je izgleda bilo u redu. Štit kliznog broda radio je punom snagom, fuzione ćelije bile su upaljene i potiskivači su se zagrejali. Biljka za održavanje života bila je takođe uklonjena iz kliznog broda, a Orionovo 'letačko odelo', iako napravljeno od istog vatrostalnog materijala kao i pravo letačko odelo, nije imalo priključke za dovod kiseonika i helijuma. To je i te kako skraćivalo dužinu leta; u pilotskoj kabinil je bio tek toliko vazduha da odrasli čovek može da diše deset minuta. Orion je izračunao da će njemu stajati na raspolaganju petnaest minuta, iako ni za trenutak nije očekivao da će mu Kain dozvoliti da i toliko ostane u vazduhu prilikom ovog prvog leta.
     Poslednje što je uradio bilo je da otvori komunikacioni kanal sa zemljom. Nije dobio komandanta leta kojeg je očekivao; umesto njegovog, Kainov glas se začuo iz prijemnika. "U redu, sad pažljivo slušaj. Ako zabrljaš, čekaćeš dok ne napuniš trinaest godina - u najmanju ruku - pre nego što ponovo pipneš neki klizni brod. Gore, zaokret i spust; kliziš po zemlji, s kljunom naviše. Nemoj pokušavati da se razmećeš. Štit ćemo ostaviti isljučen sve vreme. Ako dobiješ signal vazdušne uzbune dok si tamo gore, nemoj se prepasti. Imaš najmanje tri minuta od kad se začuje znak za uzbunu do trenutka kad moramo da podignemo Štit; za tri minuta i slepac može da aterira. Jesi si shvatio?"
     Ispod svog šlema, Orion se smešio. Kain je bio zabrinut, mora da je bio; nije verovao da Orion zna najosnovnije stvari o ratnom letenju. Ipak, ne dozvoli da mu se po glasu nasluti taj smešak. "Da, gospodine."
     Nastupio je kratki muk, a onda se opet čuo Kainov glas. "Spustite Štit."
     Orion nije gubio vreme; podigao je kljun broda pomoću stabilizirajućih mlazeva i upalio potisne motore sa deset procenata jačine ispod crvene crte.
     Klizni brod polete pravo naviše.
     Kain je hladnokrvno posmatrao kako Orion okreće klizni brod oko ose nekoliko puta, a onda vežba luping, prvo blag, a zatim oštriji. Nije prošlo ni pet minuta, kad Kain dodirnu mikrofon na svom okovratniku i reče: "Dobro je, Orione, sada se spusti."
     Klizni brod se nalazio usred dugačkog zaokreta oko piste kada je Kain to izgovorio; završio je polukrug i došao u položaj koji je otprilike odgovarao sletanju, kao što je Kain naložio Orionu.
     U poslednjem mogućem trenutku klizni brod zastade u vazduhu, umiri se na stabilizujućim mlazevima, i uključi mlaznjake ispod trupa tako da je ostao da lebdi, gotovo nepomično, četrdeset metara iznad otvorenih vrata trapa na površini zemlje.
     Kain dodirnu dugme mikrofona. "Orione", reče on mirno, "nemoj to pokušavati. Teže je nego što izgleda."
     Klizni brod je lebdeo još za trenutak, a onda polete naniže kao kamen. Nije usporio ni kad je propao ispod otvorenih vrata na trapu.
     Čuli su tresak u podzemlju, i Kain samo reče: "Hajdemo dole."
     Orion je, u stvari, već bio kod vrata na trapu kada je shvatio da je u nevolji. Kretao se suviše brzo, a na simulatoru sve što je trebalo da se uradi bilo je da se povuče ručica za prigušivanje mlazeva ispod trupa, istovremeno sa jenjavanjem stabilizirajućih mlazeva.
     U simulatoru nije bilo ge-efekta. Kada su se mlazevi ispod trupa povukli, Orion bi snažno povučen u pilotsko sedište, a ručica za prigušivanje mlazeva nije se podigla ni blizu onoliko koliko je trebalo; odjednom je bila četvorostruko teža nego što je očekivao. Odrastao čovek na njegovom mestu imao bi dovoljno snažne mišiće da to nadoknadi; Orion je izbezumljeno vukao, ali se prigušivač ipak nije dovoljno podizao.
     Klizni brod napokon dodirnu zemlju.
     Jedan klizač za ateriranje se slomio od udarca i ceo klizni brod se nagnuo na jednu stranu. Krilo mu je dodirnulo pod brodogrališta i iskrivilo se uz zvuk kakav Orion nikada ranije nije čuo - metal je vrištao kao da je živ. Klizni brod je napravio polagani, veličanstveni poluokret oko svoje ose, pre nego što se zaustavio.
     Još se privikavao na činjenicu da je ostao živ kad je letačka posada otvorila gornji poklopac pilotske kabine, isekla splet kaiševa koji su ga vezivali za sedište i pomogla mu da izađe iz kliznog broda na letačku palubu. Za trenutak je pokušavao da se orijentiše, a onda se lift sa površine Zemlje otvori i Liza i Bezimeni izleteše i dotrčaše do njega. Kain je išao za njim, nešto sporije, i pošto je svoje prijatelje uverio da je živ i zdrav, Orion se okrenu da sretne Kainov pogled sa daleko više pribranosti nego što bi se moglo očekivati od ma kog drugog desetogodišnjeg dečaka odmah posle nesrećenog pada u kliznom brodu, prilikom prvog leta.
     "Dobro sam uzleteo, jel' da?"
     Pred prijateljima, učiteljima i letačkom posadom i svim ratnicima koji su bili tog časa na službi, Kain mu opali šamar. Bio je to prvi i jedini put da ga je Kain udario.
     Takođe i jedini put da je Orion video Kaina ljutitog.
     Orion se zatetura od udarca, ali ne pade. Jedan nemi glas mu se obrati, probijajući se kroz bol, tako da ga niko sem njega nije mogao da čuje. Klizni brod nije konj, dečko, a nije ni simulator. Možeš da pogineš u njemu, ako pogrešiš.
     Orion je još smišljao odgovor kada se Kain okrenuo i izleteo napolje, sa Jimalom za petama.
     Tik iza njega, čuo se Mersajev promukli glas. "Prepao si ga, dečko."
     Orion se polako oporavljao od šoka, a onda se ustremi na Mersaja u iznenadnom napadu žestokog besa. "Ja sam sad ratnik, Mersaje, nisam više dete. Misli li on da će uvek moći da me štiti od opasnosti?"
     "Možda", jednostavno odgovori Mersaj. "Ja sam već odavno, Orione, prestao da nagađam šta Kain misli." Mersaj ućuta, a onda se veselo nasmeši. "Bio je to vraški dobar let."
     Uvređenost za tren oka nestade sa Orionovog lica. Tanki mlaz krvi tekao mu je iz ugla usta, tamo gde ga je Kain udario. "Zaista tako misliš?"
     Mersaj klimnu. "A-ha. Ali bio je i veoma glupav."
     Orion se ukoči u trenutku kad je hteo nešto da kaže, a onda se, posle dužeg vremena, opusti i uzdahnu. "U redu. Shvatio sam."
     Mersaj ga potapša po ramenu. "To sam i mislio."
     "Mersaje?"
     "Da?"
     "Isplatilo se."

