Poglavlje 7: Akademija

@03 = Godina 1206-1207. posle Ognja

     1.
     Kain se iskobelja iz sna, pospanih očiju i ne snalazeći se gde je. Glava ga je bolela kao da je u njoj radilo tuce kovača iz Zlatne reke, ne postaravši se da raspreme za sobom kad su završili.
     Nečiji glas ga oslovi, i to je bio poslednji glas na svetu koji je u tom trenutku želeo da čuje. "Lepo, opet si se usvinjio."
     Kain otvori jedno oko. Ležao je na krevetu u svojoj kućici, jednoj od stotina sličnih koje su bile odvojene za potrebe studenata Akademije na donjem severnom, kraju grada Skupštine. Sedeći prekrštenih nogu u dnu njegovog kreveta, obučena samo u čistu, belu dugačku haljinu, njegova koleginica sa studija, Elijan Temerga, posmatrala ga je, dok joj se na licu jasno ocrtavalo neodobravanje. Kain zastenja, i pusti da mu kapci ponovo padnu. "Jesam li umro?"
     "Nisi, ali ne znam da li bih više volela da jesi. Bar ne bih morala stalno da te zatičem u ovakvom stanju."
     Kain se polako uspravi u postelji i spusti noge preko ivice. Neko je bio tako daleko odmakao pod da je njegovim stopalima bila potrebna čitava večnost da ga dodirnu. Otvorio je oči, ovoga puta oba, i kućica se malo zavrte ukrug oko njega, pa se na kraju umiri. "Eli", reče on tiho, "sinoć si kazala da treba da se provedem, i ja sam te poslušao." Vlastiti glas mu je čudno odzvanjao u ušima.
     Devojka koja je sedela u dnu kreveta zbunjeno pogleda u Kaina. Bila je to tamnoputa devojka iz grada Soreta, u oblasti Turin, južno od Semalije, odrasla na obalama reke Amandar. Izuzev boje kože i oblika očiju, nije nimalo podsećala na Lukasa; ali s vremena na vreme, Kain bi ga začuo u njenom glasu, u naglasku kojim je izgovarala zajednički jezik. Bila je dve godine starija od Kaina i tog leta trebalo je da polaže završni test. I pored negodovanja, koje joj se jasno ogledalo u mirnim, smeđim očima, izgledala je tako poželjno da Kain u magnovenju oseti želju da je zagrli i povuče je natrag sa sobom u krevet.
     Na žalost, imajući u vidu u kakvom je Eli raspoloženju, nije bilo gore stvari koju bi mogao da uradi. Posegnuo je jedva primetno, pruživši jednu ruku, i krčag sa vodom na stolu u kućici se podiže i dolebde do njega. Pio je mnogo i na dušak, zastajući da mu se stomak umiri od hladne vode, i opet pio.
     "Kaine, morala sam da učim. Izlazim na test iz tri predmeta u Prv-Dan. Što je još gore, Alber me testira. Ti to znaš."
     Vladar Alber je bio član vladajućeg Suda; on, Logan i vladar Gabrijel jedini su se, od svih članova Suda, iole interesovali za Akademiju. Alberovo interesovanje je, izgleda, bio uglavnom u negativnom smislu; ako je ikada kazao ma šta dobro o Akademiji ili nekom njenom studentu, to nije stiglo do Kainovih ušiju.
     Kain klimnu i istog časa zažali što je to uradio. "Svakako. Ali ja nisam morao da učim, i otišao sam na zabavu. Šta tu ima lošeg?" Eli mu nije odgovorila. "Koliko je sati?"
     Eline trepavice se malo spustiše. Ispružila je ruku, da pošalje telepatsku vezu kojom su studenti saznavali koje je doba dana. Ideja da se dan podeli na delove - sate, kako su ih vladari nazivali, deset u jednom danu - Kainu je bila dobro poznata, iako ne u izrazima koje su upotrebljavali vladari. Njihova opsednutost vremenom bila je jedna od mnogobrojnih stvari koje su Kainu delovale izuzetno strano i neshvatljivo. Loša je već bila i sama njihova potreba za satima, ali sati su se cepkali u minute, stotinu u jednom satu, a minuti su, opet, bili iscepkani u po stotinu smešnih, sićušnih stvari koje su se zvale sekunde. "Prema telepatskoj vezi... 4:84:74. Tek što nije podne. Jesi li toliko mamuran da ne možeš čak ni da čuješ koliko je sati?"
     "Bestraga." Kain se napravi da nije čuo njeno pitanje i udahnu vazduh duboko i polako, da kiseonikom ispuni svoj krvotok. "Obećao sam Logi da ću se postarati da svoj čas održi na vreme. Ali zaboravio sam da zatražim buđenje."
     Glas joj je bio veoma miran. "Opet si s njim izašao, sinoć?"
     "Da. Pa šta onda?" Kain je ipak uspeo da stane na noge i sada je zamišljeno posmatrao ogromni put koji će morati da prevali da bi stigao do tuša. Posle pet godina provedenih u Skupštini, tuš, sa toplom i hladnom tekućom vodom, više nije izgledao kao neka naročita raskoš; bio je samo deo svakodnevnice, koji je sada, u ovom trenutku, bio tako daleko da nije predstavljao udobnost.
     "Taj vladar", reče ona mirno, "sramota je za svoj rod."
     Kain klimnu. Glava ipak nije pretila da mu se potpuno odvoji od tela. "I jeste. Ali je drugar i po."
     "Šta li si samo našao u njemu?"
     "U vladaru koji ima smisla za humor? Još pitaš?"
     "A šta je on, uzgred rečeno, našao u tebi? Kako se to tako odjednom zainteresovao?"
     "Ne znam", odvrati Kain, što je, sve u svemu, bila istina. Slutio je, ipak, nešto što ga je toliko zabrinjavalo koliko je uopšte sebi dopuštao da se brine.
     Eli uzdahnu. Poticala je iz jedne zemljoposedničke porodice u Turinu; bila je više od Kaina svesna razlika u klasama i vodila je računa o njima. Kain joj nikada nije pričao o svom detinjstvu, a ona ga nikada nije istinski ni zapitala. Pretpostavljao je da zna da je njegov položaj u društvu - ili bivši položaj - znatno ispod njenog, iako su sada oboje, kao studenti Akademije, ušli u tako visoku klasu kakvu nijedan radnik nije mogao da se nada da će dostići. Studenti Akademije, kad bi pali na završnom testu - a uvek su padali - obično bi dobijali službu u administraciji: učitelja, advokata, ubirača poreza, mesto na kojima su vladari više voleli da zaposle, kad god je bilo moguće, nekog od visoko obrazovanih studenata Akademije, a ne često nepismenog radnika, kakvog su uglavnom mogli naći u Dolini. "Kaine, ti imaš izgleda da položiš završni test."
     "Koliko i svi ostali."
     "Nije istina, i ti to znaš. Gotovo ga niko do sada nije položio - nisam čula da se ma kada to desilo, a studenti koji su već bili tu kad sam došla takođe nisu nikada čuli za to. Ali ti si drugačiji. Ti bi mogao da uspeš, Kaine. Nemoj upropastiti dragocenu priliku time što ćeš se svađati sa ljudima."
     "Misliš na vladara Albera." Kain napravi jedan nepristojni pokret rukom. "Eto, tako ja mislim o Alberu. On ne voli da vidi da se radnici druže sa vladarima; ne bi trebalo da bude sudija u Zlatnoj reci. Hoćeš li biti ljubazna da mi opereš leđa?"
     "Neću."
     Kain sleže ramenima, pažljivo i u pravoj liniji prođe kroz dvosobnu kućicu, stade ispod tuša i otvori hladnu vodu.

     Eli je već bila otišla kad je Kain izašao ispod tuša, osećajući da će možda ipak preživeti, a pomalo se nadajući i da neće. Obukao se srazmerno brzo, imajući u vidu okolnosti, navukao par čizama koje mu je poklonila vladarka Selena, izašao iz kućice i počeo da korača uzbrdo, kroz grad Skupštinu, u pravcu imanja vladara Loge.
     Skupština je, početkom 1200-tih, bila grad na vrhuncu slave. Nikada neće biti ni veći, ni mirniji, ni delotvorniji. Više od dvesta hiljada osoba - oko četrdeset hiljada vladara, i odgovarajući broj radnika - živelo je u njegovim granicama. Singer, na obali jezera T'Pau, bio je jedno drugo mesto na kugli zemaljskoj gde su vladari živeli u znatnijem broju; oko pet hiljada ih je od tog grada napravilo sebi dom.
     Skupština je bila grad koji su vladari izgradili za sebe; ništa u njemu nije postojalo a da na neki način nije zadovoljavalo njihove potrebe. Izuzev, u manjoj meri, grada Singera, u celoj Dolini vladara nije bilo grada koji bi se s njim mogao meriti po slavi i lepoti, građevinama od belog mermera sa crnim ivicama, sjajnim srebrnim ili platinskim fasadama, ulicama od feroasfalta, i negovanim travnjacima. U Skupštini je bilo i dvadesetospratnica, koje su se poput divova nadnosile nad ostale. Njene bolnice su bile čuvene po dobrom lečenju; radnici višeg društvenog položaja, širom Doline, dolazili su da se u njemu leče.
     Akademija, škola osnovana da bi se pronalazilo i dalje razvijalo psihički obdareno radničko stanovništvo Doline, beležila je sve veće uspehe sa svakom proteklom decenijom. Studenti, najbolji među postojećim radničkim stanovništvom, dolazili su u nju, učili i bili vraćani iz nje među radnike sa novostečenim visokim položajem u društvu; dovoljno bogati da rađaju mnogo dece, bez teškoća da ih izdržavaju, i na taj način, tokom vekova, podignu opšti genetski nivo Doline. U suštini, to je bio program za odabiranje i odgajanje radnika, iako je moguće da većina vladara nije o njemu mislila na taj način, a sigurno je da oni koji jesu, nisu svojim studentima hteli da ga prikažu takvim. Posle samoubistva genetskog inženjera T'Pau, vladari su izgubili najveći deo onoga što su znali o genetskom inženjeringu; i zato nisu mogli da tim putem uzdignu radnike do svog nivoa. Pošto su imali jedan par hromozoma više, nisu mogli ni da se razmnožavaju sa radnicima i tako ih unaprede, deleći s njima svoje genetsko nasleđe.
     I zato su, kroz prefinjeni metod Akademije, odgajali radnike, baš kao što se odgajaju konji.
     Program se zasnivao na zdravim eugenskim principima; zato vladari nisu bili mnogo iznenađeni kada su otkrili, tokom vekova, da zaista deluje. U nekim područjima su radnici koji su studirali na Akademiji već bili stigli blizu toga da nadmaše vladare; bilo je radnika koji su, na primer, čitali misli i predskazivali budućnost bolje nego što su Gospodari Svetlosti ikada bili sposobni da to rade.
     I tada, u samo praskozorje trinaestog veka posle Ognja, vladarka Selena im je dovela najobdarenijeg studenta kojeg je Akademija ikada imala. Mnogim vladarima se učinilo da je vrhunac sna bio na putu da se ostvari; pojavio se radnik toliko moćan, toliko blizu da postigne Svetlost, da se lako moglo dogoditi da položi završni test.
     A ako i ne uspe, njegova deca sigurno hoće.
     Naravno, mogli su da znaju da Kain od Istmarča nikada neće imati dece.

