Poglavlje 2: Krađa

@03 = Godina 1284. posle Ognja

     Ispod valovitih bregova Istmarča vasionski brod je nastajao tokom čitave decenije. U ogromnim Pećinama na istočnom kraju doline, inženjeri su crtali planove, gradili i proveravali, lansirali brod pa ga posle leta prepravljali, podvrgavali ga testovima analize stresa, razbijali ga i opet ga gradili.
     Podtalasni motor čak nisu mogli ni da testiraju; nisu dovoljno znali o tome kako funkcioniše. Prema najbližoj proceni inženjera, motor je bio pouzdan još za - recimo - četiri do pet podsvemirskih padova. Nisu čak smeli ni da naprave opitni pad, jer time bi iskoristili jedan od nekoliko dragocenih i neznanih padova koji su motoru još preostali.
     U Pećinama je to bio jedini takav motor.
     Jednog jutra, početkom zimske četvrti 1284. godine p. O., jedan visoki čovek, beloput kao kreda, pošao je da uđe kod svoga gospodara. Čovek se zvao Kavad. U očima ljudi iz doline - vladara i radnika, bez razlike - bio je varvarin poreklom iz jednog mesta iza Blistave pustinje, pripadnik beloputog, srebrnookog plemena Selvren. Nije delovao kao varvarin, a to je možda bilo samo zato što je već prilično bio star i što je dobro poznavao pravila ophođenja u civilizovanom svetu. Od kada je sazreo, najveći deo života proveo je u službi čoveka koga je čak i njegova, Kavadova majka, smatrala groznim.
     On zakuca na vrata Kainovog stana samo jedanput, jako i odsečno. Stražari pred vratima njegovog gospodara - jedan od njih iz njegovog plemena, Selvren - kao da ga ni ne primetiše; ne bi ga zaustavili, kao ni samoga Kaina. Kainova služavka u kupatilu spavala je iza vrata, na poljskom krevetu.
     Meki, melodični glas bio je donekle prigušen zbog vrata koja su ih delila.
     "Uđi."

     Kavad se provuče kroz vrata. Prva od pet soba od kojih se sastojao stan njegovog gospodara bila je gotovo mračna; to se često dešavalo, ali Kavadu to nije smetalo. Video je u mraku bolje od Kaina, bolje od ma kog radnika; čak bolje, slutio je, i od samih kloniranih vladara. Kain je sedeo tačno u geometrijskom središtu sobe, okružen mekim prostirkama od jelenjeg krzna i jastučićima od bele sunčeve svile, ukrštenih nogu i ispravljene kičme, a šake su mu počivale na kolenima. Prigušena lebdeća svetla neumorno su poskakivala u vazduhu iza Kaina, bacajući treperavu i grotesknu senku u pravcu Kavade. On tiho progovori.
     "Dobro jutro, Kavade."
     Kavad samo malo sagnu glavu; gospodar nikada nije od njega tražio nešto više. Da je morao da savije koleno, onako kako su radnici navikli da čine pred svojim gospodarima, ne bi ostao u Kainovoj službi. U njoj je Kavad proveo već trideset sedam godina. Uloge su im bile tačno određene i Kavad je njima bio do kraja zadovoljan. Kain je bio gospodar, Kavad sluga; a kada su bili i prijatelji, onaj prvi odnos uvek je imao prednost nad drugim.
     "Dobro jutro gospodaru".
     "Šta imaš da mi saopštiš, Kavade?"
     "Gospodaru, brodograditelji su me obavestili da je brod spreman, spreman da ne može biti bolje."
     Kain pokrenu glavu i Kavadu se učini da je klimnuo. "Jesi li saznao nešto novo o namerama vladara? Nešto se događa u skupštini... Osećam to."
     "Gospodaru, žao mi je, ništa novo nismo saznali."
     Crte Kainovog lica nisu se razaznavale u mraku. Kavadu se, ipak, učini da se nasmešio. "Tako, dakle. Brod je spreman." On pljesnu oštro rukama, samo jedanput, i njegova služavka za kupanje pojavi se skoro istog časa na vratima. "Donesi mi letačko odelo", naredi on. Služavka u kupatilu, mlado devojče čije ime Kavad nikako nije uspevo da zapamti, utrča, mimo Kavada, u susednu sobu.
     Do njih potom dopre tiho šuštanje odeće koja se priprema.
     "Deset godina provedenih u miru", primeti Kain. Glas mu je bio mek, kao i obično, i gotovo lirski; Kavad je često pomišljao da njegov gospodar sigurno veoma lepo peva, iako ga nikada nije čuo da je pustio glas. "Deset godina primirja sa vladarima, a dvadeset godina ratovanja s njima, pre nego što su pristali da ga zaključe; i još hiljadu godina ropstva, pre toga.
     "Ovoga puta, Kavade," reče on, "mi ćemo pobediti."
     Do izlaska sunca trebalo je da prođe još nešto više od jednog sata.
     U letačkom odelu čiji je model bio prastar a izrada nova, visoki, crnokosi i crnooki čovek, koji se zvao Kain od Istmarča, koračao je sasvim sam kroz jedva osvetljene hodnike Pećina.
     Na prvi pogled, dok se još ne uoče dubine u njegovim očima, reklo bi se da mu je dvadeset pet godina.
