Poglavlje 11: Igre

@03 = Godina 1284. posle Ognja

     1.
     U poljima ispod Iglza užurbano su se nastavljale pripreme za Igre. Šatori su nicali poput belih rada preko ogromnih čistina, onako kako su pristizali ljudi iz mesta koja su bila toliko udaljena od Iglza koliko i sam grad Singer. Pošto su vladari abdicirali i otišli sa Zemlje, Igre su poprimile značaj koji se uopšte nije predviđao u vreme kada su ih Kain i Maston planirali. Nisu to bile jedine Igre koje se održavaju u Dolini. Duž reke Almandar, na području kojim su upravljali vladari sve dok nisu abdicirali, održavale su se tradicionalne Letnje igre na tradiconalnim mestima.
     Igre Iglza i Istmarča, jedina dva preostala središta moći u Dolini, postale su tako, posle abdikcije vladara, ne samo obred pomirenja između dve skupine pobunjenika, već i sastajalište na kome će se odlučiti budućnost Doline.
     I tako su počele da se slivaju, na zapad niz Putnikov drum, preko Doline od reke Almandar, peške, u kočijama i na konjima, sve velike i male plemićke porodice, zemljoposednici sa istočnih strana čak od Elitauna, i trgovci iz svih delova Doline. Došli su, noseći i staro i novo oružje; koplja, mačeve i velike lukove, samostrele i grubo izrađene puške. Sa područja Iglza i Istmarča došli su ljudi sa revolverima i svetlosnim noževima. Dve porodice trgovaca prispele su u dvoja kola koja nije pokretalo upinjanje konja, već delovanje fuzionih ćelija koje su okretale primitivne električne motore.
     Kratko vreme trajalo je zatišje. Vladari su otišli iz Skupštine. Posmatrači iz Istmarča i Iglza izvršili su provere za svoje gospodare, ali tog časa nijedna od dve suparničke strane nije ni pokušala da pošalje svoje trupe i zauzme grad, u kome su sada ostali još samo radnici.
     Kratko vreme.
     Istmarč je, hitrim manervom na koji se Iglz već žalio, pokrenuo svoje trupe da zauzme grad Singer, drugi po veličini grad u Dolini, već sledećeg dana pošto su vladari napustili Zemlju, kao što su i objavili da će učiniti. U stvari, Iglz je već bio preterano proširen i nije imao ni vojske ni artiljerije da ovlada novim teritorijama.
     Pun ogorčenja i besa, Maston Veramorn je poslao klizni brod u Istmarč, sa porukom da zahteva da razgovara sa Kainom; komandant general Mersaj odgovorio je učtivo, ali krajnje odlučno, da trenutno ništa slično tome nije moguće, ali neka Maston bude uveren da će se njihovi razgovori prilikom Igara obaviti kao što je bilo i predviđeno.
     Preostalo je još manje od nedelju dana pre zakazanog početka Igara, a Istmarč još nije poslao ni jednog jedinog ratnika koji je trebalo da se na njima takmiči sa ratnicima Iglza.
     Kain se probudio na Dan mrtvih.
     Bio je 22. dan leta, dan na koji se ubila T'Pau Almandar; prema kalendaru crkvenih praznika Crkve Svetlosti, to je bio dan posvećen uspomeni na slavne pokojnike. Prema tradicionalnom crkvenom obredu, prva molitva bila je upućena uspomeni na T'Pau Almandar, a potonje molitve sećanjima na nedavno preminule voljene osobe.
     Mersaj je klečao u kapeli određenoj za ratnike, na nivou dva, tačno iznad oružarnice. Upravo je zapalio sveću za uspomenu na svog starijeg brata, kada komandat Prvi, čije ime nije znao, uđe u kapelu i kleknu pored njega, prošaptavši: "Komandante generale, gospodar Kain se probudio."
     Džarad je bio ratnik; razumeo bi. Uz kratko izvinjavanje u mislima svome starijem bratu, Mersaj ustade i potrča.
     Kain je sedeo na krevetu poduprt jastucima, uvijen u debeli, svetoplavi ogrtač. Infuzija IV kapala mu je u venu blizu lakta - najbolji noćni ogrtač bio mu je razrezan da bi se ogolela unutrašnja površina nadlaktice. Doktorka Denihi stajala je pored njega, sa krajnje nezadovoljnim izrazom na licu.
     Uprkos činjenici da je svakodnevno dolazio da vidi Kaina još od one njegove borbe sa dvojicom vladara, Mersaja spopade jeza kad vide kako loše Kain izgleda. Dok je sedeo ovako opušten, nije se mnogo videlo koliko je omršavio; ali kada bi se uspravio, ili pokrenuo, Kain je izgledao kao žrtva nagrđujuće groznice u poslednjim stadijumima dehidracije, pre nego što promene otpočnu.
     Izgledao je star.
     Mersaj je mislio da vlada svojim licem. "Gospodaru", pozdravi ga on, salutirajući. "Čime vam mogu biti na usluzi?"
     Nije uopšte bilo važno da li se bolno zaprepašćenje čita na Mersajevom licu; Kain ga nije ni pogledao. Glava mu je počivala na jastucima. Glas mu je bio užasan. Mersaj ga je jedva poznao. "Mersaje... danas je Dan mrtvih."
     "Tako je, gospodaru."
     "Siva iz Istmarča, bez prezimena; Bara Luzende i Artemis iz Erebiona, bez prezimena. Izgovori molitvu upokojenja i pomeni im imena Orine, ja ne mogu."
     "Gospodaru?" Mersaj je netremice posmatrao opruženu priliku. "Gospodaru, mislio sam da ne veruje u Crkvu Svetlosti?"
     "Orine..." Zazvučalo je promuklo, gotovo šapatom. Kain podiže glavu i upilji se u Mersaja, plamenih očiju. "Ja ne verujem. Oni su verovali. Uradi to pre nego što padne noć." I on, iscrpljen, ponovo pade u jastuke.
     "Gospodaru." Orin Mersaj salutira, okrenu se i izađe.
     Kain opet utonu u toplu tamu.

     Ležali su priljubljeni, grejući jedno drugo.
     "Za ime Svetlosti", promrmlja Solan u njeno uvo, kad je opet došao do daha, "nikada nećeš prestati da me iznenađuješ."
     Rein glas je bio sanjiv, i odjednom, malčice zadihan. "To je dobro."
     "A i tvoj otac", nastavi on sledećeg trenutka, "nikada ne prestaje da me iznenađuje."
     Ležeći naga na mekoj prostirci ispred umirućeg ognja u kaminu, kože osvetljene treperavim, purpurnim sjajem zažarenog ugljevlja, Rea samo promrlja, već upola zaspala. "Ti si takav romantičar."
     Solan se glasno nasmeja i nežno je gricnu za uvo. "Pretpostavljam."
     Rea ispusti neki neodređeni zvuk odobravanja. "Mmm... hajde još jednom... šta je sad pa opet uradio?"
     "Oh, razgovarao sam danas sa Tristanom. Tristan se danas molio u kapeli za ratnike u spomen svojih roditelja. Ispričao je to Mastonu, a Maston mu se zbog toga podsmevao." Potpuno razbuđen, Solan se podiže na lakat i levom rukom je pomilova duž celog tela. Koža joj je još bila klizava od znoja. "Mislio sam da Maston voli Tristana."
     "Moj otac ne voli nikog." Rea zevnu i proteže se. Tvrdi mišići su se napinjali pod njenom kožom. "Samo pojedine ljude smatra korisnim. Ali on zaista ne voli Crkvu. Kaže da su je vladari koristili da bi nas držali u ropstvu. Možda je i u pravu. Kada su se vladari naselili u Dol..."
     Solan zastenja i prevali se na leđa. "Dosta! Nisam tražio od tebe predavanje iz crkvene istorije, ljubavi. Zapamti, ja sam samo običan, glupi ratnik."
     "Glup? Ti?" Sanjivost joj je potpuno nestala iz govora. Rea sede, prekrštenih nogu pored njegovog opruženog tela. "Mužu moj, da si glup, nikada se ne bih udala za tebe." Ona mu položi dlan na tvrdi, ravni stomak, i koža kao da mu poskoči pod njenim dodirom. "Treba samo da naučiš da budeš prepredeniji i da malo više držiš jezik za zubima, ali..." Rea odjednom spusti pogled, praveći se da je iznenađena. "Šta je ovo? Zar hoćeš opet?"
     "Da."
     "Dobro", reče ona tiho, "mislim da bismo mogli još jednom, ali pod uslovom da... da..."
     "Šta da?"
     "Da mi obećaš da ćeš biti tih i da nećeš probuditi Oriona svojim urlicima."
     "Ha!" Solan u stvari prošapta ono što je trebalo da bude uzvik. "Vrata su zatvorena, i gle, ko mi kaže, seti se kako ti vrištiš."
     "Molim? Znači li to da nisi zadovoljan?" Rea polako prebaci svoje telo preko njegovog i spusti se, sve dok nije bio potpuno u njoj.
     Solan ispruži ruke i položi dlanove na njen grudni koš, umirujući njene pokrete, palčeva koji su tek ovlaš dodirivali izbočine njenih dojki. "Baš sam srećan čovek", reče on tiho, nimalo se ne šaleći.
     Zatvorenih očiju, Rea poče da se kreće na njemu. "Da... i nikad nemoj to da zaboraviš."

