Poglavlje 4: Elena

@03 = Godina 1193. posle Ognja

     1.
     Bila je godina 1193. posle Ognja, devedeset jedna godina pre krađe Prstena.
     Kain je imao šest godina kada mu je otac poginuo.
     Njihova porodica je živela na obroncima brda na krajnjem istoku Doline vladara, tik izvan i iznad sela Istmarača. Kainov otac, Marik, živeo je od mora, hranio porodicu ribom i rakovima i belim svilašima, a višak, ako ga je bilo, prodavao je na pijaci u Istmaraču. Viška je sasvim često i bilo; dolina je bila smeštena dovoljno daleko na sever da bi voda Jedinog okeana bila pristojno hladna. Hladna voda sadrži više kiseonika nego toplija, a uz kiseonik ide život; i Marikov ulov je uglavnom bio dobar.
     Svakoga jutra, pre sunca, Marik je odlazio od kuće i jahao uz brdo sve dok ne bi stigao do mesta gotovo toliko visokog koliko i najviše brdo na istočnom kraju Doline vladara, gde se brdo stapalo sa kamenočelikom ogromne pregrade koja je sprečavala more da se izlije u dolinu. Ustava nije bila obeležena; bila je samo mračno udubljenje u monolitnom zidu od kamenočelika. Kad se uđe u njega, pojavi se svetlost, prigušeni, plavobeli sjaj koji je dopirao iz glatkog stropa hodnika. Otprilike pet metara u dubinu nalazilo se pregradno polje koje je bilo nevidljivo uvek, izuzev noću, kad je odsjajivalo nekim avetinjskim fosforescentnim sjajem koji je Marika uznemiravao više nego što je hteo da prizna, čak i samome sebi. Kroz to pregradno polje, nešto malo zamagljeno, videli su se nejasni obrisi otvora koji je vodio napolje, u svetlost i plavetnilo okeana. To prvo pregradno polje Marik nikada nije uspeo ni da dodirne ulazeći u ustavu sa one strane gde je bila dolina; nestajalo je čim mu se približi. Dva metra od jedva vidljive linije koja je obeležavala mesto gde se nalazilo pregradno polje, bilo je još jedno. Prvo pregradno polje bi se odmah ponovo formiralo, čim Marik prođe, a drugo bi tada nestalo pred njim.
     Pregradna polja nisu bila mudro napravljena. Koliko god da je pokušavao, Mariku nikada nije pošlo za rukom da ih natera da oba istovremeno ostanu otvorena. U stvari, bilo je nemoguće da se oba pregradna polja isključe u isto vreme; ali kao i ostali stanovnici Istmarača, Marik nije imao pojma o vasionskim brodovima, pa čak i da ih je poznavao, činjenica da pregradna polja behu napravljena po uzoru na pneumatske zatvarače vasionskog broda ne bi mu ništa značila.
     Da je ikada pokušao da se glasno obrati vratima - istim onim, recimo, zapovedničkim tonom kojim se ponekad obraćao svojoj ženi, Eleni, i deci - i da je rekao pregradnim poljima šta hoće od njih, Marik bi se grdno iznenadio. Ali on je bio praktičar; mašta i radoznalost radili su mu samo do one mere do koje su svet i stvari u njemu, imali uticaja na njegov rad i porodicu, i ne bi se obratio vratima, baš kao ni viljušci kojom je jeo svoju večeru.
     Iza drugog pregradnog polja nalazio se veliki greben, koji je gledao na Jedini okean. Bio je širok pet metara i protezao se na zapad dokle je pogled dopirao. Na istočnoj strani se greben sužavao, da bi na kraju prešao u Veliku branu. Velika brana se protezala sledećih šest do sedam kilometara, a zatim se spuštala i stapala sa Sivim planinama, još dalje od krajnje istočne strane Doline vladara. Kad se izađe iz ustave odmah na severnoj strani, nalazilo se stepenište usečeno u kamenočelik, koje je vodilo naniže, pravo u iskričavo plavo more. Marik je jednom zaronio i plivao pod vodom, koliko god su pluća mogla da mu izdrže, prateći stepenište koje se spuštalo pod okean. Pružalo se u dubinu onoliko koliko je Marik bio u stanju da zaroni, i još dublje, koliko god je mogao pogledom da dopre kroz zelenilo vode osvetljene podnevnim suncem.
     Marik je držao svoj čamac na izlazu iz ustave. Pregradna polja ustave dozvoljavala su da kroz njih prođe samo po jedan čovek, natovaren onoliko koliko može da nosi. Marik ih je prevario tako što je svoj čamac proneo kroz njih u delovima, a zatim ga ponovo sastavio sedeći na grebenu s druge strane, četiri metra iznad površine okeana.
     Kada je smislio kako da svoj čamac pronese kroz pregradna polja, prestao je da misli o njima, za svagda.