     Brodogradilište se nalazilo na krajnjem severu Pećina; stanovi Kaina i njegovih podanika bili su, sigurnosti radi, na krajnjem jugu. Od Kainovog stana do brodogradilišta moralo se poduže pešačiti, uglavnom uzbrdo. Stanovi su bili duboko pod zemljom; brodogradilišta samo jedan sloj ispod njene površine. Kainu nikada nije palo na pamet da povede svoju telesnu stražu kad bi sam, noću, hodao svojim carstvom. Bio je najstrašniji, a verovatno i najomraženiji čovek na kugli zemaljskoj.
     Sigurno je da je bio najsmrtonosniji. Radnika, ili radnike koji bi napravili grešku da pokušaju da ga ubiju čekala je brza i sigurna smrt.
     Vladar Loden verovatno je bio još opasniji od Kaina; od njega je strepeo, čini se, veći broj razumnih stvorenja. Ali Loden, prema Kainovom mišljenju, nije bio ljudsko biće.
     Kain je koračao niz hodnike. Vrata su se otvarala kad bi im se približio, i zatvarala kad bi prošao kroz njih. U jednom trenutku put mu se ukrsti sa dva para varvara, njegovih gardista iz plemena Selvren, koji su vršili smenu straže na Istočnoj kapiji. Jedan je bio melez, tamnije puti od svojih drugova, ali sa istim srebrnim očima. Kain im se nije obratio, već je samo produžio da korača. Stražari su za trenutak zastali, a zatim nastavili svoj posao. U prigušenoj svetlosti koju su propisivali standardi u vreme noćnih sati, čovek bi pomislio da ga nisu ni primetili.
     Bili su iz plemena Selvren.
     Taj čovek bi pogrešio.

     Iako je bilo duboko u noć, brodogradilište je vrvelo od posla, usredsređenog na vitku iglu od crnog metala, potpuno drugačiju od ostalih borbenih letelica što su stajale postrojene duž brodogradilišta. Na brodu se nije moglo videti nikakvo oružje; nikakva postolja za lasere, nikakvi držači za tragače toplote. Glatki, crni trup bio je potpuno ravan, bez ikakvih šavova ili tragova zavarivanja. Izgledalo je da upija svetlost; na površini nije bilo nikakvog odbleska.
     Bio je rezultat desetogodišnjeg truda najboljih inženjera koji su se među ljudima mogli naći. Bio je, onoliko koliko su to Kainovi inženjeri umeli da izvedu, tačna kopija klizaćeg broda klase 'Soko', najmanjeg vasionskog broda bržeg od svetlosti koji je ikada bio sagrađen. Omotač, instrumenti, reaktivni motori, sve to bilo je napravljeno po uzoru na svemirske brodove koje je vladar Doner Almandar naručio u trećem veku p. O., da budu izvidnica floti koju je lično poveo sa Zemlje u tom istom veku. Podtalasni motor bio je više nego 'po uzoru' na Donerove brodove; njega su, u stvari, izvadili iz čaure jednog, hiljadu godina starog 'Sokola', kojeg su pronašli na ivici Blistave pustinje, daleko na jugu. Obnovili su taj podtalasni motor, zamenili mu ležište, novim materijalom zamenili sve delove koje su mogli da shvate. Ali srce motora, blokove struje molarnog probabiliteta, nisu smeli da diraju; da su, makar i slučajno, oštetili strujne blokove, utrošili bi decenije da ih ponovo naprave.

     Šest pomoćnika komandanta stajali su iza njih u stavu mirno.
     Kain i Mersaj stajali su jedan pored drugog u komandnom centru, ispred ogromne mape neba, preko koje se protezala čitava šesnaestina galaksije. Sjajna plava tačka - sunčev sistem, i Zemlja, premda su u toj rezoluciji bili jedno isto - svetlela je na levom kraju mape, a u blizini desnog kraja nalazila se jedna jedina zelena tačka. Mapa je bila dvostruko viša od čoveka; neki div bi, možda, jedva uspeo da joj dodirne gornju ivicu.
     Naravno, takva ideja bila je smešna. Stojeći u svom asketski praktičnom ratnom kombinezonu, načelnik štaba Orin Mersaj razvuče oronulo staračko lice u smešak. Div koji bi, iz bilo kojih razloga, uspeo da prodre u Pećine, bio bi mrtav div.
     "Nemamo decenije na raspolaganju", govorio je Kain bez uzbuđenja. "Nešto se događa u Skupštini, a nešto se dešava i u orbiti. Vladari se, čini mi se, pripremaju za još jedan rat. U svakom slučaju", dodade on dok mu je neki ledeni obešenjakluk svetlucao u tvrdim, crnim očima, "čak i ako nisu spremni da prekrše Pakt, mi jesmo." Kain se okrenu u stranu od starog generala i opet pogleda na zvezdanu mapu. On dodirnu zelenu tačku i mapa smesta zatreperi; u sledećem trenutku na njoj se nalazila slika jednog planetarnog sistema od osam planeta i dva asteroidna prstena. Četvrta planeta bila je veća od Jupitera; u orbiti oko tog gasovitog džina nalazio se samo jedan satelit, velik približno koliko i Zemlja: planeta Kasandra. Kainova primedba nije bila ni u kakvoj vezi sa slikom na ekrenu. "Vladari drže gotovo polovinu ove doline, prijatelju, od Sintera do same Skupštine, celom dužinom Almandara; A Maston drži gotovo jednu petinu preostale teritorije. To je neprihvatljivo."
     General Mersaj klimnu glavom. "Ne protivim se, gospodaru, samo bih voleo da pošaljemo nekoga drugog umesto vas."