     Kavad je upravo služio gospodaru doručak kada komandant general Marsej zakuca da uđe. Kavad otvori vrata komandantu i ponudi mu kafu i doručak. Mersaj uze stolicu, prihvati kafu i odbi doručak. Sunčeva boja u sobi bila je veoma prigušena, a lebdeća svetla pogašena, ležeći u uglu.
     Kain klimnu Mersaju, ne prekidajući s doručkom. Mersaj je sa odobravanjem posmatrao kako Kain proždire četiri velika jajeta, komad bifteka, pržene šargarepe, hleb sa džemom i pola bokala mleka sa šlagom, činiju supe od ajkule i dve jabuke, pre nego što je prešao na kafu.
     To je bio, prema rečima doktorke Denahi, treći takav obed koji je Kain slistio pošto se probudio, odmah posle ponoći. Trebalo je da do sada, tvrdila je Mersaju, već bude mrtav, ili ako ne mrtav, onda bar u komi - i čak i da jeste živ i pri svesti, ne bi trebalo da jede već treći doručak za manje od tri sata.
     Mersaj mirno sačeka dok Kain nije završio s jelom. "Sada već ličite na sebe, gospodaru."
     Kain klimnu. "Tako se i osećam, prijatelju." Kain sačeka da Kavad odnese poslužavnik i potom reče: "Lepo je vratiti se. Nije mi se dopalo tamo gde sam bio."
     "Gde?" upita Mersaj, ne razmišljajući.
     Kain ga čudno pogleda. "U šetnji morskom obalom, Orine." Malo promenivši držanje i progutavši preostalu kafu u šolji, on sačeka da mu je Kavad ponovo napuni. "A to znači ni tamo ni ovde. Kaži mi šta se sve događalo. Kavad mi je ispričao šta je bilo otkako sam izgubio svest, kako je Prsten dao vladarima." Kain nastavi, ne menjajući naglasak. "Možda ću ga zbog toga pogubiti, nisam još odlučio."
     Kavad, koji je stajao pored Kainovog kreveta, nije ni trepnuo.
     "Gospodaru? Šalite se?" upita Mersaj.
     Kain zavrte glavom. "Ne šalim se. Prenebegao je moje želje. Iako je sve radio u uverenju da je to u mom interesu, svejedno, dozvolio je da mi Prsten pogodbom izmakne iz ruke. Prijatelju, pa ja bih bombardovao Skupštinu, samo da se opet domognem Prstena!" Kain uzdahnu. "Slušaj, Orine. U poslednje vreme nisam baš bio sasvim pri sebi. Bio sam pomalo šenuo. Ali u području Istmarča, Orine, ja vodim glavnu reč. Možeš me savetovati, ne, ti me već savetuješ, jer tvoje mišljenje mi je potrebno. Ali ako osećaš da si sposobniji da vladaš umesto mene, ubij me. Ratnici su ti dovoljno verni, možda bi i mogao."
     Orin Mersaj je znao da ne treba ni da pisne.
     Kain malo bolje namesti ogrtač oko sebe, stavi šolju na stočić pored svog lakta i ponovo pogleda u Mersaja. "Ako", nastavi on tiho, "u ovoj Dolini postoji čovek ili žena koji su sposobniji da vladaju Istmarčem, reci mi. Znaću to ime."
     "Gospodaru", s mukom odgovori Mersaj, "moj život vam je na raspolaganju."
     "Možda ću ti ga i uzeti", prihvati Kain mirno. "Ispričaj mi šta se dešavalo dok sam ja spavao, Orine." Strašni crni pogled nije skidao sa Mersaja. "Ispričaj mi šta si radio."
     "Gospodaru, vladari su otišli sa Zemlje, otišli zauvek. Naselili su se na planeti koja se zove Nova Skupština, otprilike četrdeset svetlosnih godina odavde. U Skupštini nema nikoga osim radnika, u Singeru isto tako." Mora se priznati Mersaj nije počeo da se usteže. "Gospodaru, zauzeo sam Singer."
     "Zašto?"
     "Gospodaru, naše trupe su bile spremne. U gradu se nalazi prilično mnogo mašina i drugih dobara za koje sam mislio da će nam biti od koristi."
     "Ta nemoj? Uputio si trupe iz Istmarča u rat samo zbog prilično mnogo mašina i drugih dobara?"
     "Da gospodaru. U osnovi."
     Kain klimnu. "Zar ti nije palo na pamet da nema potrebe za žurbom? Maston nije u položaju da ovlada novooslobođenim teritorijama."
     "Gospodaru, mislio sam da će možda zauzeti Singer. On ima strateški značaj, za razliku od ostalih mesta na slobodnoj teritoriji. Sa vojnog stanovništva, Skupština je potpuno beznačajna. Singer ima najveću ustavu u Dolini, jedino veliko jezero, a pored toga, u njemu je izvorište reke Almandar. Možda bi to od njega zahtevalo izuzetne napore, ali je mogao da ga zauzme."
     "A da li je mogao da ga zadrži?"
     "Protiv nas? Ne, gospodaru."
     "Orine, ti imaš dve velike dužnosti. Prva je da izvršavaš ono što ti naredim. Druga je da unapred predvidiš, kad god je moguće, šta ću ti ja narediti. Da li si bio u mogućnosti da predvidiš šta bi bile moje želje u pogledu Singera?"
     "Nisam, gospodaru."
     "Kako to da nisi?"
     "Gospodaru", odvrati komandat general Orin Mersaj, "nisam zastao da razmislim kakve bi mogle biti vaše želje. Prosto sam delao."
     "Sutra ujutro", mirno zaključi Kain, "hoću da mi doneseš spisak komandanata za koje smatraš da su sposobni da zauzmu tvoje mesto. Ne tiče me se koji je trenutno njihov čin, hoću samo njihove sposobnosti. Kavade, isto to hoću i od tebe, odnosno, koji od tvojih varvara može najbolje zauzeti tvoje mesto."
     Mersaj i Kavad rekoše, skoro uglas: "Da, gospodaru!"
     "Vrlo dobro. Bez obzira kakvu odluku budem doneo o vama, gospodo, neću je sprovesti u delo bar dok ne obučite svoje naslednike. Kavadu će za to trebati manje vremena nego tebi, Mersaje. U međuvremenu", dodade Kain, "mislim da nam je ostalo još tri dana do zakazanog početka Igara?"
     "Deset, gospodaru", ispravi ga Mersaj. "Odložio sam ih za nedelju dana."
     "Oh?" Kain malo razmisli. "Dobro si učinio", reče najzad. "Šta Maston misli da se dešava?"
     "Teško je to reći, gospodaru. U poslednje vreme više puta je dobio napade besa pred očima javnosti. Glasine iz Iglza kažu da je uveren da ste vi ili mrtvi, ili da se spremate da ga napadnete. Došli su nam klizni brodovi sa zahtevom da on razgovara s vama, i to se desilo tri puta otkako su vladari abdicirali. Poslednji put je opet poslao Solana, i ja sam malo duže razgovarao s tim mladićem."
     Kain se nasmeši. "Dobar je on. U kakvom je stanju Skupština?"
     "U dobrom. Iskreno da vam kažem, ne bih voleo da moram da je branim - razapeti Štit iznad nečega što je tako nepravilnog oblika bilo bi đavolski teško. Morali bismo da izgradimo bar dva fuziona generatora koji ne bi služili ničemu drugom već samo napajanju te proklete stvari."
     Kain samo ćutke klimnu. Glavni razlog što se oblašću Istmarča upravljalo iz Pećina a ne iz nekog grada na površini Zemlje ležao je upravo u činjenici da su se Pećine mogle štititi Štitom koji je bio gotovo savršeno ravan, savijajući se samo da dodirne nosače kroz koje se napajao električnom strujom. Mali Štit se mogao savijati bez mnogo napora; odista, mali lični Štit bio je dovoljno savitljiv da sledi oblike ljudskog tela gotovo sam od sebe. Ali što je Štit bio veći, više je struje bilo potrebno da mu naelektriše površinu. Štit nad Pećinama bio je drugi po veličini na svetu; od njega je bio veći jedino Štit kojim su divovi prekrivali sve Severne zemlje, i Kainovi špijuni su javili da je za održavanje tog štita odlazilo otprilike dve trećine ukupne energetske proizvodnje divova.
     Kain uopšte nije razumeo teoriju o Štitovima, ali ih je shvatao empirijski, i to je bilo dovoljno.
     "Radnici su", nastavi Mersaj, "svi do jednog ostali ovde. Izgleda da vladari nisu poveli radnike sa sobom kada su napustili Zemlju."
     "To je shvatljivo", zamišljeno reče Kain. "Nadjačali smo ih i genetski i ratnički na jednom svetu, pa neće valjda hteti da nas povedu sa sobom i na drugi. Nema sumnje da su divovi znatno automatizovali stvari. Mogli su, dovoljno su stručni. Pitam se šta su uradili sa radnicima koje su odveli iz Semalije i iz Turina?" Na to pitanje odgovor je bio izlišan. Mersaj je ćutao. "Kako izgleda Biblioteka?"
     "Ispražnjena. Računara nema, police su prazne. Upotrebili smo sonar da pronađemo skrivenu sobu o kojoj ste govorili i prokopali smo zidove do nje, ali i ona je bila prazna. Najzanimljiviji pronalazak smo imali, gospodaru, u Sali, gde su se, izgleda, vladari sastali sa divovima."
     "A to je bilo?"
     "Krv. Litre prolivene krvi. Podijum za raspravu, tako se zove na mapama koje ste nam nacrtali, bio je pokriven usirenom krvlju."
     "Nije bilo leševa?"
     "Ne, gospodaru."
     "Kakve su vesti iz Severnih zemalja?"
     "U velikom su previranju. Imamo jedno obaveštenje, nepotvrđeno, da su vladari ubili diva Roma pre nego što su otišli."
     "Roma?" Kain je izgledao zainteresovan. "Glavnog inženjera? Zašto bi ga vladari ubili?"
     "Ne znam." Mersaj sleže ramenima. "Pod pretpostavkom da je obaveštenje tačno. Naši izvori u Severnim zemljama su vrlo oskudni. Na podu Sale je zaista bilo krvi."
     "I divovi nam nisu poslali nikakvu poruku od kada se to desilo?"
     "Ne, gospodaru. Zar je trebalo?"
     "Ne znam." Kain kao da je postao svestan da mu je šolja prazna. "Molim te, sipaj mi, Kavade. Mersaje, vladari su sklopili sa divovima pobodbu da će divovi vladati umesto njih kada oni abdiciraju."
     "Vladati?" Mersaj je izgledao iskreno iznenađen, kakvog ga Kain nikada ranije nije video. "Divovi? Da vladaju nad nama?"
     Kain klimnu. "To je priznao Loden, pre nego što mi je razbio glavu, a govorio je istinu. Mene nije lako lagati, čak i kad laže vladar. To je bila nagrada koju su divovi tražili da bi vladarima izgradili novo prebivalište. Izgleda da se na kraju nešto pokvarilo - vladari nisu objavili da abdiciraju u korist divova?"
     "Ne, gospodaru. Samo da odlaze i da se neće vratiti. Običan svet je u panici, i gore i dole duž Almandara. Maston i Kain su imena kojima plaše decu, gospodaru."
     "Da", rasejano se složi Kain, misleći na nešto drugo. "Dakle, Maston ne zna zašto su vladari otišli, je l'da? Verovatno misli da sam se ja nešto sporazumeo i sa njima i sa divovima." Preko usana mu zaigra osmeh. "Kladim se da nema miran san. Sastajemo se kroz deset dana, dakle. Zaista si dobro uradio što si pomerio datum, Mersaje. Nisam toliko nezadovoljan tobom kao sa Kavadom; možda te ipak neću pogubiti. Kakvi su naši izgledi za pojedina takmičenja?"
     "Sasvim dobri. U nekima ćemo s lakoćom pobediti, u drugima izgubiti sa malom razlikom. U jahačkim utakmicama ćemo po svoj prilici biti desetkovani, iako imamo mnogo veći broj ratnika među kojima možemo birati takmičare nego Maston. Oni tamo u Iglzu provode život na konjima. Jedan od Mastonovih predloga bio je da dozvolimo zemljoposednicima i trgovcima iz novooslobođenih teritorija da se takmiče protiv Iglza i Istmarča. Prilično velik broj porodica visokog roda došao je na terene Igara, da se goste s vama i s Mastonom; njihove sinove ćemo morati nečim zaposliti."
     "Ako dozvolimo pristup na takmičenje i drugima", blago primeti Kain, "dozvolićemo ga svima, ne samo plemićima. Predloži to Mastonu i vidi kako će mu se dopasti."
     Mersaj, koji je i sam bio najmlađi sin u jednoj porodici veoma visokog društvenog položaja među zemljoposednicima u starom Telindelu, klimnu. "Da gospodaru."
     "Koliko imamo letelica koje su u stanju da stignu u orbitu pre nego što budu otkrivene?"
     Iznenadna promena teme nije zbunila Mersaja; smesta je odgovorio. "Šest, gospodaru. Uz male prepravke, možda osam."
     "Orine", reče Kain polako, "ovo je od ključne važnosti. Vladari su napustili orbitalne fabrike zato što su se pokvarile i nikad nisu pustili divove u njih, a možda divovi sada već misle da im nisu više ni potrebne. Hoću da se utvrdi u kakvom su stanju te fabrike, ali divovi ne smeju znati da ih mi izviđamo. Imaš spisak raznih fabrika. Ako budeš imao bilo kakvo pitanje o tome kako da u neku od njih uđeš neprimećen, tu fabriku izostavi i porazgovaraj o tome sa mnom. Nemoj ni pokušavati da izviđaš u fabrikama koje nisu u mraku; u takve su divovi sigurno već ukrcali radnike, koji ih proučavaju pod nadzorom divova inženjera."
     Mersaj je delovao zbunjeno. "Zašto bi divovi ukrcavali radnike u fabrike?"
     Kain je za trenutak ćutao. "Mersaje, misli malo. Fabrike su svojevremeno izgradili ljudi, veliki kao ti i ja. Div će se teško progurati kroz vakumske ulaze."
     Mersaj klimnu. "Biće učinjeno, gospodaru."
     Kain uzdahnu. "Još dve stvari, i onda možeš da ideš. Treba da se odmorim. Pošalji još noćas jednog glasnika, da odleti u Severne zemlje. Nekoga u čiji razum i staloženost imaš poverenja, a ko ne zna baš mnogo o poslednjim događajima. Napisaću svoje pozdrave Skaaldu Laaru."
     "Da, gospodaru. A koja je druga stvar?"
     "Miša?"
     Mersaj proguta nešto s mukom. "Gospodaru... bili smo u bolnici u kojoj je bio vaš brat i našli smo njegov grob. Možemo, ako želite, vratiti telo u Istmarč da bude sahranjeno kao što je red."
     Kainovo lice je bilo krajnje mirno. "Kao što je red?"
     "Gospodaru, zakopali su ga u bašti." Kao đubrivo, dopre misao do Kaina.
     Na Mersajevo iznenađenje, Kainovo lice prestade da bude ukočeno i on se ponovo nasmeši. "Ah. U redu je. Neka ga tamo. Nema potrebe da ga selimo, što se njega tiče. Postoji li nadgrobni kamen?"
     "Mali, gospodaru. Rako smo ga i našli."
     "Godina?"
     "1231."
     Kain je sedeo, pijući kafu. Pogled mu je ukočeno stajao na nečemu veoma dalekom. "Mišo", prošapta on najzad. "Zbogom."

     Dva dana pre početka Igara, Istmarč je u punoj snazi stigao u Iglz.
     Tačno hiljadu kliznih brodova - još malo pa dve trećine ukupnog broja koji je imao Iglz - sa plavom, zrakastom zvezdom na trupu, došlo je u pratnji šest većih letelica, od kojih su dve bile za lični prevoz - i meko se spustilo zajedno s njima na prazne poljane na severnoj strani terena za Igre. Sa mesta na koje su se prizemljili čovek je mogao, ako podigne pogled, da vidi i obližnji grad Iglz i daleko svetlucanje grada Skupštine.
     Istmarčani su se iskrcali iz brodova, podigli šatore i počeli da čekaju.