     Orion je ćutke ležao na krevetu natopljenim znojem, grčevito se držeći za Kainova uveravanja da će ostati u životu. Teško je bilo osloniti se na njih, jer Orion je već počinjao da shvata da nije, i da po svoj prilici nikada ni neće, razumeti složenu prirodu svog oca. Kain ga je već toliko puta slagao, sa tako očiglednim nedostatkom osećanja krivice, da Orion više nije znao kako da prihvati ono što mu Kain kaže, čak i kada je u pitanju bila obična tvrdnja da Orion neće umreti.
     Drekalo i Bezimeni su došli tog popodneva da ga posete, ali Orion je još uvek bio u bunilu od trovanja i nije ih poznao, pa su otišli. Bio je nakratko svestan i Lizinog prisustva, ali i ona je otišla, i dok se popodne polako pretapalo u noć i u Orionovoj glavi se razbistravalo, shvatio je da Kain sedi na stolici pored njegovog kreveta, a jednom i da ga drži za ruku. Groznica je dolazila i odlazila u nepredvidljivim naletima, i Orion je jednom čuo samog sebe kako naizgled veoma pribranim i razumnim glasom traži svog taticu, i istog časa se zgadio na samog sebe zato što je upotrebio tu reč. Tako su male bebe zvale svoje očeve, a on je znao da se nikada nije tako obraćao Kainu. Ako se Kain tada i odazvao, Orion se toga više nije sećao kad mu se sledeći put razbistrilo u glavi. Bio je nejasno svestan umirujućeg, gotovo hipnotišućeg mrmljanja Kainovog glasa, dalekog pojanja zaborava.
     Jimal je ušao dok je Orion nemirno spavao, i Kain ga upita: "Gde je Kavad?"
     "Gospodaru", odgovorio je Jimal, "moj se otac zatvorio u svoj stan, dok vi ne odlučite šta ćete uraditi s njim."
     "Je li pronašao ženu koja je Orionu dala otrov?"
     Jimal je oklevao. "Gospodaru, jeste. Mrtva je. Ubila se."
     Kain brzo podiže pogled i klimnu. "Šteta. Ja bih to učinio sa uživanjem. Idi, sada." On se opet okrenu Orionu.
     Kain je celu tu noć presedeo pored deteta. Groznica se najzad povukla, čim je prošla ponoć, i Orion dođe k sebi, malaksao, ali bistre glave. Neke čudne prikaze igrale su mu na granici između stvarnosti i sna, neka plavokosa žena koja je izgledala tačno onako kako je pamtio svoju majku, osim što je bila isuviše mlada za nju, i ona ga je zvala. Drugo priviđenje je bilo upečatljiva, gotovo lepa slika mrtvog tela nekog ratnika i koplja koje mu je oduzelo život.
     "Mrzim da budem tu dole, znaš", šapatom se obratio ocu. "Ne možeš da vidiš noćno nebo, nema Zvezde."
     "Zvezde?" tiho upita Kain.
     "... su čudesne stvari", iznenada reče dečak. "slavne, neznane..." Te reči je izgovorio na Starom jeziku, koji Orion nikad nije učio, i od njih Kaina preseče jeza, nalik na udar električne struje; bili su to početni stihovi pesme koje je vladar Loga rado citirao. "Tamo napolju je divno, zar ne?"
     Kain polako zavrte glavom. "Ne znam na šta misliš, Orione."
     "Osećam se... čudno... kad gledam zvezde", prošapta Orion.
     "Čudno, u kom smislu?"
     "Ne znam... kao da i ja tamo pripadam."
     "Zaista?" U crnim očima njegovog oca nije bilo ničeg podsmešljivog, samo zabrinutosti. "Nekom određenom mestu?"
     "Ne." Dečakov glas je bio oštar, napet. "Samo tamo, napolju... da putujem od jedne do druge zvezde, onako kao što je činio Doner. Kad porastem, radiću to, zar ne?"
     Kain nežno ukloni zalutali pramen kose sa dečakovog vrelog čela. "Radićeš mnoge stvari, Orione." Kain je strpljivo čekao, zajedno sa detetom, i posle kratkog vremena dečak utonu u pravi san, dišući ravnomerno i bez napora.
     Kain je sigurno znao da niko u Pećinama nije Orionu rekao ni reč o Doneru Almandaru.
     Kavada su pogubili dva dana kasnije, čim je Orion malo ojačao.
     To su uradili bez posmatrača i tiho, kasno u noć na drugom horizontu, u velikoj sali gde su se na pozornici prikazivale ratne igre. Prisustvovali su jedino Kain, Orion i Jimal, pored Kavada i streljačkog voda koji se sastojao od trojice srebrnookih. Sve se obavilo veoma neupadljivo; stub je na brzinu bio podignut pre nego što su doveli Kavada, obučenog u jednostavnu belu tuniku, i priveli ga Kainu i Orionu.
     Kain je bio kratak. "Žao mi je što se ovako završava, prijatelju. Dva puta i nepunih šest godina napravio su dve teške greške. To je previše. I jedna bi bila previše za svakog, izuzev za prijatelja."
     Varvarin se duboko pokloni Kainu poslednji put. "Da, gospodaru."
     "Kavade."
     Stari varvarin se uspravi i netremice susrete Kainov pogled. "Gospodaru?"
     "Kazali su mi, Kavade, da je pakao srebronookih zaleđeno mesto."
     "Da, gospodaru."
     Kain klimnu. "I odgovara." Nije više rekao ni reč, a Kavadov rođeni sin odvede oca do stuba i priveza ga okovima za njega.
     Kain nije odugovlačio; onog časa kad se Jimal našao izvan linije vatre, Kain je hladno izdao zapovest. "Pali."
     Tri sjajne, smaragdne niti svetlosti dodirnuše vezanu priliku u deliću sekunda i odmah nestadoše. Kavad se u tom trenutku zgrči, a zatim mlitavo klonu u okovima. Krvavo, razrezano meso ukaza se kroz varvarinovu tuniku. Nekoliko sekundi kasnije tiho je zaječao.
     Na Kainovom obrazu zaigra jedan mišić. "Pali, još jednom", reče on glasno.
     Laseri bljunuše po drugi put, i ovog puta čovek ni ne zadrhta, već samo omlitavi.
     Kain je još jedan trenutak posmatrao klonulu priliku, a onda se okrenu Jimalu . "Sahranite ga sa svim počastima koje pleme Selvren bude smatralo da mu pripadaju." Kain je bio tek nejasno svestan Oriona, sebi uz bok, kako se upadljivo trese celim telom. "Idi", promrlja Kain Jimalu, i srebrnooki se pokloni, oštra izraza na licu, i udalji se.
     Miris izgorelog mesa dopre do mesta na kome su stajali Kain i Orion, i Orion ukočeno upita: "Oče? Mogu li se povući?"
     Kain klimnu. "Možeš."
     Orion se udalji jako ispravljenih leđa i podignutih ramena, ne osvrnuvši se nijednom na ljude koji su ga posmatrali kako odlazi, i ne poče da povraća sve dok nije stigao u svoj stan.
     Tako se završilo Orionovo detinjstvo.

     5.
     Četiri mlada ratnika na leđima najboljih konja koji su se mogli naći na celoj teritoriji Istmarča izjahala su iz Pećina kasno popodne 32. dana jeseni 1293. godine posle Ognja. Jahali su ravnomernim korakom na sever, kroz sumrak, a Orion je uživao u osvežavajućem vazduhu koji mu je punio pluća, mirisu jela kad su ostavili za sobom obrađena polja, ljupkosti i snazi sivog ždrepca kojeg je jahao. Kenijan, koji je jahao gotovo isto toliko vešto koliko i sam Orion, jahao je pored njega, a Liza i Drekalo iza njih. Kenijan je jahao ćutke - on nikada nije mnogo govorio - zapažajući sve oko sebe na način na koji Liza i Drekalo nisu mogli. Iako ga je Orion i dalje zvao Bezimeni, ime mu je bilo Kenijan; a premda je u razgovoru Orion upotrebljavao nadimak koji su mu dali u detinjstvu, nije ga takvim smatrao, i to već više godina.
     Liza i Drekalo nisu prestajali da kukaju celim putem do logora. Mesto koje je Orion izabrao za logorovanje nije bilo daleko, samo dva sata jahanja. Sledeći dan bio je 33. dan jeseni, devetnaesta godišnjica potpisivanja Istmarčkog sporazuma, i nijedno od njih nije želelo da logoruje predaleko, prosto da bi stigli da se vrate na vreme.
     Orion jedva da je obraćao pažnju na žalbe Lize i Drekala; nisu to ozbiljno mislili, a posle devet godina provedenih zajedno s njima, on je to znao.
     "Zašto ne smemo da letimo na onim novim stvarima?" upita odjednom Drekalo. "Običnim kliznim brodom upravljam isto tako dobro kao ma ko drugi, i znam da bih mogao da upravljam tim novim napravama. Klasa 'Soko' nije mnogo drugačija." On ućuta na trenutak, a onda se ponovo oglasi. "Korijev odred je prošle četvrti išao sa 'Sokolima' čak do orbitalnih fabrika, a nama ne daju da tim prokletim napravama letimo ni po atmosferi!"
     "Vežbaj, vežbaj, vežbaj." Liza ponovi litaniju savršeno, onako kako se to može samo posle dugog vežbanja. "Pazi, pazi, pazi. Suviše si mlad, nemaš jake mišiće. Uspori i veoma, veoma dobro promisli pre nego što to uradiš, a onda ipak nemoj da uradiš, jer si isuviše mlad."
     "Postali smo ratnici kad smo bili čitave tri godine mlađi od ma koga u našem odredu, tiho napomenu Kenijan. Nije dizao glas, ali se čuo. "Naravno, imaju utisak da smo mladi. Orion je razbio prvi klizni brod na kome je leteo, a ti, Lizo, ti si toliko puta bila na ivici da se survaš da, izuzev nas, više niko ne želi da leti s tobom."
     "Moji su rezultati bolji od tvojih, Bezimeni", obrecnu se Liza.
     "Istina je. Letiš bliže granici dozvoljenog nego ja. Izgleda veličanstveno. Ako ikada uđemo u borbu, možda će koristiti. Ali trenutno smo u miru, i sa Iglzom i sa divovima, a način na koji ti letiš prepada druge ratnike."
     Liza je dugo ćutala i jahala, razmišljajući. Napokon reče: "Nisam primetila da si se ikad ustezao da letiš sa mnom."
     Kenijan se okrenu u sedlu da je pogleda u lice i nasmeši se jednim od svojih retkih osmeha. "Svakako. Svi ćemo jednom umreti. Mislim da mi ne bi mnogo smetalo da poginem, ako to bude od ruke jednog od mojih najboljih prijatelja." On se ponovo okrenu i nastavi da jaše, ne sačekvaši odgovor.
     Drekalo mamuznu konja da priđe bliže Lizi i šapnu joj: "Jednog dana ćeš naučiti da se s njim ne možeš prepirati."
     Liza uzdahnu i podbode konja, u stopu za velikim sivkom.

     Te noći podigli su logor malo južnije od nekadašnjeg sela Istmarča, sapeli konje i podložili poveću vatru od opalih grana koje su pokupili sa šumskog tla. Bili su odmakli dalje od najdaljih obrađenih polja koja su ishranjivala Pećine. Velika brana uzdizala se visoko iznad njih, čudovišna građevina od kamenočelika koja je u svetlosti polumeseca odbleskivala bledosivim sjajem.
     Ustrelili su dva drvozeca za večeru, odrali ih i ispekli na vatri. Da nisu ništa ulovili ne bi imali šta da jedu, jer nisu poneli hranu za sobom - samo boce piva i vina. Posle večere su naizmenično pričali priče i pevali pesme. Drekalo je bio sasvim dobar svirač na harfi, ali je nije bio poneo i zato su pevali bez pratnje instrumenta. Liza je imala lep glas, kao i Orion; Drekalov je bio izvrstan, a Kenijan bi mogao da zarađuje za život kao muzičar; imao je najbolji glas od svih Orionovih poznanika.
     Kenijan im otpeva klasičnu semalijsku pesmu koja se zvala "Dijamant dana." Orion je nikada ranije nije čuo, i odmah mu se dopade. Kenijan im objasni da ta pesma potiče još iz vremena Artemisa Oslobodioca; pretpostavlja se, dodade Kenijan, da ju je Artemis sam ispevao. "Ja, lično, ne verujem u to", blago napomenu Kenijan. "Da bi uradio sve ono što se u Semaliji pripisuje Oslobodiocu, taj čovek bi morao da bude - pa, pretpostavljam, kao Kain. Bio je radnik koji je vladao Svetlošću kao da je vladar, i izmislio jednu vrstu velemladosti koja je delovala i na radnike i na divove. I bio je, u svoje vreme, najbolji muzičar, svirao je na čarobnoj harfi koja se zove gitara, i bio je najveći ratnik u čitavoj Dolini. Jedino što je sigurno istina u celoj toj priči je velemladost; zbog nje je izbila pobuna u Erebionu." On se rasejano nasmeši. "U istoriji Semalije nema baš mnogo heroja; čini mi se da su ljudi izmislili sve što su mogli o ono malo što ih je bilo."