     Pregradno polje se rasulo.
     "Dobro jutro, Tea."
     Logina služavka učtivo ispravi Kaina. "Dobro popodne, mladi gospodine Kaine. Jeste li došli po gospodara Logu?"
     "Jesam, Tea. Zamolio me je da se postaram da stigne na vreme na svoj čas u 5:50."
     Ona klimnu. "Onda ste, znači, stigli tačno kad treba, mladi gospodine Kaine." Provela ga je kroz predvorje i niz kratko stepenište do Loginog pećinastog prebivališta. To je bila prva vladarska kuća koju je posetio i još jedna od malobrojnih. Prvih nekoliko puta kad je prolazio kroz Logino imanje Kain je bivao naizmenično zaprepašćen obiljem i besan zbog rasipništva - sve to samo za jednog čoveka - ali posle prvih nekoliko poseta to osećanje je u njemu izbledelo, i danas jedva da ga je primetio.
     Vladar Loga ležao je ispružen na postelji licem naniže, go i obamro. Na postelji nije bilo čaršava i ćebeta, samo razapeti krzneni prekrivač na kome je on ležao. Kamin, nedaleko od kreveta i pokriven rešetkom tako da varnice ne mogu da padnu na krzno, održavao je toplotu u sobi. Sva moguća oružja, od najprimitivnijih do onih koja su se zaista upotrebljavala u kasnijim Ognjenim ratovima, visila su po zidovima u varvarskom sjaju: prilagodljivi laseri, minobacači i ošamučivači mešali su se sa kopljima, mačevima i noževima, teškim kopljima i bolama i topuzima. Kain je viđao kako se drugi vladari, bukvalno, fizički razbole posle kratkog boravka u toj sobi.
     Loga malčice okrenu glavu i otvori jedno, strahovito zakrvavljeno oko na odjek Kainovih koraka po uglačanim, mermernim pločicama. "Za ime Svetlosti, koliko je sati?"
     Kain gotovo da nije morao ni da oslušne da bi čuo otkucaje u umu, telepatsku emisiju koja je postojala zato da bude sigurno da studenti neće zadocnjavati na časove. "5:22, Logha. Trebalo bi da držiš predavanje u pola šest."
     "Oh, ne mogu. Mrtav sam."
     Kain potvrdi. "I ja sam tako mislio, odmah posle buđenja. Na žalost, ispostavilo se da sam živ. Bojim se da si i ti."
     Riđokosom se ova pomisao očevidno nije nimalo dopala. "Da, imaš pravo." On poče da mrda ustima, kao da u njima ima nečega. "Možda sam živ, ali u ustima mi ima nešto mrtvo. Šta smo mi ono sinoć pili?"
     "Ne sećam se. Nekakav gazirani viski." Kain se strese. "Bilo je slatko."
     "Šta ćeš ti ovde?"
     "Imaš čas", ponovi Kain. "U pola šest."
     "Sećam se. Zamolio sam te da dođeš po mene." Uz ogromni napor Loga se prevrnu na leđa i ostade tako, buljeći u tavanicu. "Imam i drugi, u 6:50, proklet da je. Dobro." Pogled mu je bio čudno nepomičan, kao kod slepog čoveka. "Ti ćeš morati da održiš čas u 5:30. Jako mi je loše. Ja ću održati onaj u 6:50 - to nisu čak ni studenti Akademije, samo ratnici iz Singera, koji su došli da nauče borbu golim rukama."
     "Borbu golim rukama?" učtivo ponovi Kain.
     "Da." Tavanica mora da je bila izuzetno privlačna. "Ti, naravno, pojma nemaš o borbi golim rukama."
     "Ni najmanjeg", ljubazno odvrati Kain. "Gde bih tako nešto i mogao da naučim, u onoj selendri Istmarču?"
     "Naravno." Loga opet zatvori oči. "Svetlost mi sijala na reči, Kaine, ti si prvi koji me je u poslednjih pet stotina godina napio tako da padnem pod sto."
     "Uh..." Kain malo nakrivi glavu, pokušavajući da se seti razgovora koji je vodio sa jednim studentom, pre nekoliko godina. Bilo je to nešto o..." Mislim da neću moći da držim čas umesto tebe, Loga."
     "Zašto, do đavola, ne bi?"
     "Loga, ja sam student, radnik, nisam vladar. Akademija je stara sedam stotina godina; za sve to vreme, da li se ikada dogodilo da neki student drži predavanje, iz ma kog predmeta?"
     "Hmmm." Loga nije nijednom, pomisli Kain, trepnuo od kad je otvorio oči. "To ti je dobro pitanje. Dečko po imenu Levin ili tako nekako održao je jedno predavanje pre sto osamdeset ili devedeset godina. O samohipnozi. Smesta su ga izjurili sa Akademije."
     "Eto, vidiš."
     "Oh, ne zato što je bio radnik, Kaine, već zato što je veoma loše predavao." Loga zavrte glavom, sećajući se. "Bilo je neverovatno. Izuzetno loše."
     "O čemu je ovo predavanje, Loga?"
     "O telekinezi." Loga se prevrte na bok i podboči glavu na lakat. "Nauči tu malu kopilad kako da varaju na kocki."
     Kain oseti neku prazninu u trbušnoj duplji. "Malu kopilad?" Koliko im je godina, Loga?"
     "Sedam, osam. Ne, zaista ne mogu danas, Kaine. Sve te nevine, razrogačene okice..." Logu izdade glas, a kad je opet progovorio, glas mu je bio čvrst. "Ne. Ne mogu. Zaista ne mogu. Mrzim decu."
     Kain uzdahnu. "Loga, ti bolje umeš sa decom od večine drugih vladara kojeg znam."
     "Je l' da? Pa, samo zato što znaju da ih mrzim, i ja znam da ona mrze mene. Tako je naš odnos na pravoj osnovi, i zato se slažemo."
     "Loga, ja zaista..."
     "Kaine." Reč je bila zapovednička. Bez ikakvog izraza na licu, Kain pogleda u zakrvavljene, plave oči. "Kaine, ja te ne molim. Odlazi i održi moj čas."
     "E, baš si rešio da izazivaš Albera, zar ne?" Loga klonu natrag na postelju, raširenih ruku i nogu i ne odgovori. "Dobro", mirno prihvati Kain, "ali čisto zbog mene samog, iskreno se nadam da imaš makar i nejasnu, uopštenu predstavu o tome šta ćeš kad zagusti. U redu?"
     "Ti si jedno grozno, samoživo stvorenje. Kaine. Idi."
     "Da, zaista smo veoma slični", složi se Kain. Imao je još to zadovoljstvo da vidi kako je preko Loginog lica za trenutak preleteo drugačiji izraz, a onda je otišao.

     Ležali su zajedno u krevetu u Elijaninoj kolibi, ne vodeći ljubav, samo se grčeći da im bude toplije. Kain je potpuno zatvorio um, tako da mu se činilo da opaža svet oko sebe kroz više slojeva debelog stakla. Bio je primoran da tako uradi, samo zato da bi mogao da zaspi; Eli se brinula zbog problema koji je imao sa Alberom, kao da brigom može nešto učiniti. Brbljanje njenih misli, koje se bez prestanka okretalo kao vodenica, bilo je u suštini i neprijatno; a nije mnogo bolja bila ni njena stalna potreba da odgovori.
     Kain joj se najzad nežno obrati. "Eli, hoćeš li, molim te, da zavežeš? Nisam ni ja siguran šta Loga namerava, ali siguran sam da nijedno od nas neće noćas to uspeti da odgonetne."
     "Kaine, nisi video kako je Alber večeras izgledao kada je čuo da ti držiš čas umesto Loge. Ovde sam od svoje devete godine, Kaine, i nikada do sada nisam videla da neko od njih pobesni. Prosto, ne rade to kada su nama na vidiku."
     "Da, znam."
     "Kaine."
     "Eli." On spusti glas. "Slušaj. Niko mi neće skinuti glavu zato što sam poslušao naređenje. Možda će me poslati kući, a to nije kraj sveta; voleo bih da opet vidim sestrice, a da li sam zvanično završio školovanje ili ne, nema mnogo značaja. Sa onim što sam ovde naučio mogu ujahati u bilo koje selo ili grad u Dolini - ubrajajući tu i tvoj rodni grad, Eli - i za deset godina ću već upravljati njime. Prema tome, šta mi se najgore može dogoditi? Da me izbace, mislim, a to će se gotovo sigurno desiti, bez obzira na ovo sada, kad budem pao na Završnom testu. A najbolje? Loga će možda istisnuti Albera iz svakodnevnog rada na Akademiji; nadam se da je to bila njegova namera. U svakom slučaju, mi sada, u ovom trenutku, ne možemo ništa da uradimo. I zato, hajde da spavamo."
     Eli je ćutala još samo za trenutak, a onda dreknu: "Kaine, kazala sam ti da se kloniš Loge! Nije dobro umešati se među vladare kada se svađaju. Tako su blagi i nežni sve prokleto vreme, da radnici ne shvataju koliko su u suštini bezobzirni. I tako lepo postupaju s nama, s nekima od nas - naročito s onima koji..." ona poče malo da muca "... ne potiču iz veoma visoke društvene klase, da radnici zaborave da smo mi ovde zbog njih, a ne obratno."
     Kain se zakikota u mraku. "Eli, hoćeš da kažeš da sam naivan?"
     "Kaine, ne smeš im verovati, ne smeš verovati Logi."
     Kain se prevrnu na stranu i ovlaš pređe rukom preko njenog golog tela. "Kaži, ne boj se. Jednoga dana, Eli, ispričaću ti o mom učitelju Lukasu."
     "Lukas... pominjao si ga. Bio je pevač u Istmarču?"
     "Da. Mislim da bi mu se dopala, i da bi se i on tebi dopao, da ste se sreli. Kada oboje odemo odavde, hoćeš li poći sa mnom u Istmarč, da te upoznam s njim? Vas dvoje ste mi najvažniji od svih ljudi na svetu."
     "Možda." Ležala je veoma mirno. "Kaine, da li me voliš?"
     Kain uzdahnu. "Ne znam. Nisam siguran da znam šta je to. Ti si mi veoma važna."
     "Znam."
     Kain spusti usne na njene, prevuče joj jezikom preko usana. "Hoćeš li poći sa mnom u Istmarč?"
     Elijana je dugo ćutala. "Da sačekamo dok ne dođe taj trenutak, Kaine. Svašta se može dogoditi."
     "Hoćeš li", prošapta on, "poći sa mnom gde god budem išao?"
     Žena nije oklevala ni trenutka. "Pitaj me opet, Kaine, kad budeš položio Završni test."
     Usamljen u postelji s njom, Kain se okrenu na bok, licem na drugu stranu. U sledećem trenutku osetio je toplotu njenog tela koje mu se pripijalo uz leđa i njen vreli dah na potiljku.
     Zaspao je, i nije zapamtio šta je sanjao.