     Na južnom kraju terena gde je trebalo da se održe Igre stajala su tri paviljona, nad kojima su se na blagom povetarcu talasale zastavice Iglza. To su bila boravišta Mastona Veramorna i njegova dva kapetana; Tristanov je bio istočni paviljon, Mastonov - najveći - bio je u sredini, a paviljon komandanta kapetana Solana, u kome je stanovao zajedno sa svojom ženom, nalazio se na zapadu. Iza njih je bilo razapeto otprilike pet stotina šatora različitih veličina i kvaliteta. Bilo ih je tako malo zato što je većina Mastonovih ratnika svako jutro jahala iz Iglza i svake večeri se vraćala na konjima kući.
     Sam u svom paviljonu, čekajući, sedeo je Maston Veramorn, besno odmeravajući gole zidove ogromnog šatora. Dvadesetak pripadnika njegove telesne garde stajalo je ispred ulaza u šator, a Mastonov lični sluga stajao je odmah s desne Mastonove strane, čekajući da mu gospodar nešto naredi.
     Kainovi brodovi sleteli su nešto ranije tog dana; i sve do sada niko, čak ni najobičniji ratnik, nije došao da Mastonu prenese pozdrave koji su mu, kao domaćinu Igara, sledovali.
     Poruka je bila sasvim jasna.
     Kain je čekao da Maston dođe k njemu.
     Tristan de Volta sedeo je na konju na ivici borilišta i posmatrao kako se jahači spremaju da krenu. Pokušavao je da ne obraća pažnju na žagor gomile oko sebe i na povremeno zapahnjivanje mirisa pečenih kobasica koje su prodavali sitni trgovci.
     Radnici koji su izravnali terene, mislio je, dobro su obavili svoj posao. Zemlja je bila ravna i dobro nabijena. Iako poslednjih dana nije bilo kiše, tlo je bilo nedavno poliveno, tako da u vazduhu nije bilo prašine.
     Toplo vreme bilo je kao poručeno. Tog jutra Tristan nije nosio oklop - samo laku tuniku sa orlom izvezenim na grudima, jer nije nameravao da tog dana vežba ni za takmičenja kopljima na turniru, ni mačevanje. Dan je bio lep, i gomila koja se okupila oko terena za uvežbavanje pravih takmičarskih borbi bila je dobro raspoložena: opuštena i čak ispunjena slavljem, iako sa izvesnom nelagodnošću. U celoj toj gužvi, podozrevao je Tristan, nije bilo nijednog čoveka koji nije sanjao o velemladosti, koju im je Kain obećao kada vladari budu konačno zbačeni s prestola.
     Iako je na desetine gledalaca Igara gledalo samo u budućnost, ništa manji broj ih nije bio okrenut prošlosti. Tristan je već izgubio broj starcima koji su mu pričali o Igrama kakve su pamtili iz detinjstva, pre kliznih brodova, laserskih pušaka i ručnih kamenobacača. Tristan nije bio siguran ko je doneo odluku da se samo tradicionalna takmičenja uključe u Igre, da li Kain, ili Maston, ili obojica, ali i takav izbor nije loše napredovao. Tristan nije tajio da je više navikao da u ruci drži prilagodljivi laser, a ne mač, niti da bolje upravlja kliznim brodom nego konjem.
     Uostalom, mislio je sa izvesnim zadovoljstvom, njegova jahačka veština nije bila ni tako loša. Bio je isto tako dobar kao i većina ratnika mlađih od njega, a bolji od mnogih. Neki od starih ratnika - nijedan od njih komandant, imajući u vidu koliko se Maston bolesno plašio ljudi svojih godina - koji su se, takoreći, rodili na konju, mogli su, u pogledu jahanja, da Tristana sravne sa zemljom. Ali to nije mnogo brinulo Tristana - ni blizu toliko koliko činjenica da su i Rea Veramorn i Solan mogli đavolski dobro da urade isto to, iako su oboje proveli mnogo manji broj godina u sedlu od komandanta Tristana de Volte.

     Dva jahača krenula su jedan prema drugom niz borilište, podstičući konje da jure sve brže dok su se međusobno približavali. Kada su se na kraju mimoišli, nisu se kretali onako brzo kao što bi to činili na pravom takmičenju, ali sasvim dovoljno; koplje sa zaštitnikom na vrhu pogodilo je štit jednog jahača i odbacilo ga na leđa u prašinu, uz urlik odobravanja gomile posmatrača.
     Na svom kraju borilišta, Tristan je sa čežnjivim izrazom na licu, kojeg nije bio ni svestan, posmatrao kako Rea Veramorn zauzima mesto na severnom kraju jahačke staze. Duga plava kosa bila joj je kratko podšišana zbog turnira; s tim malim grudima, pokrivenim karbobronzanim oklopom, manje je ličila na devojku a više na najlepšeg dečaka kojeg je Tristan video u životu. Solan, na južnom kraju staze, ličio je na njenog starijeg, znatno muževnijeg brata, i Tristan se zapita, ne prvi put, da li su glasine da je Solan Mastonovo kopile možda istinite. To bi u velikoj meri bilo objašnjenje, iako Solan i Maston nisu mnogo ličili jedan na drugog.
     Ni Rea nije baš mnogo ličila na oca.
     Bacivši pogled ukoso, Tristan ugleda odred ljudi, u crnim uniformama Mastonove telesne straže, kako se probija kroz gomilu. On malo okrenu konja; Maston mu priđe i stade pored njega, spustivši jednu šaku na uzdu Tristanovog konja. "Tristane", reče Maston u znak pozdrava. "Kako napreduje vežbanje?"
     Tristan se malo okrenu unazad, da bi osmotrio. "Dobro, gospodaru. Oboje su veoma dobri. Solan je prošao već tri puta, a Rea dvaput, do sada. Oborili su svakoga protiv koga su jahali, i sada se bore jedno protiv drugog."
     Okruženi Mastonovom telesnom gardom, kao da su bili potpuno sami u toj gomili; niko nije bio dovoljno blizu da ih čuje. Maston se namršti na taj Tristanov odgovor. "Da li bi ti mogao da pobediš jedno od njih dvoje?"
     Tristan iznenađeno obori pogled na Mastona. "Gospodaru? U čemu? U turnirskom nadmetanju? Reu sigurno, ako se borim protiv nje svom svojom težinom i u punom zaletu. Solana, možda. U ostalim disciplinama, zavisi. Na kratkom dometu, gde manje dolazi do izražaja njena slabija ruka u povlačenju tetive, vaša je ćerka, gospodaru, najbolji strelac koga sam ikada video. I jedno i drugo imaju svoje jače strane."
     "Na žalost, oboje su idealisti."
     Tristana zbuni ton kojim je Maston to rekao. Jasno je bilo da je gospodar Veramorn zbog nečega ljut. "Pa, onda? Gospodaru, ima i gorih poroka."
     "Ne, nema", mračno odvrati Maston.
     Prekinuo ih je iznenadni urlik gomile. Tristan opsova zato što je propustio da vidi njihovo sučeljavanje, a onda se preseče u pola psovke kad vide zašto je gomila odjednom utihnula; jedan od dva jahača ležao je na borilištu, previjajući se od bola. Tristan ubode konja, ali ga Mastonova ruka na uzdi zaustavi. On pogleda Mastona sa nevericom. "Gospodaru, pustite..."
     "Kuš", reče Maston. "Pričekaj."
     Drugi jahač hitro je sjahao, skidajući kacigu, i Tristan sa olakšanjem shvati da nije zastao da razmotri da je to bila Rea. Rea potrča mužu koji je ležao na zemlji, kleče kraj njega i pomože mu da se oslobodi svoje kacige.
     Na razdaljini od tridesetak metara Tristan je jasno mogao čuti kako razgoravaju, a čuo ih je i svako u sada zanemeloj gomili posmatrača.
     "Rea", prošapta Solan, lica iskrivljenog od bola.
     Rea je očigledno bila izvan sebe. "Šta? Gde si ranjen?"
     "Idući put..." Solan poče da guta vazduh i grčevito se zakašlja.
     "Šta?"
     "Idući put", dodade on, iznenada čvrstim glasom, "oboriču te na guzicu. Nema više da kreneš pre vremena."
     Prasak urnebesnog smeha u gomili zagluši ljutiti odgovor Ree Veramorn. Tristan se i sam smejao, sve dok nije spustio pogled i video izraz na licu Mastona Veramorna. Solan i Rea iziđoše sa borilišta ruku podruku, praćeni mestimičnim pljeskom u gomili.
     "Izgleda da ih gomila voli, a Tristane?"
     Tristan sleže ramenima. Odgovor je bio očigledan. "Mastone", upita on pomirljivo, namerno nazvavši gospodara po imenu, "oboje su rođeni da vode. Zar je to loše?"
     "Hmmm? Da", prihvati Maston, kiselo se smejući, "veoma liče jedno na drugo. Poreklo se, izgleda, ipak vidi. "Usne mu se iskriviše u jedan veoma neprijatan osmeh.
     Tristan nije dobro mogao da shvati tu primedbu, sem ako Maston nije napadao vlastitu lozu. Stoga samo oprezno reče: "Solan ne želi da zauzme vaše mesto, gospodaru. Kain ima u njega poverenja, što, kad se uzme u obzir naš položaj, i nije tako loše. Zašto ne verujete Solanu, gospodine?"
     "Zato što je naivna sanjalica! dreknu Maston. "Kain će nas iseći u komade, samo ako bude imao priliku. Taj čovek želi moć, Tristane. On je oborio vladare! Za ime Svetlosti, znaš li ti uopšte koliko su oni dugo vladali ovom Dolinom? Ovu Dolinu su izgradili divovi za njih. Ako Solan pridobije za sebe pristalice, bićemo izloženi i slabi... a ja neću dozvoliti da se to desi."
     Tristan ućuta.
     Maston Veramorn najzad uzdahnu i mahnu rukom svojoj telesnoj gardi. Nije bio lišen izvesne grube prijaznosti, kad mu je to odgovaralo; sada ju je upotrebio. "Tristane", reče on pomirljivo, "ti si dobar čovek. Ali moraćeš da budeš manje lakoveran; svet ume da bude krajnje izdajničko mesto. Vidiš, sad se spremam kod Kaina." Maston je po izrazu Tristanovog lica video da razume šta želi da kaže. "Aha. Misli na to dok budemo pregovarali o miru s tim čovekom kome Solan veruje."
     Maston i njegova telesna straža se udaljiše, u pravcu severne poljane, odakle su Kainovi brodovi posmatrali kako ratnici Iglza vežbaju za takmičenje.
     Lutajući pogledom kroz gomilu, Tristan najzad pronađe dve plavokose osobe, muškarca i ženu, koji su zajedno išli u pravcu tri paviljona na južnom kraju terena. On potraži u svojoj duši makar i nagoveštaj ljubomore ili zavisti prema ratniku koji je, pre sedam godina, došao iz Vestmarča i preoteo mu draganu koju je obožavao od detinjstva.
     Nije našao nijedan.
     U velikoj meri, ako ne i potpuno, bio je time zadovoljan.

