Poglavlje 9: Gospodari svetlosti

@03 = Godina 1284. posle Ognja

     Vladar Loden koračao je Dvoranom ogledala, utonuo u misli. Nije se žurio. Kao što nije mogao da izbegne samog sebe, niti misli koje su ga opsedale, kad nije bilo ni jednog ni drugog.
     Kain, šaputale su misli, prokleti Kain.
     Loden Almandar bio je čovek klasične lepote; nikakvo čudo. Bio je samo jednu generaciju udaljen od neposrednih tvorevima genetskog inženjera T'Pau, najvećeg genetskog inženjera kojeg je svet imao. Lodenov otac, Džon Almandar, bio je najbolje što je T'Pau stvorila. Bio je takođe sin jedinac, kao što je i Loden bio Džonu Almandaru. Stvoriteljka T'Pau je radila samo na najfinijim genomima; samo najbolje izabranike čovečanstva uzela je i od njih stvorila ono što je dobilo ime T'Pauin narod, a kasnije, kada se završio poslednji od Ognjenih ratova, vladari Zemlje.
     Džapamo se, kao deca. Poslednji dani koje ovde provodimo, a Kain nas čak ni sada ne ostavlja na miru.
     Možda Loden i nije bio, i krajnjoj liniji, ljudsko biće. Po tom pitanju ni sam Loden nije imao nikakvo mišljenje; iskreno rečeno, bilo ga je baš briga. U njegovom genetskom ustrojstvu postojao je onaj dodatni, dvadeset četvrti par hromozoma, koji su imali svi ostali vladari, a radnici nisu; i zato radnici i vladari nisu mogli uzajamno da se oplode.
     U stvari, postojao je jedan izuzetak. Postojao je jedan vladar koji je imao samo dvadeset tri para hromozoma, isto kao radnici, i čije genetsko ustrojstvo nije gotovo ništa dugovalo T'Paui Almandar.
     Iako se danas sve manje pamtilo, a još manje bilo važno, vladar Loga je bio jedino razumno biće koje je naučilo da upravlja Svetlošću, a nije od samog početka bilo pripadnik T'Pauinog naroda.
     U stvari, on je bio varvarin.
     Pred sam izlaz iz Dvorane ogledala, tamo gde su ogledala skretala u luku i sama postajala pregrada, Loden Almandar, najstariji u T'Pauinom narodu, predsednik Suda u Skupštini, našao se licem u lice sa samim sobom.
     Prikupio je u sebi Svetlost, i moćno, bez i najmanjeg napora, koraknuo ka pregradi i nestao.
     Pobuđivanje moći jedva da mu je poremetilo tok misli.
     Bio je veoma, veoma star, i bolest mu je ležala u duši.

     Materijalizovao se iza crnozlatnog mermernog stuba na podijumu, u raskošnom dnevnom svetlu koje je osvetljavalo skupštinsku salu. Uz onaj jedan izuzetak, niko ko nije bio u stanju da prikupi moć Svetlosti i učini skok koji je Loden upravo učinio, nije mogao da uđe u Salu pod vedrim nebom putem koji je vodio kroz Dvoranu ogledala; iz Dvorane se nije drukčije moglo stići u Salu.
     Izuzev jednom.
     Kain je bio doveden tim putem, i stajao je tu, vezan; i u toj sali vladari su ga osudili na progonstvo za koje su mogli pouzdano da veruju da će mu doneti smrt. Zašto smo pogrešili, pitao se Loden, sedam decenija kasnije, da li zato što smo hteli da ga pogubimo, ili zato što nismo uspeli?
     U krugu koji se zatvarao oko podijuma čekali su na njega ostali vladari, koji spremno ustaše u znak poštovanja; devet od deset vladara i vladarki koji su, zajedno s njim, sačinjavali Sud Skupštine. Loden pogledom zaokruži po prostoriji, privlačeći na sebe njihovu pažnju. Njegova žena Elisa je bila prisutna, i dve njegove kćeri, Marija, i najstarija, Selena. Mihael i Atel su bili naučnici; pitomi ljudi i nepraktični, voljni da ih neko vodi. Gabrijel je bio jaka priroda; srećom, najčešće je bio na Lodenovoj strani. Drugi bračni par u Sudu, Kalandra i njen muž Julijan, često su pravili probleme, a to što se deveti član Suda, ćutljivi čovek po imenu Eamon često stavljao na njihovu stranu, nije mnogo pomoglo. Eamon je poslednji postao član Suda; došao je na mesto vladara Albera pre sedam decenija. Izgleda da nikada neće zaboraviti da je Kain ubio njegovog prethodnika.
     Loden polako podiže obe ruke, s dlanovima naviše, kao da hoće da dosegne do njih. Ostali vladari napraviše isti pokret, i u nemom spajanju sa božanstvom oko svakog vladara, stade da se javlja i pojačava sjaj - zamagljena, zlatna Svetlost koja je tekla preko njih kao tečnost, slivajući im se u grla i očne šupljine, i izvirući...
     Svetlost ih odjednom poškropi strahovitim bleskom, i nalik na eksploziju izlete iz sale, u obliku blistavog stuba koji nadjača čak i sunčev sjaj.
     Vladari su nepomično stajali u svetu koji je bio sav od iskričavog usijanja, okupljeni u tihoj sreći i blagoslovu Svetlosti, zajedno i usamljeni u onome što je bila nepremostiva razlika između jednog vladara i ostalih.
     Svetlost postade blaža, i iščeze.
     Još trenutak ostali su ćutke da stoje, svaki od njih utonuo u vlastite sanjarije, a onda se postepeno stadoše vraćati sebi. Zauzeli su svoja mesta oko podijuma za raspravu i čekali na Lodena. U poslednje vreme mu je trebalo dugo vremena da se povrati iz opštenja sa Svetlošću. A kada je najzad progovorio, glas mu je bio lišen ushićenja. "Loga se danas vratio sa divovima." Pojedini članovi Suda klimnuše; većina ih je već znalto a. Loden je govorio polako, birajući reči. "Rad na izgradnji Nove Skupštine je završen. Divovi su krenuli da od ovog Suda zatraže nagradu. Imamo ono što smo želeli; a i divovi imaju, reklo bi se, ono što su želeli - samoupravu. Senta mi je već rekla da je novi svet veličanstven. Divovi su izgleda pošteno i vredno ispunili naše zahteve."
     Loden je gotovo mogao da vidi kako im teku misli. Najzad se Gabrijel oglasi. "Dakle, zašto da ne obavimo te formalnosti, prijatelju? Objavi da dolazimo, i uradimo tako." On podiže obrve. "Isplati ih, drugim rečima."
     Kalandra obliza usne - bila je to navika koje nije uspela da se oslobodi šest stoleća - i reče: "Da. Ja, a i mnogi od nas se pitaju zašto si sazvao ovaj sastanak, Lodene. Uvereni smo", ona se izazivački sukobi sa Lodenovim pogledom, "da će divovi umeti da se i sami snađu i da će sklopiti mir sa radnicima. Kad mi odemo, dobiće svoju nagradu." Ona mahnu rukom oko sebe. "Našu vlast i naše mesto. Sve."
     "Ako budu mogli da ga zadrže." Stojeći na govornici Loden se grčevito uhvati za njene ivice. Sudbonosni trenutak je nastupio. Rekao je mirno, naglašavajući svaku reč. "Neće imati Prsten."
     Protivljenje, koje je očekivao, došlo je sa neočekivanog mesta: njegova vlastita žena, Elisa, rekla je tiho i promuklo: "Mi im nismo ni obećali Prsten."
     Loden se zagleda u nju. "Elisa, Kain još nije imao Prsten kad smo s divovima pravili sporazum. Ako..."