     Orion je ležao opružen na leđima na svojoj vreći za spavanje. Bila je prošla ponoć, ali njemu se još nije spavalo. Kenijan je veoma tiho hrkao nedaleko od njega, a Drekalove grudi su se ravnomerno dizale i spuštale na drugoj strani vatre. Lizino disanje je bilo iskidano, i Orion ne bi nimalo iznenađen kad ona najzad ustade sa ležaja, prinese svoju vreću za spavanje i prostre je pored njegove. On se okrenu na bok i poljubi je, bez ustezanja, privuče je k sebi i pređe joj rukama preko leđa, do uzdignute stražnjice. Ona mu zastenja tih pored usta i još tešnje se priljubi uz njega, spustivši jednu ruku da ga trlja između nogu, dodirujući ga najpre blago, a zatim sve žešće. Najzad njena napetost za tren oka popusti i ona odmače svoja usta od njegovih i okrenu se na leđa, pored njega.
     "Zar nisi ništa osetio?" upita ga.
     "Nisam."
     Liza uzdahnu. "Drekalo me stalno moli, da znaš."
     Orion potvrdi glavom. "Znam." Za trenutak je ućutao. Zvezda, visoko iznad njih, bila je veoma sjajna, gotovo ga je dozivala. "Mogla bi i gorem da zapadneš."
     "Volim te, znaš."
     "Znam." Govorio je krajnje iskreno. "I ja tebe volim."
     "Pretpostavljam." Orion je gotovo mogao da vidi kako joj rade točkići u glavi, i nije joj prekidao tok misli. "Zašto ne možeš? Je li to samo sa mnom, ili je u pitanju nešto drugo?"
     Zvezda je blistala na nebu iznad Oriona, jedina stvar u njegovom vidnom polju. Nije mogao da odvoji pogled od nje. "Ne znam", reče on iskreno. "Voleo bih da mogu; lepša si od svih devojaka koje sam u životu sreo i jedna od četiri osobe do kojih mi je najviše stalo na svetu. Tek... ne znam."
     "Oh." Nije bila istinski ljuta, video je Orion, samo nesrećna i zbunjena, i pomalo tužna. "Misliš li da bi možda više voleo dečake?"
     Orion se žacnu na to pitanje, iako ga je ona postavila bez i najmanjeg prizvuka neprijateljstva; ta ga je misao opsedala gotovo cele prošle godine. U Pećinama nije bilo istinskih predrasuda prema muškarcima koji spavaju sa drugim muškacima, ali to nije bila česta pojava, i ljudi su zbijali šale s onima koji su to radili. "Ne znam", reče on najzad. "Mislim da ne bih."
     "Oh." Liza uzdahnu i priljubi se uz njega, privukavši svoju vreću za spavanje da se oboje pokriju njome i zaštite od hladnog noćnog vazduha. "Laku noć, Orione", reče ona, veoma tiho.
     "Laku noć, Lizo."
     Kada su sutradan ujutro ustali da se vrate u Pećine, Orion još nije bio ni trenuo.

     Dva dana pre kraja godine, 80. dana jeseni, sedeli su zajedno pored vatre, i sneg je nečujno padao oko njih. Orionov sivi pastuv bio je labavo sapet iza njihovih leđa. Poluispražnjeni sanduk sa bocama vina počivao je na zemlji pored njih.
     "On te odvlači u rat s divovima, Orione, i on to radi zato što hoće taj Prsten."
     Orion zavrte glavom. "Nisi u pravu. Da je hteo da zarati sa divovima, da sada bi već bili u ratu. U Pećinama vlada veliko raspoloženje da se vodi rat protiv divova, ali Kain prosto neće. U političkom pogledu to bi mogao da bude najgori od svih naših problema."
     Loga prsnu u smeh. "Uživam kad razgovaram s tobom, Orione. Podseća me na to kako radnici zaista razmišljaju. Ako nešto ne urade odmah, e, onda nikada neće to uraditi. Slušaj, Orione, Kain je star čovek, po radničkim merilima. Znam da se to na njemu ne vidi, ali veruj mi, tako je, i čini mi se da je počeo da misli malo dalje od nosa. To što Kain još nije rešen nije jedini razlog što još niste zaratili sa divovima. Ali, hoćete." Glas mu se odjednom promeni, i izgubi onaj podsmešljivi prizvuk koji je uvek bio u njemu. "Video sam."
     Orion zamišljeno potvrdi glavom, otpivši malo vina. Nije se slagao sa Logom, ali nije znao kako da ga ubedi da je on u pravu; zato je samo promenio temu razgovora. "Znaš li da je jedan od Kainovih srebrnookih pokušao da me prati sve dovde?"
     "Posmatrao sam. Da nisi uspeo da zavaraš trag, ja se ne bih pojavio kad stigneš ovamo." Loga se lagodno nasmeši. Ležao je na leđima, žvaćući jednu vlat trave. "Znaš li da si ti sada verovatno jedina osoba u ovoj Dolini kojoj je pošlo za rukom da zavara trag jednom srebrnookom? Ne računajući mene", ispravi se odmah. "Ali ja uživam nezasluženu prednost."
     Orion sleže ramenima, džarajući vatru štapom. Sneg je bio tako redak da nije mogao da je ugasi, ali ipak je šištanje pahuljica koje su se topile padajući u nju bilo veoma čujno. "Oni su me tome naučili. Odnosno, Kavad." Goruće grančice se urušiše i pramen varnica suknu iz vatre, sevajući žutom i narandžastom svetlošću. Orion podiše kruškoliku flašicu s vinom da nazdravi. "Za Kavada, da ima u drugom životu boljeg gospodara nego što je imao u ovom."
     "Pleme Selvren ne veruje da se točak okreće, Orione. Oni veruju u život posle smrti, ali na jednom ledenom mestu, zaleđenom paklu."
     Orion šmrknu. "Mora da misle o smrti kao o nečem izuzetno neprijatnom."
     "Pa, zar ne činimo to svi mi?" Loga je pažljivo i ispitivački proučavao pogledom travku koju je do tada žvakao; zatim je baci i poče ponovo da žvaće jednu poluzaleđenu vlat. "e bih se podsmevao njihovoj religiji da sam na tom mestu. Ona je bar njihova, samosvojna. Crkva Svetlosti, ili bar, najveći deo njenih dogmi, izmišljena je kao sredstvo da se radničko stanovništvo drži u pokornosti i podređeno volji vladara. I uspevala je, veoma dugo. Oh, naravno, Orione, da u njenoj suštini postoji nešto istinsko, neka veoma opipljiva moć, ali nisam siguran da to znači da je ta vera naročito vredna. Postoji u njenoj osnovi i jedna neistina, koju vladari nisu hteli da sagledaju - ta beznadežna pretpostavka da postoji neko moralnije biće - ili bar, nekakva moralna sila - iz koje izvire Svetlost. Neka sam proklet ako mogu to da razumem."
     "Mislim da on zna da si ti tu", iznenada reče Orion. "Čudno, ali nikad me nije pitao, i ne mogu da znam da li mu je to u mislima."
     Loga nije morao da upita ko je taj 'on'. "Verovatno si u upravu. Lukav je on. U tvojim mislima mogu da nađem samo sitne tragove njegovog prisustva, što znači da ti je, verovatno, ostavio um na miru; a ako jeste, onda ne može sigurno znati da li sam tu. Znaš, mislim da ga i nije mnogo briga. Ja ti ne mogu naneti neko zlo - ili ne želim, što se svodi na isto - i on to zna. Najgore što bih mogao da ti uradim, prema njegovim merilima, bilo bi da ti ispričam nešto što on ne želi da znaš - i počinjem da verujem da je možda čak i u pravu u pogledu nekih od tih stvari, bar za sada."
     Orion se glasno nasmeja, ne bez gorčine. "Huuu. Za ime Svetlosti, Loga, ne govoriš kao najgori neprijatelj moga oca."
     Vladar se uspravi i sede, otresajući snežne pahuljice sa rukava. "Ja nisam njegov neprijatelj", odvrati on jednostavno. "Ponekad mi se čini da je i on počeo to da shvata."
     "Odlično", prihvati odmah Orion, sa okrutnim smeškom. "hajde, vrati se u Istmarč zajedno sa mnom."
     "Ni slučajno. Možda grešim."
     Orion se i na to nasmeja, i iskapi još jednu kruškoliku bocu vina. Vino mu je grejalo utrobu, pretvaralo svet u mnogo prijateljskije mesto. "Ti si pametan čovek, ili vladar, ili šta god da si."
     "Na prvom mestu čovek, a zatim - do đavola, ne znam. Jednom sam bio pripadnik plemena Selvren, jednom sam bio i vladar, ali mislim da više nisam nijedno od toga. Ono što sam najpre - veoma sam star, i kao malčice sit svega."
     Orion se svali natrag u sneg, podiže vinsku bocu dnom naviše i iscedi iz nje i poslednju kap, pustivši da mu vino teče niz grlo sve dok ga više nije bilo. "Dobro, bar si čovek."
     "Šta hoćeš time da kažeš?"
     Orion izgovori hitajući, pre nego što izgubi hrabrost da to kaže jedinom čoveku za koga je znao da je u stanju da mu pomogne. "Nešto nije u redu sa mnom, ne znam šta. Pokušao sam da spavam sa dve žene za poslednjih pola godine, i ništa, ni sa jednom nije ništa bilo. Jedna mi se dopadala a drugu volim, a ipak, ništa." On zaćuta za časak, gotovo neprimetno. "Baš ništa."
     "A da li si mislio na Zvezdu kad se to događalo?"
     Orion se opet polako uspravi i sede. Vaseljena se ljuljala oko njega. "Pa, ovo je neumno. Otkud, do đavola, ti to znaš?"
     "Jesi li?"
     "A-ha. Baš neobično, zar ne?" Loga mu ništa ne odgovori, i Orion ponovi pitanje, "Otkud to znaš?"
     "Veličanstveno", prošapta Loga samom sebi. "Voleo bih da opet mogu da razgovaram sa T'Pau. Pitam se da li je imala predstavu šta radi kad je..." Prekinuvši sam sebe, on upita, gotovo tonom lekara koji postavlja dijagnozu. "Da li znaš da su vladari, iako su svi radnici u Skupštini bili na raspolaganju njihovoj pohoti, retko spavali sa radnicama? Bili su privlačniji jedan drugome."
     Orion je zbunjeno zurio u Logu. "Pa onda?"
     "Zvezda", objasni Loga. "Bio sam na njoj, klinac. Uneo Svetlost u sebe i izvršio skok. To je samo jedan asteroid, ništa više. Čovek koji više nije među živima, Loden Almandar, zapalio ga je hladnom vatrom, kao kulu svetilju, da pokaže ljudima da se tamo nalazi. Njegova ćerka je prikovana za taj asteroid. Pokušao sam da je oslobodim, ali ne mogu. Vezana je za njega većom moći nego što ja sam mogu da pobedim." Loga uputi jedan osmeh oblačnom nebu. "Senta već odavno zove u pomoć. Mislim da je ti sigurno čuješ. Nisi ti taj koga zove, ali veoma ličiš na tu osobu."
     "Ponovi?" zatraži Orion pijano.
     "Njeno ime je Senta, i svojevremeno je sišla na Zemlju da pomogne radnicima pošto su vladari abdicirali. Imala je najbolje namere, iako je iz svega toga proizašlo samo zlo. Tebi bi se dopala", tiho dodade Loga, "jer ti i ona ste veoma slični."
     "Ma, ti me zavitlavaš."
     "Jok."
     Orion uznastoja da mu reči zvuče što jasnije. "Uspori, na čas. Pusti da ponovim i vidim da li sam sve dobro shvatio. Ja sam zaljubljen u vladarku koju nikada nisam sreo, zato što me ona zove jer misli da sam ja neko drugi. I zbog toga ja ne mogu da uživam kad hoću da spavam sa nekom drugom?"
     "To je to, u osnovnim crtama."
     "Oh." Orion je za trenutak ćutao. "Pa, da znaš, to ti je obično bulažnjenje."