     Četrdeset svetlosnih godina daleko, na planeti čija smena dana i noći nije odgovarala onoj na Zemlji, sunca su upravo zašla.
     Loden Almandar šetao je sam kroz mračne i opustele vrtove u predgrađu Nove Skupštine. Oči su mu bile zatvorene. Iako su veštačka sunca zašla i nastupila noć, video je odlično, na drugi način. Cveće je bilo poreklom sa Zemlje, ali bilo je od vrsta koje ranije nije video; divovi su dobro obavili svoj deo posla u stvaranju novog sveta.
     Noćno nebo bilo je vedro; zvezde su gorele iznad njegove glave, jarko sijajući kroz atmosferu koja je bila nešto ređa od one na Zemlji. Loden Almandar se za trenutak zaustavi u svojoj šetnji pod zvezdama i glasno izgovori samo jednu reč: "Senta."
     Na stazi ispred njega ukaza se svetleća tačka, rastežući se nagore i nadole dok se nije pretvorila u sjajnu pravu, a onda se opet rasteže dok ne postade treperava površina žućkastobele Svetlosti. Ta površina se iznenada skupi i uobliči u providne, zlataste obrise debele žene obavijene velovima igračice, koja se zavodljivo uvijala u tišini.
     Ritam igre postajao je sve brži, i debela žena je, odbacujući velove jedan po jedan, postajala sve tanja, sve dok od nje nije ostalo ništa i najmlađa od Lodenovih devet kćeri izronila iz Svetlosti i poletela ocu u naručje. "Zdravo, oče."
     Loden ju je držao pred sobom ispruženih ruku, mereći je od glave do pete. Osmeh mu je bio prilično slabačak. "Ovo je... novo."
     "Je li ti se dopalo?"
     "Ovo je", odgovori on, praveći se da ozbiljno govori, "prva odvratna stvar koju sam video u ovom raju. Zato i mislim da mi se dopada."
     Senta mu se nasmeši. "Loga me je naučio. On je stvarno izvanredan." Ona provuče svoju ruku ispod njegove i zajedno produžiše niz mračnu stazu. "Jesi li znao da on ume da napravi i zvuke? I boje?" upita ga. "Ja sam se trudila i trudila, ali kad god upotrebim Svetlost da bih stvorila prizore, na kraju opet sve ispadne nekako zlatasto. Obeshrabrujuće."
     "Svetlost je Svetlost", ljubazno reče Loden," a ne neka prokleta duga."
     Senta sleže ramenima. "Loga", ponovi ona, "pravi boje."
     "Loga", odvrati njen otac, "pravi mnogo šta što razumni ljudi ne čine."
     Sentin osmeh nestade. "Šta te muči? Stalno si natmuren, još od kako smo došli. Mislim", nastavi ona napravivši rečiti pokret rukom, "da i ja sama više volim Zemlju, ako ni zbog čega drugog a ono stoga što tamo ima više mojih vršnjaka. Iako su većinom radnici. Ali oče, znaš, nije ni ovde tako loše."
     "Opsedaju me uspomene", odvrati Loden jednoličnim glasom. "Aveti", dodade on, upotrebivši reč kojom su vladari označvali ono što se ne pamti neposredno, već je bilo samo sećanje sećanja. "Nadao sam se da će živeti u miru kad mi odemo. Da li znaš zašto smo otišli sa Zemlje, Senta?"
     "Zato što je Kain stalno pretio da će bombardovati Skupštinu", odgovori Senta, s prizemnom neposrednošću.
     "Ne." Loden zavrte glavom i ponovi "Ne. Ne zato, draga moja. Taj problem smo mogli da rešimo, makar i tako što bismo naredili divovima da oko Skupštine podignu protivvazdušnu odbranu, onakvu kakvu oni već imaju oko Severnih zemalja. Otišli smo sa Zemlje... zato što je Kain bio u pravu."
     "Oče?"
     "Ne onaj surovi čovek, draga, koga si znala tokom svog kratkog života... Dečak, samo malo stariji od tebe, pre nego što su ga izmenile decenije ratovanja i priprema za ratovanje. Zato", poče on da navodi, "što postoji sila veća od one koju ste vi u stanju da primenite; a ako je sila jedina osnova zakona koje vi poštujete, onda postoji viši zakon od zakona vladara Zemlje." Bio je to samo odlomak, ali Senta smesta prepoznade završetak Kainovog čuvenog obraćanja Sudu, pošto su ga osudili na progonstvo u Blistavu pustinju. "Gledajući ga tako, kako stoji pred nama - bilo je kao da gledam u ogledalo i vidim ono što je najbolje u meni, izdvojeno i istaknuto. Sve vreme, dok smo se borili s njim, dokle god je trajao Dvadesetogodišnji rat, imao sam pred sobom tu sliku njega, čoveka koji je bolji od nas; zbog te slike nas je, možda, i nadjačao. Kada smo doneli odluku da napustimo Zemlju, tešio sam se da će iza nas ostati neko još bolji od nas, da povede radnike njihovim vlastitim putem."
     "Ali on se promenio?"
     "Da." U toj jednoj reči počivao je ogromni teret beznađa. "Loga ni sada ne veruje, ali - čovek čiji sam um na kratko dodirnuo, kad smo pokušavali da se sporazumemo s njim, i nešto dublje u trenutku kad sam mu skidao Prsten s ruke - taj čovek je bio lud od moći. Kain je sada poludeo, Maston je oduvek takav bio..." U glasu mu je odzvanjala iskrena tuga. "A sada čak i Laar."
     Misao je minula, samo mu dotakla svest; ipak, Senta ju je uhvatila. "Ti imaš sina?"
     U mraku nije mogla da odgonetne očevo lice; ali Senta je ipak osetila da se trgao. "Izgleda. Dečka po imenu Solan, i kćer po imenu Rea. Blizanci, imaju dvadeset tri godine."
     "Oče, mislila sam... hoću da kažem... mislila sam da je to nemoguće."
     "Da imam muško dete? I jeste, bez pomoći nekog genetskog inženjera. Imali su genetskog inženjera, diva koji se zvao Rijabel i koga sam ja jednom davno uvredio. Ali ta sitnica - da se jedan hromozom X zameni hromozomom Y - nije bila ništa u poređenju sa onim drugim što je taj genetski inženjer uradio: napravio je sliku u ogledalu dvadeset četvrtog para mojih gena i omogućio da jedna radnica u svojoj utrobi iznese do kraja trudnoću iz koje su se rodili moji blizanci. Neka žena u utvrđenju Mastona Veramorna."
     "Mastona?"
     Loden uzdahnu. "Tebe je lako začuditi, dete moje. Molim te, nemoj tako glasno."
     "Izvini, oče", pohita da se ispravi Senta. "Sama pomisao - da imam brata i devet sestra umesto osam. Bila mi je čudna ta misao. Šta ćeš uraditi?"
     "Ne mogu dva svoja deteta ostaviti tamo." Loden je polako vrteo glavom. "Ne mogu to učiniti. Doner..." On zastade i ne dovrši glasno misao. "Ne mogu to."
     "Oče, Sud je doneo odluku da se ne smemo vratiti na Zemlju, da se nikada više ne smemo mešati u njihove stvari. Čak i ti moraš da se pokoravaš toj oluci."
     Loden se nasmeši. "Da, istina je. Moram da te podsetim, mila moja, da su članovi Suda samo muškarci i žene, nimalo drugačiji od ostalih vladara. Naravno, teško da bi se pomirili sa nečijim svesnim kršenjem njihove odluke - ali, Senta, ja ih već odavno znam. Nema tog člana Suda koga nisam znao još dok je bio u pelenama. Nema te presude koju su doneli a da se u određenim okolnostima ne može zanemariti. Kada se nađu pred svršenim činom, ponovo će razmotriti svoje odluke."
     "To mi izgleda prilično... oholo", primeti Senta.
     On klimnu.
     "I jeste. Ali uspeva. Čovek to ne radi često; međutim, ako može rečito da se brani i da etički opravda svoje delo, onda se to može uraditi."
     Senta ni ne pokuša da odgovori, a Loden, koji to nije ni očekivao, zadovolji se da ćutke nastavi šetnju sa svojom kćerkom. Senta je koračala pored oca, ruku pod ruku, sva uzavrela od razmišljanja. Jedan deo iste one odluke Suda koja je dovela do stvaranja ovog pribežišta takođe je utvrdio da su vladari, kad jednom napuste Zemlju, otišli s nje zauvek, i da se nijedan vladar ne sme vratiti bez izričite dozvole Suda.
     Sud je retko donosio odluke, i samo kad je u pitanju bilo nešto veoma važno. Kazne za nepoštovanje odluke Suda bile su stroge, što je možda bila posledica građanskog rata koji je nastupio posle Velikog raskola; pored ubistva, bio je to jedini prestup za koje je vladar potpisnik Sporazuma mogao biti osuđen na smrt. A njen rođeni otac, predsednik Suda, pomišljao je da to izvrši. Posle nekoliko trenutaka Senta upita: "Oče? Šta to zapravo hoćeš da uradiš?"
     "Loga i ja", mirno odvrati on, "već neko vreme razmišljamo o povratku na Zemlju. Da im pomognemo - radnicima, divovima - gde to možemo, sada kad je naš narod konačno bezbedan. Ubeđen sam da ćemo ispravno postupiti ako to uradimo."
     "Znači i Loga je u toj - kako da je nazovem - zaveri? Je li ti to meni hoćeš da kažeš da je Loga dobio grižu savesti? Naš Loga?"
     Loden prsnu u smeh. "Trebalo bi da ga poznaješ nekoliko decenija duže pre nego što uspeš da to uočiš kod njega, ali tako je, on ima grižu savesti i oduvek ju je imao. Koliko ti je godina, petnaestak"
     "Šesnaest, oče. Još malo pa sedamnaest. "Senta se nije uvredila zbog toga pitanja; većina vladara, naviklih da računaju dugotrajno odmicanje vremena u zgodnim razdobljima od po pet i deset godina, nagađali su da ona ima ili petnaest ili dvadeset godina.
     "Možda će malo potrajati, ali na kraju češ ipak saznati, Senta, da se iza te spoljne maske okrutnog cinizma nalazi jedan divan duh i dobar čovek." Ta misao snažno pogodi Lodena. Čovek, pomisli on, možda već hiljaditi put, koji ima svoje vlastite probleme.

     Zabavni park protezao se osam i po kvadratnih kilometara. Bio je uveličani dvojnik zabavnog parka u staroj Skupštini na Zemlji, ali sa novim atrakcijama. Bilo je manje od tridesetoro dece u Novoj Skupštini - podrazumevajući, kao što su činili vladari, da je svako od njih mlađe od trideset godina. I zato je zabavni park, sa raznim vožnjama, lavirintima i igrama, bio gotovo prazan.
     Sentine sestre jahale su drvene konjiće na ringišpilu.
     "Valjda ne mislite", govorila je Senta, "da bi mi on sve to rekao ne očekujući da ćemo mi nešto učiniti?"
     Njene tri starije sestre, Tara, Jasmina i Lani, poskakujući gore-dole na konjićima, slušale su je razrogačenih očiju, naizgled pune ozbiljnosti i pažnje. Njih četiri bile su deca Lodena i njegove žene Elise. Posle skoro stoleća provedenog bez dece, i Loden i Elisa izgubili su nadu da će ih ikada imati. A tada, u jednom od onih neprirodnih ispada koje je biologija ponekad vršila sa vladarima, Elisa je dobila neredovne ovulacije koje su trajale skoro dve decenije i za to vreme rodila Lodenu Almandaru četiri kćerke. Lani je bila najstarija među Sentinim sestrama i imala je skoro trideset godina; između Jasmine i Tare bila je samo godinu dana razlike, jedna je imala dvadeset tri, druga dvadeset četiri godine. Među vladarima one su bile dve rođake najbliže jedna drugoj po uzrastu, ne računajući poneki par blizanaca.
     "Slušajte", reče Senta, "morate me slušati. Vidite, stvar je u tome što je otac bio u pravu..."