     Ona mu upade u reč. "Mi smo pošteno sklapali sve svoje sporazume. Ugovorili smo da ćemo ih pustiti da vladaju, ništa više!" Opustivši se malo, Elisa nastavi mirnije. "A da ne govorimo o tome da je naša etička obaveza, da pomažemo divove, u najboljem slučaju sporna, a naša sposobnost da to učinimo još spornija. Da li nekoga treba poslati u opasnost Istmarča da otme Prsten?" Izgovorila je glasno ono što su svi dugovečni vladari sigurno morali misliti u sebi. "Neka vreme obori Kaina; i hoće. Pod pretpostavkom da mu pođe za rukom da pobudi bilo kakvu moć iz tog Prstena - u šta sumnjam - ona neće biti dugog veka zato što joj je opoganio izvor."
     Loden polako krenu pogledom po Sali. Pogodili su šta smera, i bilo je već očigledno da će dobiti malu podršku za delo koje je želeo da predloži.
     Neko kretanje mu privuče pažnju i on podiže pogled prema traci otvorenog neba koja se videla kroz otvor između vrha zidova i donje površine tavanice. "Možemo", reče on, držeći pogled upravljen naviše, "misliti što god hoćemo - ali divovi se boje Svetlosti, prema tome i Prstena, prema tome i Kaina."
     Trag svetleće trake pređe preko neba. Iako bi to mogao da vidi samo neko ko je bio prisan sa Lodenom dugo vremena - a i takva osoba bi u tom trenutku trebalo da ga pažljivo posmatra - moguće je da se najstarije živo biće na Zemlji nasmešilo, upravo tog časa.
     A možda i nije.

     Blistava tačkica svetlosti pala je niodkuda, pojavila se na jednom kraju plave trake neba, krećući se kao zvezda padalica. Tačkica je potom izrasla u plamenu kuglu i udarila o podijum za raspravu kao laserski zrak, pucketajući i šišteći. Lopta se vrtela besciljno preko podijuma, šaljući oko sebe mlazeve hladnih varnica u vidu sjajnog vodopada, i zaustavila se na ivici podijuma za raspravu koja je bila najdalja od tribine.
     Lodenova ćerka Marija se široko nasmešila; Eamon je bio vidno uznemiren. Sem njih, niko u skupini vladara koji su čekali nije reagovao.
     Vatrena kugla se raspukla kao jaje, i iz njenog središta se uzdigla ogromna prilika kraljevske kobre, dvadeset puta veće od normalne, sa zažarenim, rubinskim krljuštima i sevajućim, dijamantskim očima. Kobra je blesnula samo jednom, i kada je njena prikaza iščilela na njenom mestu je stajao vladar Loga, riđokosi čovek sa sjajnim plavim očima, i smešio im se.
     "Ćao, drugari." Loga zaokruži pogledom po njima. "Kako je bilo, a? Koštalo me je truda, znate." On duboko udahnu vazduh i baci se u jedno od praznih sedišta, nedaleko od onog na kome je sedeo vladar Atel, i sasvim blizu mesta sa koga su dva divovska sedišta, odlično urađena ali ružna, štrčala u sali, poput upadljive greške neukih zanatlija. "Velikog truda."
     "Zakasnio si", odseče Eamon.
     Loga se okrenu Eamonu, otvorena, nevina lica. "Čuj... nisam čak ni znao da sam pozvan. Nadao sam se da ću upasti iznebuha." Vladarka Selena se glasno zakikota, i Loga joj namignu pre nego što je rukom zaklonio lice i okrenuo se njenom ocu; crte na licu kao da su mu tekle, kao voda, i kada je opet podigao glavu, lice mu je imalo ozbiljan izraz. "Napravio sam ozbiljno lice", reče on, ne obraćajući se nikom posebno. Podigavši pogled, susrete se s Lodenovim bledoplavim očima. "Mislio sam da ćeš hteti da razgovaraš sa mnom, pre nego što razgovaraš sa njima", reče on tiho, pokazujući rukom naviše.
     U tom trenutku do njih dopre brujanje.
     Devet pari očiju istovremeno pogledaše naviše, odakle se, u tom trenutku iz prilične daljine, približavao svemirski brod Arskild, ogromnih dimenzija kako bi primio u sebe divove. Loden nije ni trepnuo. Loga mu se obrati u mislima. Suviše lako. Jednoga dana svi će oni sedeti u krugu smrknutih lica kao sada, a ja ću skočiti i dreknuti: "Uja!"
     Završna misao bila je gotovo ispunjena dosadom. I skočiće.
     Na Lodenovom desnom obrazu zatreperi jedan mišić, i to je bilo sve.
     Loga najzad i sam podiže pogled; brod divova je usporavao, motori su mu bili zaglušujući iz ove velike blizine, i usporavao je vertikalno nadole, na pistu koja se nalazila na istoj čistini na kojoj i Sala Skupštine, visoko u Crnim planinama iznad grada Skupštine. Ogromna masa broda koja se primicala rasla je sve više i zaklonila sunce, bacivši senku na Salu. "Prijatelji vladari", glasno i otegnuto najavi Loga, "naši verni inženjeri."
     Vladarka Selena se umeša, bezizrazna lica. "Loga, jesu li završili radove tako da možemo biti zadovoljni?"
     Loga podiže glas da bi nadjačao sve jaču grmljavinu brodskih reaktivnih motora za rad samo u atmosferi. "A-ha". Loga je nije čak ni pogledao. Posmatrao je kako se Arskild prizemljuje, vertikalno padajući na pistu sa elegancijom koja uopšte nije dolikovala nečemu tolikih dimenzija. Pista, koju je T'Pauin narod bio izgradio u vreme kada su divovi bili samo neke nepotvrđene glasine sa severa, jedva da je mogla da primi letelicu ogromnu kao Arskild. Među vladarima koji su još bili u životu Loga je verovatno bio tehnički najobrazovaniji; istom logikom, bio je verovatno jedini vladar koji je mogao da ceni tako fenomenalno postignuće kakvo je bio Arskild. Dao bi mnogo da može da zaviri u shemu motora koji su omogućavali letelici da koristi fuzionu rekaciju u atmosferi bez radioaktivnog zagađenja. Motori se napokon primiriše i utihnuše. Loga skrenu pogled sa letelice i iznenađeno otkri da su svi pogledi uprti u njega. "Molim?"
     Elisa se tiho oglasi. "Možda samo neke male pojedinosti sa svog putovanja? Budi ljubazan."
     "Hej, šta vi hoćete? Lepo je, zaista." On sleže ramenima. "Bašte na sve strane, ako volite takve stvari; znate: žbunići, stabla, cveće. Nova Skupština je lepa, za sada malo isuviše prazna. Sve to je bilo i u planovima. Ja lično smatram da ste mogli verovati Senti na reč." Dve ogromne, nakazne prilike iziđoše iz Arskilda, i ne obraćajući pažnju na isuviše sitno stepenište uklesano u planinski obronak, počeše da se penju strmom padinom ka Sali.
     "Moja je ćerka", primeti Elisa, "još dosta mlada."
     "Onda, pre svega, nije trebalo da je pošaljete. No, ne mari", odvrati Loga, ne udostojivši Elisu ni pogleda, obraćajući se ovog puta Lodenu. "Savršeno je. I kao što vidite, divovi dolaze da im platimo. Obećali smo im da će biti potpuno zadovoljni, zar ne? Lodene?"
     "Šta kažeš, mužu moj?" hitro dobaci Elisa. "Zar nisu ispunili svoj deo pogodbe, do kraja?"