     Četrdesetak komandanata višeg ranga sedelo je u Sobi za savetovanja, prostoriji koja bi se zvala Ratnička soba da su Pećine slučajno bile u posedu nekog starinskog gospodara iz vremena vladara. Među njima su bili Kain, Jimal, komandant pukovnik Mondal, Dantes i komandant Prvi Orion. Jimal je stajao, čovek bele puti tako ukočenog držanja kao da ima koplje umesto kičme.
     Dantes je govorio.
     "Preuvežbani su, gospodaru. Ne možete držati tako ogromnu stajaću vojsku bez nade da će ikada stupiti u borbu. Više od polovine vaših ratnika su mlađi od dvadeset godina, i žude za svojom prvom bitkom. Odveli smo ih preko Blistave pustinje i upali u vazdušni prostor plemena Selvren, samo da bismo im dali priliku da okuse krv." Komandant pukovnik Dantes bespomoćno raširi ruke. "Gospodaru, natovarili ste mi na leđa najmlađu vojsku koja postoji od... od... od prokletog Ognja, u najmanju ruku. Naravno, ništa ne smeta da im dajemo da nadziru radnike, nema u tome ničeg lošeg, ali ratnik koji time bude zadovoljan jedan je od onih za koje ne bih, ako zatreba, voleo da mi štite leđa. Čak i bez upotrebe Ognjenih oružja mogli bismo da pobedimo Mastona za dve do tri godine, srebrnooke za, možda, dve. I tada bismo bili spremni da se sukobimo sa divovima."
     "Misliš da neće biti spremni da se sukobe sa divovima ako se prethodno ne okupaju u krvi?" Kainov glas je bio miran, crte lica staložene; za više od deset godina službe kao viši komandant Kainove vojske, Dantes još nije bio u stanju da - kao pokojni general Mersaj - odgovori prilično teškom zadatku, da pročita iz držanja gospodara Kaina one prikrivene znake prema kojima je jedino mogao da se upravlja neki od njegovih sagovornika.
     "Gospodaru, mislim tako."
     "Orione, šta ti misliš?"
     Najmlađi komandant je u sobi, mlađi od ostalih pune četiri godine, Orion je već izrastao u punu visinu odraslog čoveka; rekao je šta misli bez ustezanja. "Gospodine, mislim da je komandant pukovnik u pravu. Izgradili ste izvrsnu ratnu mašinu; čezne da bude upotrebljena."
     "Da li misliš, Orione, da treba da napadnemo Iglz?"
     Sedeli su za stolom jedan naspram drugog. Orion je stigao na sastanak pravo sa straže i odmah seo na jedinu preostalu slobodnu stolicu. Iako nije zakasnio, stigao je poslednji. "Gospodine, radije ne bih da napadnemo mesto u kome sam se rodio. To je, naravno, moje lično osećanje. Ako odlučite suprotno, ja ću, prirodno, vršiti svoju dužnost."
     Kain klimnu. Uputio je svoju misao samo Orionu. To znam, naravno, ali bilo je potrebno da se javno kaže. Glasno je, međutim, rekao: "U tom slučaju imam loše vesti za vas, dame i gospodo. Nećemo zaratiti protiv Mastona, i nećemo zaratiti protiv varvara. Zaratićemo protiv divova..."
     Iznenadni, spontani aplauz komandanata oko njega preseče ga u pola rečenice, a aplauz se pretvorio u dobovanje kad komandanti izvukoše svoje noževe i počeše njihovim drškama da udaraju o ploču dugačkog konferencijskog stola. Kain je čekao, sa blagim smeškom, sve dok odjeci dobovanja nisu utihnuli. "Bojim se da me niste pažljivo slušali. Zaratićemo sa divovima, ali to nećemo učiniti još za sledećih sedam godina."
     Tišina zavlada iznenada i potpuno.
     "Još gore, nećemo ratovati ni sa Mastonom ni sa varvarima. Maston će postati naš saveznik kad budemo zaratili sa divovima, i premda, čini mi se, nijedan od vas još ne veruje u to, činjenica je da nam je on potreban. Varvari nemaju nikakvog značaja; neću se upustiti u ratne operacije samo zato da svojoj vojsci pružim zabavu. Divovi su, pak", ubedljivo reče Kain, "veći dušmani nego što su nam to vladari ikada bili. Ne možemo nikako biti sigurni, komandanti, čak ni da ćemo preživeti u ovom budućem ratu sa divovima, a kamoli pobediti. Iako su naše vojne sile brojno jače, njihovo naoružanje je, najprostije rečeno, daleko bolje od našeg. Dao sam da nam naši strateži pripreme analizu odbrambenih postrojenja i municije kojima divovi raspolažu, u poređenju sa našim vlastitim ofanzivnim kapacitetima. Svi ćete dobiti po jednu kopiju te analize; taj dokument ćete pročitati i uništiti. Vojno."
     Zavladao je muk zaprepašćenja dok je Jimal delio komandantima korice sa dokumentima, i žamor ponovo odjeknu tek kad su komandanti stali da napuštaju prostoriju. Kain nije obraćao pažnju na njihovo mrmljanje upućeno jedni drugima dok su išli ka vratima; pravo mišljenje će moći da iskažu tek pošto budu imali priliku da pročitaju analizu i pretresu je sa drugim komandantima u čije su mišljenje i rasuđivanje imali poverenja. Kain baci pogled na Oriona u trenutku kad je dečak ustajao sa stolice; Orion tačno protumači taj pogled i ostade. Dantes nije ni ustajao. Uskoro su ostali samo njih četvorica.
     "Tvoje iskreno mišljenje, Orione?"
     "Čini mi se da ste pogrešili, gospodine. Za njih je predugo da čekaju sedam godina."
     Kain pogleda u Dantesa, pa opet vrati pogled na Oriona. "Mislim da ću biti primoran da se složim s tobom, Orione. Mogu li nešto da te pitam?"
     Orion nije očekivao takav odgovor. "Svakako," odvrati on oprezno.
     "Šta misliš, Orione, koliko su četrdeset komandanata u stanju da čvrsto čuvaju ovako veliku tajnu?"
     Ta misao nije pala Orionu na pamet. "Slabo, gospodine." Mislio je iz sve snage. "Mogu se opkladiti da će divovi imati kopiju tog dokumenta, od reči do reči, kroz jednu četvrt."
     "Još verovatnije, za nedelju dana", ispravi ga Kain. "Pobrinućemo se da dobiju jednu."
     "Dakle, kada ćemo stvarno napasti?"
     "Kroz tri godine, Orione."
     "Oh." Posle nekog vremena Orion primeti, savršeno ozbiljna lica. "To je već bolje, gospodine."
     "Znao sam da ćeš tako misliti."