     Kain je morao da se prijavi na ulazu u bolnicu pre nego što su ga pustili da prođe kroz zgradu do vrata iza žive ograde, koja je okruživala bolnicu.
     "Dobro jutro, Kaine", pozdravi ga radnica koja je stražarila na ulazu. Bila je to lepuškasta, smeđokosa devojka čiji naglasak Kain nije mogao da veže za neko određeno mesto; tek odskora je preuzela tu službu od jedne starije žene po imenu Patra, i Kain još nije saznao kako se devojka zove. Završila je sa kucanjem njegovog imena na tastaturi koja je bila sastavni deo njenog radnog stola, podigla pogled i nasmešila mu se. "Možete ući. Ceo dan je uzbuđen, čeka vas."
     Kain se nasmeši. "Sigurno". On podiže uvis kesicu koju je nosio u ruci. "Slatkiši. Može li, ili je na lekovima?"
     Devojka opet obori pogled na terminal svog računara. "Nema problema. Neće uzimati lekove još dva dana."
     Kain joj se zahvali i vrati se.
     U Skupštini je bilo osam bolnica; svih ovih godina koje je proveo u Skupštini Kain im nije naučio imena. Svaka se zvala po nekom vladaru koji je poginuo u nekom od raznoraznih ratova dok su vladari učvršćivali svoju vlast nad Zemljom.
     Prva bolnica čije je ime naučio, i jedina čije je ime pamtio, mnogo decenija kasnije, bila je Memorijalna bolnica Makena za neuropsihička istraživanja. Bila je to jedna od najstarijih zgrada u Skupštini; Kain je mogao da pogodi po natpisu iznad vrata, gde je ime bolnice bilo ispisano na dva načina, na zajedničkom jeziku u starom jeziku, a angliska verzija se nalazila iznad natpisa na zajedničkom jeziku.
     Kain je dolazio u tu bolnicu svakog Prv-dana, sve vreme svog boravka u Skupštini, da poseti Mišu.
     Miša je radio u bolničkim vrtovima. Bio je, što Kaina nije iznenadilo, odličan baštovan; deda Garet bi sigurno bio zadovoljan njime.
     Bio je, takođe, sasvim priprost.
     Miša je bio na kolenima, okrenut leđima Kainu, kada je ovaj ušao da ga poseti tog Prv-dana, i plevio između jednakih laserom poravnatih redova cveća. Pevušio je kroz zube pesmicu koju je naučio od Kaina, a koju Kain, opet, beše naučio od Lukasa. Kain zastade na travnjaku koji se protezao s obe strane vrta, posmatrajući Mišu kako plevi. Bilo je trenutaka kada je zavideo starijem bratu. Nije se sasvim dobro sećao Miše kakav je bio pre one nesreće, i zato nije imao nikakvo poređenje sa njim kakav je sada; ali ono što je Miša postao bio je toliko srećan čovek, da Kain nije sreo srećnijeg. Telo mu je starilo, ali ne i um.
     Uvek bi se obradovao kad vidi Kaina.
     Miša je završio plevljenje na tom delu i pokupio iščupani korov da ga stavi u malu platnenu vrećicu obešenu o pojas. Pri tom je podigao pogled i ugledao Kaina. Lice mu se odmah razvuče u široki osmeh. "Kaine!"
     Kain uzvrati Miši osmeh, priđe mu i zagrli ga. U početku je morao da se navikava da to radi; radnici u bolnici su čvrsto verovali da bolesnike treba grliti i dodirivati što je češće moguće. Skoro cele prve godine svog boravka u Skupštini, Kain nije bio u stanju da natera sebe da grli poludelog starijeg brata, kao što su oni tražili od njega, i zato je Miša postao uplašen i depresivan; zbog nečega je Miša uvek mislio da je Kain nezadovoljan njim.
     Na Kainove veliko iznenađenje, Miša ga je odmah prepoznao kad je prvi put došao da ga poseti; osam godina koliko je proteklo između Marikove smrti i Kainovog dolaska na Akademiju za njega kao da nije postojalo.
     Kain se oprezno oslobodi Mišinog zagrljaja. "Ćao, Mišo. Kako se danas osećaš?"
     Miša nije prestajao da se smeši. "Danas odlično, Kaine. Danas je vladarka Kalandra došla i uzela neko cveće koje sam joj odgajio. Da li je tata došao s tobom?"
     Jednom i samo jednom, Kain je pokušao da objasni Miši da je Marik mrtav. "Nije, Mišo. Tata je poručio da se danas brineš o svom vrtu; on je morao u ribolov. Verovatno će doći iduće nedelje."
     Miša je za trenutak izgledao razočaran, a onda se opet nasmeši. "Opet." Iduća nedelja je bila toliko daleko da je Kain znao da će zaboraviti njegov odgovor do sledeće posete. "Jesi li došao da ručaš sa mnom?"
     "Na žalost nisam", odgovori Kain, praveći se nevešt. "Mislim da će me potražiti vladar Loga."
     Mišino lice se opusti. "Oh." Kain se nasmeši na tužni i pretužni izraz bratovljenog lica i pruži mu kesu koju je doneo. Miša je, izgleda, tek tada primetio kesu. "Bombone?" Gledao je Kaina sa izrazom koji je bio gotovo sumnjičav, otvorio kesu i pogledao unutra. "Čokolade? Oh, Kaine, baš ti hvala!" I on se obisnu Kainu oko vrata.
     "Hej, dosta." Kain se, s osmehom, oslobodi. "Spremao si se da mi pokažeš male ruže koje si zasadio, sećaš se? Obećao si."
     Miša vatreno potvrdi glavom. "Da, sećam se." Uzeo je Kaina za ruku, kao dete, i zajedno siđoše niz stazu koja je vodila kroz park iza bolnice.