     Loden je ni ne pogleda; on samo klimnu i vilice njegove žene se vidljivo stegoše. Loden nije mislio na nju, jer srž problema je bila pred njim, spremna da bude rečena. Dva diva su došla - div koji je zauzimao najugledniji položaj kome je neki div mogao da teži, viši inženjer Rom, i njegov stariji brat, koji je zauzimao najmoćniji, Skaald Laar. Pripadali su divovskom plemenu Janter, plemenu koje je, tokom puna četiri divovska pokolenja, gotovo dva puna stoleća, vladalo divovima u svakom pogledu. Uprkos dugačkim nogama, kretali su se malo brže od vladara, veoma pažljivo ploveći svojim ogromnim telima, ulazeći kroz severna vrata Sale. Loden je stajao na podijumu, okrenut licem prema njima, a ostali vladari su mu bili za leđima.
     "Budi pozdravljen, Lodene." Glas diva Laara bio je dubok i zvučan - onakav kakvim bi, pomislio je jednom Loga, kad bi mogla, progovorila granitna stena. Na čudno deformisanim lobanjama, oči divova bile su najviše nalik na čovečje - pametne i osećajne. "Vidim da se lepo provodite, kao i obično. Sanjarite." Laar nije gledao mimo Lodena, već su mu oči stajale čvrsto uperene u oči starog vladara. "Diskutujete. Ne želimo da vam kvarimo dokolicu; samo da završimo posao, i možete opet utonuti u nju. Završili smo Novu Skupštinu, Lodene. Biljke za stvaranje atmosfere su na svojim mestima. Najveći deo jednog kontinenta potpuno je teraformiran, i proces koji je sada počeo neće se zaustaviti. Kontrolna mreža računara je najsavršenija koju smo ikada izgradili; stoji vam na raspolaganju. Najdalje za jedno stoleće, sav taj svet neće se uopšte razlikovati od onog kojeg ste vi sebi stvorili u ovom gradu. On", dodade div, delom završavajući, a delom izazivački, "u svakom pogledu ispunjava sve specifikacije ugovora."
     "Budite dobrodošli, Laare, Rome", reče Loden, sa značajnim naglaskom, "u svoju Skupštinu." Za tenutak je podigao pogled na diva Roma, a onda ga vrati na njegovog starijeg brata. "Molim vas, sedite. Znam da vam je stajanje teško." Divovi lagano sedoše, a Loden nastavi. "Raspravljali smo o tome kakve će biti prilike u Dolini kada mi, vladari, odemo iz nje. Nadamo se da se naši napori da uspostavimo trajan mir sa Kainom i Mastonom neće ugasiti kada jednom budu prešli u vaše ruke. Kao što znate, naš cilj je oduvek bio sloga između vas i radnika."
     Dva diva prasnuše u gromovit smeh, veoma raspoloženi, kao da ih Lodenove reči grdno zabavljaju. Kad su prestali da se smeju, Rom hladno zaokruži pogledom po skupu. Kad je progovorio, reči su mu bile protkane prezirom. "Vaši napori da uspostavite trajan mir... da. Gospodari Svetlosti, naši špijunski sateliti nam kažu da se Kainove i Mastonove trupe bore u blizini Iglza upravo sada... dok vi pričate o nekom idealističkom miru!"

     Solanov rep počeo je da se zagreva.
     Odbojnici oko njegovih zadnjih izduvnih cevi bili su od tantal-karbida; neće se istopiti i propustiti laserske zrake do fuzionih motora na temperaturi manjoj od tri hiljade osam stotina stepeni celzijusa; i premda su laseri varvara dostizali dovoljno visoke temperature da to učine, morali su da ostanu na njemu duže vreme, inače od njih nije bilo koristi.
     Komandant kapetan Solan počinjao je da se kaje zbog svoje nestrpljivosti. Snop laserske svetlosti zviznu mimo njegovog kliznog broda. Jonizujući trag ostavio je blistavu podsliku na njegovoj mrežnjači. Jedan od varvara mu je nešto blebetao na srebrnojeziku, koji Solan nije razumeo.
     Vraćajući se u Iglz, posle pregovora sa Kainom, odlučio se za prečicu. "Varvari..." Ta prečica će ga, izgleda, koštati života. "Prokleti varvari."
     Najočigledniji put do kuće bio je da samo sledi krivinu Velike brane. "Prečice", promrlja Solan. Dokle god se ostane na strani okrenutoj moru, bilo je sasvim bezbedno, čak i u prolazu pored Singera, gde su vladari još držali sve u svojim rukama.
     Ali bilo je zaobilazno. "Proklete prečice."
     Ako se klizni brod podigne visoko i preleti preko Crnih planina, preko najsevernijeg dela Blistave pustinje, pa opet preko Crnih planina, stiže se u Iglz; time se put skraćuje gotovo za trećinu. Tim putem je došao u Istmarč; vraćajući se kući, nije ni pomislio na onaj duži.
     Na žalost, srebrnooki varvari su Blistavu pustinju smatrali svojom teritorijom. Gotovo nikad nisu odlazili tako daleko na sever, i da su bila samo dva klizna broda ne bi se trudili; ali Solan je bio sam.
     Biip. Biip. Solan pljesnu po prekidaču za antiprojektile, i čak ni ne pogleda u retrovizionu kameru. Njegovi, antiprojektili promašiše tragač toplote. To je zaista bilo da se čovek pojede od muke... On zaokrenu u oštrom luku pri gravitaciji reda veličine osam, da izbegne tragač toplote. Za trenutak mu se smrači pred očima, a kad se povratio plamena lopta se naglo širila iza njega, za trenutak mu zaklonivši od pogleda napadače, ali i njega od njih. On u magnovenju prelete očima po komandnoj tabli. Ono što je u svemu tome činilo da čovek zaista pobesni, bila je činjenica da nijedna od tih varvarskih letelica nije mogla da se meri sa Solonovim kliznim brodom.
     Njih dvanaest je moglo.
     Napuštali su Crne planine, leteći na sever. Iglz nije više bio daleko; Solan otvori komunikacije. "Iglz, govori kapetan Solan. Varvari su mi za repom. Iglz... Iglz?"
     Laserski zrak mu dotače klizni brod i prelete preko zatupastih krila. Baš rđavo; Solan potpuno zaokrenu klizni brod, trista šezdeset stepeni oko vlastite ose, spiralno se spuštajući ka dnu kanjona u kome su se nalazili. Izuzev samog zadnjeg dela kliznog broda, laka karbojedinjenja nisu bila predviđena da zadržavaju direktnu lasersku vatru, makar i za kratko vreme.
     "Komandante kapetane? Govori komandant Jona Prvi. Koja vam je lok..." Glas je bio zagušen pucketanjem statičkog elektriciteta, pošto je Solan brzo gubio visinu. Varvarski klizni brodovi krenuše naniže za njim, svi osim jednog koji se odlučio da ostane na visini i da posmatra gužvu ispod sebe, što će za njega biti smrtonosna odluka. Na trideset metara iznad stenovitog dna kanjona, Solan malo produži u istoj ravni, sve dok mu brzina ne opade do tačke na kojoj mu se klizni brod neće prevrnuti kada ga bude dizao u visinu. Jedanaest letelica jurilo je u stopu za njim, jedna iznad njega. On udahnu vazduh da se smiri, nastojeći da ne misli na one klizne brodove koje je viđao kako se raspadaju dok su obavljali taj manevar.
     Solan najzad okrenu pramac kliznog broda naviše. Krila malo potom zahvatiše vazduh, i klizni brod uspori. Bilo je to kao da je udario u zid od kamenočelika. U tom trenutku proradiše pogonski motori, i klizni brod polete naviše, gotovo vertikalno.
     Varvari su tek tada počinjali da shvataju da njegovog broda više nema.
     Solan najzad stiže pravo pod trbuh letelice koja je ostala u visini, iznad one gužve; dodirnu je laserom gotovo dva puta vrelijim od onog koji su koristili srebrnooki, a potom stade posmatrati kako se letelica raspada u oblak rastrgnutog metala. Približavao se svojoj prvobitnoj visini kada je opet čuo glas.
     "... ti? Solane? Ne vidimo te na našem najdaljem radaru..."