     Na zapadnom kraju oružarnice, Drekalo se žalio.
     "Sedam godina! Za sedam godina ja ću imati dvadeset tri! Još sedam godina ovako, i neću biti u stanju da odvedem klizni brod ili 'Sokola' ni na piknik, a kamoli u bitku."
     "Mm-hmm", promrlja Orion bez nekog naročitog saučešća.
     Ovako je značilo biti na jednom od najgorih nadzorničkih zadataka dodeljenih ratnicima za poslednjih nekoliko godina; na zapadnom kraju horizonta oružarnice nalazilo se ogromno đubrište, gde su se bacali ostaci odlivaka koje su proizvodili radnici. Iako su ti otpaci bili beskorisni, i sami po sebi nisu imali nikakvu vrednost, uzimanje njihovih uzorka bilo je, za čudo, jedan od najvažnijih zadataka za špijune divova. Iz jednog jedinog komada odlivnog otpatka, kako su Kainovi inženjeri tvrdili ratnicima, neki div inženjer mogao je da izvuče upravo neverovatnu količinu informacija o jedinjenjima i plastičnim materijalima koje su razvijali inženjeri radnika.
     Bio je to dosadan zadatak. Ratnik je stajao na stazi usečenoj visoko u stenu, koja je gledala na ogromno đubrište, rupetinu dublju od sto šezdeset metara i široku oko osamdeset, pazeći da, kako je to govorio Drekalo, "niko ne zbriše sa parčetom tog dragocenog đubreta."
     Orion je samo delićem uma slušao Drekalove žalopojke, a u stvari je u mislima prolazio kroz pojedinosti simularne borbe koju je vežbao tog jutra sa Lizom i ostalima. Začulo se nešto nalik na pucanje grančice u šumi, oštro i tanko, a ipak se jasno čulo kroz večito brujanje mašina u oružarnici, i svet mu se odjednom okrenu naopačke. Orion prvi put postade jasno svestan da nešto nije u redu u trenutku kad se našao bačen na rukohvat usečene staze takvom silinom da je čuo zvuk kosti koja se lomi u njegovoj levoj ruci i pored strahovite škripe metala koji je prskao. Daleko od njega Drekalo je urlao iz petnih žila, i Orionu pade na pamet, potpuno neočekivano, da je nadimak koji su tom mladiću dali još u detinjstvu bio jezivo tačan; Orion pomisli da nikada u životu nije čuo da neko pravi toliku galamu samo vlastitim glasom.
     Nastupio je, sred vrtloga događaja, iznenada jedan trenutak jasnoće i ukočenosti i Orion se obre ležeći ničice na površini uzane staze usečene u stenu, grčevito držeći desnom rukom ukrštene šipke rukohvata. Taj trenutak se napokon okonča i staza usečena u liticu nastavi da se odronjava na gotovo veličanstven način, sunovraćajući se postepeno u dubine đubrišta sve dok to polagano padanje nije bilo okončano iznenadnim trzajem. Orion shvati da lebdi iznad smrtonosne provalije na jednoj ruci i da mu noge slobodno mlataraju dok je konstrukcija staze visila, napinjući ono nekoliko preostalih veza sa osnovom koja ju je, još do pre nekoliko trenutaka, držala uz stenu i podupirala.
     Orionova leva ruka je potpuno utrnula. Nije mogao ni da je pokrene.
     Visio je iznad ambisa, grčevito se hvatajući za život samo sa tri prsta na desnoj ruci.

     "Ponovi?" Komandant kapetan Mielo urlao je u mikrofon. Do đavola, ratniče, uspori. Ne mogu da te uhvatim ni za glavu ni za rep! Šta to govoriš o zapadnom kraju oružarnice? Je li još uvek tamo, ili je već pao?"
     Svetla komandanog centra iznenada stadoše da žestoko trepere. "Kapetane?" Jedan od dežurnih ratnika bacio je pogled tamo gde je stajao komandant kapetan Mielo. U glasu mu se osećala sve jača panika dok je nastavljao da govori. "Kapetane, električna polja na Štitu su se skratila. Imamo..." Na brzinu je prelazio pogledom od jedne do druge slike na ekranima... "Nemamo više ništa. Kapetane, Štit je spušten!"

     Orionova slika sveta suzila se i svela na vatrenu traku koja mu je jurila kroz ruku, vezujući je za ukrštene šipke na kojima mu je visio ostatak tela. Prošla je čitava večnost dok nije postao svestan da sunčeva boja treperi, kao da se sprema da se ugasi, a zatim je to i uradila. Nije znao koliko je još ostao tako da visi, dok su mu se noge pomalo njihale nad mračnim ponorom, kad je odjednom došla Svetlost i obasjala jamu kao malo sunce, i do njega doprle bezglasne reči. Oprosti što sam se ovoliko zadržao. Da te povezem?
     Da, sećao se kasnije Orion svojih reči: Molim te.
     Svetlost ga obujmi i ponese sa sobom.

     Kada je Kain stigao, na čelu jednog odreda naoružanih ratnika, Orion je sedeo na podu oružarnice, držeći slomljenu levu ruku okrvavljenom desnom. Njegov prijatelj Drekalo stajao je pored njega, sa revolverom za ispaljivanje projektila u ruci, i delovao opako zaštitnički. Oko njih se bila iskupila gomila ratnika, radnika i inženjera.
     Na Kainovom licu nije se mogla primetiti nikakva zabrinutost. "Kako si?"
     "Odlično", kratko odvrati Orion. "Oče?"
     Dečak ga u poslednje vreme skoro nikada nije zvao tim imenom. Kain se za trenutak trže, što ne promače nikome u gomili koja se iskupila oko Oriona. "Da?"
     Orion podiže pogled, i u njegovim bledoplavim očima Kain ne ugleda nikakav strah, nikakvu reakciju na smrt kojoj je za dlaku izbegao, izuzev izvesne zamišljene natmurenosti koja Kaina podseti, po prvi put, na Lodena Almandara.
     "Moraš spustiti Štit, oče."
     Kain zaokruži pogledom po gomili koja ih je netremice posmatrala. Većina je bila zbunjena Orionovim primedbama, ali bar nekolicina inženjera su ga dobro razumela i sada su posmatrali Kaina da vide šta će učiniti. Kain pomisli na naoružane ratnike iza svojih leđa. Uhvaćen u zamku u Pećinama, na Kainovoj teritoriji, čak i uz pomoć Svetlosti, koliko će Loga moći da izdrži?
     "Štit se vratio u prvobitni položaj isuviše brzo", strpljivo objasni Orion. "Nije imao vremena da izađe, pošto mi je spasao život."
     Kao sama od sebe, Kainova ruka se podiže i dodirnu dugme na njegovom okovratniku. "Komandante kapetane Mielo."
     "Da, gospodaru."
     "Jeste li otkrili šta je preseklo dovod struje u Štit?"
     "Da, gospodaru. Omotač nosača broj osam bio otvoren sa spoljne strane Štita, i nešto nalik na lasersku vatru bilo je upereno u otvor. Inženjeri kažu da se taj omotač ne može otvoriti a da se ne uključe svi mogući uređaji za uzbunjivanje: izgleda je onaj ko je to uradio, ma ko on bio, dobro znao šta čini."
     "Znao je. Komandante, spustite Štit na petnaest sekundi, a zatim ga ponovo podignite." Kain prekide vezu i shvati da se glupo obazire oko sebe zagledajući u sve uglove oružarnice, kao da bi Loga bio tolika budala da se pritaji negde baš na tom horizontu. Nije video Svetlost Loginog odlaska, ni čuo hujanje snažnog vetra; ali podsećanje na starog prijatelja, osećanje da su tu negde misli toliko nalik na njegove, potreslo ga je kao da nisu poslednjih osamdeset godina proveli kao neprijatelji.
     Hvala, Kaine. Dirnut sam.
     Nema na čemu. Izvoli.
     U svako do... Štit koji se opet podizao preseče ga u pola misli, i Kain sa vidnim naporom skrenu misli sa vladara. "Jimale, utvrdi šta se dogodilo sa ovom stazom." On podiže glas. "Radnici koji su ovo učinili zažaliće što su se rodili." To nije bila prazna pretnja, i gomila koja se okupila da ih posmatra poče naglo da se razilazi. Kain nije obraćao pažnju na nju, već se okrenu Orionu, koji je posmatrao taj prizor očima koje su bile toliko tužne i toliko umorne od života kao da nisu pripadale šesnaestogodišnjem dečaku. "Gde je doktorka Denahi?" Kain je uzalud tražio očima kroz redove radnika.
     "Mislim da je niko nije pozvao", reče Orion. On se nesigurno nasmeši, ali to je bio samo pokret usnama, ništa više. "Isuviše su bili zabrinuti da vide šta ćeš uraditi s Logom."
     "Dobro, to smo sredili, zar ne? Hodi", pozva ga Kain, "daj da ti pomognem."