     Kain malo poćuta. Bili su na istom nivou sa brodogradilištem; kroz isturene prozore za posmatranje mogli su da vide završne pripreme vasionskog broda: utovarivale su se ćelije fuzije i biljka za održavanje života spuštala se na svoje mesto, blizu pozadine pilotske kabine. Zvučna izolacija nije bila savršena; u tišini, koja je nastala, čuo se prigušeni zveket i čangrljanje teške opreme u radu. Kainov odgovor, kad je nazad došao, donekle je iznenadio Mersaja. Bio je navikao na ludu odvažnost radnika, i nije ni za trenutak posumnjao u Kainovu hrabrost; isuviše se često borio pod njegovom komandom, a jednom prilikom video je kako Kain pobeđuje pet izvežbanih ratnika istovremeno, u borbi golim rukama. "I ja bih voleo, prijatelju. Kad umrem, vladari će još koliko sutradan baciti Istmarč na kolena. I ja se donekle plašim za sebe. Kada su vladari bili na vrhuncu moći i kad je Doner Almandar poveo svoju zvezdanu flotu sa Zemlje, Sestrinstvo Prstena ga je upozorilo da se ne približava njihovoj kući, i on ih je poslušao. Ovo je očajnički poduhvat, u jednom očajničkom vremenu." Kainov pogled se povrati iz velikih daljina i on se nasmeši kad ugleda izraz lica svog načelnika štaba. "Ne bojim se smrti, prijatelju. Ali strepim ako omanem."
     Kroz interfon se začu poziv, izgovoren glasom inženjera Dailena. "Gospodaru Kaine." Ućutao je u magnovenju, gotovo neprimetno. "Vaš brod je spreman."
     Kain duboko, polako udahnu vazduh. "Dobro."
     Mersaj se istog časa ukipi, a onda pruži ruku Kainu. Kain smesta ispruži svoju i steže ga za mišicu.
     Mersaj je u stvari nameravao da Kainu poželi sreću.
     Crne oči dotakle su njegove samo za tren, i Kain reče jednostavno: "Poneću tvoje želje sa sobom." Pustivši mu ruku, on se okrenu i, ne osvrnuvši se, krupnim koracima prođe kroz kapiju koja je vodila u brodogradilište. Krila kapije se polako razmakoše kad im se približio i isto tako pažljivo zatvoriše za njim.
     Začule su se reči, tih... "Kain... samo je Kain u stanju da pokuša nešto tako sumanuto. Ipak, ako uspe, vladaće kao i vladari, večito..." Načelnik štaba Orin Mersaj nije ni bio svestan da govori glasno, sve dok nije čuo da je neko iza njega snažno udahnuo vazduh. On se okrenu da pogleda pomoćnike komandanta; jedan od njih, nedavno unapređen u taj čin, imao je vidno zaprepašćen izraz na licu. Starim, pomisli on gadljivo, govorim sa samim sobom. "Da li nešto nije u redu, komandante Treći?"
     "Gospodine? Ne, gospodine!"
     Mersaj nakrivi glavu. "Jesi li se zaprepastio zato što sam za našeg gospodara rekao da je sumanut... ili zato što bi mogao večito da vlada svetom?"
     Bilo je to najužasnije pitanje koje se moglo postaviti zameniku komandanta - Trećem, najnižeg ranga, odmah iznad ratnika - koji još nije bio siguran u sebe. "Gospodine, ne gospodine. Hteo sam da kažem ni jedno od toga, generale Mersaj..." Glas mu se izgubi.
     Stari general progovori koliko god je mogao blaže. "Mladiću, Kain često radi sumanute stvari, ja bar tako mislim. Ali ima prednost nad ostalima jer je u svakoj takvoj prilici do sada uvek bio u pravu. Ako te je uznemirio drugi deo moje primedbe - koliko ti je godina?"
     Čovek se trže na to neočekivano pitanje. "Gospodine? Upravo sam napunio dvadeset, gospodine."
     "Drugim rečima, nisi se ni rodio kad se Kain vratio iz progonstva. Ja sam odrastao kao rob vladara; a isto tako i svi ostali ratnici u ovoj službi koji su prevalili četrdesetu, ili tako nekako. "Mogao bi možda", dodade on tiho, "da podmitiš nekog od tih matorih bitangi pićem, jedne večeri, pa da ti ispriča kako je to izgledalo."
     Treći beše toliko prebledeo da je ličio na nekog od varvarskih stražara koji su radili za Kaina. "Gospodine", gotovo je prošaptao, "hoću. Hvala, gospodine."
     Kroz prozore za posmatranje Mersaj ugleda kako se poklopac vasionskog broda zatvara za Kainom. I on rasejano odgovori: "Molim lepo."

     Prošlo je već petnaest godina otkako je Kain upravljao nekom ratnom letelicom. Ipak, pratio je do najsitnijih pojedinosti gradnju ovog svemirskog broda; pilotska kabina bila mu je isto tako dobro poznata kao i simulator u kojem je vežbao.
     Poklopac se zatvori iznad njegove glave, gotovo nevidljivi štit od monomolekularnog kristala, sa indeksom refrakcije blizu nule. Neposredno iza njegovih leđa biljka za održavanje života bila je već preplavila kabinu kiseonikom, s više kiseonika nego što je Kainu bilo potrebno; ali ta biljka bila je proizvod genetskog inženjeringa iz daleke prošlosti i Kainovi inženjeri nisu znali kako da joj izmene nivo proizvodnje kiseonika.
     Ali nije to bila najveća neugodnost. Da jeste, Kain bi mogao da zakopča prsten od šlema oko vrata i da udiše vazduh iz boce na letačkom odelu. Umesto da tako uradi, Kain samo uspori disanje i uskladi prema njemu rad srca.