     "Pametan čovek", čuo je jednom Kain jednog trgovca da kaže u Kepardovoj krčmi, "ne kocka se u Zlatnoj reci." U ono vreme ta primedba mu ništa nije kazivala; međutim, ubrzo posle dolaska u Skupštinu, postalo mu je jasno. Kain je umeo da natera kocku da padne kako on hoće, umeo je da vidi karte s one druge strane. To je važilo i za mnoge druge studente Akademije, i za većinu vladara. Vladar je, pored toga, ako se valjano napije, bio sposoban da jednom mišlju uništi krčmu. Gotovo da nije godišnjeg doba u kome neka krčma ne bi stradala na taj način. Molba vlasnika krčme Sudu obično je bila dovoljna da se krčma ponovo izgradi; ali nije bilo nadoknade za gubitke koje je vlasnik krčme imao dok je ona stajala srušena.
     Zlatna reka je bila na samo dvadeset minuta putovanja vozom na jednoj šini kroz pobrđe Crnih planina. U njoj je živelo četrdeset pet hiljada radnika, i tih četrdeset pet hiljada radnika su se često ubrajali, zajedno sa radnicima Skupštine, u jednu skupinu radnika koji su bili namenjeni da služe vladarima; svejedno, Zlatna reka je bila grad za sebe.
     Ta dva grada su se razlikovala kao noć i dan; Zlatna reka je bio grad u kojem su živeli samo radnici - u njemu nisu stanovali vladari - i premda je bila čistija i bogatija od većine radničkih gradova, nije se mogla ni uporediti sa ulickanom čistoćom i negovanim vrtovima grada gore na planini.
     Zlatna reka bi bila skoro sat jahanja iz Skupštine, sve vreme niz brdo, da je uopšte bilo moguće da se do nje stigne na taj način. Iz Skupštine, nije; jedan od nekoliko primeraka još aktivne mašinske tehnologije koje je Kain imao priliku da vidi, malen voz na jednoj šini, povezivao je dva grada. Putovanje od Skupštine do Zlatne reke, potpomognuto silom teže, trajalo je samo dvadeset minuta. Put uzbrdo trajao je gotovo dvostruko duže, i to ne samo zbog sile teže. Na putu nizbrdo vagoni na jednoj šini bili su uglavnom opterećeni samo putnicima. Na putu uzbrdo, nekih petnaestak puta dnevno, vagoni su bili natovareni do vrha hranom iz zemljoradničkih gradića iz čitavog južnog dela Doline. Skupština nije odgajala vlastitu hranu.
     Posle više od pet godina provedenih u Skupštini, Kain jedva da je primećivao stotine načina na koje se taj grad bitno razlikovao od bilo kog drugog na licu Zemlje - izuzev kada je na kratko dolazio u Zlatnu reku. Prvo što mu je privlačilo pažnju kad se iskrca sa voza bio je miris; kuvanja hrane, jedva primetan smrad prašine u vazduhu, i drugi, manje prijatni smradovi - niko, naravno, nikada nije mokrio na ulici u gradu Skupštini. I posle pet godina, u Skupštini se nije osećao kod kuće; u Zlatnoj reci smesta se opuštao. Mesto je ličilo na Istmarč, samo povećan - osam krčmi, i dve krčme koje se zovu restorani, što je značilo da se u njima isključivo služila hrana onima koji su bili lenji da kuvaju za sebe.
     Među koje se mogao ubrojati i Kain.
     Krenuo je niz ulicu Prospers, krivudavu ulicu ni nalik onima u Skupštini, pravim kao strela, koje su vodile ka severu ili jugu, istoku ili zapadu, ali nikad u oba pravca istovremeno. Ulica Prospers je započinjala u predgrađu, gde se završavala ona jednošinska pruga iz Skupštine, i vodila u obliku džinovske petlje oko većine predgrađa Zlatne reke pre nego što polako iščezne duž obala potočića koji je bio, tako daleko na jugu, sve što je preostalo od moćne reke Almandar. Kain nije bio daleko ni od Semjuelsove krčme ni od Aninog restorana, i upravo je pokušavao da izabere, kad je osetio laki poremećaj stvarnosti; u sledećem trenutku osetio je nalet vetrića, i vladar Loga se pojavio na ulici pored njega. Najveći broj, iako ni izdaleka ne svi radnici koji su se zatekli na ulici, brzo su klekli kada se Loga pojavio i krenuli dalje svojim poslom.
     Kain samo reče: "Zdravo, Loga. Večera?"
     "Dabome." Riđokosi se osvrnu oko sebe; dugačka kosa mu je bila vezana u pletenicu koja mu je dopirala do ramena, i pokretala se zajedno s njim. "Kod Ane? Nisam tamo jeo već nekoliko godina." Kad vladar kaže nekoliko godina, to znači bilo koje vreme počev od tog trenutka pa do onog koje je prethodilo rođenju Kainovih roditelja. U stvari, u Zlatnoj reci je vladao običaj koji nije imao snagu zakona u pravom smislu te reči - da firme ne menjaju ime kad promene vlasnika; vladarima je smetalo kad ne bi, tragajući za nekim mestom na kome nisu bili sto godina, mogli da ga nađu zato što je promenilo ime.
     Ušli su i bili odvedeni do stola u dnu sale, gde je Kain obično sedeo. Osvetljenje je bilo prigušeno, što se Kainu najviše dopadalo, i stalni posetioci su bili na tako lošem glasu da nisu pravili neprijatnosti jedni drugima.
     "Znaš", zamišljeno reče Loga, dok su išli ka stolu, "čini mi se da sam jednom spalio ovo mesto."
     "Ne sećaš se?"
     Loga sleže ramenima. "Na žalost, ne. Bilo je to dosta davno. I bilo je slučajno, ako je ovo to isto mesto."
     Kad su seli i naručili, i kad su im doneli pivo, Loga reče veselo: "Verovatno želiš da neko vreme zaobilaziš Albera?"
     "Odlično."
     "Srećom", nastavi Loga, "neće ti biti teško. Premešten je, potpuno van Akademije. Uredio sam da ga pošalju u Biblioteku."
     "Oh?" Kain malo razmisli. Biblioteka je sadržavala prikupljeno znanje vladara, sve što su ikada saznali ili već znali. Neki studenti su se odlučivali da argatuju u njoj, posle padanja na Završnom testu, radije nego da potpuno napuste Skupštinu. To je bio jedini način da student koji je pao na Završnom testu ostane u Skupštini. Izbor je bio za sva vremena; radnik ili radnica koji bi jednom dobili pristup dokumentima u Biblioteci nisu se više mogli vratiti kući. Vladari to nisu dozvoljavali. "Kako si uspeo?"
     "Dokazao sam da Alber ne služi najboljim interesima Akademije - da je emotivno zarobljen poslom, da se tako izrazim. Mi smo se, zajedno sa svojim pristalicama, sinoć provodili kao ludi natežući se u Domu."
     "Čestitam."
     Osmeh na Loginom licu nestade. "Kaine, koji ti je vrag? Imao sam prilično jasan utisak da ne mariš mnogo za Albera. Znam da on tebe nije voleo."
     "Taj me čovek mrzi", mirno odvrati Kain.
     "Mrzi i mene", pobuni se Loga. "Zar se to ne računa?"
     Kain se protiv volje nasmeši. "Pa, ne baš mnogo." Osmeh mu se, međutim, brzo ugasi i on planu. "Do đavola, Loga, divno je što si se rešio Albera. Ali zar si baš mene morao da upotrebiš za to? Još piva", doviknu on konobarici u prolazu.
     "Jesam." Loga je gledao u Kaina široko otvorenih očiju i sa pogledom nevinosti, koji je gotovo uspeo da održi. "Kaine, ti si jedini student na Akademiji kome sam mogao da poverim jedan čas, i onda da branim svoj izbor i budem očevidno u pravu, jer si obdaren koliko i svaki vladar. Ne postoji zakon koji zabranjuje da radnici drže nastavu, samo običaj, jer se oni unapred smatraju nesposobnim za to. Hteo sam da prekršim običaj i napravim presedan - da se nastavnički položaj dodeljuje čoveku ne zato što je vladar, već zato što je sposoban - i juče smo to i uspeli."
     Kain iskapi kriglu do kraja u trenutku kad mu konobarica stavi sledeću pored lakta. "Pokušaj da ne zaboravljaš, molim te, da sam ja samo radnik. Za ime Svetlosti, Loga, nisu mi potrebni neprijatelji kao što je Alber. Ti - ti si njemu ravan, čak i bolji od njega. Ja sam samo običan radnik zbog kojeg je izgubio posao."
     Loga sleže ramenima. "Šta ti može?" On se nasmeši Kainu. "Hajde, razmisli malo. Više ga nema na Akademiji, a teško da će te goniti i napasti, kao da je i sam samo običan radnik."
     "A kada izađem sa Akademije? Sad ćeš mi još i reći da svaki posao koji dobijem, sudije ili poslanika, neće pre toga ići na odobrenje Suda?"
     Loga mu dugo nije odgovarao. Dođe im i hrana, još cvrčeći odresci u drvenim činijicama, sa toplim hlebom i zapečenim pasuljem. Kain je sedeo preko puta Loge, netremice gledajući u vladara. Devojka koja im je donela hranu se udalji, i Loga najzad progovori. "Istina je. Ako budeš postavljen za sudiju ili poslanika, to će morati da odobri Sud u punom sastavu, i naravno, Alber će se suprotstaviti tvom postavljenju."
     Kain podiže jednu obrvu. "Ako?"
     "Ponekad", veselo i ljubazno nastavi Loga, "kad pokušavaš da budeš sarkastičan, podsetiš me na radnika koga sam jednom poznavao, jednog mog studenta sa Akademije. Danas je sigurno već starac."
     "Zaista?" Kain kao da je prihvatio razgovor. "Je li me ti to hvališ?"
     "Na neki način." Svetle, plave oči pozivale su Kaina da prihvati šalu. "Znaš li ko me je takođe podsećao na tog studenta?"
     Kain nije osetio da okleva. "Ko?"
     Loga mu uputi široki osmeh. "Pa, naravno, Lukas."
     "Lukas? Ne poznajem nikakvog Lukasa?"
     "Bio sam u Istmarču, Kaine. Turobno mesto."
     "Istmarč? Ja nisam... a, misliš na pevača. Je l' na njega misliš?"
     "Da, Kaine, na tvog prijatelja." Loga se zakikota. "Bio je već otišao, naravno, kad sam ja stigao. Kazali su mi da je otišao iz Istmarča otprilike godinu dana pošto si ti otišao na Akademiju. Dovoljno dugo da niko osim tvoje majke ne poveže ta dva događaja. Kaine, opisao sam svog nekadašnjeg studenta tim ljudima, svog nekadašnjeg studenta Artemisa, i znaš li ti da su se svi do poslednjeg radnika složili da je to opis pevača Lukasa."
     "Bojim se da nisi pogodio. Kažeš taj Artemis". Kain namerno pogrešno izgovori njegovo ime, isto kao i Loga, sa naglaskom na e - "sada treba da je već starac. Loga, Lukas je bio mlad čovek. Tridesetak ili tako nekako, kad sam ga poslednji put video."
     Loga klimnu, odseče komadić odreska i pojede ga. "Naravno, nije mogao biti isti čovek. Ipak, neverovatna sličnost, a?"
     Kain uze još jedan gutljaj piva. "Možda. Ipak - ti i ja pomalo ličimo jedan na drugog. Kad bih ja obojio kosu u crveno i pustio da mi malo poraste, izašao na sunce da mi koža samo malčice potamni, koliko bi ljudi tamo napolju na tvoj opis reklo: Jeste, to je Kain. To je baš on. Hmmm? Lukas je bio lepotan sa crnom bradom i crnom kosom, tamnom kožom i smeđim očima. Koliko ljudi postoji, Loga, u Semaliji i Turinu, koji odgovaraju tom opisu? Dvadeset hiljada? Pedeset?"
     "Išao sam u Istmarč", odvrati Loga, "i posetio sam tvoju majku. Zašto me ne pitaš kako je ona, umesto da se svađaš tu sa mnom oko tog pevača? Rekao bih da bi većina ljudi radije pitala kako im je porodica."
     "Ne volim svoju majku." Kain se nasmeši. "Kako su mi sestre?"
     Loga se poče smejati kao da je Kain rekao nešto lukavo. "Odlično, zaista su dobro. Hoćeš li da večeras idemo na igranku?
     Kain odmahnu rukom. "Svakako. Zašto da ne?"
     "Odlično. U singeru ima zabava. Ti ćeš poći sa mnom i pravićeš se da si vladar."
     "Kako ti kažeš."
     "Kaine", nastavi Loga, odjednom smrtno ozbiljan, "jedino treba da se brineš zbog Albera kad budeš tražio sebi posao u administrativnim službama. A to će se dogoditi samo ako budeš pao na Završnom testu. Dakle, odgovor na tvoj problem je potpuno jasan."
     Kain je video šta ga čeka. "Nemoj", nastavi on, "pasti na Testu."
     Loga se zakikota i podiže svoju kriglu nalik na zdravicu. "Mudar si ti dečko, Kaine."

     Tokom te noći, Kain se u jednoj prilici našao na stazi oivičenoj drvećem koja je krivudala duž obala jezera T'Pau, pevajući pijano koliko ga grlo nosi. Jedrilice su krstarile jezerom, svetle i kitnjaste u svežem noćnom vazduhu. Posle čitave večeri provedene u situaciji da mu svi ukazuju poštovanje koje prirodno sleduje svakom vladaru, osećao se veoma čudno. Loga ga je vladarima u Singeru predstavio kao sina nekog vladara za koga Kain nikad nije čuo. "Imaš prilično tamne oči - više smeđe nego crne - ali, ipak, sumnjam da će te ma ko pogledati ispod oka." I zaista, vladari su prihvatili Kaina za jednog od svojih, bez ikakve vidljive sumnje.
     Pet godina provedenih u Skupštini ublažile su Kainov istmarčki naglasak; ipak je držao jezik za zubima i nije tražio društvo vladara na zabavi. Imanje na kome se održavala zabava bilo je ogromno, veće od ma kog što ga je Kain video u Skupštini; bilo je smešteno na uzvišici koja je gledala na jezero T'Pau. Kroz ogromne prozore mogao je da vidi kao se na mesečevoj svetlosti uzdiže gromada Velike brane.
     Bilo je to prvi put da je ugledao Branu od kada je otišao iz Istmarča, i sam pogled na nju učinio je da se oseća veoma čudno, nekako udaljeno i zbrkano. Stajao je i posmatrao je sa čašom slatkog, opojnog pića u jednoj ruci; bilo mu je posluženo u kristalnom peharu koji je vredeo koliko i sve što je njegova porodica ikada posedovala. Najzad ga jedna od žena na zabavi uze za ruku, bez i jedne reči, i odvede u jednu od praznih soba. Bila je to mala, nežna žena sa kosom gotovo isto tako crvenom kao i Logina, i sparila se s njim sa toliko energije i mašte da je Kain ostao pijano zaprepašćen.