     Varvari su se ponovo okupljali, u metežu, i počeli da kreću za Solanom. "Čekaj, upravo smo ih dobili na radaru. Devet letelica... ne, jedanaest."
     Kroz komunikacioni kanal opet se prolomilo blebetanje. Pošto mu je prijemnik bio podešen na višu frekfenciju, onu koju je Iglz upotrebljavao u saobraćanju baze sa letelicama, Solan je znao da mu se varvari obraćaju samo po treperenju na kontrolnoj tabli. "Iglz, da li neko od vas govori varvarski jezik?
     "Govori Jona Prvi, kapetane. Ja pomalo natucam. Ne znam savršeno, ali dovoljno da..."
     "Do đavola, Prvi, šta kažu?"
     "Ah... Predaj se ili ćemo te razneti, otprilike se svodi na to. Ima ih više, ali uglavnom su to lične stvari, koje se odnose na vašu majku..."
     "Oh. Tako sam i mislio."
     "Komandante?"
     "Ne mari. Pošalji mi nekoga u susret, da me pozdravi i razjuri te mutante. Vraćam se kući." Varvarske letelice više nisu bile dovoljno blizu da bi na njih ispalio lasere; atmosferska strujanja zagrejana brzinom letenja toliko su skretala zrake da je verovatnoća da će pogoditi Solana bila zanemarljiva. Ni blizu tako sposobni za manervisanje kao klizni brod, ipak su počinjali da ga sustižu. Mora da su trošili gorivo neverovatnom brzinom. Imalo je svojih prednosti da se letelica namenjena manevrisanju u atmosferi osloni na pogon hemijskih motora, a ne na raketno sagorevanje koje se napaja iz ćelija na fuziono gorivo. "Sad ćemo da se trkamo", mirno reče Solan.
     "Komandante?"
     "Ne brini."

     U gradu Iglzu, visoko u brdima na zapadnom kraju Velike brane, Maston Veramorn je koračao kroz odzvanjajuće, prazne hodnike mesta koje je nekada bilo njegov dom, domaće ognjište Veramorna od kada su Veramorni nastali: ogromna građevina od kamena i kamenočelika, po imenu Kula Olujnog Vetra.
     Bio je to krupan, mišićav čovek, koji je upravo zalazio u sredovečnost, sklon gojenju, čelično sive kose i sa borama koje su mu se već ustalile oko očiju i usta. Kao mladić, nije bio nimalo lep; drugi, čak i ostali članovi domaćinstva gospodara Veramorna, dali su mu nadimak 'Mali div', imajući na umu čuvenu ružnoću divova. Kad je odrastao, stekao je određenu grubijansku privlačnost, koja mu je dobro poslužila; nije zabadava najmlađe dete gospodara Veramorna postalo njegov budući naslednik - u vreme kada su Mastonova braća i jedna sestra još bili u životu.
     Kuća je ovih dana bila prazna. Sam Maston nije živeo u njoj još od početka Dvadesetogodišnjeg rata. U to vreme, u vazdušnim napadima, ratnici koji su ostali verni vladarima i borili se na njihovoj strani ispoljavali su ružnu spremnost da bombarduju rezidencije gospodara pobunjenih područja. Uistinu, Kula Olujnog Vetra potpuno je izgubila jedno krilo za vreme jednog takvog vazdušnog napada.
     Kada se rat završio, Maston se nije vratio u to boravište iz drugih razloga. Njegovo vlastito stanište, sagrađeno posle Istmarčkog sporazuma, bilo je mnogo veće, kao što je i dolikovalo tvrđavi čoveka koji je vladao teritorijom većom od jedne desetine Doline. Uz to, div Rijabel je bio sahranjen u dvorištu Kule Olujnog Vetra i Maston je otkrio da svoje uspomene na Kulu ne može više da odvoji od sećanja na Rijabela i na sumorno prisustvo tog poludelog diva.
     Ipak... nije to bilo tako loše mesto. Maston se ozbiljno bavio mišlju da ga pokloni Tristanu. Komandant kapetan Tristan je još živeo u kasarni za komandni kadar, iza Komandnog tornja; takvo mesto nije bilo prikladno da u njemu stanuje naslednik Mastona Veramorna. Maston je mislio da će mu se to dopasti. Tristan nikada nije imao nešto više osim sposobnosti da uporno istraje u teškom radu, i umeo je da pokaže svoju zahvalnost. Trebalo je uložiti neznatni trud pa da Kula Olujnog Vetra opet bude ispunjena svetlošću i veseljem kao u vreme kad je on bio dete.
     Prijemnik koji mu je visio na pojasu poče da pišti. On ga uze u ruku.
     "Gospodaru?"
     Za trenutak Maston nije mogao da prepozna taj glas; Iglz je bio mali grad, oduvek je takav bio, i u detinjstvu mu nikada nije bila potrebna ona veština koju suvladari prenaseljenih gradova kao što je bio Vestmarč bili prinuđeni da steknu, veština da prepoznaju glasove i lica isto onako lako kao što sokolar prepoznaje svoje sokolove. Onda se seti. "Molim poručniče Jona?"
     "Gospodaru, komandat kapetan Solan se vraća kući. Na putu ga progone razbojnici, gospodine, varvari."
     "Šta?"
     "Gospodaru, još četiri i po minuta i ući će u domet naših topova."
     Kula Olujnog Vetra nije bila ni kilometar udaljena od Komandnog tornja.
     Maston Veramorn izlete iz nje, trčeći što ga noge nose.

     Komandni toranj se prostirao na površini od gotovo celog kvadratnog kilometra, koja je nekada činila vrh čvrste, granitne stene. Pre nego što se Kain vratio iz progonstva niko u Iglzu - u stvari, niko u čitavoj Dolini - nije raspolagao potrebnom tehnologijom da izravna taj vrh i na njemu podigne zgradu. Divovi bi to sigurno umeli da urade; ali Iglz je bio gradić sa uskim ulicama i visokim zgradama, i mada ne baš siromašan, nije bio ni bogat.
     A divovi nisu radili za male pare.
     Maston Veramor strča niz brdo na kome se nalazila Kula Olujnog Vetra, projuri kroz Bulevar sokolova, mimo desetak radionica čiji vlasnici su još upražnjavali stare zanate onako kako su to činili njihovi očevi i očevi njihovih očeva, mimo drugih radionica u kojima su se koristile proizvodne tehnike razvijene u doba industrijske civilizacije koja je izumrla gotovo trideset vekova pre nego što se Maston Veramorn rodio, pa zatim pravo kroz gomile svojih podanika, ne usporavajući ni za trenutak. Bio je četvrti dan leta, 1284. godine, i ulice su bile pune šetača koji su uživali u lepom vremenu.
     One koji nisu stigli da mu se sklone s puta grubo je odgurivao u stranu. Ako se podanicima Iglza i učinilo pomalo čudnim što vide svog gospodara kako juri kao lud kroz ulice, dobro su se čuvali da se ni ne nasmeše na taj prozor.

     Nije se još ni zaduvao, a već je stigao do Komandnog tornja.
     Komandni toranj bio je izgrađen, do sitnica, po uzoru na Komandni centar u Istmarču - bio je to ogromni dek sa pogledom na brodogradilište, natopljen sjajnom žutom sunčevom bojom. U sredini deka nalazile su se grupe holografa, na kojima su tehničari upravljali vazdušnim saobraćajem. Radni podcentri su se zrakasto pružali od grupa holografa, u nejednakim skupovima. Komunikacije, odbrambena oružja zemlja-vazduh, upravljanje Štitom i komandne funkcije kliznih brodova bile su razvrstane u pojedine podgrupe.
     Sličnost Komandnog tornja sa Komandnim centrom u Istmarču nije bila ni slučajna ni čudnovata. Kainovi inženjeri izgradili su i jedan i drugi.