     Elisa je te večeri bila izuzetno ćutljiva dok su se spremali da legnu. Loden još nije sasvim utonuo u san, kada ga njen glas probudi.
     "Spremam se da razgovaram sa Sentom sutra ujutro."
     "Sumnjam da je to potrebno", tiho odvrati Loden. "Ljubavi, to dete nije budala. Još je mlada i radoznala, ali se ipak povinuje razumu. Putovanje na koje je nameravala da pođe bilo bi ranjivo i nepromišljeno, to su joj i sestre rekle, i ako već ne poštuje tvoje ili moje mišljenje, ipak sluša ono što joj starije sestre kažu."
     "U tome ima istine, ako baš hoćeš", oštro odvrati Elisa. "Ne poštuje moje mišljenje, to sigurno. Ali sasvim dovoljno sluša ono što ti kažeš."
     Ležeći u postelji s rukama pod glavom, Loden joj se nasmeši dok se oblačila u noćnu odeću. Kosa joj je još bila vlažna od kupanja. "Elisa, tvoje reči zvuče kao da si ljubomorna na rođenu kćer."
     Elisa sede pred ogledalo, za trenutak veoma ukočenog lica. Kada je opet progovorila, reči joj nisu bile toliko gorke. "Više je tvoja kćer nego moja. Sve one. Po izgledu i po ćudi slobodno bi mogle da ne budu moje; tvoj pečat se na njima isuviše dobro vidi. T'Pau je dobro napravila svoju decu."
     Loden se uspravi u krevetu i klimnu, umorno trljajući slepoočnice. "T'Pau je bila izvanredan genetski inženjer. Nešto više od dvadeset odsto mog genetskog ustrojstva sastoji se od vladarskih gena. Nikakvo čudo da deca liče na mene."
     "Nisam kazala da je to čudno." Elisa se okrenu da bi se gledali u lice. "Da nije dobro, možda, Lodene. Senta je još dete. Jutros joj je najveća briga bila u koga će se iduće nedelje zaljubiti. Večeras svojim sestrama trabunja o toj tvojoj deci, tom Solanu i Rei. Brine se da li smo dobro uradili što smo napustili Zemlju. Na ovoj planeti postoje samo dva vladara koji će hteti da o tom razgovaraju sa Sentom, i ja sam već zamolila Logu. On me uverava da joj nije on to rekao i ja mu verujem; ne poštuje me dovoljno da bi me lagao."
     "Ah." Loden je sada bio sasvim budan. "Znači, ja sam joj to uvrteo u glavu. Nisam imao nameru, i ne sumnjam da su je njene sestre vratile na pravi put. Šta tu ima loše?"
     "Dopalo ti se to ili ne, dopadalo se meni ili ne, ali to dete je i moja kćerka. Još važnije od toga, podložna je odlukama Suda. To što je pokušala da zavrbuje svoje sestre da joj pomognu u onoj ludoj nameri zabrinulo je neke članove Suda, Lodene, i mene među njima. Lani, povrh svega, kaže da ih je gotovo nagovorila, i to me zaista plaši. Ti si isuviše zaokupljen samim sobom da bi to video, i možda je prošlo već isuviše mnogo vremena, ali budi uveren, mužu moj, da Doner nije zaboravljen. Gordost koja je od njega načinila vođu otpadnika nalazi se i u Senti, ili bar, nešto od iste te harizme." Elisa za trenutak ućuta, a onda oprezno nastavi. "Lodene, ima i onih koji ti ne veruju potpuno. Članovi Suda su se toliko retko protivili tvojoj volji, da se moraju zapitati šta bi se desilo kad bi jednom osetili da moraju. Zar zakoni zaista postoje za sve osim za Lodena i njegovu decu?"
     Loden pokuša da bude pomirljiv. "Ne moraš se brinuti za Sentu. Ona neće ići na Zemlju."
     Elisa se zagleda u njega, iskrivljena lica. "Pusti je", odjednom zavrišta. "Ne tiče me se šta radi! Ako mene pitaš, Senta može da se preseli na Zemlju do kraja života." Gotovo je jecala. "Proklet bio, zar ti tako malo značim da bi me zauvek napustio samo zato da se staraš o onom radničkom đubretu, kao da u sebi imaju bilo šta vrednog? I to da čak ni ne razgovaraš sa mnom o tome?"
     Loden zadrža spokojno lice i smirene misli. "Elisa, uradiću ono što moram. Nikada nisam radio ni više ni manje od toga. Naš narod je ovde bezbedan. A na Zemlji se nalaze dva vladara koji ne znaju ko su i odakle vode poreklo, a to se ne može trpeti. Nema nikakvog značaja što su baš moja deca. Čak i kad ne bi postojali, ostaje potreba da pomognemo. To što smo se dvadeset godina borili sa Kainom ne znači da sada više nemamo nikakvih obaveza prema njima. Imamo."
     "Ne možeš promeniti ono što su učinila stoleća mržnje i nepoverenja." Elisa mu je pogledom pretraživala lice. "Ne možeš."
     "Ne možemo", čvrsto odvrati Loden, "ako ne pokušamo."
     Elisa je dugo sedela ćutke, pre nego što odluči da bude do kraja otvorena. "Neću da te izgubim."
     Loden je ležao budan u krevetu i nije mogao da zaspi. Elisa je spavala pored njega; grudi su joj se ravnomerno dizale i spuštale. On nije bio kao Loga, za koga je bio siguran da ima predosećanja; čak nije bio ni kao Kain, za koga ga je Selena ubeđivala da ima isti dar. Nije ga nikakvo zlo predosećanje sprečavalo da zaspi, već nemir.
     Uzrok tome nemiru lako se mogao naći. Većina drugih vladara se sasvim dobro prilagodila novom svetu. Bilo je nešto malo gunđanja što više nema slugu, ali automatizovana posluga koju su im obezbedili divovi bila je prihvatljiva; u izvesnom smislu čak i bolja od radničke posluge, jer nije grešila na isti način. Računar koji je rukovodio poslugom bio je veoma pametan, iako nije imao svest o sebi, kakvu su imali neki računari pre Ognjenih ratova. Razumeo je, u sasvim dovoljnoj meri, komande koje su mu se izdavale na zajedničkom jeziku, a svakog dana je sve bolje i bolje razumeo i angliski. Divovi ga nisu programirali da razume angliski, jer ni sami nisu znali taj jezik. Pre nego što su ih vladari naterali da nauče zajednički jezik govorili su isključivo staroruski, i taj jezik su još upotrebljavali, pored zajedničkog jezika Doline.
     Međutim, nije problem bio u računaru, koji je brzo učio, niti u posluzi-robotima, koji su bili vrlo nenametljivi, a ni u sili teže, koju je Loden jedva primećivao. Problem se svodio na sledeće: od kada su napustili Zemlju, Loden Almandar više nije bio potreban. Više nije bilo nikakvog ugrožavanja kome se trebalo suprotstaviti, nikakvih radnika da se nadgledaju, divova da se s njima sklapaju poslovi, varvara protiv kojih je trebalo voditi ratove, prosto - ničega više nije bilo.
     To mu se nikada ranije nije desilo u životu.
     Negde na polovini te beskonačne noći, jedna misao mu dodirnu um. Lodene?
     Gabrijele? Šta se desilo?
     Moj unuk Edvard me je upravo probudio, Lodene. Jedan od naših svemirskih brodova je napustio orbitu.

     2.
     Trebalo je da znam, pomisli Maston Veramorn, da mu vladari ne mogu zaista naškoditi. Hodali su jedan pored drugog, kasno tog popodneva, prvi put posle dvanaest godina, sa svojim telesnim stražarima koji su polako išli iza njih na pristojnom odstojanju. Mastom je pokazivao Kainu šta je sve Iglz izgradio da bi smestio gomile posmatrača za razne utakmice. Kain je izgledao i ponašao se kao čovek u najboljem zdravlju; to se nimalo nije slagalo sa izveštajima koje su Mastonu njegovi špijuni iz Istmarča poslali pre samo dve nedelje, o čoveku u komi, na samrti.
     Kao bubašvaba, pomisli Maston.
     "Teško me je ubiti", ljubazno se složi Kain. U tako pozno doba dana tereni su uglavnom bili prazni; većina ratnika koji će se takmičiti već je odjahala natrag u Iglz ili se vratila u šatore, a većina gledalaca je uradila to isto, vrativši se bilo u grubo izrađene zaklone koje su sami napravili, bilo u šatore koje su poneli sa sobom. Jedan gradić kao da je iznikao niodkuda, ni čitav kilometar daleko od takmičarskih terena, i besumz nje će nestati kada se Igre završe.
     "Ovo je borilište, za turnir, je li?" Kain ni ne sačeka Mastonov odgovor, već odmah krenu krupnim koracima u tom pravcu. Kao što se već više puta, dešavalo te večeri, Maston se odjednom, hteo-ne hteo, obre kaskajući za petama tog čoveka.
     Kain se zaustavi na ivici borilišta. Maston vide kako su mu se ramena trgla, kao da ga je napala neka bolest, i u jednom kratkom blaženom trenutku pomisli da je možda zaista tako; ali taj trenutak uminu, i Kain se provuče ispod konopaca kojima je gledalište bilo odvojeno od staze na kojoj će se odigrati viteško nadmetanje. Prešao je preko utabane zemlje do mesta blizu središta terena, i Maston vide kako on tu kleknu i šakom dodirnu tlo. Malo je pomicao šaku u svim pravcima, kao čovek koji nešto traži.
     Maston ostade da pričeka Kaina. Bilo je sasvim prirodno da neko ko je, u krajnjoj liniji, ipak samo običan kmet po poreklu, puzi po prašini, ako to želi, ali jedan Veramorn ipak ima više dostojanstva. Kain najzad ustade i brzim korakom se vrati do Mastona.
     "Jesi li našao nešto interesantno?" upita ga Maston učtivo i sa sarkazmom.
     Kain ga ni ne pogleda. "Krv. Krv u prašini. Hodi, idemo unutra, ovde postaje hladno."

     ... Jer video sam hladnoću i u hladnoći čoveka...
     Kain nije znao odakle mu je došla ta misao; bila je nekako poznata, odjek nečega što je čuo ili sam rekao pre mnogo, mnogo godina; a onda, njemu uz bok, Solan ponosno reče: "Ovo je moj sin."
     Okupili su se u Mastonovom paviljonu, gde se služila večera. Šator nije bio mali, ali je svejedno delovao pretrpano, pošto je među njegovim zidovima tog trenutka bilo više od dvanaest ljudi. Maston Veramorn i njegova dva kapetana, i četiri druga komandanta visokih činova bili su prisutni, kao i Rea i njen sin, Orion.
     Kain je poveo sa sobom Kavada i Kavadovog najstarijeg sina, meleza srebrnookih po imenu Jimal; takođe i komandanta generala Mersaja i komandanta majora Mondala Dantesa. Maston se malo usprotivio prisustvu varvara na način koji je po njemu bio otmen, pre nego što je popustio i dozvolio da ostanu jer nije imao drugog izbora.
     Tek što je Kain seo, Solan izvede Oriona. Dete je bilo svečano obučeno, kao što se moglo i očekivati od unuka gospodara Veramorna: izvanredno skrojena crna ratnička uniforma po omiljeniom modelu Iglza, bez ikakvih oznaka i činova, ali zakićena srebrnim brošem u obliku orla, koji je pokazivao da je on Veramorn. Kain se zainteresova: da li je to Maston dozvolio Orionu da nosi grb Veramorna, ili je možda Solan - ili verovatnije, Mastonova nezakonita 'kći', čuvena po svojoj tvrdoglavosti - prosto dečaku prikačila broš, bez pitanja?
     Maston Veramorn gotovo da nije mogao ni da pogleda u dete a da ne pošalje talase nezadovoljstva toliko jake, da je Kain gotovo mogao da ih čuje.
     Kain za trenutak odmeri dečaka, pošto je onaj trenutak nelagodnosti minuo - sasvim moguće da je to bio pravi naslednik, premda još veoma mali. Izgledao je sasvim kao i otac, plave kose i plavih očiju, što Kaina nije iznenadilo; između njih dvojice teško da je bilo neke genetske razlike. Kain je imao puno poverenje u T'Pau Almandar; Loden ne može imati neprijatnih, degenerativnih gena, i zato ih neće imati ni Solan ni Rea, njegove slike i prilike; i iz istih razloga oni se neće moći pojačano reprodukovati ni u Orionu.
     Bilo bi interesantno videti dečakovu genetsku shemu.
     Pošto je Kain sedeo, gotovo da su se gledali oči u oči. Kain reče, obrativši mu se kao odraslom: "Dobro veče, Orione. Drago mi je što smo se upoznali."
     Orion je govorio visokim i čistim glasom, kao devojčica, i reči su mu bile jasne. "Gospodaru Kaine." Napravio je mali, ukočeni poklon.
     "Koliko ti je godina, Orione?"
     "Pet, gospodaru."
     Kain klimnu, savršeno svestan da ih Maston netremice posmatra s drugog kraja dugačkog stola. Rea Veramorn ih je takođe posmatrala. Kaina je nešto na dečaku zbunilo, pre nego što je shvatio šta je to: sa svojih pet godina dečakov um je već bilo teže dotaći nego um njegovih roditelja. Kain podiže pogled prema Solanu, koji je stajao iza svog sina. "Zašto ste mu dali ime Orion?"
     Solana je očigledno iznenadilo to pitanje. "U stvari, ja nisam. Moja žena..."
     Sedeći pored Mastona, Rea doviknu preko stola: "To ime znači lovac na zvezde."
     Komandant Mersaj za trenutak prekide razgovor sa Tristanom. "Dečko se zove Orion? Pa, tako se i ja zovem."
     Kain tek tad vide po dečakovom licu da se zainteresova. "Vi i ja imamo isto ime?" upita on.
     "A-ha." Široko Mersajevo lice razvuče se u osmeh. "Izgovara se različito - moje je Orrin, zato što sam iz Telindela, gde nemamo vaš zapadnjački izgovor. Ali ime je isto i odnosi se na nebeskog lovca."
     Kain se obrati Rei. "Znam šta znači, gospo." Kainu ne promače da se to što joj se tako zvanično obratio očigledno dopalo Rei Veramorn, iako se trudila da sakrije. "Hteo sam da pitam zašto ste mu dali baš to ime?"
     "Da li je to važno?" Rea se namršti. "Zato su vama vaši roditelji dali ima hrišćanskog demona?"
     Kain se zavali u stolicu pažljivo proučavajući pogledom Reu Veramorn. "Vrlo ste učeni, gospo. Ali pogrešili ste. Roditelji su mi dali ime po kainanu."
     Maston Veramorn se zakikota. "Moj deda", upade on, "ustrelio je jednog kainana, i zatim ga ubio golim rukama."
     Kain nije morao da traži odgovor. Orion, koji još nije bio slobodan da ode, stajao je pored Kainove stolice. "Da li je kainan isto tako velika ptica kao orao, gospodaru Kaine?"
     Kain se upilji pogledom u Mastona Veramorna. "Mnogo veća, Orione. Kainan nije ptica, već svračak. I kao drugi svračci, jede orlove. Oni su mu", dodade on pratećim glasom, "vrlo omiljeno jelo."