     Nečiji glas se pridruži Kainovom, stravično neskladno, i on se pažljivo okrenu da pogleda iza sebe. Loga je bio tu, jedva primetno sijajući poslednjim tragovima svetlosti koja ga je tu prenela. Svetlosti i ploveća svetla sa imanja treperila su iza njega. Loga prekinu pesmu usred strofe i pridruži se Kainu. "Kaine, zašto si, do đavola, otišao sa zabave?"
     Kain nije bio iznenađen videći da je Loga gotovo isto toliko pijan koliko i on sam. Govorio je veoma oprezno, da bi jasno izgovarao reči. "Potucao sam se, do đavola. Zašto bih inače ostajao? Oni svi pričaju o stvarima o kojima ja nemam pojma."
     "Potucao si se?" Loga je sa negodovanjem gledao u njega. "Ja nisam, zasad. S kim?"
     Voda je blago zapljuskivala Kainove članke; on iznenađeno spusti pogled i shvati da ulazi u jezero. "Nisam saznao kako se zove. Riđokosa, tako, omanja, lepe grudi, božanstvena stražnjica. Malo je ličila na tebe." Kain zastade. Misli su mu polako priticale. "Pokušavao sam da ne mislim na to."
     "Šta ima lošeg u mom izgledu?"
     "Pa," oprezno odvrati Kain, "ničega... naročito." Noge su mu opet bile mokre, hladne i mokre. Ah, da voda. Ne idi u vodu, oštro naredi sebi u mislima. "Je li ta žena jedna od tvojih potomaka?"
     "Ne, samo... slučajno ličimo." Loga potvrdno klimnu. "Da, tako je, slučajno ličimo. Ja nemam dece, u svakom slučaju ne sa vladarkama."
     Kain je pijano proučavao Logino lice; bili su na opasnom terenu, načeli su temu o kojoj Kain nije trebalo ništa da zna. "Tako rečeno, ispada da imaš decu sa radnicama."
     "Nemam, za sada. Imao sam, davno."
     Kain pusti da mu preko lica pređe zbunjen izraz. "Ne možeš."
     Loga je u nedoumici zurio u Kaina. "Zašto, kog đavola, ne bih mogao?"
     "Vladari i radnici ne mogu da se uzajamno razmnožavaju. Svi to znamo."
     Loga je gledao u Kaina uznemireno. "Ne... sasvim. T'Pauin narod i radnici ne mogu da se uzajamno plode. Ali ja nisam pripadnik naroda T'Pau; mogu da začnem decu sa ženom radnicom, ali ne i sa ženom vladarkom."
     Kain polako zavrte glavom. "Ne razumem."
     "Kaine, šta čini vladara?"
     "Šta čini vladara?" Kain se glasno nasmeja, i smeh mu je zvučao neveselo i cinično. "Ubij me ako znam. To što živite večito? Ili možda, samo to što mi ne živimo večito, što umiremo jer nemamo velemladost?"
     Neka neverovatna sila ga ščepa i tresnu ga o jedno drvo na ivici staze. "Od koga si čuo tu reč?" Kao da ga je pritisla planina; Kain ne bi mogao da se pokrene ni da mu je život zavisio od toga. Loga dreknu. "Od koga?"
     Kain je zurio u Logu, odjednom savršeno istrežnjen, zurio u divljački izraz u očima svog prijatelja. On oprezno izreče poluistinu: "Reč je bila u tvojim mislima, Loga."
     Loga je bio zadihan i sada posmatraše Kaina kao da hoće da mu pročita istinu na licu. Stajao je raskrečenih nogu, držeći rukama Kaina za ramena. Bolelo ga je, sve više; Kain je razmišljao da li da šutne Logu u mošnice, kad se odjenom nađe na slobodi. "Dobro."
     "Loga?"
     Svetlost se prikupila oko njih. "Hajde, hoću da ti pokažem Završni test." Sjaj je bio veoma jak. "Vreme je."

     Materijalizovali su se u potpuno praznoj prostoriji. Maloj četvrtastoj sobi, sa žutom sunčevom bojom na tavanici, crnim zidovima i crnom prostirkom na podu.
     Soba je bila podeljena na dva jednaka dela ogromnom pločom od nekog providnog materijala, koji je svetleo u odnosu na površine poda, zidova i tavanice. Kain se polako osvrnu oko sebe. Iza njega je sijalo pregradno polje; na drugoj strani ploče takođe se nalazio otvor u zidu, ali u njemu nije bilo ni vrata ni pregradnog polja. U sobi nije više bilo ničega. "Gde smo, Loga?"
     "U Skupštini." Loga prevuče rukom preko pregrade. "Ovo je Završni test. Ploča od providnog monokristala. Najčvršćeg materijala za koji divovi znaju."
     "Mislio sam da je najčvršći materijal dijamant."
     "Najtvrđi, da, ali tvrdoća nije isto što i otpornost na pritisak", odgovori Loga, pažljivo izgovarajući svaku reč. "Ne bi ti bilo tako teško da probiješ tanku ploču od dijamanta."
     Kain oprezno dodirnu pregradu. Bila je glatka, gotovo klizava. "Ne shvatam čemu ovo služi."
     Svetlost naglo buknu. Vetar pomilova Kaina u trenutku kad vazduh ulete da ispuni prazan prostor.
     Loga je stajao s druge strane pregrade, gledajući u Kaina sa nedokučivim izrazom na licu. Glas mu je bio izvitoperen pregradnim zidom. "Priđi mi. Đođi kod mene." Bio je položio dlanove na pregradu i priljubio se uz providni zid. "Znaš za velemladost."
     Kain koraknu napred. "Da."
     Login glas je podrhtavao. "Već odavno sam sam. Ti to možeš. Hajde, skoči, Kaine."
     "Loga, pijan sam."
     "Hteo si da znaš šta čini vladara, Kaine? Ovo. To što sam s ove strane. Tu sam, i zato sam vladar." Svetle, plave oči se upiljiše u Kainove sa strahovitom željom. "Ti to možeš, Kaine. Znam da možeš. Skoči." Reči mu neposredno dodirnuše um. Skoči, Kaine, i živećeš večito.
     "Loga..." Ali Kain ne završi ono što je nameravao da kaže, ma šta to bilo; kroz sobu se zavrte Svetlost kao bič i Loga nestade.
     Još dugo je stajao u praznoj sobi, zureći u avetinjsku, gotovo nevidljivu pregradu. Napokon unatraške izađe iz sobe, obre se u jednoj zgradi Akademije u koju još nikada nije imao priliku da uđe, i prođe kroz prazne, odzvanjajuće ulice Skupštine dok najzad ne stiže u svoju kućicu.
     Tu je sedeo, potpuno budan, i razmišljao, i očajnički žudeo da opet razgovara sa Lukasom, ili sa bilo kim ko će mu davati istinite odgovore na pitanja.

     Tog leta Eli je polagala Završni ispit testa i pala, baš kao što su ona i njeni profesori očekivati.
     Nije rekla Kainu da se sprema da polaže; saznao je tek kad je već otišla kući.
     Na svom jastuku u kućici našao je poruku.

     Danas polažem test, a onda se vraćam kući u Soret. Tamo ima jedna škola, i tu ću predavati: zato sam, na kraju krajeva, i došla na Akademiju, da bih naučila nešto čemu vredi podučavati druge. Posle polaganja Testa dođi kod mene, ako budeš hteo. Čekaću te tri godine, i onda ću se udati za nekog drugog. Žao mi je što ne mogu da se oprostim od tebe, ali ne želim da mi poslednja uspomena na tebe bude opraštanje. Osim toga, takve stvari uvek teško padaju. Volim te

     Elijan Temera

     Kain je pročitao poruku, savršeno sretan da se ona ne nada da će ga ikada više opet videti.

     Sedeo je go u tami, u potpunom lotos položaju. Disao je mirno, veoma polako, veoma duboko. Šake su mu počivale na kolenima. Vreli znoj mu je curio niz telo i koža mu je bila veoma osetljiva na dodir.
     Neki glas ga je golicao na robu uma. Sećanje... ali tako stvarno. Glas mu je šaputao, glas u snu ili snoviđenju: Skoči, Kaine. Skoči, i živećeš večito.
     Disanje mu se umiri, uspori još više. Uvlačio je sveži vazduh u pluća; neverovatno dugim, laganim udisajima, unosio je vazduh duboko u sebe. Otkucaji srca su mu se usporili, polako i nežno se složili u ritam koji je odgovarao blaženom udisanju i izdisanju. Glas na rubu njegove svesti utihnu i čitavo biće mu se usredsredi na duboki spokoj, drukčiji od svega što je do tada iskusio.
     Telo mu se odvoji od njega.
     Kain je posegnuo za Svetlošću.
     I zavrištao.
     Zvuk je bio u visokom tonalitetu i podrhtavao je, stravični vrisak koji kao da je zvonio bolom i neuspehom čitavog sveta.
     Dugo nije prestajao.

     Kain se polako vrati svesti, kao da izranja iz velikih vodenih dubina.
     Nije mogao da se pokrene.
     Oko njega su mrmljali glasovi.
     "Za ime Svetlosti, vidiš li šta se dogodilo sa pregradom?"
     Drugi glas - Login? "Jesam li slep? Naravno da vidim. Pazi na noge; krhotine su jako oštre." Zaćutali su; neko dodirnu Kaina. Osetio je kao da dodir dolazi odnekud veoma daleko.
     "Je li živ?"
     Bio je tu i neki bol, veoma dalek.
     "Jedva. Teško je biti siguran, pored ovolike krvi. Mora da je dobio krhotine sa svih strana."
     Treći glas. "Svetlost mi sijala na reči, izgleda kao oni iz poslednje bitke kod Erebiona."
     "Za ime Svetlosti, Loga, šta je moglo ovako da uništi pregradu? Ta prokleta stvar je smrskana."
     Glas je bio veoma odsečan; Login, naravno. "Glupane jedan. On."
     Za trenutak je zavladala tišina. Uništavajuće svestan svoje samoće, Kain oseti da mu je ta tišina dobro došla.
     "A šta bi drugo?" reče Loga smrknuto.
     Potom više nije bilo ni reči, ni zvuka, ni Svetlosti, samo beskrajni bol i praznina i opaki gladni grč u stomaku; nečije ruke ga podigoše i Kain samo jednom kriknu, a onda se spusti u mračne, valovima pokrivene dubine noći bez kraja.