     "Deset minuta, gospodaru. Spustićemo Štit."
     Kain se ne potrudi da odgovori: nije bilo ni potrebno. Uspostavio je kontakt između ćelija fuzije i mirno posmatrao kako se penje temperatura reaktivnih motora. Kablovima je brod bio privučen u centar ogromnog, obojenog kruga, u položaj za lansiranje. Signalna svetla počeše da trepere oko kruga bezbednosti od izduvne cevi u koje je tehničarima bilo zabranjeno da uđu.
     "Gore se ništa ne dešava, gospodaru. Otvaramo vrata na površini."
     Teške ploče iznad Kaina, koje su pokrivale brodogradilište, polako se razmakoše, krećući se u krug. Kroz sve širi otvor po Kainu se prosu zvezdana svetlost. Prošao je već skoro milenijum od kada je na Zemlji bilo neke znatnije industrijske civilizacije; noćno nebo iznad doline bilo je upravo bolno jasno i čisto, ispunjeno zvezdama.
     Glas generala Mersaja: "Gospodaru Kaine, da li predajete komandu?"
     Taj obred je bio neophodan; Pećine i njihovi ratnici su se na izvestan način upravljali prema običajima Doline vladara baš kao i ma koji radnik na poljima. Vrhovni Gospodar nije smeo da sebe izloži opanosti ako ne preda komandu nad onim što ostavlja za sobom nekome od svojih komandanata; to nije morao biti najstariji po činu, ali najčešće jeste.
     "Načelniče staba Orine Mersaju, komanda je vama predata."
     "Gospodaru... Štit je spušten."
     Kain dodirnu jedno dugme na komandnoj tabli.
     Brod se podiže. Zemlja je propadala ispod njega.

     Leteo je na jug i istok, ne izašsvši iz atmosfere. Vladari Zemlje, kako su čak i sada sebe titulisali, držali su svoje brodove u geosinhronoj orbiti. Ako se Kainu loše nasmešila sreća, vladari su propustili da primete onaj kratki trenutak kad je Štit iznad Pećina bio spušten; a ako su to propustili, propustiće sve.
     Leteo je u pravcu juga, preko Blistave pustinje, nisko iznad tla. Stigavši blizu ekvatora, on najzad poče da se penje u velikom luku. Bio je iznad Antarktika kad je konačno dosegao nisku Zemljinu orbitu. Zadržao se na trenutak da popravi inklinaciju i tada, po prvi put, uključi fuzione motore. Trostruko gravitaciono ubrzanje naglo ga obori u čauru sedišta. Vasionski brod utonu ispod ravni ekliptike sunčevog sistema, ubrzavajući što dalje od sunca i njegovog gravitacionog vrtloga. Kain je stoički podnosio ubrzanje, gotovo i ne misleći na njega. Pažnja mu je bila daleko od onoga što se obično dešava prilikom putovanja svemirskim brodom.
     Mirno, šapatom dopreše reči odnekud duboko u njemu, glasom čoveka koji beše mrtav još od Kainovog dvadeset prvog rođendana. Usredsredi se; neprijatelj postoji samo u neuravnotežnosti.
     Uronio je u svoj identitet, u dubine savlađivanja, i svet se veoma udalji, pretvorivši se u niz dešavanja nekome potpuno drugom.
     Broj na monitoru komandne table koji je predstavljao gravitacioni vrtlog sunčevog sistema utonuo je ispod svetleće vodoravne linije. Fuzioni motori odjednom prestaše s radom i Kainova težina iščeze: lebdeo je, labavo vezan u svojoj čauri. U uređajima iza Kainovih leđa struja poteče kroz podtalasne motore prvi put u najmanje hiljadu godina.
     Kain pomeri jedan prst i dodirnu dugme usađeno u naslon za ruke njegove čaure.
     Brod je lebdeo nepomično samo jedan nemerljivi trenutak.
     Podsvemir je zjapio pod Kainom. A onda brod zaroni ispod stvarnosti.

     Beskonačno vreme prošlo je za tren oka.
     Lebdeo je iznad ravni Kasandrinog planetarnog sistema i brod lagano poče da propada u pravcu njene ose. Kain nije imao pojma odakle je stigao momentum, i nije ga bilo ni briga. On ovlaš dodirnu mlazeve za ispravljanje, sve dok propadanje ne prestade, i okrenu brod tako da je gledao u pravcu Kasandre, a onda pritisnu dugme za fuzione motore.
     Nigde u sebi nije osetio ni najmanji trijumf.

     Iz vasione Zemlja je blistala plavetnilom Jedinog okeana, belinom oblaka i smeđom bojom spržene pustinje.
     Svet ispod Kaina bio je zelen, manje prekriven belim oblacima nego što je bilo normalno za Zemlju. Nije bilo okeana, planina iole vrednih pomena, nije bilo pustinja. Kain je lebdeo u visokoj orbiti iznad Kasandre gotovo čitav sat, proučavajući informacije koje su mu davali ničim uznemiravani instrumenti. Izveštaji su im bili čudni, protivrečni. Spektroskopska analiza atmosfere pokazivala je daleko veći procenat lakih gasova nego što je Kain očekivao; sedamdeset tri odsto azota, dvadeset dva odsto kiseonika, i gotovo celih četiri odsto jednako podeljenih na plemenite gasove, argon i helijum. Pomislio je da je to najverovatnije posledica blizine primarnog gasnog džina.