     Rasprava, koja se držala do kasno u noć, bila je dugotrajna i žučna; Orion nije bio sasvim siguran zašto su ga pozvali.
     Možda je to bio znak poverenja?
     Bilo je nekih tridesetak radnika na tom tajnom sastanku; održavao se u tunelu koji se spuštao otprilike do šezdeset metara ispod četvrtog horizonta. Otprilike polovina prisutnih bili su ratnici, druga polovina radnici; samo jedan je bio inženjer. Orion je bio naoružan - tih dana je stalno bio pod oružjem - ali i pored toga, da nije imao sa sobom Lizu, Drekala i Kenijana, Orion je mislio da bi možda bio zabrinut (ne uplašen, ne, nikada uplašen), jer su radnici bili ljuti i to se videlo. Na Oriona je već jednom pokušan atentat; leva ruka ga je još s vremena na vreme bolela tamo gde kost još nije srasla kako treba, i nije baš goreo od želje da se izloži drugom takvom pokušaju.
     "...i nije zucnuo ni reč o velemladosti svih ovih prokletih jedanaest godina. Radimo na tome, veli on, radimo na tome i radimo na tome - ali on nije ni dan matoriji, je li tako? Zar se nismo upravo zato pobili sa vladarima?" Govornik, jedan postariji radnik po imenu Tolrin, koga je Orion poznavao samo iz viđenja, nastavi: "Ne marim da vam kažem, društvo, da više nisam mlad. Kažu kako velemladost ne podmlađuje, već samo sprečava da dalje stariš - pazite šta kažem, neću da budem šezdeset kad prestanem da starim. Večni život ne zvuči baš super ako treba da ga provodiš krezub, je li tako?"
     Na Tolrinove reči začu se žagor odobravanja. Iznenada, onaj jedini prisutni inženjer progovori. Govorio je gotovo knjiški pravilno, što je odavalo da je visokog roda. "Nije u mojoj nadležnosti, ali sigurno znam da je gospodar Kain poklonio šest svojih tableta velemladosti za naučna istraživanja. Čuo sam, međutim, da je proizvodnja drugih, po ugledu na te, daleko teža nego što mislite. Nisu u pitanju hamijski proizvedeni lekovi, već virusi preobražaja, sa kojima je veoma teško raditi." Jedva da je i trebalo naglašavati tu činjenicu; epidemija preobražajne groznice izbila je prethodnog leta i od nje je umrlo blizu tri stotine radnika, uključujući i dva ratnika baš iz Orionovog voda.
     Lizina majka, ratnica Irina, iznenada se umeša. "Orione, koliko ti je godina?"
     "Šesnaest, ratnice."
     "Mislim da možemo prestati da se sekiramo zbog velemladosti," jednostavno zaključi Irina. "Ako Kain govori istinu, Orion će nastaviti da stari još deset do petnaest godina i onda će se zaustaviti. Toliko mogu da sačekam da bih otkrila istinu. Sumnjam da će Kain dozvoliti da Orion umre od starosti."
     Orion odjednom postade svestan da se pažnja okupljenih prenela na njega, i on sleže ramenima. "Ja sam, mu verujem kada o tom govori, a meni je lagao mnogo više nego što bi se ikad potrudio da laže vama."
     Irina se nasmeši Orionu. Bila je to privlačna žena, nešto oštrijih crta lica nego Liza, nešto malo više istrošena životom, ali inače veoma nalik na nju. "Shvataš, Orione - moraš da shvatiš - da svet u kome si odrastao nije više svet kakav mi poznajemo. Dobio si najbolje što ti je Kain mogao ponuditi, najbolje od najboljeg. Ne kažem da je nama bilo strahovito loše - svakako da ima razloga što nam dolaze izbeglice, a nije ni zato što su Pećine naročito opako mesto za život - ali nije bilo ni tebi tako dobro kao što je moglo biti. Raspravljali smo o tebi, znaš, pre nego što si bio pozvan da se sastaneš s nama. Pamtimo ono što si za nas učinio svih ovih godina, počev od kad si spasao onu budalu od mog muža od posledica njegove vlastite gluposti, uključujući i prijateljstvo koje pokazuješ prema nama i našoj deci. Bilo je onih koji su smatrali da ne treba da imamo poverenja u tebe - uključujući i čoveka koji je izvršio onu sabotažu na rušenju staze u steni - i o takvima smo se sami pobrinuli."
     "Pobrinuli ste se?" Orion se malo nasmeši. "Ubili ste te ljude, da biste meni učinili uslugu?"
     Ratnik koga Orion nije poznavao objasni jednostavno. "Tako je. Mi koji smo ovde, tu smo zato što ti verujemo, a gospodaru Kainu ne verujemo više. Ovde smo zato što smo spremni da pođemo za tobom." Čovek zastade, a onda dodade neposredno: "Gospodaru Orione."
     Orion se okrenu Lizi, podigavši jednu obrvu. Devojka samo sleže ramenima; o ovome nije ništa znala. Orion klimnu, prihvatajući, a onda se opet okrenu gomili. Iako kratka, ova njihova razmena mišljenja nije prošla neprimećeno. Pitajući se šta bi Kain rekao na sve to, Orion hladnokrvno reče: "Prihvatam vašu vernost. Ako ste voljni da me pratite, reći ću vam i ovo: najbolje ćete mi služiti ako nastavite da radite na svojim sadašnjim radnim mestima, ali sa dvostruko više zalaganja. Želite da učinite da vam bude bolje? Odlično, to je za svaku pohvalu. Razumem vas. Pre nego što bilo šta možemo učiniti u svoju korist, moramo biti bezbedni, a da bismo bili bezbedni moramo prethodno pobediti Severnu zemlju." Orion duboko udahnu; uspevao je da dopre do njih, osećao je to. Govorio je; posmatrao kako njegove reči deluju na njih. "Svi ste čuli da ćemo napasti divove kroz sedam godina; ako budete radili onako kako vam kažem, i radili svesrdno, do bitke će doći mnogo, mnogo ranije nego što možemo zamisliti."

     "Nije bilo loše, Orione", reče Kenijan dok su se vraćali kroz tunel posle sastanka. Prema prećutnom sporazumu nisu razgovarali o sastanku s kojeg su upravo krenuli, izuzev te lakonske primedbe. "Zreo sam za spavanje", reče Kenijan u sledećem trenutku. "Sutra ujutro prvo što imam da uradim jeste da odstojim jednu stražu, a u podne sam rezervisao vreme na 'Sokolu'."
     "Nije ti to loša ideja, mislim da spavamo", veselo dodade Drekalo. On i Liza držali su se za ruke, i Kenijan samo prezrivo šmrknu na tu primedbu, a onda se odvoji od njih na raskrsnici dvaju hodnika, ne rekavši im ni laku noć. Drekalo je iznenađeno gledao za njim. "Šta mu je?" upita on Oriona.
     Orion potapša Drekala po ramenu, namerno izbegavajući Lizin pogled. "Nekada nas je bilo četvoro, prijatelju. Sada smo nas dvojica i jedan par. Nagađam da žali što više nije kao nekada."
     Drekalo je dugo izgledao nesrećan. "A šta ti kažeš?"
     Liza ponovi, kao odjek. "Da, šta ti kažeš?"
     Orion se nadao da je uspeo da spreči da mu se vihor sukobljenih osećanja pokaže na licu, i pomisli da će možda čak i uspeti u tome. "Nekada sam znao: ako budem pošten sa svima koje budem sreo, i oni će biti pošteni prema meni. Znao sam da Kain želi još nešto, što nije samo moć. Znao sam: ako svojim prijateljima otvoreno kažem šta mislim, možda ćemo se posvađati, ali ostaćemo prijatelji." Osmeh mu je bio sumoran. "Sve se menja, zar ne?"
     Orion im okrenu leđa i pođe niz hodnik, sam.

     6.
     Sledeće večeri, u Kainovom stanu, igrali su jednu društvenu igru koja se zvala šah. Kain je stalno dobijao - uvek je sve dobijao - bar kad je Kain bio u pitanju, Orionu to nije smetalo. Soba je bila ista ona u kojoj je nekada Kain držao Prsten; obično je bila prazna, izuzev prostirki na podu i stola na kome su stajale raznovrsne Kainove društvene igre. Danas je u njoj bilo nešto drugo, terminal računara kakav Orion nije video nigde u Pećinama, mehanizam iz kojeg je upadljivo zračila velika starost. Orion je, na osnovu jedne primedbe koju je Kain napravio pre nekoliko godina, znao da je to bio jedan od nekoliko tehnoloških aparata koje je Kain smatrao vrednim da ih ponese sa sobom kad su napustili Donertaun, uoči njegovog povratka iz Progonstva. Orion nikada ranije nije video taj mehanizam izvan najintimnijeg boravišta njegovog oca, pete od ukupno pet soba u kojima je živeo. Uostalom, Orion je taj mehanizam, pre te večeri, video svega dva do tri puta.
     Orion nije napravio nikakvu primedbu na prisustvo mehanizma, iako je bio siguran da nije tu bez razloga; ako Kain bude želeo da sazna zašto, Kain će mu sam reći, a ako ne bude, neće mu vredeti ni da pita.
     Jimal ih je posluživao dok su igrali, Kaina belom kafom, Oriona kuvanim i začinjenim vinom. Kainov stan je bio malo prohladan za Oriona; nije skinuo bluzu uniforme dok je igra odmicala.
     "...i tako, zakleli su ti se na vernost i ti si to prihvatio?"
     "Da, gospodine." Orion pomače jednog piona, a Kain ga usput uze. Orion krenu lovcem, da uzme ratnika koji je prethodno bio pojeo njegovog. Večeras je igrao agresivnije nego obično; iako su mu kralj i kraljica još bili u pozadini, iza prednjeg reda piona, oba njegova lovca i konja već su bila izvedena na bojno polje.
     "Hoćeš li mi reći njihova imena, Orione?"
     "Ako to budete zahtevali od mene, gospodine." Orion je pažljivo proučavao šahovsku tablu.
     "Večeras gubiš, Orione." Kain izvede topa, posmatrajući kako Orion proučava tablu. "Naredio si im da povećaju napore, ali im nisi dao nikakve rokove za napad na divove, koji si im obećao?"
     "Ne, gospodine, nisam."
     Kain okusi kafu i klimnu. "To ne mora da izađe na loše." Orion ga oštro pogleda i Kain se nasmeši. "Šta si ti očekivao?"
     Orion se ustezao. "U stvari, mislio sam da ćeš me ubiti. Prihvatanje zakletve na vernost dok si ti još živ predstavlja veleizdaju, zar ne?"
     Kain prsnu u smeh. "Pa, da kažemo da bih ja na tvome mestu uradio isto. Izbor ti nije bio baš veliki, sinko, kad si već napravio grešku da pođeš a da mi ne kažeš. Mogao si da se probiješ revolverom sa prijateljima koji ti štite leđa, i verovatno bi poginuo; mogao si da ih glatko odbiješ i da sečekaš da vidiš da li će te pustiti da se vratiš živ; ili si mogao da me sam ubiješ, u kom slučaju prihvatanje njihove zakletve ne bi bilo veleizdaja."
     Iznenada se opet pojavi onaj isti, laki, opaki, sumorni smešak, koji je počinjao veoma da uznemirava Kaina. "To mi je, gospodine, već padalo na pamet."
     "Oh?" Kain je sedeo veoma mirno dugo vremena, sve dok se onaj opaki smešak nije izgubio. "Orione", reče on sasvim mirno, "ti si u ovom trenutku jedini živi stvor koga se iole plašim. Ti si, takođe, jedini koga volim." Te reči uznemiriše Oriona, a onda Kain pređe crnim lovcem preko cele širine šahovske table i, držeći ga za vrh, jednim ovlašnim udarcem odgurnu njime Orionovog konja sa table. "Tvoj će kralj", saopšti on mirno, "pasti."
     Kralj... će pasti. "Da", odvrati rasejano Orion, "hoće, zar ne?" Tabla se pred njegovim očima odjednom zamagli, i on morade da zatrese glavom da bi izbistrio sliku u očima. On podiže pogled na oca, ali i Kainovo lice je bilo zamagljeno, nejasno. Čak i crne oči su mu bile rasplinute, bez one oštre i jasne prisutnosti koja ih je obično ispunjavala. Osećao je da mu lice gori. "Izvini", reče Orion u sledećem trenutku, "teško... teško mi je da se usredsredim."
     Kain odmahnu rukom. "Ostavimo igru. Ionako igraš gnusno." Kain se malo nagnu napred. "Gnusno, Orione."
     Gnusno? Reč je za Oriona nosila u sebi neke uspomene, neku aromu mladosti i nevinosti koja je u poslednje vreme potpuno nestala sa lica Zemlje. Kain je nešto govorio, i Orion preču početak rečenice kojom mu se obratio. "... i što bolje shvatiš te stvari, Orione, tim bolje ćeš razviti kod sebe sposobnost da vidiš u mraku, a ako ne bude tako, Svetlost, kad bude došla, sagoreće ti oči. U Donertaunu je tako bilo, kad sam bio uhvaćen u klopku između Blistave pustinje i varvara; zato sam uzeo varvare i učio ih i obučavao sve dok mi nisu postali pomoć u nevolji. Donertaun me je izmenio onako kako ne mogu ni da ti opišem, učinivši da upoznam istine koje ne mogu da saopštim nikome ko ih nije proživeo. Doner Almandar, koji je otišao iz našeg sveta više od devet stoleća pre mog rođenja, mislio je, Orione, isto kao ja; i ja to znam, jer ja sam bio Doner Almandar, i bio sam i Loga. Ti ćeš, Orione, postati ja."
     Orion odjednom postade svestan da mu se ruke tresu. Osećao je kao da se neka kopča duboko u njemu odjednom otvorila. "Oče", prošapta on, "nije mi dobro." Slike su mu munjevito proletale kroz um, nekako čudno privlačne, čovek proboden kopljem čija se leđa podižu u grču sa utabane zemlje borilišta; žena koja ga doziva rukom, žena sa kratkom plavom kosom i Orionovim vlastitim bledoplavim očima.
     "Nije ti dobro već odavno", složi se Kain, "a to je delimično i mojom greškom. Ustani." Kain mu pomože da ustane na noge, iako je Orion gotovo pao, a jednom se i zateturao dok ga je Kain privodio terminalu računara i smeštao u stolicu ispred njega. "Uključuje se ovako, ovde i ovde." Kain dodirnu prekidačima Orionovo čelo, i dva metalna dugmeta odjednom postadoše neobično topla.