     2.
     Laž je, Kaine, govorio je Lukas, kada se kaže da vladari žive večito. Ne žive; samo žive duže od nas. Ne umiru od starosti ili bolesti, ali to ne znači da uopšte ne umiru. Mogu poginuti nesrećnim slučajem, ili biti ubijeni; većina ih ne poživi duže od četiri do pet vekova pre nego što ih zadesi neka nesreća.
     Šetali su zajedno duž obale velikog, mračnog okeana. Nije bilo sunca, meseca, zvezda; samo ta obala i prigušena, biserno siva svetlost. Voda mu je tiho zapljuskivala stopala.
     Prema tome, ako se smrt ne može zaista izbeći - a ne može - onda je ona samo završetak života, ništa bolje i ništa gore od toga. Eto, Kaine, to je sve što postoji u životu; da ga proživimo što bolje možemo i da hrabro umremo kad nam smrt usledi. Sudbina je ponekad svirepa; ma kako da si mlad, možda je upravo sada taj tvoj trenutak.
     Nastavili su da koračaju, ka još većoj tami koja je ležala dalje niz peskovitu obalu. Koje je ovo mesto? upita najzad Kain.
     Ne znam, odvrati Lukas. Nikada još nisam bio ovde.
     Oh.
     Da se vratimo?
     Kainovi se koraci usporiše, i on stade. Potom se okrenu da pogleda natrag, na put kojim su došli; sivilo je bilo malo ređe u daljini.
     Da, reče on najzad.
     Dobro si izabrao, složi se jednostavno Lukas. Ovde je užasno hladno.

     Nešto kasnije, Kain otvori oči. Bio je neverovatno malaksao; otvaranje očiju iscrplo mu je svu energiju kojom je raspolagao. Ležao je na krevetu u jednoj od soba u bolnici u kojoj je živeo Miša. Prozor u koji je gledao otvarao se u vrtove koje je negovao njegov brat. Po dužini senki shvati da je kasno popodne.
     U sobi su još bila dva čoveka; Miša, koji je mirno sedeo bezizražajnog lica, i vladar Loga, koji je upravo zevao u trenutku kada je Kain otvorio oči. Miša istog časa shvati da se Kain probudio; skočio je sa stolice i kleknuo pored Kainovog kreveta. "Kaine, brinuli smo se za tebe!"
     Loga protrlja oči i nagnu se napred. Nije ustao sa stolice. "Vala i jesmo. Neko vreme samo što nisi izdahnuo." Kain polako okrenu glavu na jastuku da bi video Logu. Glava mu je bila kao planina. "Bilo je veoma čudno", nastavi Loga. "Samo što sam sinoć zadremao, odmah posle ponoći, kad sam se trgao. Znaš, tvoj brat nimalo ne liči na mog studenta Artemisa, ali dok sam se budio, za trenutak mi se učinilo da tu ne sedi tvoj brat, već sam Artemis. Odmah zatim, tvoje disanje je postalo dublje i otkucaji srca ravnomerniji, i znao sam da ćeš ostati živ."
     Kaina je bolelo grlo, toliko ga je bolelo da za trenutak nije bio siguran da će moći da izgovori reči. Kad je konačno uspeo, bilo je to toliko promuklo da nije bio siguran da će ga Loga razumeti. "Odlazi."
     Vladar zavrte glavom. Zašto misliš da sam mu ja neprijatelj, Kaine? Nisam. A nisam ni tvoj. Pokušao sam da se sprijateljim s tobom. Pokušao sam i sa njim.
     Miša je gledao čas u Kaina, čas u vladara. "Kaine? Šta nije u redu?"
     Kain nije uspeo da prikupi snagu da progovori. Odlazi, Loga.
     Kaine, moraćeš da mi odgovoriš.
     Izdao si ga.
     Kaine, prekinuo sam rat. Spasao sam hiljade života, desetine hiljada.
     Svi ti kojima si spasao živote, Loga, zar nisu sada već mrtvi, od starosti?
     Loga šapatom odgovori. "Da."
     Kain pusti da mu kapci opet padnu na oči. Odlazi, Loga. Idi i budi prijatelj s nekim ko neće umreti od toga.
     "Dobro." U Loginom glasu bilo je otvorenog žaljenja koje se moglo čuti čak i kroz prigušujuće slojeve Kainovog bola. "Pretpostavljam da si u pravu. Ko je ikad rekao da je izbor lak?"
     Kain mu ništa ne odgovori. Uskoro je postao svestan da Loge više nema.
     Miša se nagnu nad Kaina čim je Loga izašao. "Lukas", reče on veoma tiho, "kaže da ideš u Biblioteku."
     "Dobro."
     Miša se zavali natrag u stolicu, očevidno zadovoljan što je preneo poruku.
     Kain tiho pozva: "Mišo?"
     "Da?"
     "Drži me za ruku, molim te. Hladno mi je."
     Miša ga iznenađeno pogleda, a onda razvuče usta od čistog oduševljenja. "Dobro." Uzeo je Kainovu ruku u obe svoje.
     Presedeo je tako pored Kaina celu noć.
     Sutradan ujutro, Kain podnese molbu da se zaposli u Biblioteci.

     Proveo je u bolnici dve pune nedelje, nemoćan da ustane iz kreveta. Tokom prvih sedam dana Miša ga je savesno negovao, hranio ga i kupao.
     Vladar koga nikada ranije nije sreo, Loden Almandar, predsednik Suda, došao je da ga obiđe pre nego što su ga otpustili iz bolnice. Iako ga Kain nikada ne beše video, toliko se bio nagledao Lodenovih slika u svojim udžbenicima istorije da ga je odmah prepoznao; Kain se valjano potrudi da ustane iz postelje, da bi mogao da klekne, ali vladareva ruka na ramenu ga spreči. "Nije potrebno, mladiću. Znam da si bolestan." Govorio je zajedničkim jezikom na starinski način, kao neki veoma stari vladari koje je Kain poznavao; upotrebljavao duže oblike reči, bez skraćenica.
     Loden privuče jednu od stolica za posetioce i sede pored Kainove postelje. "Obavestili su me da želiš da radiš u Biblioteci."
     Kainov glas je sada bio već snažniji; nije se bojao da će ga izdati. "Gospodaru, tako je. Voleo bih."
     "Zašto?"
     "Voleo bih da ostanem u Skupštini, gospodaru. Pao sam na Završnom testu."
     Prastari vladar klimnu. "Doista, i jesi." Nije se nasmešio. "Bio je to veoma spektakularan pad, tu sumnje nema, ali, ipak, pad. Radniče Kaine, nisi..." Vladar je samo za trenutak oklevao "... baš omiljen kod vladara Albera. Ako ti se dozvoli da radiš u Biblioteci, on verovatno neće postupati sa tobom kao sa ostalima."
     "Gospodaru, znam. Moj brat Miša živi ovde u Skupštini. Lud je i ne može biti vraćen u Istmarč zajedno sa mnom; potrebno je da neko stalno bdi nad njim. Bio je usamljen pre nego što sam ja došao; ako ga sada napustim, mislim da će umreti."
     "Pričali su mi o tome", prihvati Loden. Na širokom licu nije mu se video nikakav odgonetljiv izraz. "Kaine, i ja bih najviše voleo da te zadržim ovde, u Skupštini. Tebe, i da budem iskren, i tvoju decu. Međutim, moram se povinovati običaju, baš kao i svaki drugi vladar; jedini pravi način da to uradim jeste da te uvedem u Biblioteku. Ti znaš da se ne možeš više vratiti kući, ako si jednom radio u Biblioteci?"
     "Znam", odgovori Kain kratko.
     Oči Lodena Almandara zatreptaše samo za trenutak. "Tako." Kratko se osmehnuo, klimnuo i ustao. "Onda ću se postarati da ti molba bude povoljno rešena. Alber se neće protiviti mojoj odluci. Kad budeš ušao u službu u Biblioteci, ako te Alber bude proganjao, obavesti me. Možda ću moći da ti pomognem."
     "Hvala vam, gospodaru."
     Loden zastade na vratima. "Kaine?"
     "Molim, gospodaru?"
     "Loga mi je rekao da si izašao na Završni test pošto te je napustila studentkinja do koje ti je bilo stalo - i da ti um nije bio spokojan i sređen. Je li to istina?"
     Nalet bola koji je Kain osetio bio je neverovatan, drukčiji od svega što je ikada osetio. Nije mogao da progovori.
     Loden se trže, stojeći onako u dovratku. "Vidim da jeste. Kaine, ako budeš želeo da ponoviš Test, javi mi. Postaraću se da se to uredi." Glas mu je bio onoliko blag koliko je Loden Almandar uopšte bio u stanju da ga proizvede. "Do viđenja, Kaine."

     Molba mu je bila povoljno rešena i Kain je, sa devetnaest godina, bio primljen u Biblioteku.
     Vladar Alber je bio niskog rasta i punačak, i uz to je veoma loše skrivao misli; Kain je pokupio sa površine vladarevog uma sve što se tu nalazilo isto onako lako kao što bi to učinio s bilo kojim radnikom.
     Nije mu to mnogo pomoglo; reklo je Kainu samo da ga Alber mrzi zato što je visok i lep i obdaren, a toliko je znao i sam.
     Alber je netremice zurio u njega. Bili su u jednoj od čitaonica Biblioteke, i vrata su bila zatvorena. Alber se nije potrudio da ustane kada je Kain ušao. Kain ostade da stoji, čekajući da Alber prvi progovori.
     "Nije trebalo da dođeš ovamo", najzad reče Alber.
     "Gospodaru, morao sam. Zbog mog brata."
     Alber klimnu. Nije izgledao naročito besan, iako mu se čista, nepokolebljiva mržnja nije menjala ni za dlaku. "Rekli su mi za njega. Ja ne smatram, radniče Kaine, da je tvoja želja da zadovoljiš svog ludog brata dovoljan razlog da me ponovo uznemiravaš, ovog puta u Biblioteci." Opet je zavrteo glavom, i opet tiho rekao: "Nije trebalo da dođeš ovamo. Koliko ti je godina?"
     "Devetnaest, gospodaru."
     Alber se nagnu u stolici, sklopivši šake iznad stola za čitanje. "A radnici žive, otprilike, šezdeset, sedamdeset godina, kada imaju zdravstvenu pomoć?"
     "Otprilike toliko, gospodaru."
     "Znači, imam na raspolaganju pola veka da te nateram da zažališ što si se umešao u moj život?" Alber se nasmeši. "To će biti dovoljno."
     Kain mu uzvrati osmeh. "Bez sumnje, gospodaru."
     Alberovi zglavci na prstima odjednom pobeleše, a sam vladar se ukruti u stolici. "Da li u tome vidiš nešto smešno, radniče?"
     Kain pusti da mu osmeh polako nestane. "Ja? Ne, gospodaru."
     "Možeš ići, Kaine." Kain malo nakrivi glavu i okrenu se da ode. Njemu iza leđa, Alber dobaci: "Naučiću te gde ti je mesto, radniče."
     Na te reči, Kain zastade i okrenu se na vratima. "Imao sam", reče mirno, "bolje učitelje od vas. Do viđenja, gospodaru."
     Zatvorio je vrata za sobom i otišao, gotovo se nadajući da će Alber krenuti za njim.
     Alber to, međutim, nije učinio.