     Sva posada već se nalazila na Komandnom tornju kada je Maston stigao. Komandanti i ratnici bili su na svojim mestima. Njegova ćerka, Rea Veramorn, i njen petogodišnji sin koga je imala sa kapetanom Solanom, Orion, takođe su se već tamo nalazili. Dečko, plavokosa i plavooka slika i prilika svoga oca, nije delovao zabrinuto. Posmatrao je, ne razumevajući, užurbanost koja ga je okruživala, mirno sedeći u uglu i grleći svog psa. Maston gadljivo iskrivi usta kad ugleda životinju - pas koji se savršeno mogao iskoristiti živeo je zabadava, kao kućni ljubimac, umesto da bude ovčarski ili lovački pas. Maston je bio nezadovoljan odlukom svoje kćeri da ga podari dečaku, pogotovo što dete nije imalo nikakve razumne potrebe za njim.
     Maston, u prolazu, zareža na svoju kćer. "Rekao sam ti da dete ne dovodiš ovamo."
     Kapetan Tristan za trenutak baci pogled na gospodara kada je ovaj ulazio, a onda se ponovo zagleda u holografsku kuglu. Rea je već sedela u Prvom podcentru za oružje, prolazeći, bleda lica, kroz postupak njegovog puštanja u rad. Ako je i čula očeve reči, nije na njih obratila pažnju. Ratnik koji je bio dežuran u tom podcentru stajao je pored nje, u stavu mirno, zajapurenog lica. "Gospodaru", odsečno reče Tristan, "stigli ste u pravi čas da vidite uzbudljiv prizor. Izgleda da je Solan usput pokupio pratnju."
     Maston nešto progunđa, sažimajući u sebi situaciju jednim pogledom na računarske koordinate prikazane na holografskoj kugli. "Doveli ste gornji red lasera u pripravnost, da opale čim se on dovoljno približi? Dobro. Zašto još niste poslali ratnike u vazduh?"
     "Nije bilo spremnih kliznih brodova", mirno odrati Tristan.
     "Zašto ih, kog đavola, nije bilo?"
     Tristan mu dobaci jedan hitar pogled, i odgovori sa jedva primetnom nelagodnošću izazvanom Mastonovim tonom. "Gospodaru, još nisam imao vremena da to utvrdim!"
     "Uradi to, čim ti se ukaže prilika. Topovska komanda!"
     Komandat kome se obratio čak ni ne podiže pogled sa table u svom podcentru. "Gospodaru!"
     "Kad se bude nalazio ispod prvog reda, zaštitite ga vatrom." Maston opet pogleda na holografsku kuglu. "Jedanaest letelica? Ko su?"
     Rea mu odgovori. "Varvari, srebrnooki."
     Maston prasnu. "Kainovi?"
     Na hologramu kugle videla su se brda u kojima je bio šćućuren Iglz. Od jedne tačke, duboko u brdima, suknu jedan jedini snop smaragdnog laserskog svetla i dodirnu jedan od brodova progonitelja. Letelica namah nestade u vihoru raskomadanog metala.
     "Pogodih te... Ne, nije moguće", reče njegova ćerka, glasom u kome nije bilo ni traga napetosti koja joj se videla na licu. Zatim dodade, gotovo kao uzgred. "Mlazni hemijski motori - pogledaj spektar izduvnih gasova. Osim toga, čak i da ih je Kain obučio, ne bi bili tolike budale da zađu ovako duboko u vazdušni prostor koji je pod našom kontrolom."
     "Iglz, govori kapetan Solan." Orion podiže pogled na zvuk očevog glasa, pokušavajući da ustanovi odakle dolazi. "Spreman za spuštanje ispod najvišeg reda... sad."
     Na holografskoj kugli plava varnica koja je predstavljala Solanov brod pade naniže, u spustu koji je bio primetan čak i pri ogromnom smanjenju holografske reprodukcije.
     U prvom laserskom redu nalazilo se preko sto osamdeset učvršćenih lasera. To je bila prva odbrambena linija Iglza, a ni u kom slučaju i poslednja. Ubitačni, gotovo čvrsti zid laserske vatre suknu kroz vazduh, iznad Solanovog broda a ispod varvarskih. Maston je samo trenutak posmatrao prizor u holografskoj kugli, a onda reče: "Dobro. Topovska komanda, podignite tu tavanicu do njih."
     "Da, oče", odvrati Rea tiho. Na komandnom tornju nije bilo nikoga ko bi se usudio da pogleda u Mastona, osim Tristana, i čak je i kapetan Tristan uradio to vrlo hitro. Mastonovo lice bilo je gotovo isto tako purpurno crveno kao i lice ratnika koji je stajao u stavu mirno pored njegove kćeri. U holografskoj kugli zid laserske vatre postepeno se pomerao; svih sto osamdeset tri lasera iz prvog reda dizali su istovremeno svoje snopove naviše. Letelice varvara su se ludački komešale, pokušavajući da izbegnu lasersku vatru koja ih je desetkovala. Gotovo nijedna nije ostala; samo dva, teško oštećena broda uspela su da se probiju kroz zavesu laserske vatre i okrenula se da pobegnu na jug. Maston je sumnjao da će čak i ta dva uspeti da stignu u bazu. Jedan od njih se tako pušio da se i u holifrafskoj kugli video oblak dima koji je vukao za sobom, a drugi brod je izgleda tek s mukom uspevao da održi visinu.
     "Iglz, odlično. Otvorite pistu broj pet - samo brzo, molim vas. Imam problema."
     Za njega tu više nije bilo posla. Maston Veramorn im svima okrenu leđa i uputi se ka izlazu, da siđe do sletnih pista. Orion je ustao, i ostao da stoji, zureći razgoračenim okicama u potrazi za prigušenim očevim glasom.
     Uostalom, tu mu nije bilo mesto. S istinskim zadovoljstvom, Maston nadlanicom grubo odgurnu derište koje mu se našlo na putu. Pas ustade i zareža, ali ne skoči. Igrajući se nožem koji mu je visio o pojasu, Maston se uputi naniže, ka pisti broj pet, osećajući nešto nalik na razočaranje.

     Sletanje nije bilo loše. Oštećeni klizni brod nije nijednom nadleteo pistu, već je sleteo pravo na nju. Rep mu je bio toliko usijan da je svojim sjajem odudarao od plave pozadine neba još dok je brod bio na kilometar odstojanja.
     Mastona je uvek čudilo kako se brzo glasovi prenose kroz Iglz. Valjda su se svi ratnici, koji tog trenutka nisu bili na dužnosti, već iskupili ispred zaštitne ograde piste broj pet. Dok je još stajao na osmatračkoj platformi, i sam dobro udaljen od piste, Mastonovim umom je proletela misao da bi ga nedovoljno bezbedno prizemljenje, da je bilo takvo, koštalo povećeg broja njegovih borbenih snaga. Ipak, nije im naredio da se povuku. Ratnici su obožavali kapetana Solana. Ta činjenica nije bila Mastonu po volji, tako da je već počeo i razmišljati šta da čini; nije bio tako lud da dođe u sukob sa svojim ratnicima oko nečega toliko beznačajnog kao što je relativno mala opasnost po njihov život.
     Tu činjenicu je Maston znao već toliko dugo, i toliko dobro, da nije čak ni bio svestan da postoji; oružje je moć, a ljudi upravljaju oružjem; i čovek koji upravlja mora slediti svoga vođu iz razloga koji će biti nešto više od slepog straha, jer ga u protivnom neće dugo slediti.