     Već više od petnaest godina Marik je išao u ribolov kad god je vreme dozvoljavalo. Kad bi se vreme pokvarilo i okean stao da se baca na prepreku koju je predstavljala Velika brana, pregradna polja su uporno ostajala zatvorena. U te dane, Marik nije uspevao da prođe ni kroz ono prvo polje. Kada se to prvi put dogodilo, Marik je izgubio svoj čamac. Prethodnog dana vreme je izgledalo lepo, i njega je mrzelo da optereti čamac. Kasno uveče, kada je shvatio da se vreme kvari, ustave su već bile odlučile da je opasno da se kroz njih prođe, i tako, kad je naišla oluja i kada je prošla, odnela je sa sobom i njegov čamac.
     Posle toga Marika više nikada nije mrzelo da optereti čamac kamenjem i da ga izvuče preko grebena, sve dok se nije nalazio pod kamenim svodovima gde je sijalo pregradno polje unutrašnje komore ustave. Čamci nisu bili mnogo veliki; oni stariji mogli su da ponesu samo Marika, a oni noviji, kad je najstariji sin, Miša, počeo da mu pomaže, mogli su da povezu samo dvoje. Ipak, nije baš bilo jeftino izgubiti čamac. To se dešavalo s vremena na vreme - svake dve do tri godine u proseku, kad bi mu neka oluja, strašnija nego obično, ukrala čamac. Ničim to nije mogao sprečiti. Greben na severnoj strani od Velike brane bio je potpuno gladak, kamenočelik kao ogledalo, tako da su graditelji Velike brane bili primorani da uklešu žljebove po površini grebena da bi se moglo hodati. Silom prilika, Marik nikako nije imao načina da sigurno priveže čamac; najbolje rešenje bilo je da ga optereti kamenjem. Marik je to stoički prihvatio; s tim je morao da računa ako hoće da se bavi ovim poslom, i zato je uvek imao spremno impregnirano drvo da sagradi novi čamac kada se postojeći izgubi.
     Marik nije bio neki bogatun, ali nije bio ni siromašan, bar ne prema merilima Istmarča. Njihova kuća, visoko na brdu iznad sela, imala je tri sobe, a podovi su joj bili od drveta a ne od nabijene zemlje. Zidovi su bili okrečeni u belo i iznutra i spolja. Bio je to veliki napredak u odnosu na njegove početke. Prve dve godine svog ribarenja Marik je živeo u šatoru. Prošle su dve godine dok je Marik, tada još mladić, uspeo da ubedi Eleninog oca Gareta da ribolov, u koji je išao kroz ustave, može da obezbedi uspešnu trgovinu. Imao je neku vrstu monopola. Naravno, bilo je i drugih ribara, u selima Telindel i Serlok, koji su, poput ribara u svim takvim selima, koristili jednu od trideset Velikih ustava, kroz koje je istovremeno moglo da prođe dvanaest velikih čamaca u kanalu od dvanaest metara, koliko je iznosila debljina Velike brane. Ali dok su rakovi ostajali sveži tokom transporta, riba iz Telindela je pretila da se opako usmrdi pre nego što stigne do Istmarča. A nijedno selo nikada nije slalo svilaše, iako su ih smatrali velikom poslasticom, pa im je i cena bila velika; meso svilaša bi pocrnelo za svega jedan dan posle uginuća, ukoliko se ne pretvori u raskošno, svetlucavo crvenilo jedne od neverovatno otrovnih vrsta, koje su bile klonirane u nekoj od očajničkih, poznih faza Ognjenih ratova.
     Marik je sagradio kuću pošto je dobio od Elene poruku da će je njen otac dati za njega. Uprkos tome što je redovno obrazovanje napustio kad mu je bilo jedanaest godina, znao je da nije primereno da traži od žene da dođe i živi s njim u šatoru. Bio je, na sebi svojstven način, pažljiv i obziran čovek. Jednog dana je odveo svoju buduću nevestu na brdo, ubrzo pošto su se verili, do onog mesta gde su brda prestajala i gde je počinjao kamenočelik Velike brane, da ona odabere mesto za kuću koju će sagraditi. Veći deo dana proveli su jašući uz padinu, krivudavim stazama koje su više puta prelazile sa jedne na drugu stranu brda. Dan je bio vedar i topao, a oni su jahali u hladovini; ispod stabala jela i sekvoja, sve dok se nisu približili vrhu najvišeg među okolnim brdima. Tu je Marik poveo Elenu sa staze, u stranu. Sapeli su konje na ivici šume, nedaleko od ulaza u ustavu, odakle je Marik lovio ribu poslednje dve godine, i držeći se za ruke pošli preko gole stene. Bez nekog naglog prelaza stena se pretvorila u kamenočelik, i oni su koračali preko širokog prostora od sive materije. Marik se zaustavio nekoliko koraka od kamenočelične ivice i pustio Elenu da pogleda.
     Sa svoga stajališta mogli su jedva da vide, daleko na jugozapadu, planinski venac koji je obeležavao suprotnu granicu Doline vladara. Velika brana je zaokretala oko njega, uzdižući se na zapad kao da će dodirnuti samo nebo. Tek malo više na istok odvajao se na suprotnu stranu od najvećeg luka Velike brane, i išao malo na sever, pre nego što se spojio sa Sivim planinama. Neposredno ispred njih brda su se spuštala do doline. Reka Almandar bila je daleki, srebrnoplavi odsjaj, na samoj granici njihovog vidnog polja. Crne planine, u kojima su vladari u Skupštini upravljali vaskolikom dolinom, bile su gotovo izgubljene iza ivice obzorja; samo najviši vrhovi bili su im dostupni pogledu.
     Elena se odmače od ivice. Nikad u životu nije se uspela toliko visoko iznad sela, i nadala se da nikad više neće. U to vreme je bila još devojčica, imala je tek četrnaest godina i zračila nekom jednostavnom lepotom; svetlosmeđe oči, veoma bela put, i čista crna kosa pričvršćena ukosnicom od slonovače. Iako je govorila kao obrazovana osoba i odlično znala da čita i piše, poticala je iz porodice koja je bila među najsiromašnijima u Istmarču, i to joj se videlo po odeći: obično smeđe platno i sandale koje su bile čiste, ali iznošene. Najzad, uz blage Marikove podsticaje, legla je potrbuške na ivicu velike provalije, naslonila bradu na nadlanice i oprezno provirila preko ivice.
     Glas joj je dolebdeo natrag do Marika, koji je sedeo pored nje ukrštenih nogu i jednom rukom joj milovao dugačku, crnu kosu. "Moj otac će hteti da zna kako sam isprljala haljinu."
     "I šta ćeš mu reći?"
     "Da si me silovao, oborio me u blato i radio sa mnom šta si hteo."
     Marik se namršti. "I isprljao ti prednju stranu haljine?"
     "Kazaću mu da ti u potaju više voliš muškarce i da si tako i sa mnom postupao."
     Marik, klimnu. "To baš neće doprineti mom ugledu. Hajde, pretpostavi, šta će Garet pomisliti?"
     Glas mu je zvučao veoma ozbiljno. Elena malo okrenu glavu, da mu vidi lice. Smešio se, pa mu i ona uzvrati osmehom i okrenu se opet da gleda niz urvine. "Pa, pretpostavljam da će se razgneviti i hteti da te ubije."
     "E, to ne bi valjalo", odlučno zaključi Marik. "Moraćeš da skineš haljinu, da otresemo prašinu sa nje pre nego što te vratim ocu."
     Poćutali su malo, dok je vetar unaokolo šaputao i toplo sunce tuklo po njima. "Mislim da bismo mogli da mu kažemo da sam pala", reče Elena zamišljeno.
     "A šta će on o tome da misli?"
     "Neće poverovati, dabome", ozbiljno uzvrati Elena, "ali neće se ni buniti, jer smo vereni."
     Marik široko razvuče usta. "Neće se buniti?"
     "Uvuci taj jezik nazad u usta", uzviknu Elena, ni ne pogledavši ga. "Ja ću se buniti. Ima da čekaš dok se ne venčamo. To sad više nije tako daleko."
     "Nije", složi se on, posle kraće pauze, i opet uze da je miluje po kosi, "zaista nije. A tebe vredi sačekati."
     "...tamo." Elena se uspravi na lakat i pokaza rukom niz padinu. "Baš tamo, na čistini."
     Marik čak ni ne pogleda gde je uprla prst. Bio se opkladio sam sa sobom da će ona izabrati baš to mesto. Bilo je blizu potoka, i oni su ga zapravo već bili prošli pre pola sata, na putu ka ustavi i pogledu koji se pruža sa nje. "Vrlo dobro", reče on. "Tu ćemo zidati."

     Na dan Marikove smrti, na zvuke i kretanja spolja, Kain se probudio u mraku i zimi, u dnevnoj sobi. Čuo je blagi glas svoje majke i s vremena na vreme promuklo očevo mumlanje, kad bi joj odgovorio ponekom rečju. Njegove sestre, Siva i Bara, bile su šćućurene u krevetu zajedno s njim, štiteći ga od oštre hladnoće, i on se pažljivo izvuče iz kreveta, da ih ne probudi. Kain je imao šest godina, Siva skoro pet, a Bara samo dve, a pored toga bile su i devojčice; Kain je znao da im je san potreban.
     Slamarica starijeg brata Miše bila je prazna.
     Miša je jedini od sve dece spavao sam. Imao je pet godina kad se Kain rodio i nikada se nije navikao da spava sa ostalom decom. Te zime Miša je imao jedanaest godina i bio je visok gotovo kao i mama Elena. Već tri godine pomagao je Mariku da lovi ribu, još od svoje osme godine. Kain nije video Mišu kad je izašao u kuhinju; verovatno je bio napolju i sedlao konje za put uz brdo.
     Majka ga je prva opazila, i rekla samo: "Dobro jutro, Kaine."
     Marik je sedeo pokraj njihovog malog ognjišta od cigala, grejući čizme ispred vatre na kojoj mu se kuvao doručak. Majčin roštilj bio je postavljen iznad ognjišta i na njemu su se pekla četiri jajeta, zajedno sa šest kriški crnog hleba i tri debela odreska svilaša. Marik se okrenu, onako sedeći, da pogleda dečaka. U treperavoj crvenoj svetlosti ognjišta dečak je izgledao jezivo i neprirodno, tako da se Marik za trenutak oseti nelagodno, ali odmah odagna to osećanje s odlučnošću koju rađa krivica. Nos i brada su mu bili isti Marikovi, a crna kosa Elenina; ali crne oči poticale su od Eleninog oca, Gareta, a odlučno stisnuta usta nije trebalo da ima dečak od šest godina. Miša i devojčice bili su smeđi, a pored Kaina jedino je još Bara imala crne Garetove oči.
     Marik se potapša po desnoj butini, i Kain poslušno priđe i pope se ocu na krilo. Marik se onda obrati Eleni. "Imamo li mleka?"
     Elena ni ne pogleda na krčag koji je stajao sa spoljne strane kuhinjskog prozora, da se hladi u noćnoj magli. Prozor je bio od pravog stakla, malo glaziranog, da ne propušta toplotu. "Samo malo, i Bara će popiti najviše od toga."
     "Daj mu pola šolje." Marik se opet okrenu sinu. "Šta ćeš ti ovako rano?"
     "Hoću da pođem s tobom, tatice", odgovori Kain jednostavno.
     Marik mu odgovori isto tako neposredno. "Ne možeš, sinko. Još nisi dovoljno porastao."
     Osetiše za časak udar hladnog vetra, i u sledećem trenutku Elena zaobiđe ognjište i stavi dopola napunjenu šolju mleka u Kainove ruke, pa se onda sagnu i ovlaš ga poljubi u obraz. Bez reči se zatim vrati pripremanju doručka i ručka za svoga muža i Mišu.
     Kain gucnu malo mleka. U stvari, nije ga želeo. "Ali to si rekao i prošli put, tatice."
     'Prošli put' je bilo pre dva dana. Marik se jedva uzdržao da se ne nasmeje. "Još malo, Kaine. Za čas ćeš porasti."
     "Ali..."
     Marik zavrte glavom i prekinu ga preteći: "Dosta. Pitaj koliko god puta hoćeš, ali nemoj mi osporavati odgovor, jer ću ti uštaviti kožu. Moraš da ostaneš kod kuće i da čuvaš sestrice." On pokretom ruke pokaza na šolju. "Popi to mleko." Dete ispi šolju na iskap i stavi je na cigle na ivici ognjišta, pored očevih čizama. Marik ga podiže sa krila i postavi ga na noge. "A sad - u krevet."
     Ulazna vrata se naglo otvoriše i Miša, već obučen u nepromočivu jaknu i čizme, šmugnu unutra, a zajedno s njim ulete i pramen magle. Nije ni pogledao u Kaina, već samo zastade ispred zatvorenih vrata. "Konji su spremni, tatice."
     Kain utonu u mrak hodnika koji je vodio u dečju spavaću sobu, i ostade u njemu, posmatrajući; već su na njega zaboravili. Posmatrao je kako otac navlači čizme i jaknu, dok je Miša govorio: "Treba da ga pustiš s nama, tatice, bar jedanput. Gnjaviće nas i smetati nam, ali to što ga ovde držite, to ga prosto jede iznutra."
     "Preboleće on to", mirno odgovori Marik. Polako je šnirao nepromočivu jaknu; ruke mu više nisu bile onako vešte, posle petnaest godina skoro svakodnevnog rada sa mrežama. Zaobišavši potom ognjište pored kojeg je stajala Elen, pošteno je poljubi. "Večeras ćemo se rano vratiti, ako se vreme ne promeni." Miša, koga nijedno od njih dvoje nije primećivalo, skidao je odreske od svilaša i hleb sa roštilja i stavljao ih u vrećicu za hranu, koju je držao u ruci. "Kako sad izgleda, pregrade nas možda neće ni pustiti da prođemo, pa ćemo ceo dan ostati zajedno."
     Elena se nasmeši. Osmeh joj izbrisa godine s lica, i Marik je ponovo poljubi. "To bi bilo baš lepo", tiho reče ona. Marik je pusti iz zagrljaja a ona onda poljubi i Mišu, dok joj je isti osmeh još stajao na licu. "Čuvajte se, obojica."
     "Postaraću se da tatica opet ne ispadne iz čamca", odgovori Miša, savršeno ozbiljna lica.
     Marik uzdahnu - nezgoda na koju je mislio Miša dogodila se samo jednom, pre dve godine, i to je bio jedini put u petnaest godina da je ispao iz čamca - ali ne reče ni reč već otvori vrata. "Hajde", progunđa on, i njih dvojica izađoše u maglu.
     Srećni izraz je još lebdeo na Eleninom licu kada se Kain ćutke, polako vrati u spavaću sobu i pope u krevet, pored Bare i Sive. Ležao je zatvorenih očiju, nepomičan, i trudeći se da ne misli na majčin izraz lica kad je poljubila Mišu.
     Trudio se da ne misli, jer ona nikad nije tako izgledala kad poljubi njega.
     Ležao je u istom položaju, potpuno budan, i kada je majka u zoru ušla da ih probudi.