     Vazduh se, po svemu sudeći, mogao udisati; Sestrinstvo Prstena sigurno ne bi otišlo sa Zemlje da se nastani u svetu na kome se nije moglo živeti.
     Magnetno polje planete bilo je veoma snažno.
     ... zamagljeni sjaj se pojačavao, i pojačavao, kao treperavi zastor na ivicama Kainove svesti.
     Tektonska nestabilnost, naravno. Od primarnog gasovitog džina dolazila je snažna plima. Na Kasandri mora da ima strahovitih zemljotresa, jer planeta je bukvalno bila razapeta tim nadolaženjima i povlačenjima plime. To, takođe, objašnjava i magnetsko polje; komešanja magme u jezeru planete mora da su fantastična.
     Život je vrveo na sve strane. Ugljendioksid je bio samo element u tragu u Zemljinoj atmosferi; sastav vazduha na Kasandri sadržavao ga je čitavih jedan odsto. Temperaturna kolebanja na površini bila su upadljivo drukčija nego na Zemlji; polovi su bili svega tridesetak stepeni Celzijusa hladniji od ekvatora. Da, života je bilo, ali izgleda, ne i civilizacije. Kain nigde na planeti ne otkri karakteristična emitovanja neutrina, koja pri najvećem uvećanju ne uspeše da pronađu išta nalik na zgradu, ma gde na površini tog sveta.
     Jedan od brodskih uređaja bio je i merni instrument za, koliko je Kain mogao da shvati, promene kvantnih neizvesnosti. Upravo na početku i na kraju podsvemirskog pada, zatreperio je kao lud.
     Igla je prešla kraj skale.
     Kain se naglo zavali u svoju čauru kad neko kolo struje prođe kroz njega kao fizički udarac, poput vatre zaigravši mu po površini kože. Iskusio je neverovatan bol...
     Završilo se, gotovo istog trenutka kad je i počelo.
     "Dobro", reče on glasno, malčice zadihan zbog iznenadnog bola, "znači, postoji civilizacija. Pogrešio sam, priznajem."
     Nije bilo odgovora, bar ne primetnog.
     Kainovu pažnju privuče potom jedno mesto u blizini Kasandrinog ekvatora, jedno od nekoliko oblacima zaklonjenih područja, koje se naizgled nije ni po čemu razlikovalo od drugih oblačnih mesta nad površinom planete. Ne zastavši da razmisli šta da radi, on prstima zaigra po dugmadima na kontrolnoj tabli. Fuzioni motori se za trenutak upališe, ubrzavajući brod naniže u geosinhronu orbitu. Sada je lebdeo iznad tog mesta i sve više i više zadržavao disanje. Rad srca mu se umiri, sve dok mu i disanje i srčani otkucaji nisu postali istovremeni, deset puta u minutu.
     Kapci mu padoše na oči.
     Ogromna praznina otvarala se pred njim, ispunjena samo šištavom tišinom. Neko prisustvo pokušavalo je da dopre do njegovog bića, a onda dođoše i reči, nasumične sintagme, bez ikakvog značenja.
     ... i tako... ali ko... pakt T'Pau sa njima... i njihov nedostatak moći...
     Kain se probudi iz zanosa, gotovo smrti, bez oklevanja napravi grafikon svog silaska, i poče spuštati brod u atmosferu.
     U ludilo.

     Prizemljenje je bilo burno. Kada se Kain spustio na manje od tri hiljade metara, snažni vetrovi stadoše da udaraju o brod i da se otimaju s njim o upravljanje letelicom. Oslobođena okova gravitacije, ogromna ostrva obrasla šumom pojaviše se odmah ispod površine planete, provlačeći se, kao brodovi kojima upravlja lučki pilot, između visokih kejova od oblaka. Iako je divljim naporom potisnuo sve emocije, nešto u njemu se strašno, opako uvredi pri samom pogledu na taj prizor. Sestrinstvo Prstena možda je zaludelo njegove instrumente, ali teško da mu je to uspelo i sa njegovim očima; ta ogromna, lebdeća kamena ostrva zaista su postojala.
     Na visini od osam stotina metara probio se kroz sloj oblaka i uleteo u vedro, spokojno nebo, i dalje se krećući dva puta brže od zvuka. Ogromna, tropska džungla prostirala se ispod njega dokle god mu je pogled dopirao.
     Preleteo je preko jedne čistine pokrivene nekom zelenom makijom - možda buš travom, koji je Sestrinstvo prenelo sa Zemlje, ili nekom drugom biljkom koja je poticala sa te planete. Najpogodnije mesto, usred ogromnog prostora obraslog džinovskim stablima. Kain se zaustavi, okrenu brod i spusti ga u pravoj liniji, direktno na trbuh.
     Počeo je brže da diše, i protiv volje, kad je brod konačno dodirnuo tle. Ostao je nepomično da sedi u pilotskoj kabini, čekajući da taj trenutak prođe. Kad je prošao, Kain dodirnu dugme koje ga je oslobađalo zagrljaja čaure, otvori poklopac broda iznad svoje glave i jednim jedinim, veštim pokretom, skoči na tle. Stojeći pored broda, on dodirnu levim kažiprstom desni članak na ruci, desnim kažiprstom levi, svuče rukavice i ubaci ih u otvor pilotske kabine. Nije bilo potrebno da skine i letačko odelo; bilo je potpuno pripijeno uz telo, lako i udobno.
     Šakama oslobođenim rukavica, on skinu šlem. Nije morao da ga otkopčava; pošto nije iskrsla potreba, nije se ni potrudio da ga hermetički zatvori tokom leta.
     Vazduh je bio nestvaran.