     7.
     Svet se povuče u stranu i udalji od Oriona, i smrtno ledena pustinjska noć primi ga u sebe.

     Bila je pozna noć, i zvezde su sijale na Blistavu pustinju, nepodnošljivo svetle. Vazduh je bio strahovito hladan, sekući Kaina kao brijačem. Na stražarnici koja se nalazila u predgrađu Donertauna, ispred ploče sa instrumentima koji su pretraživali Blistavu pustinju, i u severnom pravcu od postojbine vladara Zemlje, Kavad podiže pogled i uperi ga u daljini. On klimnu Kainu, i Kain podiže ruku pozdravljajući mladog varvarina i potom nastavi da korača.
     Nije obraćao pažnju na hladnoću, i pređe preko aerodroma do hangara. U hangaru je upalio fuzione generatore i sišao liftom do podzemne prostorije u kojoj se nalazila velemladost.
     "Komanda", reče on, ne dižući glas, "svetla."
     I svetla se upališe.
     Polako je krenuo ukrug, bacajući poglede naviše i oko sebe, po ogromnom prostoru koji ga je okruživao. Baterijske lampe koje su bile unete u te dubine tokom poslednjih pet godina dozvoljavale su mu da nazre put - samo da ga nazre.
     Bio je u najvećoj veštačkoj građevini koju je ikada video, u hangaru toliko ogromnom da Kain čak nije ni bio siguran da li suprotni zid uopšte postoji, ili možda to samo njegove oči uporno nastoje da tvrde da je tu.
     Kain opet obrati pažnju na vrata koja su se nalazila pred njim. Tačkasta ploča je bila tu, i Kain morade s mukom da potisne snažni poriv da je dodirne. Ta tačkasta ploča bila je starija od mnogih vladara, starija od same Skupštine. Električne vatre poigravale su po njegovoj koži kad je ispružio ruku prema njoj. Pošto nije bio siguran da ne postoji neki drugi način da to uradi, on opet reče: "Komanda, otvori."
     Tihi glas, koji nije bio čovečiji, odgovori: "Molim, unesite lozinku."
     Kainu su vlastite ruke izgledale veoma daleko. Tačku po tačku dodirivao je slova da obrazuje reči koje će mu dati sredstvo da rat prenese na teren vladara.
     Mogao je postojati samo jedan odgovor. Reči su dva puta bila navedene u Donerovim spisima i podvučene u Donerovoj knjizi religioznih tekstova:
     Neka bude Svetlost.

     Bio je mrak.
     Orion strgnu prekidače sa lobanje i ostade da sedi u stolici, boreći se za vazduh kao da je upravo pretrčao deset kilometara. U jednom dugotrajnom trenutku učini mu se da je zaista svoj otac. Svetleća boja na zidovima sobe bila je ugašena. Orion je sedeo teško dišući, slušajući u ušima krkljanje vlastitih izmorenih pluća, a onda se odjednom, u polumraku, pojavi Kain. Orion upita kroz sasušena usta: "Oče? Šta je ovo?"
     "Istina." Kain je bio samo još tamnija mrlja u polutami sobe. "Dnevnik. Mašina koju sam pronašao u Donertaunu. Uspomene, Orione, uspomene sedam različitih muškaraca i žena, među njima i moje, i Donera Almandara, i Logine, kad nije bio nimalo stariji od mene."
     "Učinilo mi se... oče, u trenutku mi se učinilo da sam ja ti."
     "Za trenutak si i bio. Znaš, trebalo bi da bude zanimljivo kad vidimo šta će se dogoditi s tobom pošto saznaš kako ja mislim."
     Te reči su bile izgovorene tako ravnodušno, sa tako potpunim nedostatkom osećanja, da se Orion, prvi put u životu, prepade od Kaina. Iznenada je bio bolno svestan kiselog zadaha svog vlastitog znoja. "Oče... ne možeš istinski biti uplašen od mene. Ti si me naveo na ovo, mora da postoji razlog."
     "Učiš, učiš, dete." Kainov glas je imao neki prizvuk koji Orion nije mogao da odgonetne. "Žao mi je, Orione. Zaista."
     "Žao, zbog čega?"
     Kain zavrte glavom. U polumraku Orion je jedva mogao da razazna taj pokret. "Žao mi je zbog svih onih laži koje sam ti govorio. Još određenije, ne mogu ti objasniti. Ali... možda ćeš se setiti da sam ti jednom ovo rekao."
     "Oče, ne razumem šta kažeš."
     Kain krenu da se udalji, a onda zastade neodlučno na vratima samo za trenutak, pre nego što se opet okrenu ka Orionu.
     "Na putu si da shvatiš."

     Skriven u svojoj crkvi, propovednik Džek posmatrao je hodočasnika kako izlazi iz Blistave pustinje.
     Jahao je na konju, zaista je jahao taj hodočasnik, na velikom, zdravom vrancu sa belom zvezdom iznad desnog oka, izlazeći iz pustinje osmoga dana posle mesečeve mladine. Grad u koji je hodočasnik upravo ujahivao bio je veoma star; neke od zgrada su bile izgrađene od perolakog, gotovo neuništivog ferobetona, kakvog danas nijedan čovek više nije umeo da napravi. Ostale zgrade bile su od ćerpiča, mlađe od sto godina, iz doba kada je stari sveštenik držao propovedi koje su održavale u životu Donerovu Crkvu. Džek je bio gotovo siguran da je osmi dan; stari sveštenik je pre smrti naučio Džeka da broji sve do deset. U poslednje vreme Džek ponekad nije mogao da se seti da li šest dolazi pre sedam ili posle njega, ali je bio siguran da nije ni važno kad se pođe dalje; osam je bilo osam a devet devet, i deset je bilo deset.
     Sasvim lako, u krajnjoj liniji.
     Džek izađe hodočasniku u susret. Stari sveštenik ne bi to nikada uradio, ali reka hodočasnika gotovo je presahla od sveštenikove smrti do sada, i Džek je došao u situaciju da voli kad naiđe poneki hodočasnik. U stvari, kada god ko naiđe. Bio je samo jedan pre nekoliko godišnjih četvrti, i taj nije bio prijatan; stalno je navodio razgovor na velemladost, sve dok Džek nije bio primoran da ga ubije. Džek nikada nije uspeo da pronađe sveštenikovo skrovište velemladosti, isto ono skrovište koje je Sveti Doner ostavio za sobom kada je otišao sa Zemlje, a bez tog mamca hodočasnici - ili bar oni među njima koje je vredelo primiti - neće više dolaziti.
     Već se bio prilično pomirio s time.
     Džek izađe na trem ispred crkve i pozva hodočasnika, dok je ovaj vodio svoga konja ka bunaru u crkvenom dvorištu. "Hej, hodočasniče", veselo povika on. "Dobrodošao."
     Hodočasnik pričeka trenutak pre nego što odgovori, zaustavivši konja. Nije ličio na hodočasnika; krupni čovek crnih očiju i smrknuta lica koje je, zajedno sa pogledom na pušku plemena Selvren privezanu za sedlo, učinilo da se Džek oseti dovoljno nelagodno da bi otvorio sigurnosni prekidač na svom Vestar laseru, koji mu je bio privezan za levi članak ispod širokih rukava mantije. Džek nije dobro pogađao starost ljudi koje vidi; hodočasnik je bio otprilike dvadeset pet godina star, pomisli on, možda malo stariji. I druge stvari nisu na njemu bile kao obično: hodočasnikov konj nije izgledao kao životinja na kojoj je prešao celu Blistavu pustinju, a i sam hodočasnik je izgledao, iako je to bilo nemoguće, kao da se tek nedavno okupao. Iako je imao belu kožu - možda je bio najbelji čovek koga je Džek video u životu, ako ne računa pleme Selvren, čiji su pripadnici ponekad dolazili preko planina - pustinjsko sunce kao da ga nije mnogo opalilo. "Zdravo, starče", napokon odgovori hodočasnik. "Smemo li moj konj i ja da se napijemo iz tvog bunara?"
     Džek potvrdi glavom. "Uzmi kofu sa strane i nemoj je vraćati u bunar kad se tvoj konj napije iz nje. Pusti je da se malo prokuva na suncu." Čovek sjaha i spusti kofu u bunar, izvadivši je samo jednom. U početku Džek nije bio siguran da li ga oči varaju, jer, kad se hodočasnikova ruka spustila u bunar, kao da ju je pratio neki narandžasti oreol svetlosti. Hodočasnik izvuče kofu i ispi najveći deo njene sadržine, a onda je ponovo spusti u bunar. Džek malo jače zažmuri: sjaj je bio i dalje tu.
     Džek uzdrhta i sklopi ruke, nadajući se da tako izgleda sveštenički pokret i, ispod mantije, otvori sigurnosti prekidač na malom automatu vezanom za svoj desni članak.
     Drugu kofu čovek spusti pred svog konja. Zatim se okrenu prema Džeku i priđe do crkvenog trema. "Kako se zoveš, stari?"
     "Ja sam propovednik Džek", odgovori Džek što je mogao dostojanstvenije.
     "Ja se zovem Kain", reče hodočasnik, govoreći hladno ali bez vidnog gneva, "i pored Štita nosim i oklop koji štiti od mehaničkih povreda; prema tome, budi ljubazan pa izvuci ruke iz rukava, a zajedno s njima laser i revolver. I predaj mi ih."
     Džek ostade ukopan od čuda, držeći laser Vestar uz levi članak desnom rukom, a presveti revolver Smit i Veston levom. Nije bio baš sasvim siguran šta znači 'oklop koji štiti od mehaničkih povreda', niti kako bi taj oklop mogao da zaustavi delovanje odgovarajuće blagoslovenog metka u čauri ferokreta, da ne prospe čovekovu utrobu...
     Hodočasnik koji je sebe nazivao Kain... gledao je u njega. Jedna jedina kap znoja klizila je niz hodočasnikovu slepoočnicu, ali inače je delovao spokojno, gotovo nezainteresovano. Izuzev laserske puške, koja je još bila na konju, nije nosio, koliko je Džek mogao da vidi, nikakvo oružje.
     "Predaj mi oružje", ponovo hodočasnik, nekom neobičnom žestinom. Njegove oči bile su čvrsto prikovane za Džekove, i ovaj poče da drhti.
     "Ne mogu... ruke su mi utrnule", prošapta Džek. Hodočasnik se hitro pope uz stepenice, razdvoji Džekove ruke i uze iz njih oružje.
     Tako je Kain od Istmarča osvojio Donertaun.