     Tog jutra Kain je spokojno obavljao svoje svakodnevne poslove, i nikakva misao ga nije posebno zaokupljala. Njihova jedina krava bila je bolesna, i Kain je znao da otac pomišlja da je zakolje i kupi drugu. Kain proveri seno pred kravom u oboru iza kuće i nađe da je samo malo nedostajalo u odnosu na količinu od prethodnog dana; svejedno, savesno je uklonio i izneo staro seno i zamenio ga sa sveže pokošenom dugačkom travom, a onda uradi isto i kod mlade kobile koju je Marik kupio prethodne godišnje četvrti.
     Nisu imali bunar, jer je tlo na tolikoj visini bilo isuviše stenovito; Kain potom provede poveći deo jutra noseći dve prazne kofe dole do potoka, malo dalje nizbrdo, i vraćajući se s njima punim do prelivanja.
     Godina je bila već dobro zašla u zimsko doba. Zemlja nije bila pokrivena snegom, ali dan je bio ujedljivo hladan i Kainove ruke, tamo gde ih je prelila voda, toliko su se smrzle da je jedva mogao da ih pokreće. Sam vazduh je bio nekako čudan, nekako napeto nepomičan. U jednom trenutku mu se učini da je čuo pucanj groma, veoma daleko, ali se to nije ponovilo i na sivom svodu neba nisu se videli odblesci munja.
     Odjednom je vazduh postao savršeno miran; nije bilo ni daška. Kainu se činilo da se on jedini na celom svetu kreće kroz maglu. Vraćao se sa trećim i poslednjim tovarom vode, i uprkos hladnoći preznojavao se u nepomičnom vazduhu.
     Vetar ga je tresnuo kao kovački čekić.
     Kain čak nije ni bio svestan da se nešto dogodilo; u jednom trenutku se mučno uspinjao, a u sledećem je bio tresnut na zemlju i voda koju je nosio razlivena po njemu. Prva svesna misao bila mu je samo ljutnja, ništa više; eto, sad će morati da se vrati i ponovo napuni kofe.
     Tek kada je pokušao da ustane shvatio je koliko je vetar jak. Nije mogao da se uspravi na noge; vetar ga je ponovo oborio. Dok je tako ležao, pokušavajući da smisli šta da uradi, grad odjednom poče da pljušti po travi oko njega. Jedno veliko parče leda udari ga u potiljak, a onda drugo u rame, i tek tada se Kain prepade. Nije mogao da hoda; vetar ga nije puštao da stane na noge.
     Počeo je da puzi uz brdo.
     Grad je pljuštao po njemu, i Kain ubrzo shvati da neće uspeti da se dočepa kuće. U ušima mu je zvonilo od leda, koji ga je tukao u glavu. Ništa nije video pred sobom od vetrom uskovitlane magle i grada. Grad je padao ukoso, sa severa; Kain je pokušavao da se seti na kojoj strani se zatekao idući ka kući, u trenutku kad ga je oborio vetar. Tu negde, na putu ka kući, ležala je oborena sekvoja, čvornovato stablo koje se srušilo prošle zime.
     Ako uspe da se dokopa zaklona ispod te oborene sekvoje, biće bezbedan.

     Glazirani kuhinjski prozor beše razleteo se u paramparčad pod prvim naletom vetra.
     Sada je Elena sedela na kuhinjskom podu, držeći u naručju Baru i Sivu, čvrsto ih stežući. Kuća se tresla svuda oko njih i Elena je znala da se odista može desiti da im se kuća sruši na glavu.
     Siva je ćutala; Elena pomisli da je dete toliko prestrašeno da ne može ni da zaplače. Bara je bila još i suviše mala i nije shvatala šta se događa, i vrištala je gotovo isto tako jako kao što je zavijao vetar. Elena je sedela nepomično, držeći svoju decu i moleći se iz dna duše Gospodarima Svetlosti, moleći se da joj se muž i sin živi vrate iz oluje.
     Posle jednog sata kuća presta da se trese a posle još pola sata vetar oslabi toliko da su devojčice mogle da čuju Elenu. Grad se pretvori u kišu, dok je Elena govorila deci da ostanu u svojoj sobi i čekaju dok se ona ne vrati. Uradila je to brzo, pre nego što bi je Barini krici naterali da se predomisli, i izašla iz kuće u još uvek opaki vetar i zaobišla zgradu do staje u kojoj je bila kobila.
     Kao da je nešto probolo u srcu kad je videla šta se dogodilo s njihovom baštom i oborima u kojima su držali domaće životinje; ograde su popadale na zemlju, a kobila i svi pilići su nestali. Ostala je samo krava, za koju je Elena znala da će i onako ubrzo uginuti.
     U jednom trenutku gotovo joj je prevršilo; nije verovala da će i kobila nestati. Još je slušala Barino plakanje, gotovo zagušeno zavijanjem vetra. Elena podiže pogled, naviše do mesta gde se Velika brana uzdizala iznad nje, jedva vidljiva u fijučućoj, sivoj susnežici.
     Pa, i nije bila tako daleko. Boreći se s vetrom, Elena poče mučno da se uspinje.

     Niko nije došao po Kaina.
     Posle nekog vremena, nije mogao da pogodi koliko dugo, grad se pretvori u kišu, a vetar oslabi. Bio je jedva svestan, ležeći na južnoj strani oborenog stabla, da mu se krv cedi niz lice iz posekotina od ledenih zrna grada.
     Na kraju je shvatio da niko neće doći da ga potraži.
     Dugo je proveo tako, prosto ležeći. Kad je vetar utihnuo, kosina pod kojom su se slivali mlazevi kiše smanjila se i drvo ga više nije zaklanjalo. Bio je tako umoran, ali voda je bila veoma hladna i u njoj se osećao slabi trag soli koja ga je peckala, jer to su bile kapljice okeana prenete vetrom preko vrha Velike brane. Kaina počeše da peku posekotine, i on se podiže na noge i ne pogledavši oko sebe vrati se na stazu koja je vodila do očeve kuće.
     Pod mlazevima kiše nije mogao da vidi kolika je šteta. U početku vrata nisu htela da se otvore, i on pomisli da ih je majka zbog nečega poduprla iznutra. Svi mišići su mu podrhtavali; pokušao je ponovo, ne nedajući se uspehu, i vrata se širom otvoriše. Iznutra je čuo plač, koji za trenutak umuče na zvuk vrata koja se otvaraju.
     Čuo je glas svoje sestre Sive iz dečije sobe. "Mama?"
     "Nije ona, ja sam." Kain prođe kroz kuhinju. Sto je bio prevaljen, ognjište mokro i prozor razbijen, ali sve ostalo je, izgleda, bilo u redu. U njihovoj sobi Siva je sedela u sredini kreveta koji su njih troje delili, držeći Baru na krilu. Bila je upola umotana pokrivačima. Na Sivinom licu su se još videle suze, a Bara je plakala gotovo bez glasa. Kain se pope na krevet pored njih i uze Baru iz Sivinog krila. "Gde je mama?"
     Siva šmrknu. "Otišla je po taticu."
     Držeći jednom rukom Baru u krilu, Kain drugom privuče ćebad oko njih, a onda zagrli Sivu i priljubi je uz sebe. Suze su još rominjale niz Sivino lice. "Ne plači", mirno reče on. "Ja ću se brinuti o tebi dok se tatica ne vrati."