     Senta nikad još nije bila u oblasti kojom su upravljali radnici u blizini Iglza; bila joj je potrebna slika da se snađe.
     Sa komandnog mosta svog svemirskog broda Senta je usmerila teleskope na otvorenu ravnicu ispod Iglza. U početku joj je slika bila prilično nestabilna, ali za nekoliko minuta se računar ustalio, malo po malo, i pred njom se ukazala slika takmičarskih terena. Zemlja se bila okrenula leđima prema Suncu i to je usporilo stvaranje radne slike računara znatno, ali ne i potpuno; vasionski brod koji ju je lovio bio je još iza Jupiterove orbite kada je računar potpuno završio holografsku sliku koju je gradio.
     Hologram je lebdeo, u prirodnoj veličini, potpuno zaklanjajući jedan kraj komandnog mosta. Izgledalo je kao da se komandni most otvorio i da sada gleda na ogromnu ravnicu, sa šatorima u daljini i gradom Iglzom koji se video u visinama pobrđa.
     Gotovo u istom trenutku uzela ju je Svetlost, i svemirski brod je ostao prazan.

     "Vi imate Singer; ja hoću Skupštinu."
     Činije od večere bile su već uklonjene; razgovarali su opušteno oko stola, uz piće i slatkiše. Orion je otišao na spavanje, bez reči pritužbe, i uz pomoć geografske karte Kain i Maston sada su delili Dolinu.
     Kain je samo za trenutak morao da razmisli. "Dobro. Vi ste mnogo bliže Skupštini nego ja; vaša je. Ako vam bude potrebna pomoć da pokrenete njen fuzioni generator, obavestite me."
     Ta ponuda razbesne Mastona. "Neće biti potrebno", odseče on.
     "Generator je star", mirno odvrati Kain, zastavši dok mu sluga nije opet napunio pehar s vinom. "Nije kao fuzione mašine koje sam doneo iz Donertauna."
     "Snaći ćemo se." To je izgovorio komandant kapetan Tristan, tonom koji se graničio s neprijateljskim; i Rea Veramon umirujući stavi svoju ruku preko njegove.
     Kain kao da nije ništa primećivao; smešio se. "Onda, napred na Zlatnu reku. Ne bunim se, pustiću vas da je zauzmete, ali hoću da dobijem njenu proizvodnju zlata i platine."
     Maston se upilji u njega. "Jesi li izgubio pamet? Imaš rudnike u Istmarču, mi ih nemamo. Znaš li ti koliko smo očajnički gladni industrijskog zlata?"
     "Gotovo isto toliko koliko i Istmarč", odvrati Kain. "Ukupna proizvodnja Zlatne reke će otprilike odgovarati našim planiranim potrebama. Treba li da te podsetim, Mastone, da su naši proizvodni kapaciteti mnogo veći od vaših? Naši rudnici u Istmarču po bogatstvu odgovaraju jednoj desetini rudnika u Zlatnoj reci. Ja ću eksploatisati rudnike, Mastone, i ako bude viška - naročito u proizvodnji platine - pošteno ću ga podeliti s tobom, bez ikakve naplate. Šta više, sav iridijum je tvoj; meni ne treba."
     "Nije prihvatljivo", umeša se Solan, ne čekajući da vidi da li se Maston sprema da govori. "Svu noć Iglzu milostivo poklanjate stvari koje vam nisu potrebne, a odbijate čak i da pregovarate o onome što nam oboma treba."
     "Da ste vi na mome mestu", istinski radoznalo zapita Kain, "da li biste vi to činili?"
     Solan se spremao da oštro odgovori, ali zastade, videći da je Kainovo pitanje iskreno. Za trenutak nije znao šta će odgovoriti, a onda polako reče: "Zavisi od toga da li mi je namera da sklopim mir zasnovan na uzajamnoj saradnji - poverenju, tako da kažem - između dva naroda. To nije neizvodljivo, Kaine; između nas ima više sličnosti nego razlike. Kad bih ja imao nameru da sklopim istinski mir, mir kome nije potrebno oružje da ga podupire, ja bih, Kaine, podelio čak i one sirovine kojih Istmarč nema dovoljno. Kad bih imao nameru da sklopim mir koji se zasniva na sili - a među nama za ovim stolom neka bude rečeno, Istmarč može na silu da nametne takav mir, čak i ako bude potrebno da istmarčki ratnici ginu zbog njega - ja to ne bih učinio."
     "Dobro", prihvati Kain, razmislivši malo. "Naši proizvodni kapaciteti su veći od vaših više nego tri prema jedan, ali neka bude tri prema jedan da bi lakše razgovarali. Dajte da, prema toj proporciji, podelimo zlato i platinu iz rudnika. Onda ćemo, srazmerno, biti podjednako snabdeveni."
     Orin Mersaj dobaci jedan brzi pogled Kainu. Kain se napravi da ga nije video.
     "To ti ozbiljno govoriš?" upita Maston malo poćutavši.
     "Da."
     Maston se sumnjičavo upiljio u njega s gornjeg kraja stola, očigledno podozrevajući da se tu krije neka zamka. "Ljubav prema bližnjem ne liči na tebe, Kaine."
     Kain uze jedan mali gutljaj vina, pustivši da mu za trenutak ostane u ustima, pre nego što ga proguta. Bilo je preslatko, kao i većina vina iz Iglza, ali uprkos tome, nije bilo loše. "Gospodo, gospo moja, Rea, komandant kapetan Solan je izrekao nešto što mi svi znamo, ali što ja iz učtivosti nisam hteo da naglasim. Mastone, vladara više nema. Pod pretpostavkom da divovi neće hteti da se mešaju u naše stvari i da varvari neće moći, vi i ja smo jedine dve moći koje su preostale u ovoj Dolini. Možda ne gajim ljubav prema bližnjem, Mastone Veramorne, ali nisam ni čudovište, o čemu svedoči činjenica da je uopšte došlo do ovih pregovora. Mastone, da sam poželeo da se dočepam Iglza, oteo bih ti ga; a vidiš, nisam to uradio."
     U Mastonovom licu nije više bilo ni kapi krvi. "Pretiš li ti to nama, Kaine?"
     Kain je ljuljao pehar, obema rukama. Srebrni pehar uhvati odsjaj lebdećih svetala u paviljonu, i Mastona taj trepetavi sjaj, koji se odbijao od njegove površine, nekako čudno poče da uznemiruje. Kain pusti da mu se pehar ljulja između prstiju, tek nekoliko centimetara u oba pravca. "Ne vidim potrebu da pretimo jedan drugom", izjavio on blago se osmehujući, "kad ja imam jaču artiljeriju."

     Njihov razgovor, na palubi svemirskog broda koji je sledio Sentu u njenom povratku na Zemlji, bio je kratak.
     Još jedan dan, i oni će se sukobiti svom snagom, a?
     Tako kažu, prijatelju. Lodenove misli bile su oslobođene svakog osećenja. Ipak, ne bi trebalo da potraje tako dugo. Tamo gde je Solan, naći ćemo Sentu.
     Loden je gotovo mogao da čuje kako se Loga nasmešio. Nema sumnje. I šta potom?
     Loden zastade. Nisam siguran. Možda ćemo uspeti da vratimo Sentu kući i da se pravimo kao da se ništa nije dogodilo. A možda ćemo, prijatelju, odlučiti da je ona bila u pravu i reći Sudu da se nosi, ostati na Zemlji i podučiti tog Solana stvarima koje bi trebalo da zna.
     Zvuči zanimljivo. Iskreno rečeno, izjavi Loga, meni je dosadno.

     "Dakle, Pinče", ozbiljno upita Orion, "šta misliš o Kainu?"
     Pinč je ležao na leđima ispred ognjišta u sredini Solanovog i Reinog šatora, isplažena jezika, dok ga je Orion češkao po stomaku.
     "Znam da nisi bio prisutan", nestrpljivo nastavi Orion. "Ali sve sam ti ispričao. Šta misliš? Ne može biti da je tako star kao što kažu?"
     Odmah iza Oriona začu se oštar prasak, kao da je neko pukao bičem, i samo za trenutak, Orinova senka na zidu šatora ukaza se, ogromna i crna.
     Nečiji glas ponovi: "Ko to ne može biti tako star kao što kažu?"

     Opuštenost je polako rasla, onako kako se rešavao problem za problemom.
     "Dobro. Znači, rešili smo i pitanje pristupa reci. Da imamo..." Kain odjednom zastade u pola rečenice.
     Posle dugog ćutanja, neko za stolom oglasi se. "Za ime Svetlosti, pogledajte mu oči!" Kain nije bio siguran čiji je to glas. U sledećem trenutku malo se stresao i pogledao u svoje vino. Ponovo podigavši pogled na njih, Kain jednostavno reče: "Izvinite. Učinilo mi se da sam nešto čuo."

     Pinč se smesta podiže, tiho režeći. Orion spusti ruku psu na rame, da bi ga zadržao.
     "Šta vi ovde radite?" Orionu se za trenutak učinilo da je to Kain; a onda je jedan čovek iskoračio u svetlost vatre, i on ne mogade da shvati kako mu je tako nešto uopšte palo na pamet. Iako su Kain i taj uljez bili otprilike iste veličine i visine, Kainova kosa bila je kratko podšišana i oči su mu bile crne; ovaj pridošlica imao je još plavlje oči od Orinovih, a crvena kosa mu je u uvojcima padala na ramena.
     "Tražim tvoje roditelje... Pssst", dodade Loga, obrativši se na kraju neposredno psu, čiji se napeti mišići istog časa opustiše pod Orionovom šakom. "Kako se zove tvoj pas?"
     "Pinč. On je lovački pas", ponosito objasni Orion, ne dodavši naravno, da ga majka još ne pušta u lov.
     "Kad mu se obraćaš," upita Loga, "da li ti on odgovara?"
     "Ma ne, to je samo kobajagi."
     "A, tako. Znaš, pred kraj Ognjenih ratova bilo je pasa koji su umeli da govore. Stvorila ih je T'Pau. Znači, u pravu sam što mislim da je ta rasa izumrla." Loga kleče na jedno koleno i ispruži ruku prema psu. Pinč pužući krenu napred, za trenutak omirisa vladarevu ruku, a zatim stade da maše repom. "Ima dobar ukus", primeti Loga, češkajući psa između ušiju. "Kako se zoveš, dečko?"
     Orion je vidno oklevao. "Orion. Ko si ti?"
     "Loga." Loga malo nakrivi glavu. "Valjda me se ne bojiš?"
     Orion je opet oklevao, a onda odgovori: "Ne bi smeo da budeš u ovom šatoru, niko ne sme, sem mojih roditelja. Ali ne, ne bojim se."
     "Zašto? Zar nisam velik?"
     "Ja ću biti ratnik, i ne bojim se, nikako", ponosito odvrati Orion. "a i Pinč te voli. Ja volim one koje Pinč voli."
     "Ima i gorih načina da čovek sebi izabere prijatelje", složi se Loga. "Hoće li se tvoji roditelji večeras vratiti ovamo?"
     Orion klimnu. "Posle večere sa Kainom."
     "Kain je ovde?" oštro upita Loga.
     Orion razvuče usta. "Jes'. U susednom šatoru."
     Kain je na svaki način morao osetiti uzdizanje Svetlosti koje je nagoveštavalo Logino pojavljivanje. Loga izgovori reč koju Orion nikada pre toga nije čuo i dodade: "Pazi, moram da idem. Nastojaću da se vratim večeras i da posetim tvoje roditelje, ili sutra uveče, ako ne budem stigao večeras. Kaži mi, Orione, jesi li video jednu gospođu, staru otprilike kao tvoja majka, koja liči na nju?"
     Orion zavrte glavom. "Nisam. Ko je ona?"
     Loga uzdahnu. "Jedna budala, koja je uvek živela zaštićena."
     "Kako?"
     "Ama, ništa dete. Vreme je da ideš na spavanje."
     "Ne spava mi se", smesta se pobuni Orion.
     "Nije nego", ljubazno odvrati Loga.
     "Ne, ja..." Orion široko zevnu. Loga priđe detetu, klonulom u polusnu na jelenje krzno koje je bilo rasprostrto, umesto slamarice, pored ognjišta, i ututka ga.
     "Hvala", promrmlja Orion, zatvorenih očiju. "Laku noć, Loga."
     Loga jednim prstom dodirnu Orionovu slepoočnicu. "Ovu posetu, dete, samo si sanjao."
     "Sanjao", sanjivo ponovi Orion.
     "Dabome", reče Loga. "Samo si sanjao i nećeš o njoj reći nikome, pogotovo ne svojim roditeljima."
     "U... redu..." Detinji glas polako utihnu. Loga se obrati psu, koji je radoznalo pratio šta se dešava. "Ćao, Pinč."
     Loga prikupi Svetlost oko sebe i nestade.