     Solan je spustio klizače za sletanje broda, i klizni brod naglo uspori kada se pogonski motori ispod njegovog trupa ugasiše. Udario je o zemlju, krećući se isuviše brzo. Klizači za sletanje otpadoše pri prvom dodiru sa plastičeličnom površinom otpornom na visoko trenje kojom je bila prevučena pista za sletanje. Klizni brod se nagnu na jednu stranu, i jedno od zatupastih krila dodirnu zemlju i izazva blago rotiranje broda dok je klizio na trupu preko piste. Pre nego što je tako prešao četrdeset metara, zaustavio se.
     Tehničari u odelima sa hlađenjem istrčaše odmah sa dugačkim šmrkovima, prskajući usijani rep broda penom za sprečavanje vatre, ohlađenom na četrdeset stepeni ispod apsolutne nule. Poklopac na vrhu broda mirno kliznu u stranu, kao da je sve proteklo u najboljem redu, i komandant kapetan Solan se izvuče na rukama iz kliznog broda, kroz otvor na njegovom vrhu, da bi ostao što dalje i od fuzionih pogonskih motora na repu, i od pene koja je prskala, smrtonosno hladne same po sebi. On doskoči na površinu sletne piste, ostavši samo za trenutak nepomično; zatim se raskopča i svuče sa glave šlem, dobaci ga tehničaru koji je stajao u blizini, i savršeno hladokrvno se udalji od broda u kome zamalo da nije poginuo.
     I tada se prolomiše uzvici i aplauz.
     Iako je prošlo mnogo godina od kada je Maston išao u borbu, jasno se sećao tog osećanja: oštrog priliva adrenalina, gotovo divljeg zanosa koji nastupa kad se još jednom prevari smrt.
     Maston je posmatrao sa balkona kako se Solan grli sa njegovom usvojenom ćerkom i njihovim razmaženim, neposlušnim detetom. Gotovo tri tuceta radnika nagrnu oko njega, a oni koji su mogli da ga dohvate muvali su ga pesnicama u leđa od oduševljenja.
     Dok se sve to odigravalo, Solan baci pogled oko sebe, a zatim naviše, i ugleda Mastona Veramorna kako stoji gore na platformi, posmatrajući ga. Lice mu se odmah razvuče u širok osmeh. "Gospodaru!" povika on, toliko snažno da su ga čuli svi u krugu od sto metara, "donosim vam mir!"
     Samo u magnovenju gotovo da je zavladala tišina, a onda je prostor iza ograde na pisti eksplodirao od radosnih pokliča.
     Maston Veramorn im samo klimnu, bezizrazna lica, a onda se okrenu i vrati unutra.
     Niko ga nije ispratio ni pogledom.

     Ratnička soba predstavljala je anahronizam. Koplja i štitovi plemićkih porodica zemljoposednika iz Iglza i Vestmarča visila su po njenim zidovima. Ogromni luk na sklapanje, kojim je Mastonov pradeda ubio svračka u onom čuvenom lovu 1212. godine, zauzimao je počasno mesto iznad Mastonove stolice na čelu stola za strateške planove. Terminal podstanice, neprestano uključen, nalazio se odmah ispod njega.
     Maston je sedeo u stolici načelnika Generalštaba i čekao. Iako, u teoriji, on nije bio načelnik Generalštaba - ili se, bar, nikada nije postarao da uzme tu titulu - niko živi na teritoriji pod vlašću Iglza nije bio toliko lud da dovede u pitanje njegovo pravo na nju.
     Prošlo je čitavih četvrt sata dok je tako čekao, utonuo u mračne misli. Mnogobrojni komandanti ulazili su, jedan po jedan, a on je i dalje čekao. Nije obraćao pažnju na njih, puštajući ih da sami zauzmu svoja mesta. Tristan će verovatno požurivati Mastonovu ćerku i drugog komandanta kapetana. Za razliku i od Ree i od Solana, Tristan mu je ukazivao dužno poštovanje - i zato je, znao je Maston, donekle gubio popularnost kod ratnika.
     A time je Maston bio veoma zadovoljan.
     Rea je još govorila kada su ona i njen muž konačno ušetali unutra, ruku pod ruku, a komandant kapetan Tristan za njima. "... brinula? Ja? Nisam se brinula. Ti se ne bi usudio da pokvariš svoj ugled." Kao što se često pre toga događalo, Mastona je pogodila sličnost između žene koju je svet smatrao njegovom ćerkom i komandanta kapetana Solana; ista plava kosa, iste oči, čak donekle i ista usta.
     Derle, hvala Svetlosti, nije bilo na vidiku. Očigledno, čak ni njegova kći nije bila toliko bezobrazna da dovuče to razmaženo, ženskasto derište u Ratničku sobu.
     Solan ne nastavi razgovor već joj nežno izvuče ruku ispod svoje i, kao što je bio običaj kada se komandant vrati kući gospodaru, kleče na jedno koleno pred Mastonom Veramornom. Dodirnuo je usnama pečatni prsten na ispruženoj ruci; u tom trenutku je Solan prvi put shvatio da nikada, sve vreme svog boravka u Istmarču, nije video da neko klekne pred Kainom. "Gospodaru", promrmlja on i uspravi se.
     Niko u toj sobi, izuzev Mastona, nije bio stariji od trideset godina.
     "Jesu li oni varvari bili Kainovi?" upita Maston iznebuha.
     Tristan je zauzeo mesto s Mastonove leve strane, za stolom preko puta Solana i Ree. Solan izvuče stolicu i sede pre nego što je odgovorio. "Ne, naravno da nisu. Kainovi su bolji od njih. Da je toliko mnogo Kainovih pošlo za mnom, sada bih već bio mrtav. To su bili varvari, izgleda srebrnooki. Uradio sam glupu stvar: izašao sam iz vazdušnog prostora Doline na povratku - prečicom preko Crnih planina. Jednoga dana ćemo, gospodaru Mastone, morati nešto da učinimo s tim varvarima. Suviše su se osmelili, a i brodovi su im svake godine sve bolji."
     Maston prezrivo šmrknu. "Imam ja i veće ratnike. U poređenju s Kainom i vladarima i divovima, ti prokleti varvari su veoma nisko na spisku mojih briga."
     Solan sleže ramenima. "Jednog dana." Iz bluze koju je nosio ispod jakne letačkog odela on izvuče smotuljak hartije koji je bio presavijen natroje. "Gospodaru", reče on, vidno ponosan, "doneo sam vam nacrt mirovnog ugovora sa Istmarčom. Verujem da su uslovi pošteni."
     Maston mu uputi pogled ispod čupavih obrva, razvijajući hartije. "I mislio sam da ćeš verovati da je mir pošteno predložen, pošto si se postarao da mi vratiš nacrt." Jedva da je i pogledao u tekst, pre nego što ga je bacio na sto. "Dakle, pristao je da dođe."
     "Jeste", oduševljeno prihvati Solan. "Mala, prijateljska utakmica - gospodaru, baš kao što ste želeli. Biće to dobra prilika za pregovore, u prazničnoj atmosferi. Ako ikada treba da nastupi mir, nećemo imati boljeg mesta za početak."
     "Nemoj mi ponavljati moje vlastite reči, dečko", kiselo odbrusi Maston, a Rea Veramorn poblede kao da ju je Maston ošamario. "Ispričaj mi o svom putu."
     Solan ukratko ispriča pojedinosti za koje je znao da će Mastona interesovati, broj kliznih brodova Istmarča, oružje koje su mu pokazali u oružarnici. Maston ga opet prekida. "Je li ti pomenuo Prsten?"
     Svi prisutni komadanti videše kako se kapetan uzdržava da ne prasne. Ipak, uspeo je da ovlada izrazom lica i da ne povisi ton. "Gospodaru, pokazao mi ga je."
     "Šta?"
     Solan je bio zapanjen burnom reakcijom Mastona Veramorna; čovek je upola ustao iz stolice. "On... mi ga je pokazao, gospodaru." Maston je nepomično buljio u njega. "Gospodaru, uveravam vas da je to istina. Šta nije u redu?"