     U potonjim godinama Elena nije mogla dobro da se seti toga dana; samo pojedinih slika, trenutaka. Prošao je skoro čitav sat dok nije stigla do ustave, i kiša je još gusto padala kad je najzad dospela do nje. Krsta su je bolela od rvanja sa vetrom, a voda koja joj je tekla niz lice bila je pomešana sa suzama. Nikada u životu nije prošla kroz ustavu i nije znala kako da je uključi, ukoliko se za tako nečim ukaže potreba. Kada je stigla na čistinu na kojoj je, pre trinaest godina, prvi put shvatila da voli čoveka za koga će se udati, više nije znala šta će dalje.
     Njihovi konji bili su sapeti na ivici čistine. Jednome je bila slomljena noga, i od njegove vriske Elena se trgla. Konja će morati da ubiju; nije imala snage da to uradi, ne sada. Drugi konj, iako je bio usplahiren i trzao se ustranu od nje, izgleda da je bio u redu. Žuborenje pljuska, grmljavinu i konjsko njištanje nadjačavala je neka duboka tutnjava za koju Elena nije znala odakle dolazi. A i da jeste, ne bi se više uplašila od tutnjave Jedinog okeana koji se bacao na kamenočeličnu prepreku Velike brane takvom snagom da je i sama Velika brana podrhtavala pod njegovom silom.
     Nije umela da otvori pregradno polje.
     Kroz njega je ugledala nepomičnu ljudsku priliku koja je ležala na podu hodnika. Odmah iza te prilike nalazila se još jedna nevidljiva pregrada. Okean je udarao o ulaz širokim, sporim valovima, ali nije dopirao do nepomične prilike u slabo osvetljenom prolazu. Elena gurnu pregradu; kao da je dodirnula glatku površinu čelika. Pretražila je potom i okolne zidove, da nađe prekidač. Nije ga bilo. Poče onda da udara rukama o pregradu, ali se ni ona nije otvara. Jecajući od nemoći šutnula ju je nogom jedanput, pa još jedanput, i konačno klonula na pod oslonjena leđima o pregradu, dok su joj suze tekle niz obraze. "Prokleta bila", prošapta kroz suze, "zašto se ne otvaraš?"
     Jedan hladnokrvni glas, savršeno ravnodušan, jedva čujan zbog vetra, odgovori joj: "Zato što nisam dobila takvo naređenje."
     Elena nije znala kako se našla na nogama. Prvo čega se sećala bilo je kako se odmiče od pregradnog polja, unezvereno gledajući oko sebe. "Ko to govori?"
     "Ja", odgovori glas. "Ja, pregrada. Želiš li da se otvorim?"
     "Ja..." Glas joj se preseče. Kada je najzad uspela da natera grlo da joj opet proradi, jedino što je mogla da izgovori ličilo je na krkljanje. "Molim te."
     Pregradnog polja nestade.
     Elena je stajala nepomično. Odjednom je mnogo bolje mogla da čuje duboku tutnjavu, tupe udarce Jedinog okeana koji je besneo pred preprekom. Nešto se otkinulo u njoj i prvo čega se sećala bilo je da se opet nalazi napolju na čistini, držeći u krilu glavu svoga sina Miše, dok mu je kiša lila u otvorene oči. Mora da je ušla u komoru ustave da bi ga izvukla, ali nije se sećala da je to uradila. "Mišo", promuklo prošapta ona. "Mišo?"
     Sin joj se, međutim, ne odazva. Nije ni trepnuo, iako mu se kiša slivala pravo u oči.
     Pogled mu je bio potpuno ludački.
     Elena od Istmarča sede na pete i poče da plače, onako kako nikada nije plakala, da plače za izgubljenim mužem i najstarijim sinom, za jedina dva čoveka koja je u životu volela.

     2.
     Sutradan izjutra su sišli niz brdo, svo četvoro i Miša. Pre nego što je sunce odskočilo spakovali su sve svoje stvari, sve što su mogli poneti, i sa jedinim preživelim konjem proveli najveći deo dana putujući nizbrdo, do ulaza u Istmarč, gde je Elenin otac Garet imao malu kuću od cigala na ivici imanja gospodara Malahora. Siva i Bara su jahale, a Elena je držala uzde i vodila konja. Miša je hodao pored Kaina. Kainu je bilo rečeno da starijeg brata drži za ruku i zaista, dokle god je Kain držao Mišinu šaku u svojoj ovaj je rado išao pored njega; ali čim bi ga Kain pustio iz bilo kog razloga, Miša bi stao i ostao tako, sve dok ga neko ne bi ponovo pokrenuo. Nije odgovarao kad mu se neko obrati, nije progovorio ni reč još od juče, kad ga je Elena dovela sa ustave.
     Dan je bio tmuran, oblačan i hladan; jednom je, tokom putovanja zakišilo, iako ne mnogo. Put kojim su se spuštali jedva da se mogao nazvati tim imenom. Bila je to tek utabana staza na kojoj su Marik i Miša donekle ugazili travu odlazeći i vraćajući se sa pijace u Istmarču. Dva puta su morali da skrenu sa puta, tamo gde je neko stablo palo preko njega. Sporo su odmicali, ali Elena se nije žurila. Celog dana je bila veoma bleda i nije otvarala usta, sem da im vikne da stanu i da se odmore. Jednom je morala da iščupa žbun sa puta ispred njih i, uplevši ruku uz polomljenu granu, duboko se posekla. Nastavili su da idu, i tek kada je Elena osetila da joj je ruka postala klizava, jer joj je krv tekla niz podlakticu, shvatila je da se posekla.
     Nije ni osetila.
     Sredinom popodneva stigli su do podnožja i stupili na Putnikov drum, koji je pratio luk Velike brane. Išao je na istok i na zapad, povezujući sela i gradove na severu doline; Istmarč, Telindel i Serlok, a zatim Murstin, Elitaun i Singer, koji je bio sagrađen na obali velikog jezera T'Pau. Od Singera se moglo putovati na jug čamcem, niz veliku reku Almandar, kroz bogato središte Doline vladara, gde se gajilo žito i kukuruz kojima su se hranili vladari, radnici i divovi bez razlike, po celom svetu. Putujući dalje rekom Almandar, mimo gradova isuviše brojnih da bi se nabrajali, mimo sagorelih praznih ruševina na području Semalije koje su nekada bile grad Erebion, dolazilo se najzad do Zlatonosne reke, u podnožju Crnih planina. Tu je Almandar skretao i tekao i na istok i na zapad rasut u mnogobrojne potočiće, dok na kraju od potočića nisu postajali potoci i rečice, i tu je nestajao.
     Jašući na zapad...
     Nastavljao se Putnikov drum, delimično samo od utabane zemlje, mestimično kaldrme, pa cigle i kamenočelika sve dok se ne priđe gradu Singeru na jezeru T'Pau, koji su, govorilo se, sagradili divovi; dalje, mimo Singera, pa kroz Trenton, Izolde i Kambervil, odakle se zatim skretalo u velikom luku na jug, udaljavajući se od Velike brane, gde je grad Igliz bio smešten visoko u jugozapadnim brdima koja su prelazila u Crne planine. Bio je to grad na najvišoj koti u dolini, izuzev samoga grada Skupštine, i najviši grad kome se moglo prići kakvim-takvim putem. Iza Igliza ležali su Volta i Dome i Flinton, a na zapadnom kraju Putnikovog druma veliki grad Vestmarč, koji se od Istmarča razlikovao koliko dan od noći.
     Budući da mu je bilo šest godina Kain još ništa nije znao o svemu tome; nije znao čak ni kako se zove drum kojim su krenuli ka Istmarču. No, kako god da se zvao, nije bio nešto naročito; dovoljno širok da se mimoiđu dve konjske zaprege, od utabane zemlje koja je, u tom trenutku, bila pretvorena u blato debelo deset centimetara. Elena nije čak ni bacila pogled na zapad, kad su stupili na drum; krenuli su njime i polako šipčili kroz blato u pravcu istoka. Bili su jedine osobe na tom drumu; po tom vremenu samo oni koje je preka nužda terala na put promolili bi nos iz kuće.
     Celoga dana nisu videli sunce, i tek kada je palo veče zašli su među prve kuće Istmarča. Odmah se moglo videti da je oluja od prethodnog dana mimoišla Istmarč; drveni ćumezi na zapadnom kraju sela još su stajali uspravno. Bilo je to malo selo, svega osam hiljada stanovnika, i imanje gospodara Malahora bilo je odgovarajuće veličine. Imanje se nalazilo na istočnom kraju sela, i kad su prolazili između lepih kuća na tom istočnom kraju Istmarča, preko kaldrmisanih ulica, Kain prvi put u životu vide druge ljude, muškarce i žene lepo odevene u kožu, vunu i pamuk, i jednu damu u kočijama koja je nosila dugačku haljinu od materijala za koji je Kain znao da je sunčeva svila. Svi su oni bez ustezanja gledali u Kaina i njegovu porodicu, s raznim izrazima lica koje Kain nije umeo sasvim da protumači, ali je unapred znao da mu se ne dopadaju. Jedna žena im doviknu neku reč koju Kain nije znao; ali njegova majka Elena išla je dalje, ukrućena i bleda, vodeći sa sobom svoju porodicu i ništa nije odgovorila. Kain nije ispuštao Mišinu ruku i išao je za leđima svoje majke, pravim kao strela, kroz vlažne ulice, sve dok nisu stigli do dedine kuće.
     Kuća koju je gospodar Malahor dao svom glavnom baštovanu Garetu bila je malo, jednosobno zdanje od cigala, na majušnom parčetu zemlje smeštenom ukraj Malahorovog imanja. Garetova kuća bila je zaklonjena malom skupinom drveća od pogleda iz velike kuće, inače bi bila kao u izlogu. Cigle su bile izribane i čiste, iako se videlo da su korišćene pre nego što su dospele do mesta koje je sada bilo Garetov dom; bašta pred kućom, iako mala, bila je isto onako lepo negovana kao i vrtovi kojima je bilo okruženo Malahorovo imanje. Fasada joj je bila uvučena od ulice nekih dvadesetak metara.
     Elena za trenutak zastade pred vratima pre nego što će zakucati. Bila su to čvrsta vrata, od hrastovine i okovana gvozdenim trakama, i kad je prvi put zakucala jedva da je čula samu sebe. Zakuca potom jače, i jedan ljutiti glas iznutra doviknu: "Za ime Svetlosti, nisam gluv! Pustite me da obučem pantalone i odmah dolazim." Nekoliko trenutaka kasnije vrata se otškrinuše i starac koga Kain nikada pre toga nije video proviri kroz otvor. Iza leđa mu je svetlucala vatra i Kain nije mogao dobro da mu razazna crte na licu. Ali starac je verovatno njih bolje video, jer već u sledećem trenutku otvori šire vrata i polako upita: "Elena?"
     Elenin glas je zazvučao strašno promuklo, čak i njoj samoj. "Marik je poginuo, oče."
     "Ah." Čovekov pogled se spusti iza nje. "Ovo su deca, je li?"
     Kainova majka odsečno klimnu.
     Starac još neko vreme postoja na vratima, i Kain već poče da se pita da li će ih uopšte pustiti da uđu. Najzad uzdahnu, kao da je jako umoran, i jednostavno im reče: "Pa, onda, vežite konja, sastružite blato sa sebe i uđite u toplo."