     Kain je proveo skoro godinu dana u Biblioteci u Skupštini. U početku su se ostali radnici u Biblioteci držali prema njemu sa izvesnom opreznošću i poštovanjem; čak i Alber, iako je jasno pokazivao da ne podnosi Kaina, nije nastojao da ga mnogo proganja pošto je Kain naučio šta mu je posao. Kainov radni dan je uvek bio, sve vreme koje je proveo u Biblioteci, teži nego u njegovih kolega; njemu je to bilo po volji, jer kada nije bio na dužnosti nije imao mnogo šta drugo da radi, sem da spava.
     A kada je spavao bez prestanka je sanjao o Eli. Zašto ga je ostavila na onakav način? Zar nikada nije shvatila koliko mu je bilo stalo do nje?
     Možda joj, mislio je Kain u tihim, praznim trenucima pozno u noći, nije to dovoljno jasno pokazao.
     Skoro pola godine mu je bilo potrebno da se snađe i prilagodi životu u Biblioteci. Bio je to drukčiji svet od svega što je do tada iskusio. Akademija, kada se jednom navikao na obilje i udobnost, nije se mnogo razlikovala od onih večeri koje je provodio sa Lukasom; profesori koji su navodno znali više od Kaina podučavali su ga, a on je učio, dovoljno ili dobro, ali nikada nedovoljno.
     U biblioteci nikoga nije zanimalo šta on zna, i koliko dobro to zna; stalo im je bilo samo da on dobro rukuje stotinama hiljada knjiga, koliko je Biblioteka sadržavala, ili računarskim sistemima koji su, sa svoje strane, sadržavali još toliko informacija; i da što brže te informacije pretoči u čitljivi oblik kada neki profesor sa Akademije, ili neki vladar koji za svoje potrebe vrši istraživanja, to od njega zatraže.
     Nije ga iznenadilo kada je otkrio da vešto rukuje računarskim sistemima; pošto je naučio pravila sintakse kojom računar traži da mu se obraćaju, uglavnom mu se pokoravao bez nesporazuma koji su se obično javljali kada bi drugi radnici pokušali da tragaju kroz baze podataka. Kako su polako odmicale jesenja četvrt 1206. i zimska četvrt 1207. godine, Kainov se život ustalio u neku vrstu tupe predvidljivosti; i to mu nije smetalo.

     U Biblioteci je bilo stvari koje su Kainu nisu dopadale. Na prvom mestu je to bio način na koji su radnici stalno držani na oku, kao da su nečije vlasništvo; nije smeo ni da izađe iz Biblioteke a da se ne javi dežurnom radniku na vratima, i kaže kuda ide i zašto, i kada će se vratiti. Ako je trebalo da odsustvuje samo jedan sat, morao je da se javi nekome od vladara. Nije smeo da napušta grad Skupštinu; ako mu je bilo potrebno nešto iz Zlatne reke, morao je da to napiše na parčetu papira i preda radniku koji je te nedelje bio zadužen za nabavke. Dan, dva, ponekad i nedelju dana kasnije, neko od studenata sa Akademije bi skoknuo do Zlatne reke i nabavio mu ono što je tražio.
     Kainov stan u Biblioteci bio je oskudnije opremljen nego kućica u kojoj je živeo dok je studirao na Akademiji; jedva da je to i primećivao, i nije mu smetalo. Imao je samo jednu sobu, sa vlastitim tušem i toaletom, a krevet je po veličini odgovarao samo jednoj osobi; očigledno se nije mislilo da će radnici u Biblioteci spavati jedni s drugima.
     Barem, ne udobno.
     Bila je to još jedna od stvari na koje Kain nije obraćao pažnju. Ostali radnici u Biblioteci mu nisu bili mnogo zanimljivi; uz nekoliko izuzetaka, svi su oni bli najgori studenti sa Akademije, muškarci i žene kojima je bila nepodnošljiva čak i sama pomisao da se vrate u društvo radnika kao što su i sami bili, pošto su doživeli lepote Skupštine. Bilo ih je sto dvadeset, i Kain je zaključio da ih je svega petnaestak iole dostojno nekog interesovanja. Iako je većina radnika došla u Biblioteku isključivo zato što nisu bili voljni da napuste Skupštinu, nekoliko ih je odabralo službu u Biblioteci zato što su se, kao i vladari, bavili nekim istraživanjem i nisu mogli da podnesu da ga ostave nezavršenim.
     Kain je sledio njihov primer. Nalazio se okružen znanjem kojem nijedan radnik izvan Biblioteke nije imao pristupa; i pošto je bio siguran da je to Lukas želeo od njega, Kain je učio.
     U Biblioteci je bilo tri vrste knjige; dozvoljene, zabranjene i knjige pod cenzurom. Knjige sa oznakom 'dozvoljeno' mogao je da dobije svako; radnik, kao i vladar. Zabranjene knjige nisu bile dostupne prosečnom radniku; u teoriji, nisu bile dostupne ni radnicima iz Biblioteke. Ali Kain je otkrio da se niko nije uzbuđivao kada je čitao knjige sa spiska zabranjenih; računar mu je dozvoljavo pristup tim fajlovima kad bi zatražio, a zabranjene knjige koje su se u stvari nalazile na policama, u izdanjima sa tvrdim povezom, nisu nikakvim pregradama bile odvojene od dozvoljenih knjiga.
     Knjige koje su u katalogu Biblioteke bile obeležene oznakom 'pod cenzurom' Kain nije mogao da pronađe u izdanjima sa povezom, i računar mu nije dozvoljavao da otvori neki takav fajl.
     Neki radnici iz Biblioteke su mu rekli da, kako se priča, postoji negde u Biblioteci neka prostorija u kojoj se nalaze svi povezani primerci knjiga pod cenzurom. Sudeći prema glasinama koje su kružile od pamtiveka, na toj prostoriji nije bilo vrata, tako da niko osim vladara nije mogao da uđe u nju.
     Pažljivo špijunirajući po umovima vladara koji su dolazili u Biblioteku, zaključio je da su glasine u pravu. Kain je povremeno uspevao da kroz umove pojedinih vladara baci pogled u sobu, u magnovenju pre nego što bi uskočili u nju. Međutim, bio je napustio svaku nadu da će se domoći tih tvrdo povezanih primeraka; čak i kada bi ponovo izašao da polaže Test, nije želeo da mu glavni cilj bude upravo ta prostorija čije postojanje vladari Zemlje nisu hteli ni da priznaju.
     Računar mu je bio najočigledniji cilj; jedini način na koji je taj računar mogao da sazna ko mu se obraća bila je lozinka koju je morao da mu da. Onaj ko je znao prave lozinke mogao je da čita bukvalno sve iz baze podataka. Bez izuzetka, za koji bi Kain znao, samo je vladarima bio dozvoljen pristup knjigama pod cenzurom. Ako je negde na svetu postojao neki radnik koji je znao potrebne lozinke, Kain to nikada nije saznao.
     I zato je ukrao lozinke iz uma jednog vladara.
     Albera.