     "Ništa..." Maston klonu natrag u stolicu, ublažavajući izraz lica. "Verujem ti. A sada, zašto je to uradio?"
     Pitanje teško da je bilo upućeno Solanu; ovaj ipak odgovori. "Gospodaru, znate da se govori da gospodar Kain poseduje sposobnost da čita misli, kao vladari."
     "Pored toga što se govori, to je i istina", rasejano odvrati Maston. "Dakle?" I dalje je buljio negde iza Solanovih leđa, kao da je utonuo u razmišljanje.
     "Njegove misli su se dotakle mojih, dok je Prsten bio izvan staklene ograde. Bio je to... čudan doživljaj, gospodaru. Mislim da nije verovao u iskrenost naših namera da poštujemo mir i želeo je da uz pomoć Prstena ispita moje misli dublje nego što bi inače bio u stanju."
     "Opiši mi", polako reče Maston, "kako se sve to odigralo, kada ti je pokazao Prsten. Nemoj izostaviti ni jednu jedinu pojedinost, čak i ako smatraš da je potpuno beznačajna."
     Potrajalo je; Maston ga je svaki čas prekidao pitanjima, na koja Solan ili nije znao odgovor, ili nije mogao da sagleda njihovu vezu sa onim o čemu je pričao. Završio je jednostavno. "Mislim da je on, možda, bio isto tako preneražen kao i ja, gospodaru, onim što se dogodilo, iako se ne bih mogao zakleti. Teško je pogoditi Kainove misli. Bar meni se tako činilo. Za ručkom mi je rekao da mi veruje, da će doći na Igre i da ćemo sklopiti mir."
     Maston reče, s blagošću koja nije slutila na dobro. "I ti si mu poverovao?"
     "Jesam." Reč je zazvonila jasno, bez ustezanja; prisutni komandanti nelagodno pogledaše u Solana, ali njegov pogled je bio uperen samo u gospodara. "Gospodaru", dodade on istim tonom, "ja mu verujem. To ne znači da imam poverenja u njega."
     "Tako," reče Maston Veramorn, obraćajući se svima u Ratničkoj sobi izuzev komandantu kapetanu Solanu, "ti si video Prsten Svetlosti, iskusio njegovu moć, kao da si i sam vladar, koji upravlja Svetlošću. Da li ti, komandante kapetane Solane, veruješ da bi i sam mogao upravljati Prstenom?"
     Ljudi oko stola stadoše da se igraju noževima, jedinim oružjem koje su smeli, kako je običaj nalagao, da nose u prisustvu svog gospodara. Pre četiri godine, jedan sastanak na koji je ovaj počinjao da liči završio se tako što je Maston, u napadu besa, preko istog ovog stola odsekao glavu tadašnjem komandantu Prvom; i premda niko od prisutnih nije znao kako će Solan reagovati, nije bilo nikakvih izgleda da će Solan poginuti onako lako kao taj Prvi, kojeg su se jedva i sećali.
     Moglo bi se lako desiti da i sama Mastonova kći zakolje oca ako dođe do gužve; znalo se da svoga muža voli više nego oca.
     "Gospodaru", odgovori Solan otvoreno, "nisam rekao da mislim da bih mogao da upravljam Prstenom, i ne verujem u tako nešto." On zastade, izazivački uzvrativši pogled Mastonu Veramornu. "Sve što znam jeste da gospodar Kain želi da i ja budem prisutan na pregovorima o trajnom miru i da se moje kolege komandanti s tim slažu.
     Zavladala je tako mrtva tišina da bi obično struganje nečije stolice po pločicama poda moglo izazvati krvoproliće. Napokon Maston Veramorn, sa očima koje su opako svetlucale, pršte u izveštačeno srdačan smeh. "I ja se slažem", uzviknu on, a glas mu je zvučao raspoloženo. "Da održimo Igre i udružimo snage sa Kainom. Možda ćemo zajedno uspeti da zbacimo jaram vladara sa ostatka ove Doline!" On brzo ustade, da bi mogao da s visine pogleda na one koji su sedeli oko stola. "Večeras", povika on, "Imaćemo gozbu!"
     Usklici veselja koji su usledili zvučali su izuzetno preko volje, i prisutni se raziđoše brže nego obično. Solan je svom gospodaru poželeo zbogom mirno i učtivo, i izašao opet vodeći ženu pod ruku.

     U predvorju, Rea mu se tiho obrati. "Izgleda da će veče biti lepo. Hajde da pokupimo Oriona i Princa, nešto hrane i vina, i odvezemo se na uzlet."
     Da Mastonu pružimo priliku da se malo ohladi, obešenjački pomisli Solan. Na mahove kao da je znao, i bez reči, šta mu tog trenutka žena misli. Zadirkujući je, on oprezno reče: "Paa, ne znam. Koliko vina?"
     Pet šest komadanata pošlo je istim putem sa Solanom i Reom - iako je sada, kad je minula moguća opasnost sukoba u Ratničkoj sobi, i čovek opet bio zajedno sa svojom ženom, većina od njih bila spremna da razgovor sa Solanom odgodi za kasnije. Međutim, jedan komandant, Anders Drugi iz plemićke porodice Rivera, najbolji prijatelj koga je Solan imao među ratnicima, zaobiđe ih u hodniku, hitajući u blagom trku na svoje dežurstvo. Zastao je u prolazu, koraknuo unazad, a onda rekao na brzinu: "Dobro je bilo. Ne idi od sada sam kroz mračne hodnike, prijatelju!" Okrenuo se, potom, i produžio da trči.

     U Ratničkoj sobi ostali su samo Maston Veramorn i Tristan de Volta.
     "Hteli ste samo Kaina", reče Tristan tiho. "Da li ste se predomislili?"
     Maston se ushodao gore-dole po pravougaonoj Ratničkoj sobi. Bes, koji je pažljivo obuzvavao dok su drugi komandanti još bili prisutni, sada mu se jasno čitao na licu. "Ništa se nije promenilo", obrecnu se on.
     Tristan ga je posmatrao samo još trenutak, a onda se ovlaš pokloni i izađe iz Ratničke sobe, zatvorivši vrata za sobom.
     Ako je ikada istinski posumnjao, Maston Veramorn je sada bio siguran. Poludeli div Rijabel mu je svojevremno kazao istinu.
     Devojka Rea, za koju je ceo svet mislio da je njegova kći, i kopile iz Vestmarča, komandant kapetan Solan, muž i žena - bili su vladari.
     I brat i sestra.
     Blizanci.
     Blizanci čiji je otac bio vladar Loden.

     "Kavade?"
     "Gospodaru, doneo sam vam materijale koje ste tražili."
     "Projektuj ih."
     Hologrami zatreperiše u crnom prostoru ispred Kaina. "Stoj." Žena na hologramu je imala plavu kosu i bledoplave oči vladara Lodena. "Neverovatno. Kavade, vidiš li?"
     "Gospodaru, mogao bi to da bude hologram vladarke Selene."
     "Kakva nepojmljiva sličnost. Rea, tako se zove, je li? Mislim da nisam video nijedan njen hologram otkad je odrasla - inače bih sigurno već znao. I Solan. Sada kada sam video koliko je Rea sušta slika i prilika Selene, vidim i u Solanu tu porodičnu sličnost. Loden je sigurno izgledao gotovo isto tako, kad je bio mlad, pre mnogo stoleća."
     "Oni su... muž i žena."
     "Je l' ti to smeta, Kavade? Ne bi tebalo. Moral plemena Selvren nije isti kao moral kod drugih."
     "Da se to dogodilo u mom plemenu, gospodaru, muškarcu bi prerezali grlo, dete utopili, a ženu bi..." Kavad samo što ne reče prognali, ali se uzdrža na vreme. "... ženu bi poslali da samuje u divljini.