     Te noći, ležeći na podu ispred ognjišta, puštajući da mu žar zagreva ukočene kosti, Kain usnu svoj prvi san u životu koji je bio u stanju da zapamti.
     Uprkos bolnom umoru koji mu je prožimao celo telo, u početku je imao muke da zaspi i ležao je budan pored vatre, osluškujući pucketanje zamirućih cepanica. U jednom trenutku mu se učinilo da čuje majčin plač, te se uspravi na lakat da baci pogled tamo gde je ona ležala, dalje od vatre nego njena deca. Oči su joj bile zatvorene, disanje mirno i ujednačeno. Uznemiren nečim, ni sam ne znajući čime, Kain opet leže na leđa i zatvori oči.
     Nije video suzu koja se iskrala ispod njenih spuštenih trepavica, ni drugu koja je pošla odmah za njom.
     Kainova poslednja misao bila je da nije verovao da će ipak zaspati.

     A ovo je bio san:
     Stajao je na glatkoj, tvrdoj površini, tako glatkoj da ništa nalik na to nije u životu opipao, na kamenu kao svila. U kamen su bile urezane prave linije, i kroz njih je proticala voda. On je stajao na ispupčenju u steni, Velika brana se uzdizala nad njim, i Jedini okean, koji nikada nije video u životu, pružao se pred njim sve dok ne dodirne liniju obzorja. Voda je plavičasto svetlucala u jasnoj sunčevoj svetlosti, plava kao safir, i ista ta topla, sjajna svetlost dodirivala je i njega, zasenjivala mu oči odsjajima sa vrhova razigranih talasa.
     Iznenada voda potamne i sunce se sakri iza uskomešanih sivih oblaka, iskravši se zajedno sa toplotom i svetlošću. Suze mu potekoše niz obraze, iako Kain nije znao zašto plače. More se bilo povuklo od njega, povuklo se pet metara, zatim deset, i ponovo su se začuli ženski glasovi, tri glasa milozvučna i jasna, i oni su mu govorili:
     Nije za tebe. Moć će biti za tvoga sina; nije za tebe.
     Sa severa onda nagrnu ogromni talas plime, gromoviti zid crne vode koji će smrviti pod sobom Veliku Branu, i Kaina. Nebo je postojalo sve crnje i crnje, sve dok se vodena planina nije ispružila toliko da je zbrisala i samo nebo.
     Nije za tebe, opet mu rekoše žene.
     Poslednji Kainovi trenuci pre nego što ga je smrvio ogromni talas bili su ispunjeni groznom, očajnom tugom.
     Znao je da nikada neće imati sina.