     Jednom, još u detinjstvu, Kain je napravio izlet od svog rodnog sela Istmarča do obližnjeg Telindela. Usput su se on i putujući pevač Lukas ulogorili jedne noći na ivici nekog cvetnog polja i Kain je tu noć proveo budeći se svaki čas pod naletima cvetnog mirisa u hladnom noćnom vazduhu.
     Ovaj ga je vazduh podsetio na to, isto kao što bi neko ko se obreo ispred velikog umetničkog dela pomislio na prvu kopiju tog dela koju je video u životu. Da je hteo sebi da dozvoli, Kain bi se opio od tog vazduha; disanje mu je postalo neujednačeno, već drugi put za dva minuta:
     Uz veliko samosavlađivanje on utera sebe u nepomerljivi unutarnji mir i posegnu za pozivom onoga sjaja...
     Ostao je još trenutak nepomično da stoji, a onda poče da hoda.

     Uprkos pokrivaču od oblaka, do tla je ipak dopiralo dovoljno svetlosti da sve unaokolo bude osvetljeno nekim rasplinutim sjajem. Trava nije bila sa Zemlje, ali je bila toliko nalik na nju da su se svakako mogle dovesti u srodstvo. Drveće je, isto tako, imalo izvesnu sličnost sa drvećem koje je Kain poznavao čitavog života. Prošao je kroz jednu livadu, otprilike upola manju od one na koju se spustio. Bio je tu i jedan potočić, i Kain kraj njega zateče skupinu nekakvih životinja, koje i jesu i nisu ličile na jelene, kako pasu oko njega. Životinje se u magnovenju ukočiše u mestu kad se on pojavio, a zatim nastaviše da pasu. Ako je na ovoj planeti bilo grabljivaca, nisu izgledali kao Kain. On prođe kroz livadu ne uznemirivši ih; ono za čim je tragao bližilo mu se sve više. Mogao je da oseti silu, kao da mu vihor iglica udara o golu kožu.
     Pulsirajuća sila postajala je jača, još jača, i iznenada se prepreka od srasle makije i žbunja podiže ispred njega. Svetlosni nož mu je bio u čizmi; on ga izvuče, podesi dužinu laserskog zraka na jedan metar i krenu napred, prosecajući sebi put kroz rastinje koje mu se preprečilo.
     Odjednom, put pred njim bio je slobodan.
     Stajao je na ivici ogromne čistine, toliko ogromne da je znao da je nikako nije mogao prevideti kad je tražio mesto za spuštanje.
     Po neizbežnom logičkom zaključku, ako je Kain trebalo da veruje svojim očima, instrumentima i vlastitom pamćenju, ta čistina pre deset minuta nije postojala.
     Otprilike deset metara smaragdne trave razdvajalo je Kaina od vode. Od te tačke pružalo se jezero, savršeno okruglog oblika, blizu pet stotina metara od jednog do drugog kraja. Na tom drugom kraju u jezero se slivala voda, padajući sa tolike visine da Kain, podigavši pogled, nije mogao da vidi mesto odakle dolazi vodopad; bilo je zaklonjeno vlastitom vodenom izmaglicom.
     Dok je tako stajao na drugom kraju čistine, raspršene kapljice vode iz vodopada dotakoše svojom svežinom Kainovo lice. Na onoj drugoj strani jezero je bilo uzburkano i uzavrelo na mestu gde se u njega sručivao vodopad; voda pored Kaina bila je mirna, gotovo kao ogledalo.
     Iz te mirne vode odjednom suknu naviše, u vazduh, jedna žena. Vodoskok kapljica polete zajedno s njom, i prelepe, podrugljive, zelene oči u magnovenju se sretoše s Kainovim, pre nego što joj se vitko, golo telo okrenu oko sebe u vodenoj izmaglici i vrati u dubine jezera.
     Kaina ništa nije upozorilo da mu se neko nalazi iza leđa; nije bilo čoveka, vladara ili diva koji bi mu mogao prići tako blizu a da ga on ne oseti.
     Ipak, nečija šaka mu se ispružila preko ramena, široko raširila prste i obuhvatila mu njime lice, povukavši ga naniže neverovatnom snagom.
     Bila je to ženska ruka.

     Ležao je nauznak na zemlji, gledajući naviše u krošnje nadnete nad sobom. Nije mogao da se pokrene. Tri nejasne ženske prilike naginjale su se nad njim, gledajući u njegovo bespomoćno telo. Svetlost je sijala naniže, Kainu u oči, i zbog nje nije mogao jasno da ih vidi. Njihove umne sonde prolazile su kroz Kainove misli, ispitujući do najsitnijih podrobnosti, vešto i pažljivo, izvedene površinske slojeve njegovog uma. Jedna od njih posegnu još dalje, još dublje u onaj muk gde je čučao On sam, čekajući; ali u tajanstvenoj tami On je bio nepomičan, nepomičan kao smrt sama, i uspeo da ostane neprimećen.
     Kada su, na kraju, došle do zaključka da im ne smera nikakvo zlo, do njega dopre jedan glas, razvučeni, eterični, nečujni šapat. Ko si ti?
     Onaj dublje uronjeni deo Kainovog uma pokuša da mu pokrene telo, ali ne uspe, ni za centimetar, u bilo kom pravcu. Samo im površinski deo njegov odgovori na pitanje.
     Zovem se Kain. Jedan sam od vođa na Zemlji.
     Njihovo veselo, tiho kikotanje prođe mu kroz um. Dabome, to znamo. Zašto si došao, Kaine? Kako si uspeo da nas pronađeš?