     Sasvim u blizini, neizvesno ali poznato prisustvo ponovo je pobudilo Svetlost.
     Kain ne dozvoli da mu se išta vidi na licu. Komandant pukovnik Istmarča Mondel Dantes govorio je, izlažući u osnovnim crtama plan za najmanju moguću integraciju vojnih snaga Istmarča i Iglza, a u najvećoj meri za raspodelu snaga duž reke Almandar.
     Kain se nagnu i prošapta Kavadu: "Loga je ovde." Kavad klimnu, i čak ni Kain ne vide da je neki znak bio razmenjen; posle nekoliko minuta Kavadov sin Jimal se izvini, rekavši da ga zovu natrag u logor Istmarča. Maston je možda nešto posumnjao, jer je uskoro potom rekao da se umorio i da želi da se povuče na počinak. Kain se odmah složi, i izađe iz šatora da pričeka napolju dok Mersaj ne završi razgovor sa komandantom Tristanom.
     Solan mu se pridruži u sledećem trenutku. Napolju je bilo hladnjikavo; čak i usred leta, noći u Dolini nisu bile tople. Zvezde iznad njihovih glava blistale su hladnim sjajem. "Hteo si da razgovaramo nasamo, Kaine?" upita Solan tiho.
     Bio je u pravu; jedno od prvih naređenja Kavadu, tog jutra, bilo je da, kako zna, obavesti Solana da Kain želi da ga vidi. Međutim, od jutra stvari su se promenile i Kain stoga ljubazno odgovori: "Ne, nije važno, Solane. U svakom slučaju, ne večeras. Umoran sam, i sanjiv, baš kao i Maston."
     Taj odgovor očigledno pomete Solana. "Oh? Kavad kao da je nagovestio da treba... hitno da se sastanemo."
     Kain se glasno nasmeja. "Kad Kavad prenosi ono što ja kažem, to uvek izgleda hitno; takav mu je posao." On potapša Solana po ramenu. "Hajde da sutra ti i tvoja žena ručate sa mnom? Biće na vreme. Osim toga, imam utisak da tvoja žena želi da te večeras zadrži za sebe."
     Solan poče da se smeje. "Zar je bilo toliko upadljivo?"
     "Drugima za stolom? Ni najmanje, siguran sam. Ali ona je mislila na nešto drugo - najmanje - pola sata koje smo proveli zajedno."
     "Razumeš žene, Kaine."
     Kain zavrte glavom. "U stvari, ne. Razumem ljude. Žene se ne razlikuju od nas. Zaista hoću da kažem, budi s njom noćaš; ja mogu da sačekam." Razgovor im prekinuše Merasaj i druga dva člana Kainove družine, pošto su se oprostili i prišli da im se pridruže.
     "Biće mi drago", reče Solan, "da se opet sastanem s vama, gospodo, sutra na Igrama. Kaine, komandante generale. Laku noć, gospodo."
     Orin Mersaj klimnu. "Laku noć, komandante kapetane."
     Kain reče jednostavno: "Zdravo, Solane."

     3.
     Stajala je među drvećem, daleko iza početka čistine.
     Vid joj je bio dobar, daleko bolji nego u radnika; ipak, Senta u početku nije bila sigurna da ih je pronašla. Muškarac i žena su ležali na ćebetu, gola koža im je bila izložena hladnom noćnom vazduhu, potpuno bezbojna pod mesečevom svetlošću.
     Imala je samo sedamnaest godina. Sposobnosti Loge i Lodena za nju su bile samo priče. Ali Loga ju je već podučavao; pomislila je, stoga, da može da pokuša...
     Uz ogromnu koncentraciju ona posegnu izvan sebe i naiđe na svetlucanje njihovih misli. Bilo je teško, daleko teže od napora da se probudi Svetlost. Ona se zadiha i onda...

     Kao da se obrela zajedno s njima, tu na ćebetu, i snaga veze koja je postojala između njih dvoje pogodi je vrtoglavom silom. Kolena joj omekšaše, i ona se nasloni na čvornovato stablo jednog prastarog hrasta.
     "Bićeš dobar mirotvorac", govorila je žena. Mora da je to bila Rea, iako Senta oseti u njoj odlučnost koju je povezivala samo sa vladarima koji su bili nekoliko stotina godina stari. "Dobro si to uradio; mislim na ono kako si nagovorio Kaina da podeli s nama rudnike u Zlatnoj reci." Senta jedva da je podnosila i sam dodir ženinog uma, i stoga obrati pažnju na muškarca, svog brata, sina Lodena Almandara.
     Kao da je uzela u ruke čelični vrh koplja u belom usijanju. Na površini uma čovek je mislio, i reči mu odjeknuše u ustima. "Jesam, zar nisam?" Nekakva neobuzdana snaga zgadi Sentu, za trenutak je obavi blistavom napetošću, nalik na čvrstu odlučnost koju je Senta uočila kod svoje polusestre Ree, ali to je bila šira i dublja snaga, toliko suštinski muška da je Senta za trenutak morala da se oporavi od nje da bi mogla da je uporedi sa onom koju je otkrila u Rei.
     Uz iznenadni, oštri bol, podsetila je Sentu na Lodenovu snagu. Ali u njoj nije bilo slabosti, koju je povremeno prouzrokovala Lodenova duboka starost; bilo je to jasno, zrelo samopouzdanje koje je podseti na Logu, ali bez imalo cinizma riđokosog vladara, i bilo je podvučeno najjasnijom svešću koju je ikada srela - da postoje dela koja su pravilna i koja su nepravilna, i da se suština života nalazi u razlikovanju jednih od drugih.
     U tom prvom trenutku njihovog uzajamnog dodira Senta shvati da nikad u životu nije srela boljeg čoveka.
     Misao koja je doprla do nje sa druge strane bila je toliko nalik na misao komandanta kapetana Solana da vladarka Senta u magnovenju pomisli da potiče od njega.
     Ako i malo liči na Donera, verujem da nisi.

     Senta se obre na nekom drugom mestu.
     Bilo je mračno, bez oblika i sadržaja.
     Senta? prošapta glas na rubu njenog uma. Senta, gde si?
     Oče?
     Loden Almandar se u mraku polako i blistajući materijalizovao. Nije to učinio uz grmljavinu fizičkog prenosa, čak ni uz sjaj Svetlosti, i Senti postade jasno da se nalaze na nekom mestu koje ne postoji u stvarnom svetu. Lice mu se jedva razaznavalo.
     Senta, vrati se. Sud čeka na tebe u orbiti.
     Oče, pronašla sam ih, pobuni se ona. Zar ne razumeš?
     Senta, nisam hteo da ti dođeš ovamo. Nije trebalo da dođeš. Žao mi je ako se nismo razumeli, ali ovo nije igrarija. Sporazum je zaista na snazi, i teška kazna očekuje onoga ko mu se ne povinuje.
     Ne plašim se.
     Trebalo bi.
     Ako se i nisam povinovala Sporazumu, oče, ti bi bar trebalo da me razumeš. Ako je pravedno da im pomognemo, onda je pravedno. Ti si se i sam spremao, dodade ona, a i Loga, jer ste verovali da treba. I bili ste u pravu; Sud ne može biti čuvar moje savesti. Zar je trebalo da uradim manje od tebe samo zato što sam mlada?
     Oko Lodena Almandara stade da buja očajanje, narastajuća plima bespomoćnosti. Dete, oh, dete moje.
     Oče?
     Star sam, Senta. Ne plaši me pomisao da budem poslan Svetlosti. Biće to kao da dolazim kući, a ne nešto čega se plašim. A Loga nikad nije bio u opasnosti, jer nikad nije ni potpisao Sporazum. Ti si u opasnosti, dete, moraš se vratiti.
     Malopre si mi govorio iz srca. Čije su ovo reči? Tvoje, ili Elisine?
     Postoji red svih stvari, reče Loden Almandar, zakon bez kojeg ne bismo bili nimalo bolji od varvara. Doner je mislio isto kao i ti i prouzrokovao je Veliki raskol. Nemoj misliti da ga je Sud zaboravio, Senta; nije. Bila mi je upućena kritika, potpuno ispravno, da sam sebe povremeno stavljao iznad Zakona; i istina je da je i Doner to činio, i da ti to sada činiš. Senta, vrati nam se. Odmah. Nalaziš se u većoj opanosti nego što misliš.
     Moram da razgovaram s njim, oče. On je jedan od nas, a to ni ne zna.
     Moć je ispusti iz svog zagrljala i Senta se nađe na čistini, drhteći od zime.
     Jedva dvadesetak metara od nje Solan i Rea ležali su jedno kraj drugog na mesečni, a zvuk glasova Senta je jedva mogla da čuje. Senta se zagleda između drveća u dvoje ljubavnika, i u očima joj se javi nešto veoma nalik na čuđenje.

     S vremena na vreme, dok je proticalo to dugo, dugo jutro, Loga je osećao kako Kainovim umom prolazi nemir, dok je tragao kroz gomilu posmatrača. Loga je lutao kroz gomilu, kroz desetine hiljada ljudi, prerušen u kmeta ili zabavljača, s crvenom kosom prikupljenom i skrivenom pod kapom da bi se što bolje prerušio, tragajući za Sentom. Da Kain nije bio prisutan, Loga bi za nekoliko sekundi pronašao devojku, tražeći je na način na koji je Kain tražio njega.
     Na žalost, Loden ga je naterao da se zakune da neće mešati svoje misli s radničkim više nego što je to potrebno da nađe Sentu. Onoga časa kad Loga bude pronašao devojku, tragajući kroz misli, Kain će na isti način pronaći njega.
     A to će, najverovatnije, pokrenuti krvoproliće neviđenih razmera. Loga ni najmanje nije bio siguran da Kain neće pokrenuti klizne brodove da bombarduje i po stotinu kvadratnih metara istovremeno, samo da bi ubio Logu.
     Traganje kroz gomilu isključivo očnim vidom, do đavola, zahtevalo je vremena. U jednom trenutku Loga uzalud požele da samo za nekoliko minuta dođe na podijum na kojem je Kain sedeo. Sa te osmatračnice pronašao bi Sentu za nekoliko trenutaka. On odmah preseče u sebi tu misao, želeći da Kain sa svoje osmatračnice poželi da ga nema.
     Loga je bio siguran da je Senta tu negde. Loden je razgovarao sa svojom ćerkom još koliko prethodne večeri.
     Ta blesava devojka izložila se svim tim neprijatnostima, umesto da se vrati kući, samo zato, kako mu je Loden rekao, što želi da razgovara sa komandantom kapetanom Solanom.
     Loga je tog jutra nekoliko puta već video kapetana Solana, dok se taj komandant Iglza probijao kroz gužvu, smeškajući se i zbijajući šale sa ljudima u prolazu. Već davno, zaista davno, Loga nije video Donera Almandara, i čak i sa tehnikom pamćenja koju su vladari iz nužde razvili, nije bio siguran da ga pamćenje ne vara; gledajući Solana, imao je osećaj da se Doner Almandar vratio. Solan nije bio tako mišićav kao Doner, ali kada se to izuzme, mogli su biti blizanci.
     Sudeći po glasinama, Solan je bio najzasluženiji što je uopšte došlo do primirja između Iglza i Istmarča. Jasno je bilo da uživa široku popularnost i da je, u stvari, veoma lep.
     Razgovor, cinično pomisli Loga, nije baš reč kojom bih ja to nazvao.