     3.
     Elena je strepila od susreta sa gospodarom Malahorom.
     Isuviše je dobro znala da joj najbolja haljina nije ni izdaleka dobra, i da će morati da mu izrekne svoju molbu usred dvora, gde će biti i drugi stanovnici Istmarča - muškarci i žene koji je poznaju još od detinjstva - i da će videti u kom ju je stanju ostavila muževljeva smrt i saznati da joj je najstariji sin poludeo.
     Uveče, prvoga dana koji su proveli u Istmarču, Garet se vratio kući sa posla u velikoj zgradi i ćutke počeo da jede večeru koju je Elena skuvala za sve njih. Hrana je bila dobra, šargarepa s medom, ispečena u loncu koji je skoro ceo dan visio nad ognjištem, pečeno pile, i jabuke da se zaslade na kraju. Jeli su sedeći na uglačanom drvenom podu, svi osim Gareta koji je sedeo na svom krevetu. Doneo je sa sobom krčag piva i sam ga popio; za druge je bila voda.
     Kain je sedeo i posmatrao dedu dok je večera odmicala, u tišini u kojoj se čulo samo pucketanje vatre i zavijanje vetra napolju. Nije još bio siguran šta da misli o tom čoveku. Majka ga je retko pominjala, kao i svoju pokojnu majku, kao i sve iz onog vremena koje je predhodilo njenom venčanju s Marikom. Prošle noći su spavali tvrdo, do iscrpljenosti, svi pa čak i Miša, i kada je Kain ujutro ustao, pre svih osim majke, deda je već bio otišao na posao. Sada, žvaćući večeru, krišom je proučavao tog čoveka; Garet je bio visok, iako je hodao poguren. Oči su mu bile crne, baš kao i Kainove, ili Barine. Kosa mu je bila potpuno bela i počinjao je da ćelavi; nosio je bradu, belu gotovoo kao i kosa. Ruke su mu bile hitre i vešte, krećući se od jednog do drugog jela na tanjiru gotovo očaravajućom elegancijom, blesnuvši s vremena na vreme u treperavom svetlu. Glatka čelična traka na njegovoj ruci uhvatila bi crveni odblesak vatre, poslala ga kao nož natrag u Kainove oči, a iza rubinskozlatne svetlosti dva crna oka uhvatila bi njegov pogled, iza blistavog svetla, boje krvi i bakra...
     Vrlo upadljivo, Kain se okrenu od starca i baci pogled pravo u ognjište, u skakutave plamenove.
     Izgledalo je da niko nije ništa primetio. Garet se ipak oglasi, savršeno ravnodušnim tonom: "Nije učtivo da buljiš, dečko."
     To je bilo prvi put da je progovorio otkako se vratio iz velike kuće. Elena se gotovo trgla na njegov glas i brzo pogledala u Kaina. Kain je ukočeno zurio u vatru. Ona se okrenu ocu... "Je li on buljio u tebe?"
     Garet isprazni tanjir i iskapi poslednje ostatke piva iz krčaga, ne rekavši Eleni ni hvala za večeru. "Zašto da ne? Nikada još nije video svoga dedu. I ja sam njih gledao." On pogleda pravo u svoju kćer. "Jesi li spremna da popričamo šta da se radi?"
     Elena dočeka njegov pogled ne trepnuvši, a onda podiže bradu. "Jesam."
     "Dobro", odsečno uzvrati on. "Koliko imaš novaca?"
     "Šesnaest zvezda, dvadeset osam zlatnika. Bilo je dvadeset devet, ali sam jedan razmenila za jabuke i pile. Izvini, šargarepe sam morala da uzmem iz tvoje bašte."
     Starac se zagleda u nju. "Zar toliko? Mora da je posao dobro išao."
     "Marik..." Ona ućuta, ugrize se za usnu i poče opet. "Moj muž je dobro vodio poslove."
     "Znam..." Njen otac izgovori te reči kao da joj priznaje poen u takmičenju. "A sada je mrtav."
     Kaina je nekako iznenadila ta primedba; nikada nije tačno znao kako treba da se ponašaju odrasli, ali imao je utisak da ovako ne treba. Siva pored njega poče da šmrće, kao da traži povod da opet brizne u plač.
     "Hvala ti što si nas podsetio", reče Elena, veoma uzdržanim glasom. Kain nije bio siguran da li joj je to svetlost vatre obojila lice ili gnev. "Idući put kad neko od nas počne da zaboravlja, potražiću te da nam osvežiš pamćenje i podsetiš nas na stvarnost."
     Garet nastavi kao da Elena nije ništa rekla. "Dakle, moraćete da pripazite. Imaš sreće što raspolažeš s tolikom platinom i zlatom. Možda ćeš čak uspeti i da se opet pristojno udaš." On poćuta, kao da čeka njen odgovor, a onda se zaista nasmeši. "Zaista, malo si mi sazrela dete. Iznenađuješ me."
     Kain je video kao je majka progutala odgovor: vilični mišići su joj se zategli. "Nameravam da se preselim u selo. Dobra sam švalja, a umem ponešto i da skuvam. To bi nam bilo dovoljno, zajedno s novcem koji nam je Marik ostavio. A i kuća u brdima je na naše ime, ako neki preduzimljivi mladić poželi da se bavi Marikovim poslom." Garet je klimao, a Kainova majka tiho dodade: "Na dobrom je mestu."
     "Jeste", složi se Garet ljubazno. Sa police iznad svog kreveta uzeo je mali češalj od kosti i veoma pažljivo ga provlačio kroz bradu. "U svakom slučaju, možda će ti se posrećiti. Znaš krojača Hogana, žena mu je umrla, nema ni dve nedelje. Pustio je glas da traži nekoga da mu pomaže u radnji. Da li te to zanima?"
     "Da."
     "Dobro. Evo ti još nešto da razmisliš. Sećaš li se Kenzija?"
     "...ne, ne sećam se - čekaj." Elena zažmiri. "On je bio onaj čistač cipela, koji je sedeo tamo dole, kod Sema Keparda - oh, kako li se zvaše ono mesto, nekako dugačko?"
     "Zvalo se Bulingova krčma sa sobama, dobrim vinom i jelima," podseti je Garet. Bio je vratio koštani češalj na policu iznad kreveta. "Sada se zove Kepardova krčma, jer Buling je umro a Sam Kepard je bio novi vlasnik. Sada služe viski, i votku, kad mogu da je nabave. Buling bi povratio crvenog svilaša nad nečim takvim, ali Kepard voli žestoka pića. Tek da znaš, Kenzi je umro prošlog leta - zarazna groznica, i uz to težak slučaj - i sada još niko nije preuzeo posao čistača cipela umesto njega. Mislio sam na Kaina.
     Elena je prvi put izgledala iznenađena. "Na Kaina?"
     "Aha. Još je premlad da bude nečiji šegrt, a čini mi se da ne nameravaš da ga školuješ; čak i sa početnim kapitalom od tih šesnaest zvezda koje imaš, nećeš moći dovoljno dugo da plaćaš ono što traži učiteljica Sendel, da bi prošao kroz najosnovnije veštine čitanja i pisanja." Starac opet pogleda u Kaina, i ovoga puta, Kain mu uzvrati pogled. "Šta kažeš na to, momče? Je l' misliš da bi umeo to da radiš, da čistiš cipele za pare?"
     Za trenutak zavlada tišina, dok je Kain razmišljao o tom pitanju. Video je da njegova majka nije obratila pažnju na ono što ga je upitao Garet; mislila je na nešto drugo.
     "Da", odgovori Kain. I to je bilo sve.
     Garet opet klimnu, donekle zamišljeno. Dabome. "Dobro, tako smo zbrinuli Kaina, a i tebe, rekao bih. Devojčice mislim da za sada treba da ostavimo na miru. Male su, suviše male da idu u školu kod Sendel - ako ti u tom pravcu idu misli, a kladim se da idu - ili da se bave nečim drugim." Elena klimnu, nekako kao preko volje, i Garet reče tonom koji je bio najbliži nežnosti od svega što je Kain do tada video na njemu; "Tako... Šta ćemo sa Mišom?"
     Gotovo nesvesno, Elena baci pogled tamo gde joj je sedeo najstariji sin, s leđima naslonjenim na zid. Lice mu je bilo potpuno bezizrazno i još nije treptao očima. Jeo je kad se hrana stavi pred njega, ali kad završi ostajao je da sedi, držeći drveni tanjir u rukama. Pominjanje njegovog imena nije mu nimalo promenilo ravnodušni mir u očima.
     Elena progovori tiho, tako tiho da ju je Kain jedva čuo. "Zamoli gospodara da pošalje po nekog od vladara", prošapta ona. "Kad je Magredov sin Keri razbio lobanju tako da mu se video mozak, kad smo još bili deca, vladar Atel je došao i odneo ga sa sobom, a kada se vratio bio je opet zdrav." Gledala je u pod, ne u oca. "Otići ću gospodaru Malahoru i zamoliću ga da pošalje po nekog vladara."
     "Kćeri? Pogledaj me." Elena podiže pogled da se sretne s njegovim, i Kain vide da je ona boja na njenom licu bila od gneva, ne od vatre jer sada je bila veoma bleda. "Hočeš li zaista to uraditi? Otići gospodaru Malahou kao molitelj?"
     "Da."
     "Biće ti neprijatno da pokažeš koliko si bespomoćna pred onakvom gomilom." Starac je govorio bez trunke sarkazma; pažljivo je gledao u lice svoje kćeri.
     "On mi je sin", reče Elena jednostavno.
     Njen otac klimnu i još jednom uzdahnu. "Jeste, sin ti je." Još nije bio skinuo svoje radne čizme. Sada je to uradio i spustio ih pored kreveta. Onako u radnom odelu, podigao je noge na krevet i legao, zatvorivši oči. "Gospodar Malahor će svratiti sutra ujutro."
     "Šta/"
     "Pa, po svoj prilici negde pre podne. Tamo, u velikoj kući ne ustaje se baš rano."
     "Ali...oče, kako?" prošapta ona zabezeknuta.
     "Tom čoveku sam služio četrdeset i tri godine", mirno odvrati on. "To ipak nešto znači, a i gospodar Malahor, pa rekao bih da on to i ne smatra nekom prevelikom milošću. Dobar je to čovek, isti pokojni otac." On ućuta neko vreme. "Osim toga, ja sam ga zamolio."
     Elena se polako diže i poče da skuplja drvene tanjire da ih opere u buretu u dvorištu. Bila je leđima okrenuta starcu kad je rekla: "Hvala ti."
     "Roditelj će to uraditi za svoje dete."
     "Znam."
     "Znam da znaš. Laku noć, Elena."
     "Laku noć, oče."