     Došao sam da vas zamolim za pomoć. Svetlost se ukloni iz Kainovih očiju, i premda još nije mogao da se kreće, prvi put je jasno video žene. Bile su prekrasne, na neki egzotični način potpuno drukčiji od lepote žena vladara ili od žena iz njegovog naroda. Pronašao sam vas uz pomoć zvezdanih mapa Donera Almandara. Kada je odveo svoju flotu sa Zemlje, na njegovim mapama ova zvezda je bila obeležena kao mesto na koje se Sestrinstvo preselilo posle Ognja, a ova planeta kao Kasandra, dom u kome boravi Prsten.
     Žena u sredini ga je gledala blago i sa razumevanjem, ali u mislima još se osećao prisenak zabrinutosti. Kainu se učini da je ona ta koja ga je onako do u dubinu ispitivala. Tvoj narod - radnici, kako vas zovu. Sluge...
     Robovi...
     ...robovi vladara, koje zovete T'Pauin narod. Da li ratujete s njima?
     Već deset godina živimo u miru. Pre toga smo ratovali dvadeset godina. Ali vladari nešto grade cele ove poslednje decenije, planiraju nešto, ne znamo šta, a divovi im pomažu. Mislim da će uskoro opet biti rata.
     Misao opet dopre do njega, ovog puta još upornija. Zašto si došao u naš svet? Zemlja se nas ne tiče, i vladari nisu naši neprijatelji. Stvoriteljka T'Pau bila je naš neprijatelj, ali vladari - pa, oni su njena deca i deca njene dece i deca dece njene dece. Sada bolje poznaju Svetlost nego kad smo mi otišle sa Zemlje. Zar da sada stupimo s njima u neprijateljstvo, a u ono vreme nismo?
     Došao sam, odvrati Kain, zato što ste vi pre svog odlaska sa Zemlje stvorile oružje od Svetlosti, kome oni nisu mogli da se suprotstave. Kada su osvojili Zemlju nisu se usudili da i vas napadnu, jer vi ste imale moć Prstena. Zar nam nećete pomoći?
     Ne. Misao je bila ozbiljna. Svetlost nije oružje, Kaine. Ne može se tako upotrebiti.
     Znanje, kazao mi je jednom jedan veliki mudrac, jedino je oružje koje postoji. Šta znate o Svetlosti?
     Ovog puta, njihov glasni smeh mu razdera površinu uma, a tri glasa se sliše u jedan. On hoće da spozna Svetlost?
     Oko njih se zažari zlatni sjaj, prodorna svetlost koja obasja svu čistinu oko jezera, zaplamte na površini vode i nagna je da se uzburka. U jednom jedinom, hitrom pokretu, sve tri žene izčezoše, i u sledećem trenutku Kain oseti da je oslobođen onoga što ga je sputavalo i da ga nešto vuče, onako u letačkom odelu, pravo u vode jezera. Nešto nalik na maleno sunce, desetinama metara u prečniku, zasja ispod površine vode, pulsirajući otkucajima nalik na ljudsko srce. Nije imao vremena čak ni da udahne vazduh; samo praćaknu nogama po površini, plivajući dupke. Tri žene behu već odmakle daleko preko površine jezera, istovremeno povećavajući razdaljinu između sebe. Kaina je nešto vuklo u stopu za njima, u velelepnu omamljujuću blizinu Svetlosti. Krici i smeh dopirali su od one trojke, koja se igrala u uzburkanoj vodi. Kain napokon stiže do drugog kraja jezera, dovoljno blizu vodopada da njegova grmljavina onemogući normalni govor, uspe se na obalu i sede, posmatrajući natprirodnu igru.
     Jedna od žena pođe natrag prema njemu, krećući se sa lakoćom kroz ustalasanu vodu, kroz koju se Kain onoliko mučio. Zastala je na deset metara od Kaina, ne skidajući s njega pogled svojih blistavih, zelenih očiju. Sve tri bile su veoma slične, izuzev glasa; i Kain prepoznade glas žene koja mu je ispitivala najskrivenije misli. Ona mu pokaza rukom iza sebe, nekako kao da ga izaziva. Svetlost, Kaine.
     Kain ništa ne odgovori i njene se usne razvukoše u osmeh. Potom se okrenu i zagnjuri u dubine, ali se njena misao podiže k njemu. Mesto na kome počiva moć, Kaine? S njom smo napravile sve ovo što vidiš; Svetlost, ostvarena. Pridruži nam se u Svetlosti!
     Ja sam tako miran, pouzdan čovek, složi se Kain. Možda bi i trebalo. Žene očigledno nisu razumele njegovu primedbu; izazvala je kod njih samo neku rasejanu zbunjenost. Kain duboko i polako udahnu vazduh. "U redu." Njihove misli su sadržavale, možda, tek najmanji nagoveštaj uzbune. "Dolazim". Duboko u njemu brave se polomiše, lanci se raskinuše i On sam se pojavi iz tame.
     Prvi put posle sletanja, Kain se osmehnu.
     Krenuo je krupnim koracima napred, u jezero, i zaronio ispod površine. Prsten je vrelo pulsirao u vodi, i njegova moć dotače Kainove nerve kao snažni vetar žice na harfi. Praćakao je nogama i tonuo sve niže u toplu vodu, tamo gde je čudovišni luk Prstena čekao na njega. Voda je bila neprijatno vrela i kad je stigao do ogromnog, kristalnog predmeta, gotovo ga je bolelo.