     "Po svoj prilici, Kavade, oni ne znaju da su u srodstvu, izuzev što možda misle da su polubrat i polusestra. Solan veruje da je nečije kopile, i zaista je i odrastao bez roditelja, u Vestmarču. Ni on, ni drugi, ne bi imali mnogo muke, videći koliko on i žena liče, da pomisle da je on Mastonovo kopile. Ne mogu, čini mi se, izbeći da uvide koliko su slični. Ali Kavade, u Iglzu čak i oni koji su u potpunosti brat i sestra mogu da sklope brak i da to ne bude greh. Obično se smatra da je to glupo, ali ne i da je grešno."
     "Ja sam samo običan varvarin, gospodaru."
     Kain prsnu u smeh. "Što bi trebalo da znači da smatraš moral civilizovanog sveta varvarstvom." On zaćuta i ostade tako, sedeći, dok je hologram i dalje stajao kao zamrznut u slici Ree Veramorn. "Kavade."
     "Gospodaru."
     "Dovedi doktorku Denahi; hoću da bude pored mene, ako mi zatreba pomoć."
     "Gospodaru?"
     "Hoću da stavim Prsten na ruku, Kavade."

     Jutro se već davno istrošilo i prešlo u popodne. Primicalo se veče, i nervoza je rasla.
     "Pazite", nestrpljivo reče Loga, "niko vam nije obećao ništa osim grada Skupštine i našeg odlaska. To ćete i dobiti. Nije naša briga, kad budemo otišli, kakve će divovi imati probleme sa Kainom, ili sa Mastonom." Slegnuvši ramenima, on dodade: "Žao mi je što će vam Kain otežati osvajanje Doline, ali znate, mislim da ne bi trebalo ni da počinjete."
     Div Laar se upilji u Logu žestokim, neprijateljskim pogledom. "Dvolični stvore."
     Loga za trenutak izgledaše iznenađen, a onda se zamisli. "Dobro, pretpostavimo da jesam. Mi već poduže vreme vladamo ovde protiv volje radnika. Moram da priznam, sudeći prema dokazima, da su i vladari podložni ocenjivanju kao i svi drugi, navodno razumni oblici života koje sam upoznao." On se nasmeši put Diva.
     Laar ga samo odmeri, prezrivo i sa gađenjem, i više se nije obraćao Logi. "Lodene, predsedniče Suda, nama ste obećali svoju vlast. Ovo je kao da cepate dlaku uzduž, i to sekirom, kad nam kažete da nam niste obećali i priliku da vršimo tu vlast. Sporazum je bio jasan, i dalje je jasan, i ako nam ne pomognete da zadobijemo Prsten bićete svi, koliko vas ima, krivokletnici. A sad razglabajte o etici takvog postupka."
     "Ja sam jedini živi vladar", reče Loden, očajnički žudeći da mu glas ne zvuči toliko umorno koliko se sam osećao, "koji je ikada video taj Prsten. Divovi, tajna Svetlosti nije u Prstenu. Skrivena je tamo gde se Kain, ogorčen kakav je, nikada neće setiti da je potraži. Ne krijemo ništa od tebe, Laare, jer i nemamo šta. Kada su se ratovi završili, težili smo miru i slozi, i vremenom smo u sebi razvili taj dar; nije oduvek bio tako jak kao sada. Ništa ne sprečava nikoga - radnika, diva, bilo koga - da tome ne pristupi. Ako smo bolje naučili da upravljamo Svetlošću, možda je to bilo samo zato što smo se duže trudili."
     "Sjajno rečeno", glasno dobaci Loga. Sranje, avaj.
     Ne baš sasvim, umorno odgovori Loden. "Dive, razmisli i o miru. Nije to tako strašna stvar. Kain još ne mrzi vas onoliko koliko mrzi nas. Sklopite mir s Kainom i Mastonom i razbijte začarani krug mržnje. Poverenja... može da bude."
     Pluća jednog diva su užasna stvar. "Ne!" zaurla Laar. On se uspravi, visoko se nadnoseći nad svima. "Mi smo se sporazumeli da nam prepustite vlast! Ako Kain, uz moć Prstena, ujedini Mastona i ostale radnike iza sebe, sve će nas ugroziti! Sagorećemo do temelja sav život u ovoj Dolini, pre nego što to dozvolimo!"
     Tišina koja je nastupila razbi neki tihi, topli smeh. "Ah, dive." Lodenova kći Selena, koja je bila četvrti po starosti vladar u toj sali, starija od Lodenove sadašnje žene, nastavi blago. "Smiri se, Laare. Pozvala sam Kaina. On neće ovladati Svetlošću. Živeti uz Svetlost daleko je teže nego je nositi na prstu."
     Nekoliko drugih vladara se takođe zakikotaše, i napetost malo popusti.
     "Drugari", umeša se Loga, "grešimo, i ja sam se upravo predomislio."
     Zavlada, ponovo, duga tišina. Najzad Loden progovori, s mirnoćom koja se graničila sa gnevom. "Je li to još jedna od tvojih šala, prijatelju?"
     Loga je bio veoma miran. Oči su mu se sklapale i govorio je s naporom. "Stavlja ga. Navlači Prsten na ruku. Zatvorite oči i slušajte."
     Divovi su zbunjeno zurili u njih. Na vladare u sali spusti se tišina. Vetrić nastupajuće noći unosio je svežinu između njih. "Da", začu se mrmljanje, i "Da, osećam", i "Svetlost se diže."
     Vladarka Elisa oglasi se, pomalo nesigurno. "Neće uspeti. Ne može, Svetlost nije u njemu. Znate i sami šta mu se poslednji put dogodilo."
     Vladar Gabrijel se malo strese, pogleda oko sebe, i dobaci ironično: "To poslednji put bilo je prokleto blizu pre osamdeset godina, gospo Elisa. Ljudi se menjaju."
     Loga se nije micao; i dalje je sedeo zatvorenih očiju. Napokon reče tiho: "Nije nam ostalo još mnogo vremena za kolebanje. Na istoku postoji moć, drugari moji."
     "Tako je", oglasi se i Loden u sledećem trenutku. "Osećam je."
     "Ako treba da se uradi, onda treba odmah." Loga polako ispusti vazduh i otvori oči, susrevši se sa Lodenovim pogledom. "Vi i ja, gospodine?"
     Loden polako zaokruži pogledom po amfiteatru; preko divova, koji su ustali i nestrpljivo čekali odgovor; preko Elise, koja je vrtela glavom ne, sa nemom molbom u očima. Na kraju se okrenu Logi. "On je naša greška, zar ne?" Kao da su njih dvojica tog trenutka bili sami na svetu. "Trebalo je da ga ti bolje podučiš, a ja da ga ubijem, dok sam još mogao."
     Loga sleže ramenima. "Možda. A možda je trebalo da ga uzdignemo da nam se pridruži, a?"
     Stari vladar sagnu glavu. Misao mu dotače iz potaje Loginu. Znam da si ga voleo, nekada.
     Nekada, odvrati Loga, u njemu je bilo nečega što se moglo voleti.
     Vladarka Elisa se umeša, jedva u stanju da otvori usta. "Lodene, nemoj ići. Molim te."
     Dva čoveka su stajala, dok je između njih rastao sjaj. Nijedan ni ne pogleda Elisu. Šta misliš, da li je Kain ikada nekog voleo? upita Loga nemo.
     Loden se ljutito namršti na njega. Otkud bih, do đavola, mogao to da znam?
     Dugo sam o tome razmišljao, znaš. Sjaj oko njih polako je postajao sve jači. Mislim da je Kain možda voleo Artemisa.
     Loden sleže ramenima. Možda.
     Loga je gotovo molio u mislima. Mora da jeste. Artemis je dao život za Kaina.
     Loden Almandar izgovori tiho, naglas: "Možda."
     I njihove prilike iščeznuše u sve jačoj Svetlosti.