     Erik Malahor, gospodar Istmarča, bio je visok, prostosrdačan čovek, meke smeđe kose i zajapurena lica, obučen u tako fino odelo kakvome Kain nikada nije video ni slično. Čizme su mu bile od najmekše crne kože i dopirale su do polovine listova, a ogrtač od plave sunčeve svile. Čakšire za jahanje i košulja su bili od isto tako plave vune, u svetlijem tonu. Narukvica mu je bila od čistog zlata, a na tvrdom okovratniku, pod grlom, nosio je dijamant. Oko pasa mu je visilo nešto što je ličilo na dršku noža, izliveno tako da odgovara ruci, ali u njoj nije bilo oštrice. Iako je Kain znao da je star koliko i Garet, ili blizu toliko, bolje je ostario; u kosi mu nije bilo sedih dlaka, i kretao se kao čovek upola mlađi od njega.
     Došao je sam sa Garetom bez telesne straže. Kain nije dovoljno poznavao plemićke običaje da bi ga to iznenadilo onoliko koliko bi trebalo.
     Kućna vrata bila su otvorena; nije bilo prozora i da su ostavili vrata zatvorena, ne bi bilo svetla. Bilo je sasvim toplo: sunce je izašlo, prvi put te nedelje; bilo je, doduše, i oblaka, ali su bili visoko i sasvim beli.
     Ničim nisu bili upozoreni da dolazi gospodar. Elena je još četkala Miši kosu kad se Erik Malahor pojavio na pragu i, ustežući se, stupio u kuću. Morao je malo da sagne da bi prošao kroz ulazna vrata.
     Elena se smesta baci na kolena, povukavši Mišu i Sivu za sobom, rukama položenim na njihova ramena. Bara je spavala na Garetovom krevetu. Tako je samo Kain ostao da stoji, okružen ćutanjem. Gospodar Malahor kao da nije ni primetio dečaka. Prve reči su mu bile: "Ustanite, molim vas. Niste na dvoru." Kad su ga poslušali, stajao je ćutke još za trenutak. "Garet je rekao da ću vas se setiti. Jednom ste se prepirali sa mojom drugom ženom, zaboravio sam oko čega i išibali su vas." Za trenutak se nasmejao toj uspomeni. "Mala služavka koja je imala hrabrosti da se prepire s tom vešticom - zaista ste na mene ostavili utisak svojom hrabrošću, ako ne i ludošću. Možda će vas obradovati vest da je umrla." Osmeh mu je polako nestao. "Primite moje saučešće zbog smrti vašeg muža, gospođo. Ubuduće će mi nedostajati odresci svilaša koje je donosio na pijacu."
     Elena je držala oboren pogled, onako kako su zahtevali pravila ponašanja, i nije pogledala gospodaru pravo u oči, ali glas joj je bio čvrst. "Hvala gospodaru."
     Gospodar Malahor kao da je prvi put pogledao oko sebe. "Do đavola, ovde je pretrpano. Izađite napolje, gospođo, da popričamo tamo gde se može udahnuti malo vazduha." On se okrenu i izađe krupnim koracima, ne osvrnuvši se da vidi da li Elena ide za njim. Kad su izašli, Garet, koji je sve vreme stajao napolju, uđe u kuću, gde su čekala deca. Zastao je, za trenutak, i upiljio se u Kaina. U crnim očima mu je svetlucalo nešto što Kain nije mogao da odredi.
     Napokon, on upita: "Je li tvoj otac bio od onih prokletih demokrata? Ili je od tebe napravio ono što sam nije smeo da bude?"
     Kain zavrte glavom i oprezno odgovori: "Gospodine? Ne znam šta hoćete da kažete?"
     "Koliko ti je godina, dečko?"
     Kain je zabrinuto gledao u dedu. Starac je očigledno bio besan, ali Kain nije mogao da pogodi zbog čega. "Šest, gospodine".
     "I nikada te nisu naučili da saviješ koleno u prisustvu plemića?" Kain zbunjeno obori pogled na svoja kolena, i deda mu se iznenada poče smejati, iako pomalo kiselo. "Dobro, rekao bih da nisu. Možda je Marik bio demokrata, a možda je mislio da tamo u brdima nikada nećeš naići na plemića. Saviti koleno, Kaine, prenosno je značenje. To znači kleknuti. Umeš li ti uopšte da klekneš?"
     Kain, međutim, ne dobi priliku da odgovori; gospodar Malahor se u tom času vratio. Očigledno, nije dugo razgovarao s Elenom. Istog časa kad se Malahor pojavio na vratima, Kain kleče, i Malahor se poče smejati iz sveg glasa. "Odlično, naučio je neke stvari od kad smo se prvi put sreli."
     "Da, gospodaru", ukočeno se složi Garet.
     Malahor u dva duga koraka pređe celu prostoriju. "Ustani, dečko. Daj da te dobro pogledam." Kain posluša, i Malahor ga je izvesno vreme pažljivo proučavao. Samo jednom je skrenuo pogled, da pogleda Mišu, i odmah ga vratio na Kaina.
     "Mnogo liči na tebe", primeti on rasejano, i Kainu bi jasno da se ne obraća njegovoj majci. Onda sleže ramenima, kao da ne želi više da misli o tome. "Pa, dobro, videćemo, u to sumnje nema." Malahor se okrenu od Kaina i ponovo se obrati Eleni. "Preseliće se u grad?"
     "Da, gospodaru."
     Malahor klimnu kao da ga i nije mnogo briga. "Postaraj se da moj sekretar bude obavešten gde si. Za dva dana moj će jahač otići u Serlok. Tamo imaju prenosnik za poštu, i poruka će odatle, istoga dana, stići do Skupštine. Kad vladar bude došao - ako dođe - neće hteti da čeka dok te ne nađemo."
     "Da, gospodaru", tiho odvrati Elena. "Hvala vam."
     "Nema na čemu." Gospodar Malahor se zaustavi na vratima, gotovo ih zakrčivši svojom telesinom i zagleda se u Kainovu majku. "Neka vas Svetlost štiti, gospođo."
     Izašao je ne sačekavši odgovor, kao da ga nije ni očekivao.

     Stan za iznajmljivanje u koji su se preselili bio je u Trgovačkoj ulici, odmah na jug od raskrsnice Trgovačke i Glavne ulice. Stan je bio na drugom spratu zgrade koja je gledala na Trgovačku ulicu; sama zgrada bila je veoma prosta, od trećerazrednog drveta sa tek toliko impregnacije da se ovlaži.
     Bila je veoma ružna.
     Unutrašnjojst nije bila ništa bolja nego što je Kain mogao da očekuje na osnovu spoljnog izgleda. Imali su dve sobe, a jedna od njih, namenjena da bude kuhinja, bila je veoma mala; spavaća soba bila je veća, sasvim dovoljna da svo petoro spavaju i da im ne bude tesno. Kroz vrata iz hodnika ulazilo se u kuhinju, a između kuhinje i spavaće sobe nije bilo vrata. Nije bilo ognjišta, a rupa za kuvanje u kuhinji bila je mala i slabo provetrena. Zidovi su mestimično bili popucali i kroz njih je ulazio spoljni vazduh. Onaj jedini prozor je bio malen i debelo glaziran; gledao je na prolaz iza kuće.
     Krojač Hogan im je pronašao to mesto. Bio je to veseli debeljko nešto preko četrdeset godina, koji se stalno znojio i bio bolje obučen nego što mu je stalež dozvoljavao. "Ama, vidi šta imaš!" veselo je uzvikivao. "Zastirači na podovima, zastirači na zidovima - debelo žuto platno, slažem se, ono što imam u izobilju na policama u dućanu upravo ovog časa - koji vise i zaklanjaju pukotine. I odvod vode baš u kuhinji! Nikad nećete morati da kofu s prljavom vodom iznosite napolje, samo ćete je izliti u odvod!" Kainu, međutim, ne promače da odvod na koji je Hogan bio toliko ponosan gadno zaudara, i da sam Hogan izbegava da duže vreme bude blizu njega. U Istmarču se pumpala voda u vodovod, imala ga je i njihova zgrada, ali nije bilo tekuće vode u stanu koji su iznajmili. Kada su hteli da uzmu vodu, morali su da prođu kroz hodnik gde je na drugom spratu stajala jedina česma, koja je uz to curila.
     Pošto su gotovo čitavih pola sata proveli u raspakivanju, Kain zapita Hogana gde se nalaze one prostorije gde se ide napolje. Hogan se stade smejati, kao da je Kain zaista rekao nešto mnogo smešno. "Napolje? E pa, ovo ti je moderna kuća, Kaine: ima klozet sa tekućom vodom!"
     Kain je mračno i sumnjičavo buljio u njega, otkrivši, na svoje zadovoljstvo, da se Hogan vidno uznemirio. "Koliko ljudi koristi taj klozet?"
     "Pa, rekao bih svi koji stanuju na ovom spratu", odvrati Hogan, pošto je hitro dobacio pogled Eleni. "Ali kod štavljača kože možete dobiti okvir tako da ne morate sedati na istu klozetsku školjku kao i ostali. I dokle god taj okvir održavate čistim - što da ne, klozeti s tekućom vodom su ogromna udobnost!"
     Kain skrenu pogled na svoju majku, koja je stajala raspakujući jednu putnu torbu u kojoj je bilo zamotano posuđe. Ramena su joj se tresla, i on nije mogao da pogodi da li se smeje ili plače.
     "Hvala, gospodine", odgovori on Hoganu hladno i učtivo. A onda izađe, niz stepenice i iza zgrade, i pomokri se u prolazu.

     Proveli su u svom novom domu nešto više od nedelju dana pre nego što je došla vladarka.
     Mišino stanje se nije nimalo popravilo tokom te nedelje; i dalje je bezizrazno zurio ispred sebe, bez obzira na to gde bi ga ostavili. Ako je uopšte i spavao, nikada zbog toga nije zatvarao oči. Kad bi ga odveli u klozet, obavio bi šta treba. Kada su jednom zaboravili da to urade, isprljao je pantalone, i posle toga su vodili računa da ga neko od njih odvede u klozet odmah ujutro, i još jednom, pre nego što legne.
     Stan je polako promenio izgled tokom te prve nedelje koju su proveli u njemu. Celog prvog dana Elena je nosila kofu za kofom vode i oribala sve, podove, zidove i rupu za vatru u kuhinji. Siva je čitav sat prala prozor, sve dok nije postao gotovo providan. Elena je kupila kiselinu od jednog lekara u Istmarču i prosula je u smrdljivi odvod u kuhinji, a onda kupila i glineni zapušač da zatvori odovod kad se ne koristi. Te večeri razbuktala je veliku vatru u rupi za ognjište u kuhinji, i održavala ju je cele noći koliko god je bilo bezbedno, da osuši drvo pre nego što se u njega uvuče plesan.
     Sutradan su Elena, Kain i Siva zapušili najgore rupe na zidovima kudeljom i zalili ih smolom, i te noći je vatra opet žestoko gorela da bi se smola na kudelji osušila. Hogan je svratio, jer je tako obećao još prvog dana, i doneo gotovo dva cela namotaja žutog platna, koji su on i Elena zajedno razastrli preko zidova u obe prostorije. Te nedelje su prodali konja za pristojnu cenu, i tim novcem kupili veliku prostirku za spavaću sobu, i jednu manju za kuhinju. Elena je zahvatila u dragocenu zalihu zvezda i kupila i jedan lep i dugačak sto od crne hrastovine, visok blizu sedamdeset centimetara, i jastučiće oko njega. Tako nešto nisu imali ni u svojoj kući u brdima, i Kain i Siva su bili grdno zadovoljni kupovinom.
     Na dan kad je vladarka Elisa došla kod njih Siva je otišla da kupi hleba, i vratila se s hlebom i sa belim radama za Elenu. Elena je nekoliko trenutaka stajala bez reči, a onda je bez vidnog uzbuđenja zahvalila devojčici, i upravo je bele rade stavljala u vazu kada se čulo kucanje na vratima.
     "Hogane?" uzviku Elena. Prirodna pretpostavka; Hogan je navraćao svakog dana kad zatvori dućan, a bilo je otprilike to doba.
     "Nije Hogan", reče Kain, a onda nečiji glas zatutnja kroz vrata. "Ovde glasnik gospodara Malahora i vladarka Elisa. Otvorite nam!" Kain se nije ni potrudio da pogleda u majku; bio je najbliže vratima i smesta ih je otvorio. Čovek u zlatnoj i smeđoj livreji glasničke službe stajao je odmah pored vrata, u stavu mirno. Na vratima se nalazila žena koju Kain ugleda samo krajičkom oka i odmah pade na kolena.
     U mraku ulaza, žena je svetlela.