     Bio je nejasno svestan, kao iz neke velike daljine, onih triju žena koje su sačinjavale Sestrinstvo Prstena, i njihovog sve jasnijeg shvatanja da se događa nešto grozno.
     Svom ledenom snagom svoje volje, Kain od Istmarča ispruži šaku i spusti je na Prsten Svetlosti.
     Začu se krik, onakav kakav je Kain samo jednom pre toga čuo u životu. Tada su to bili njegovi krici; ovog puta kriknuo je Prsten.
     Svest nestade u nemoj, beloj eksploziji.

     Nije moglo trajati duže od trenutka.
     Kain povrati svesti, lebdeći sav obamro u dubinama mračne, ključale vode. Prstena više nije bilo, a svet je postao prazno i bolno mesto. Lice i ruke, jedini otkriveni delovi tela, bili su mu gotovo opečeni zbog izloženosti ubitačnoj vodi, i nije mogao da se seti kada je poslednji put uzeo vazduh u pluća. U ušima mu je tutnjao nekakav urlik.
     Nešto je držao u zgrčenoj levoj šaci.
     On se odbaci iz sve snage, i u sledećem trenutku, koji potraja kao večnost, glava mu se probi na površinu vode. Grcajući i u ogromnim uzdasima usisavao je u sebe dragoceni vazduh, i krenu dalje čim mu je kiseonik preplavio pluća. Kain se iskoprca iz vode, na travu, i izvuče prilagodljivi laser iz čizme, upali oštricu i ispruži je puna tri metra, najviše što je moglo.
     Zatim potrča.
     Vrisak koji se podjednako sastojao od bola i užasa začu se oko njega. Osvetljenje koje je činilo vidljivim taj svet još otkako se spustio na njega gasilo se, nebo je tamnelo i postajalo sivo- crno. Kain nije usporavao korak, nije se čak ni osvrnuo da vidi da li ga neko goni. Snažni nalet vetra pojavi se niodkuda, pravo na njegovom putu, i on se zatetura. Dva jelenolika stvorenja mu se isprečiše na putu i Kain prepolovi jedno svojim svetlosnim nožem, a drugome slomi vrat udarcem ruke u kojoj je držao parče blistavog kristala.
     Gonili su ga, naravno; sam svet se podigao protiv njega, vetar mu je granama šibao lice dok je trčao, a miroljubive, pasuće životinje su mu u gomilama zatvarale put. Raščistio ga je širokim zamasima prilagodljivog lasera, ali one su ga ipak pratile; nešto crno i vlažno ledeno smestilo mu se na ramena, i Kain je morao da se valja po tlu dok ga se nije otarasio, a zatim se ponovo uspravio na noge i nastavio da ide; gonili su besno Kaina celim putem do vasionskog broda - senke grozne prikaze i vrišteći užasi koji bi svakog čoveka naterali u ludilo.
     A ako im nije pošlo za rukom da nateraju u ludilo Kaina, treba uzeti u obzir i mogućnost da je on već bio lud.
     Na kraju, kao i mnogi pre njih, nisu uspeli da ga zaustave.

     Vasionski brod leteo je ubrzanjem od pet gravitacija, najvećim za koje je bio sposoban.
     Umotan u svoju čauru za ubrzanje, Kain je bio gotovo opušten. Komad kristala mu je blistao u šaci, majušni, verni dvojnik ogromnog Prstena Svetlosti u jezeru. Pomislio je da je možda bio veći, neposredno pošto je napustio planetu. Sada je bio gotovo toliko smanjen da je mogao da ga navuče na prst, kao pravi prsten.
     Kaine.
     "Da?" Uprkos ubrzanju reč nije bila ni najmanje nerazgovetna. Ipak, grlo ga je bolelo.
     Kaine. Vrati Prsten. Misao je bila puna navaljivanja, očajnička.
     "Ne." Kain je na monitoru posmatrao kazaljku koja je pokazivala stupanj zakrivljenosti svemira. Kazaljka se ravnomerno spuštala ka sjajnoj beloj liniji na kojoj će nastupiti podsvemirski pad.
     Kaine, nećemo se ljutiti, nećemo ti učiniti ništa nažao, molim te, vrati Prsten! On nije tvoj!
     "Istina je, nije." Kain se opusti, očiju uprtih u kazaljku koja se spuštala. Koliko se sećam, lepo sam vas zamolio da mi pomognete, ali nije vredelo.
     Tada nastupi tišina, i Kainu je odgovaralo da tako i ostane. Nije razmišljao, kovao planove, nije se radovao uspehu.
     Čekao je.
     Posmatrao je kazaljku kako se spušta.
     Daleko, ako se meri pređenim putem, ali veoma blizu u vasioni uma, Kain oseti kako se moć polako povećava. Nije obraćao pažnju; bez Prstena, Sestrinstvo više nije bilo ništa moćnije, a možda je bilo još i slabije od istog tolikog broja vladara.
     Možda je bio u pravu što nije obraćao pažnju na povećanje njihove moći; kad ga je udarila, samo se malo trgao. Reči koje su bile poslate zajedno s njom odzvanjale su još dugo pošto je nje nestalo. Ukrao si Prsten. Onaj ko ukrade Prsten umreće. Ti ćeš umreti.
     U tišini broda, Kain izgovori kroz svoje bolno grlo. "Ala vam je kletva!" Vlastiti glas mu je čudno zazvučao u ušima. Bio je veoma umoran.
     One još jednom zavrištaše za njim. Umrećeš!
     "Svako će umreti", odvrati Kain.
     Stvarnost se zakovitla u podsvemirskom padu.