     Doner je otišao sa Zemlje u vreme Velike obnove i odveo sa sobom većinu naroda T'Pau. U više navrata pokušao je da ubedi Logu da pođe s njima. Jedne noći su stajali zajedno, dva dana pre nego što će otpočeti jednu sedmodnevnu pijanku, i posmatrali vasionsko uzletilište Majovu, za koje je Doner odvojio radnike da ga izgrade. "Do đavola, Loga, gde još ovde ima nekog izazova? Mogli bismo opet da zamrznemo polarne kape, imamo dovoljno znanja za to, iako mi se odnekud čini da se divovi ne bi mnogo obradovali. Kad bismo to i uradili, i ponovo dobili kopno koje sada leži ispod gomile kubnih metara vode, očistili svet od radioaktivnih zagađenja, pobili mutante i čudovišta koja su se pojavila na svetu, u svemu tome nema ni trunke izazova za takve kao što smo mi, a svet opet ne bi bio onakav kao nekada. Isuviše mnogo nekadašnjih vrsta je izumrlo i neće se obnoviti. Osećam u srcu da su nam dani na ovoj planeti odbrojani."
     Loga sleže ramenima. "Tvoji dani, možda." On zastade. "Kuda ćeš?"
     "Krenućemo u nepoznato, istraživati... osvajati. Ima li za čoveka bolje sudbine? Uprkos Lodenovoj propagandi, mi nismo bogovi, bar za sada." Doner je stajao uz ogradu balkona, a njegove velike, vešte šake stezale su čelične šipke. "I priznajem, mislim da je ceo taj posao oko izigravanja bogova... negovanje prokletih varvara dok ne postanu civilizovani... Do đavola, Loga", odjednom dreknu, "to je sve loša zamisao. Napravićemo od njih samo svoje vlastite slike i prilike i razorićemo njihovu snagu, a nemamo ništa da im damo da nadoknade taj gubitak. Mi imamo svoje jake strane, da, ali one nisu i njihove." On malo poćuta, a zatim dodade: "A pošto nemamo ona znanja genetskog inženjeringa koja je imala T'Pau, prenošenje naše snage na njih postaje prilično sporna stvar."
     Loga se nemirno šetao po balkonu, posmatrajući prostrana polja na kojima su ljubičaste varnice uzletale sa mesta na kojima se gradilo. Isuviše mnogo odjedanput, mislio je riđokosi. Svemirski brodovi u orbiti bili su tek napola završeni, a ovde na Zemlji Doner je nemilice trošio ogromne sirovine u žurbi da ih što pre završi - i još više onoga što će možda postati neophodno da bi moglo preživeti onoliko T'Pauinog naroda koliko je želeo da mu se pridruži.
     Loga nije sumnjao da će Doner završiti svoju flotu zvezdanih brodova i da će, kao što je Doner govorio često i veoma glasno, krenuti u nepoznato, istraživati i osvajati.
     Doner Almandar je bio prvi, i još najbolji prijatelj koga je Loga imao; ipak, nije uspevao da u sebi nađe reči kojima bi Doneru opisao koliko mu sve to zvuči dosadno.

     Orion uđe u Kainov stan bez kucanja. Kain je sedeo prekrštenih nogu ispred stočića sa doručkom, čitajući uz jelo svežanj izveštaja.
     "Kaine?"
     Kain dobaci Orionu kratak pogled i reče mirno: "Jimale, ostavi nas nasamo." Srebrnooki se malo nakloni, uze poslužavnik sa nedovršenim Kainovim doručkom i izađe.
     Kain ne ustade. "Dobro jutro, Orione."
     Dečak napravi još dva koraka. Glas mu je podrhtavao. "Mašina... tvoje uspomene nisu sve bile u njoj."
     "Nisu bile ni uspomene Donera Almandara, kao što ćeš zapaziti. Mudar čovek se nikada neće toliko izložiti drugima na takav način. Uvek će biti, Orione, stvari koje neću hteti da znaš."
     Orionu je igrala brada kao da se sprema da zaplače, ali ostade pribran. "Lagao si me."
     "A-ha. Stalno. Šta tu ima novog?"
     Dečak nastavi s mukom. "Ko sam ja?"
     Kainovo lice se ukoči. "Ti si moj sin." Crne oči su mu netremice gledale Orionove. "Zar ti to nije dovoljno?"
     "Komandantu kapetanu Solanu si rekao da ne možeš imati dece, da bi ona bila čudovišta." Reči mu potekoše kao lude. "A ja sam bio slep, i nisam primetio da neko takve boje kao što si ti nikada ne bi mogao da dobije sina kao što sam ja. Proklet da si, Kaine, ko sam ja?"
     Kain skrenu pogled sa dečaka, ka slici na komadu sunčeve svile koja je prikazivala Blistavu pustinju, i ostade da sedi tako, nepomičan, posmatrajući je. "Tvoja majka je Rea Veramorn. Ona je bila usvojena kći Mastona Veramorna. Njen pravi otac bio je Loden Almandar. Tvoj otac je bio čovek po imenu Solan, koji je bio u službi Mastona Veramorna; da si bio u mojim uspomenama, video bi nešto i o tome kakav je on bio čovek."
     Kain u dečakovom glasu oseti očajanje. "Lagao si me, i lagao si me, i lagao si me! Zašto sada da ti poverujem?"
     "Orione?"
     "Šta je?"
     Reči su bile samo najslabiji šapat; ipak, odjeknule su kroz praznu sobu kao krik. "Seti se." Kain se polako okrenu i ugleda Oriona kako stoji ukočen, u šoku. On ponovi još jedanput.
     "Seti se."
     Orion, teturajući se, koraknu unazad, pa još jednom, zureći u Kaina sa krajnjim užasom.
     zatim se okrenu i potrča.

     "Gospodaru Kaine?"
     Prijemnik se odjednom bučno oglasi prekidajući Kaina u razmišljanju.
     "Reč koja ti nedostaje", kazao je tada Lukas, veoma, veoma tiho, "jeste krivica."
     "Da?"
     "Gospodaru, govori komandant kapetan Peralt, dežurni komandant letova. Komandant Prvi Orion zahteva da mu se da jedan 'Soko'. Nije predviđen za letenje. Izgleda - uznemiren, gospodaru."
     "Zadržite ga", reče Kain, trenutno donevši odluku. "Odmah dolazim."

     Stajao je tamo, u svom letačkom odelu, kada je Kain stigao do brodogradilišta; stajao je strpljivo, ali nešto oštro gorelo je u varljivo naivnim plavim očima.
     "Kuda ćeš, Orione?"
     Dečak prvi put nije u Kainovim očima izgledao kao dečak. Osoba koja je stajala pred njim na ivici brodogradilišta, sa redovima kliznih brodova i 'Sokola' za leđima, bio je odrastao čovek, koji je sebe obuzdavao čeličnim samosavlađivanjem. "Zar je to važno? Vratiću se."
     "Kuda?"
     "Ne znam ni sam!" prodra se Orion. Na brodogradilištu se nije zatekao niko ko tog trenutka nije našao sebi veoma važan posao kojim će se baviti, osim zlosrećnog komandanta letova, koji je stajao mirno, bez kapi krvi u licu. "Proklet da si, pusti me!"
     Kain ne odvrati pogled. "Svakako." Nije mogao da se seti kada se poslednji put u mnogo godina osećao tako čudno. "Komandante letova, spustite Štit kad vam on bude naredio."
     Orion se okrete bez reči i uputi krupnim koracima ka svom kliznom brodu.
     Kain reče tako tiho, da ga niko drugi nije čuo. "Pusti ga da ide."
     Usmerio je klizni brod prema zapadu. Probio je zvučnu barijeru dok je preletao preko Almandara i vinuo se iznad Iglza nekoliko minuta posle toga. Jedna letelica srebrnookih ga je u jednom trenutku pozdravila, ali se on ne potrudi da odgovori. Dizao se sve više, sve dok njihov brod nije prestao da ga prati i okrenuo natrag.
     Orion je progonio Sunce preko sveta, dok su mu suze tekle niz obraze. Plakao je za svojim mrtvim ocem, Solanom, tražeći pogledom zeleni zrak koji sine u hiljaditom deluću sekunde pre nego što se Sunce ugasi.

     Kain je presedeo celu tu noć na stazi usečenoj visoko u steni, pri vrhu kupole Pećine Tri, tako da je mogao da čuje oružarnicu, osluškujući svu noć brujanje mašina.