     Žena koja je ušla bila je i slična i drukčija od bilo koje osobe koju je Kain do tada video. Da slučajno nije već čuo reč 'vladar', tu titulu bi sigurno prepisao gospođi Elisi. Držala se savršeno i gotovo nesvesno ponosito ulazeći polako u sobu, ispitujući stvari u njoj s nekom vrstom spokojne radoznalosti. Kain ju je posmatrao iskosa; izgledalo je da u njoj pobuđuju podjednaku radoznalost, platneni zastirači na zidovima i ljudi u sobi. Kosa joj je bila svetla, gotovo beloplava. Nikada nije izbliza video vladara da bi mogao da pogodi koje su mu boje oči. Odeća joj je bila isto toliko čudna koliko i ona sama. Na nekoj ženi iz Istmarča smatrala bi se razmetljivom: bledozelena košulja koja joj je široko padala gotovo do kolena, sa srebrnim dugmadima zakopčanim tek da joj pokriju grudi. Nosila je čakšire za jahanje kao i muškarci, iako tešnje nego što su nosili muškarci u Istmarču, od neke crne tkanine kakvu Kain pre toga nije video; od nje se odbijao odsjaj vatre na ognjištu, tako jako da bi sunčeva svila, ukoliko bi je bilo u istoj sobi, izgledala jeftino u poređenju s njoj. Nosila je crne čizme bez potpetica ne baš mnogo različitog kroja od čizama koje su Marik i Miša nosili kad su išli u ribolov; ali čizme vladarke Elise imale su u sebi neko svetlo, koje je izgledalo kao zrakasti sjaj zvezdica duboko u površini čizama. A povrh cele figure bilo je neko bledozlatno svetlo koje ju je obavljalo kao druga koža.
     Da se gospodar Malahor zatekao u istoj sobi s njom, njegovo prisustvo gotovo da niko ne bi ni primetio.
     Proticalo je vreme dok je vladarka razgledala dve male prostorije. Mora da je odmah znala da je Miša onaj zbog koga je došla; sedeo je tupo u uglu sobe i ničim nije odao da ju je primetio kad je za trenutak zastala tik ispred njega. Potom se okrenula od njega i vratila se u kuhinju.
     Reč 'Ustanite' kao da je došla odnekud iz pravca u kome se ona nalazila; da nije vladala tako duboka tišina, Kain je ne bi ni čuo. Obratila se odmah Eleni. Nije se ni predstavila, niti je njih zapitala kako se zovu; samo je rekla: "Ispričaj mi kako se to dogodilo."
     Elenine se oči za časak susretoše sa vladarkinim, a onda ona skrenu pogled. "Gospođo...Vla... Ne znam kako da vas zovem", promuca ona pometeno.
     Kainu se u magnovenju učini da je nešto nalik na ljutnju dotaklo crte lica vladarke, ali kako izraz istog trena iščeznu, on ostade uveren da je pogrešio. Nasmešila se milostivo, a zubi su joj bili neverovatno beli, čak i u poređenju s belom kožom. "Zovem se gospa Elisa; tako mi se možete obraćati."
     "Gospo Elisa, moj muž Marik lovio je ribu u Jedinom okeanu, i donosio svoj ulov kroz ustavu u brdima iznad Istmarča. Miša mu je pomagao. Pre deset dana bila je strašna oluja i Marik... je poginuo. Miša je bio zarobljen između nevidljivih pregrada, dok ja nisam došla da ga spasem. Od kad sam ga iznela, takav je kakvog ga vidite."
     Vladarka klimnu. Naglasak joj je bio stran, drukčiji od svega što je Kain pre toga čuo; drukčiji od naglaska kojim su govorili ljudi u Istmarču, drugačiji, opet, i od onog u Serloku. "Tako su mi rekli. Postoje dve mogućnosti, radnice. Najverovatnije je da je mozgu tvog sina nedostajao kiseonik - odnosno vazduh," dodade ona ljubazno, pošto nije izgledalo da je Elena razumela, "dok je boravio između pregradnih vrata na ustavi. Druga mogućnost je da je zaista lud, poludeo zato što je izgubio oca i bio izložen nepogodi." Vladarka pažljivo prouči Elenu pre nego što je nastavila. "Ako je posredi obično ludilo, lako ćemo ga izlečiti. Ali ako su mu izumrle ćelije u mozgu, teško da ćemo moći nešto da učinimo. Možda, neko prevaspitavanje."
     "Ako... ako su Mišine... ćelije... izumrle, znači da nećete moći da mu pomognete?" Kainova majka je sa nevericom zurila u Gospodaricu Svetlosti.
     "Gospođo", nastavi mirno vladarka Elisa, uz prizvuk nečega veoma nalik na bes, "mi smo Gospodari Svetlosti, i moćniji smo nego što možete i zamisliti." Pogledom je držala Elenin za trenutak, onako kako zmija hipnotiše pticu. "Ali mi ne možemo učiniti da se prošlost vrati."
     Stojeći pred vratima, posmatrajući njih dve, Kain prvi put u životu pomisli da mu majka nije lepa. Na oštri ton vladarke, Elena je smesta oborila pogled. "Gospo Elisa", smireno reče Elena, "smatraću velikom srećom ako učinite bilo šta, bilo šta što možete za Mišu." Zatim, ugrizavši se za usnu, dodade: "Molim vas."
     Vladarka klimnu. "Moraću da ga odnesem u Skupštinu. Poznato vam je to?"
     "Da."
     "Mišo!" Prvi put je vladarka povisila glas. Na Elenino zaprepašćenje, Miša se pojavi na ulazu u spavaću sobu. Poslušno je prišao do vladarke, koja je stajala u sredini kuhinje, i vladarka Elisa mu položi ruku na rame. "Skrenite pogled", reče ona tiho. "Svetlost ume da zaseni one koji nisu spremni za nju." Vladarka Elisa im nije dala vremena da razmišljaju o njenom naređenju; blistava svetlost je ponela nju, ponela Mišu, obasjala kuhinju najsvetlijim podnevnim zracima. Elena okrenu leđa, pokrivajući lice sve dok sjaj nije iščezao. Polako je postajala svesna da vladarke Elise više nema; da Miše nema; da Siva bulji u majku razrogačenim očima i da Bara vrišti iz susedne sobe.
     "Boli me glava", oglasi se Kain.
     I sruči se.

     Glasnik se zvao Boran. Vraćajući se na imanje svog gospodara Malahora razmišljao je i obrtao u glavi ono što se dogodilo te večeri. Teško bi se reklo da Boran nije poznavao običaje vladara; još u ranijoj mladosti, pre nego što je stupio u službu gospodara Malahara, putovao je jednom do Zlatne reke, gde ste mogli videti vladare na ulicama isto koliko i obično plemstvo.
     Ipak, nije mogao da razume zašto vladarka nije dala da joj se dovedu ona žena, Elena, i njen poluludi sin. Nije ličilo na vladare - bar ne na onu nekolicinu vladara koje je Boran poznavao - da se toliko trude oko običnog sveta.

     Načuo je deo razgovora između vladarke Elise i gospodara Malahora kad su ga pozvali, a upola je verovao da je ono što je vladarka Elisa rekla razlog zašto želi da što pre obavi svoj posao.
     "Ne, ne," govorila je u trenutku kada je Boran ulazio u dvoranu za prijeme, gde se gospodar Malahor pre toga bio sastao s njom, "ne mogu. Već sam zakasnila na zabavu u Singeru. Ponekad," rekla je pomalo grubo, vidno nezadovoljna, "posvećujemo preterano mnogo pažnje vama, radnicima."

     Odmah sutradan Elena je počela da radi u Hogarovoj radnji, dok je Kain zauzeo mesto ispred Kepardove krčme kao jedini čistač cipela u selu Istmarču.
     I ostao je seoski čistač cipela, više od četiri godine.