     Kain i Maston sedeli su ispod baldahina u uzdignutoj loži i posmatrali Igre i uzavrele hiljade ljudi koji su došli da ih gledaju. Kavad je stajao sam, odmah iza Kaina. Tri člana Mastonove telesne garde zauzimala su isto mesto iza stolice svog gospodara.
     Takmičenje u streljaštvu bilo je završeno; Rea Veramorn, na opšte očekivanje, postigla je veoma dobar uspeh, iako se na kraju zadovoljila samo trećim mestom. Na dugodometnom gađanju u metu dva Kainova poluvarvarina, koji su imali bolji vid od ma kog radnika i snagu veću od one koju je imala Rea Veramorn, osvojili su prvo i drugo mesto.
     Kain primeti kao uzgred, nastojeći da mu glas ne dopre do Mastonove telesne garde. "Drago mi je što imam priliku da najzad porazgovaram nasamo s tobom."
     "Šta hoćeš da kažeš? Mastonov glas zvučao je rasejano; iz njega je zračila tolika napetost, da je Kain od nje imao blagu glavobolju. Iako je od detinjstva razumom mogao da pojmi, Kainu je ipak trebalo mnogo godina da poveruje, čisto emotivno, da ljudi oko njega nemaju ista osećanja i misli kao on; Kainu je vremenom postalo lakše da zanemari preteranu buku od emocija uznemirenog čoveka.
     "Interesuje me tvoja kći Rea. Ko je njena majka?"
     "Jedna služavka. Jedva da se i sećam kako se zvala." Maston nije pogledao u Kaina; držao je pogled čvrsto uperen na takmičarski teren.
     "Jedva, ili se ne sećaš?"
     Maston se iznenada besno okrenu prema Kainu. "Šta se to, do đavola, tebe tiče? Čisti pred svojim vratima; ja pred svojima sasvim dobro čistim."
     "Brineš se?" Kain podiže jednu obrvu. "Moje su brige posvećene najneočekivanijim mestima, gospodaru Mastone. Na primer, da li znaš da se Loden Almandar danas nalazi ovde? U najmanju ruku - jedna od njegovih kćeri, a takođe i Loga?"
     Maston Veramorn se ukoči, usred reči.
     Kain klimnu. "Uveravam te. Logu sam osetio, a Lodena i njegovu kćer sam video. Loden je dobro prerušen - nosi odeću kmeta kao da se rodio u njoj - ali nema tako krupnih radnika."
     Maston se povrati i zareža. "Lažeš."
     "Jesi li već video ženu koja te podseća na Reu?" Kain odmah vide da je njegov udarac pogodio cilj. "Čovek se, dakle, može pitati zašto su ti vladari opet ovde, pošto su uz onolike fanfare napustili Zemlju, uveravajući nas, sve do jednog, da su zauvek abdicirali?" Kain raširi ruke. "Možeš li da pogodiš?"
     Maston Veramorn okrenu glavu, kao da ne želi da sluša šta mu Kain govori. Držao je pogled uperen ispred sebe; nozdrve su mu se širile, ali nije odgovarao.
     "Mislim", nastavi Kain, "da je Loden ovde zato što zna da mu je sin ovde. A takođe i njegova kćerka, dete koje si proturio kao svoje, gospa Rea. Mora da se pita, Mastone, kao što se i ja pitam, zašto si to uradio? Smem li da ti kažem šta ja naslućujem?"
     "Ako baš moraš."
     "Mislim da ti je palo na pamet, Mastone Veramorne, budalo kakva si bio i kakva jesi, da ako imaš u svojoj vlasti dete, a to dete ima u svojoj vlasti Svetlost, imaš u svojoj vlasti Svetlost. I zato si, uz pomoć poludelog diva Rijabela, udesio da se to i dogodi. Mogu da zamislim kako si bio besan kada si otkrio da devojčica koju ti je Rijabel dao ne može da upravlja Svetlošću, ma kako je nagovarali... Upravljanje Svetlošću, Mastone", dodade Kain tako tiho da čak ni telesni gardisti svega na metar rastojanja nisu mogli čuti, "nešto je što se mora naučiti."
     Maston poče teško da diše. Kain je mogao da izbroji otkucaje njegovog srca na osnovu žile kucavice koja mu se videla na vratu. "Ono što me zbunjuje, Mastone, jeste dečak. Kako se moglo dogoditi da ne saznaš za njega? Zar ti je Rijabel prikazao samo dete, jedno jedino, i rekao ti, ovo je sve što sam uspeo da proizvedem? Znajući kakav si, pretpostavljam da si ga ubio - možda i pre nego što je imao priliku da ti kaže da postoji i dečak, možda i pošto ti je rekao za dečaka, ali pre nego što je stigao da ti kaže gde se nalazi?" Kain se zavali u sedište, naslonivši glavu na naslon. Iz tog položaja mogao je da vidi samo ivicu borilišta i iza nje plavo, plavo nebo. Oblaci su se kretali po njemu gonjeni vetrom, stvarajući polako razne tapiserije. "Neke tajne, pretpostavljam, nikad se neće obelodaniti. Život je suviše kratak. A ipak, Mastone, ja te gledam, i vidim starost koja ti polako obuzima crte lica, i znam da nemaš velemladost." Kain zastade. "Mastone?"
     Maston Veramorn gotovo vrisnu. "Šta je, proklet bio?"
     Kainov pogled bio je uperen u daljinu; olujni oblaci su se skupljali daleko na zapadu. "Jesi li znao, Mastone, da je inženjer Rijabel stvorio jednu varijantu velemladosti koja deluje na ljude?"
     "Ne", prošapta Maston Veramorn. "Lažeš."
     "Već sam gotovo iscrpeo, znaš, ono što sam pronašao u Donertaunu. Nije trebalo", reče Kain, "da ga ubiješ."

     U šatoru je Rea pomagala mužu da se spremi za viteško nadmetanje, žaleći se sve vreme. "Znaš li da ima žena ratnika Istmarča koje će učestvovati u nadmetanju? A ja ne mogu da se takmičim jer nisam ratnik?"
     Solan uzdahnu. "To je ratničko nadmetanje, ljubavi, i oduvek je bilo. Sem toga, ne bi napravila dva ili više naleta pre nego što te obore na guzicu."
     Rea se namršti kad vide oklop koji je on stavljao na sebe. "Šta je to? Zašto ne nosiš svoj karbomesingani oklop?"
     Solan sleže ramenima. Upravo je navlačio debelu vunenu tuniku, da se zaštiti od ledenog gvozdenog oklopa. "Maston me je zamolio da ovo obučem. Rekao je da je on to nosio u mladosti, i da je to nosio na Igrama."
     Rea ga oštro pogleda. "Čudi me da ga nije dao Tristanu."
     "I mene", složi se Solan, zakopčavajući kopče koje su držale oklop. "Imajući u vidu sve te priče o miru, to bi s njegove strane bio galantan odnos prema meni. Nisam mogao da ga odbijem."
     "Nisam rekla da je trebalo." Rea je ipak bila uznemirena.
     Čime, to ni sama nije znala.

     "Kada si bio mali, Mastone, da li si kadgod pogledao u nebo i otkrivao prizore u oblacima?"
     Maston ništa ne odgovori. Kain skrenu pogled sa blistavih belih oblaka i upravi ga na Mastona. Maston je očevidno bio jedva svestan Kainovog prisustva. Na turnirskoj stazi, upravo ispred tribina, dva takmičara su jahala jedan prema drugom. Pogleda uperenog na dva takmičara, tresak njihovog sukoba je dopro do Kaina samo kao neki daleki poremećaj. Maston, koji je posmatrao takmičenje, bukvalno je drhtao od napetosti. Mimoilaženje nije donelo odlučujući rezultat, i jedno koplje se polomilo; jahači su se vratili na svoja mesta, da ponove nadmetanje.
     "Jesi li video listu takmičara?" upita mirno Kain.
     "Molim?"
     "Rekao sam, jesi li video listu takmičara?"
     Reči napokon stigoše na cilj. Maston se vidno trže. "Nisam.. nisam. Zašto pitaš?"
     "Solan", mirno primeti Kain, "treba prvi da se nadmeće protiv jednog od tvojih ratnika, Prvog Jakoba. Ako izbaci iz sedla Jakoba, takmičiće se ili sa Prvim Istmarča Mijelom ili sa kapetanom Iglza, Tristanom."
     Maston se vidljivo znojio. "I onda?"
     "Hoću da kažem", nastavi Kain, "da će svaki moj ratnik, ukoliko bude jahao protiv komandanta kapetana Solana, pasti sa konja istog časa kad bude ušao u borilište."
     Mastoj ga je ukočeno gledao. "Zašto?"
     "Osim toga, vrlo strogo čuvamo pristup kopljima koje će naši ratnici upotrebljavati. Sama koplja, uzgred budi rečeno, savršeno su tupa. Čak i kad bi zaštitnik spao sa koplja, udar koji bi usledio teško da bi bio smrtonosan." Kain se nasmeši Mastonu, mrtvim osmehom koji mu se video samo na usnama. "Ne bih voleo da vidim komandanta kapetana Solana kako umire, sasvim slučajno pod ubodom nekog istmarčkog koplja. Ili, čak, gospodare Mastone, pod ubodom koplja Iglza."
     "Zašto to govoriš?"
     "Zato, Mastone Veramorne", odgovori Kain, "što ne mogu da promenim budućnost. Neću da se smrt Solana Almandara prepiše meni." Kainu se učini da nikad nije video jednog odraslog radnika, ma koje klase u društvu, tako zastrašenog. "Krv", objasni on. "U prašini je bilo krvi."

     Postalo je jasno, kako je jutro odmicalo, da su ratnici Iglza oni koji uživaju podršku gomile. Kaina je to jedva iznenadilo, imajući u vidu da je većina prisutnih radnika poticala ili sa teritorije Iglza, ili sa teritorije koja je bila znatno bliža Iglzu nego Istmarču.
     Kain je samo posmatrao, bez ikakvih osećanja.
     Kad je Solan izbacio iz sedla onog drugog komandanta već u prvom naletu, urlik gomile, koji je bio zaglušujući, postade stravičan. Radnici koji su proveli celo jutro sedeći na obroncima brda koje se nadnosilo nad borilištem poskočiše na noge, vičući iz sveg glasa u znak odobravanja. Dva čoveka, čak i toliko blizu kao Maston Veramorn i Kain nisu mogla da razmene reči.
     Nije ni bilo važno.
     Kain nije imao šta da kaže.
     Pažnju su mu privukla sedišta na ivici borilišta, zaklonjena od sunca, kao i loža u kojoj je sam bio sa Mastonom; mesta na kojima su sedeli plemići. Pri prvom naletu, Orion je sedeo grabeći majčinu ruku, sav zajapuren od uzbuđenja.
     Kako je to lep dečak, pomisli Kain, sasvim ravnodušno.
     U poslednjim redovima gomile posmatrača, među prostim svetom, Kainovo oko se usredsredi na plavokosu devojku: bila je Lodenova, svakako. On pomisli da je to ona ista devojka koju je zapazio već ranije, tog prepodneva. Izgleda je bila veoma mlada, mlada čak i po merilima radnika.
     Senta, pomisli Kain. Mora da je to bila ona, osim ako Loden nije imao još neko dete za koje Kain nije znao. U istom trenutku znao je da je u pravu. Onog časa kada je njeno ime doprlo do nje devojka se okrenu i njen pogled se susrete sa Kainovim, preko ogromnog prostora koji ih je razdvajao. Oči joj se otvorište, veoma široko, ali nije skrenula pogled. Učinio je to Kain.
     Gomila posmatrača se još jednom oglasi; komandant kapetan Solan ušao je u borilište na jednom kraju, a komandant kapetan Tristan na drugom. Kain je posmatrao kako se ta dva čoveka pripremaju za nalet. Tristanov pomoćnik, ispitavši koplje koje je ovaj upotrebljavao, bez reči ga zameni drugim. Kain pomisli da Tristan nije ni primetio tu zamenu. Sedeo je visoko u sedlu, očiju uprtih u Solana, očevidno uživajući u predstojećem sukobu. Na drugom kraju borilišta, Solan klimnu Tristanu, spusti vizir na šlemu, podiže koplje, spusti ga i usmeri, pa obode konja. Tristan doviknu Solanu nešto što je vetar odneo daleko od Kaina, spusti vizir i obode konja u galop.
     Kain je sedeo i posmatrao. Možda je samo Kain, u celom tom ogromnom skupu, video šta se dogodilo. Dok su se Solan i Tristan približavali jedan drugom, Maston se grčevito pokrenuo, grčeći ramena pored Kaina. Zaštitnik na vrhu koplja Tristana de Volte je spao, i prekaljeni karbomesingani vrh za trenutak zadrhta, a onda se ustremi sam od sebe, gotovo se istrgnuvši iz ruke Tristana de Volte. Udar koplja direktno je pogodio Solanov štit i ovaj se slomi u komade pod njim. Koplje je probilo štit, slabu zaštitu gvožđa na Solanom grudnom oklopu, prošlo kroz Solana i pojavilo se na drugoj strani. Solan je bio izbačen iz sedla; koplje je ispalo iz ruke komandanta kapetana Tristana.
     Solan nije ni kriknuo; nije ni pisnuo. Udario je o tlo borilišta tupim treskom koji je Kain jasno čuo.
     U tom jasnom, kao ukočenom trenutku, čitav svemir se jasno usredsredio ispred Kaina. Imao je vremena da vidi kako se izraz uzbuđenja na Orionovom licu pretvorio u nešto sasvim drugo, vremena da vidi kako je sjaj Svetlosti dodirnuo vladarku Sentu. Urlik gomile je jenjavao, polako se pretvarajući u grubu tišinu. Solan se samo jednom zgrči, snažno zadrhta, i polako se opusti.
     Nad desetinama hiljada posmatrača koji su bili prisutni tog dana zavladala je tišina.
     Krv je blagoslovila zemlju, sjajno crvena u svetlosti dana.