     To se dogodilo jednog popodneva 81. dana zime, godine 1207. Za razliku od Lukasa, Kain nije verovao u sudbinu, ili u predodređenje; ipak, učinilo mu se da mora biti još nečega izuzev slučajnosti u činjenici da je upravo onog dana kada je Kain otkrio gde se nalazi Donertaun, vladar Alber onemogućio njegova dalja istraživanja.
     Kain je sedeo za nezauzetim terminalom u jednoj od čitaonica, na brzinu prolazeći kroz tekst o Velikom raskolu. Bilo je četiri osnovne vrste tema koje su se nalazile na spisku knjiga pod cenzurom. Prva je bila nauka i tehnologija; više od dve trećine tekstova pod cenzurom govorilo je, na ovaj ili onaj način, o prirodnim naukama višeg stupnja. Druga tema bila je velemladost, a treća i četvrta istorijski događaji; dobrovoljno izganstvo Sestrinstva Prstena sa Zemlje i Veliki raskol između Donera Almandara i njegovog oca Lodena, kada je najveći deo tehničkih znanja vladara Zemlje napustio Zemlju u floti koju je Doner Almandar izgradio u Donertaunu.
     Kain je čitao stranice na preskok. Tekst je samo donekle bio interesantan; sadržao je informacije koje Kain nije našao ni u jednom drugom tekstu o Velikom raskolu, i odnosile su se na tok rasprave koja je započela 221. godine, kada je T'Pauin narod naučio da se leči pomoću Svetlosti; bila na vrhuncu u sledećoj deceniji, kada je vladar, sada već mrtav, otkrio da se istim metodom može sprečiti starenje. Gotovo odmah potom - samo deset godina posle tog vrhunskog otkrića - dogodio se Veliki raskol; Sud je zvanično doneo odluku da uništi fabrike velemladosti zato što nisu više bile potrebne narodu T'Pau. Naravno, moglo se predvideti kakva će biti reakcija. Čitajući šta je taj čovek napisao, Kain je jasno osetio užas koji je obuzeo Donera Almandara kada je ta odluka bila izvršena. Doner je poveo oko šesdeset odsto T'Pauinog naroda i oko osamdeset odsto ostalog stanovništva Doline i zajedno s njima otišao na jug, u Donertaun. Svedočanstva su dobro osvetlila kako su donete odluke koje su imale za posledicu Veliki raskol; u drugim okolnostima Kain bi bio oduševljen otkrićem.
     Ali sada nije imao vremena.
     Kain dodirnu dugme sa oznakom 'stranica' i na ekranu se ukaza jedna mapa. Bila je to geografska karta Zemljine kugle, datirana 224. godine p. O. i nije se mnogo razlikovala od mape sadašnje Zemlje. Velika brana je već bila izgrađena - videla se na mapi - a Jedini okean je već bio dovoljno nadošao da obrisi kopna liče na obrise koje je Kain dobro poznavao.
     Na mapi se, međutim, nalazilo nešto što nijedna od mapa koje je Kain do tada video nije sadržala. Zvezdica na ivici Blistave pustinje sa natpisom Donerov grad.
     Kain je netremice zurio u mapu. Bio je to dvadeset drugi tekst o Velikom raskolu koji je pretražio; počeo je da se pita nisu li knjige na spisku 'pod cenzurom' i same bile cenzurisane. Nije se usudio da odštampa stranicu iz knjige sa cenzurisanog spiska; zato je dobro zapamtio mapu, da ne može da je zaboravi, i nastavio da čita tekst.
     Otprilike pola sata pre nego što je trebalo da se Kain javi na dužnost, vladar Alber se, trepereći, materijalizovao u čitaonici.
     Kain je na vreme dobio upozorenje da dolazi Alber. Zatvorio je zato fajl koji je čitao i otvorio jedan koji nije bio sumnjiv, pre nego što je Alber prestao da se sjaji. "Gospodaru Albere", učtivo mu se obrati, ne dižući pogled sa terminala. "Šta mogu da učinim za vas?"
     Alber se nasmeši. Kainu pade u oči da je taj izraz na njemu još neprijatniji od onog uobičajenog, punog agresivnog samosažaljenja. "Možeš da mi odgovoriš na nekoliko pitanja, Kaine."
     Kain nije ni trepnuo. "Svakako." Pritisnuo je tipku 'stranica', kao da i dalje čita.
     "Da li znaš, Kaine, da svaki vladar ima drugačiju lozinku kojom dobija pristup u bibliotečki računar?"
     "Oh?" Kain podiže jednu obrvu. "U stvari, gospodaru, ne, nisam to znao."
     Alber se zacreka. "Mislim da nisi. I kladim se da nisi znao da kada si - mojom lozinkom - ti potpisan na računaru, ja ne mogu da dobijem pristup."
     "Oh." Kain polako ustade. "Bojim se da ni to nisam znao. Dakle, šta će se sada dogoditi?"
     "Znaš, to ti je dobro pitanje." Alber kao da nije bio u stanju da prestane da se smeši. "Čini mi se da će se čak i tvoj dobri prijatelj Loga naljutiti na tebe kad bude saznao šta radiš, a? Proveravam te otprilike već jedan sat; kada pretražimo računar i nađemo zapise o svakoj knjizi koja ti je bila učinjena dostupnom pod mojom lozinkom tokom poslednje četvrti, mislim da će to biti dovoljan razlog da budeš pogubljen."
     Kain je brzo mislio. U tom trenutku je bio odlučio da ubije Albera. Kada je progovorio, glas mu je zvučao savršeno ozbiljno, koliko je umeo da ga napravi takvim. "Pa onda... čak i vi mislite da se više moram bojati Loge nego vas?"
     "Šta?" Alberov osmeh iščeze. "Objasni mi šta misliš!"
     Kain sleže ramenima, zakoračivši prema Alberu. "Mislim samo to da me ne čudi što ste odlučili da gospodaru Logi prepustite dalji postupak." Kain je razmišljao nekoliko sekundi pre nego što je izgovorio sledeće reči. "Sram vas bilo, nemate tri čiste da to sami uradite."
     Sjaj potpuno prekri Albera, i u tom trenutku, po prvi put, zaista je ličio na vladara, onakvog kakav je prema Kainovom mišljenju jedan vladar morao da bude. Kain se živo seti vladara koga je prvi put video, kada je gospa Elisa došla da odvede Mišu. Albert ošamari Kaina, dva puta, što je jače mogao, i Kain oseti ukus krvi u ustima. Stajao je nepomično, gledajući pravo pred sebe. Alber se drao na njega, brzo prosipao reči koje Kain nije ni slušao. Alber ga opet udari, i taj udarac protrese Kaina od glave do pete.
     Dosta, nije čak ni mislio šta da radi; prosto je to uradio, onako kako ga je Lukas naučio. Vreme se usporilo oko njega, i u sledećem trenutku Alber ponovo zamahnu. Ali se Kain saže i izbeže udarac, odgurnu Alberovu ruku u stranu i šutnu ga nogom u koleno. Jasno je čuo kad je kost pukla.
     Alber zaurla, glasom koji je bio odjednako ispunjen strahom i besom, i nestade pre nego što je pao na zemlju.
     Kain brzo koraknu napred. Osetio je nešto; Alber nije bio daleko. Krenuo je ka vratima, i Alber se pojavi pred njim, držeći nož u ruci, sa trenutno izlečenom nogom koju je Kain udario, onako kako samo vladari mogu da se izleče. Sagnuo se i dodirnuo Kaina nožem, zamahnuvši u širokom luku prema Kainovoj mišici. Sve vreme je sijao; u magnovenju je nestao, i nož je napravio posekotinu duž Kainovog ramena. Kain se brzo okrenu, ali vladara opet nije bilo, nova posekotina mu se pojavila na obrazu.
     Kain je stajao nepokretno. Nož je sevao po njegovoj koži, dodirivao ga uvek iznova. Čekao je, čekao da dođe trenutak, i kada je osetio vreli dodir noža sa strane na vratu pokrenuo se unazad zaslepljujućom brzinom, ispružene desne ruke i ukrućenih prstiju. Osetio je kako mu vrhovi prstiju dodiruju Alberom grkljan i on nastavi, gurajući unazad sve dok meso iznenada nije nestalo i on se zatetura unazad, kroz prazan vazduh.
     Alber se ponovo pojavi, stojeći tik ispred Kaina, držeći okrvavljeni nož. Oči su mu bile razgoračene, u šoku. Ispustio je nož i obema rukama se uhvatio za grlo. Kain klonu leđima uza zid i sede. Alber se zatetura dva koraka napred i pade na kolena; Kain je sedeo, posmatrajući ga, i trenutak potom vladar Alber tresnu licem ka zemlji. I dalje se grčevito držao za vrat, kao da pokušava da samoga sebe zadavi, i u tome vrlo dobro uspeva.
     Kain nije bio siguran koliko dugo je tako sedeo pored mrtvog tela, dok mu nije konačno palo na pamet da treba nešto da uradi. Kratko vreme je pomišljao da izađe iz Biblioteke, još neotkriven prođe kroz Skupštinu, sedne na jednošinski voz, spusti se do Zlatne reke, i pobegne - kuda? Pošto je nekoliko sekundi razmišljao, zavrte glavom i odluči da se sam preda. Ustao je, pažljivo zatvorio na računaru knjigu koju je čitao, i isključio terminal.
     Posekotine su počinjale da ga bole.

     Prvi radnici kojima je prišao nisu mu poverovali; kad im je pokazao Alberovo telo, izbezumili su se. Najzad je Kain uspeo da pronađe jednu vladarku u čitaonicama. Zakucao je na otvorena vrata, i kada je vladarka podigla pogled, ušao je i kleknuo. "Gospo?"
     Vladarka nije bila jedna od onih koje je Kain poznavao; radoznalo ga je proučavala pogledom. "Da? Zašto me ometaš u radu?"
     "Gospo, ubio sam vladara Albera."
     Vladarka je zurila u njega.
     "Gospo?" Kain podiže pogled prema njoj. "Izvinite, ali ne znam šta sada da radim. U Istmarču bih se predao izaslaniku, ali mislim da u Skupštini nema nijednog. Ima li?"
     Vladarka ga je i dalje netrimice gledala, zaprepašćena.
     Do đavola, pomisli Kain i posla telepatski poziv. Loga!
     Kaine? Šta je?
     Ubio sam vladara, Loga.
     Kain u trenutku oseti veselu nevericu i onda, odjednom, dve reči na jeziku koji nije znao: Te rashia, ne šališ se!
     Kain pogleda u vladarku, koja je sedela sa otvorenom knjigom pred sobom, dok su stranice lepršale na povetarcu koji je dolazio iz ventilatora. Nije se ni pomerila od kad je čula da je ubio Albera. Možda i dvoje.

     3.
     Kain nije ni znao da u Skupštini postoji zatvor.
     Ćelija je bila mala; dovoljno široka da može da legne i zaspi, ali ne više od toga. U suprotnom uglu nalazio se toalet. Ćelija je bila podeljena u dva dela monokristalnom pregradom, veoma nalik na onu u sobi za testiranje.
     Dva ventilatora su stalno održavala strujanje vazduha kroz ćeliju. U samu ćeliju nije bilo ulaza; na pregradi nije bilo nikakvog otvora. Dvojica vladara, koje je Loga lično izvežbao za borbu golim rukama, držeći ga za ruke uskočile su kroz pregradu zajedno s njim i tu ga ostavili. Vladarka koju Kain nije poznavao dolazila je dva puta dnevno i doturala mu kroz pregradu hranu, i na isti način vraćala poslužvanik sa ostacima prethodnog obroka.
     Dani su se vukli. Znajući vladare, Kain je pretpostavljao da ne vide zašto bi žurili da odluče šta će s njim, i pošto ništa nije mogao da uradi, suzdržavao se da brine.
     Sunčeva svetlost nije dopirala u ćeliju; Kain je samo po telepatskoj emisiji znao kada jedan dan smenjuje drugi. Šest dana je prošlo dok vladar Gabrijel nije došao po njega, vezao mu lisicama ruke na leđa, i bez reči objašnjenja poveo ga sa sobom.

     Materijalizovali su se na jednom kraju dugačke sale sa ogledalima. Odmah iza njih nalazila su se vrata kroz koja bi mogao da uđe radnik; ispred njih kao da su se protezale u beskraj ploče koje su odbijale slike.
     "Koračaj pored mene", mirno je rekao vladar Gabrijel. Krenuo je, ne čekajući na Kaina, i posle trenutka oklevanja Kain je pošao za njim. Gabrijelov milozvučni bariton točio se ne zastajući, reči kao da su dopirale do Kaina sa svim strana. "Dok koračaš ovim putem, zapamti. Bilo je nekada vreme, Kaine, kada nije bilo izvesno da li ćemo preživeti, kada je Svetlost slabo priticala u nas. Borili smo se, Kaine, za goli život. Ali kao što vidiš, mi smo ostali, a sve drugo je prošlo, i vidiš, postali smo moćni. Zemlja je naša; nema ničega što hoda po njoj, ili leti kroz njen vazduh, ili pliva u njenom Okeanu, što bi nam moglo nauditi.
     A ipak, ni mi ne ugrožavamo druge. Gde ima moći, ima i odgovornosti. Moja dela, Kaine, samo su moja; nisu mi nametnuta spolja, jer na svetu nema moći koja bi meni mogla nametnuti svoju volju. Ti si radnik, Kaine, a ipak, za razliku od drugih radnika, tvoja dela su, Kaine, samo tvoja; nisu ti nametnuta spolja, jer na svetu nema moći koja bi ti mogla nametnuti svoju volju.
     Uskoro ćeš stati pred Sud vladara Zemlje, u skupštinskoj sali. Ti si prvi radnik koji će to učiniti, Kaine. Radnici nisu izgradili skupštinsku salu; mi smo je sami podigli, vlastitim rukama smo joj položili temelje, isklesali kamen koji će se pretvoriti u njene zidove i uneli Svetlost unutra."
     Stigli su do kraja hodnika, i Kain se ukipi, vezanih ruku, čekajući šta će sada biti.
     "Ipak, Kaine, Sala je samo jedno mesto. Mesto na kome se svaki vladar može pojaviti bez ikakvih formalnosti, jer pripada svima nama. T'Pau Almandar je to razumela." Gabrijel se okrenu Kainu. "Ipak, praroditeljka T'Pau nam je kazala: Izgradite sebi dvoranu koju sam vam opisala, i obložite je ogledalima kao što sam vam pokazala; i s vremena na vreme proći ćete tim putem, i videti sami sebe u ogledalu, i razmisliti o samima sebi. Praroditeljka je, Kaine, imala smisao za šalu." Uglovi Gabrijelovih usana se izviše naviše, u kratkom smešku. "A onda je rekla, Kaine: Ne zaboravite. I ubila se, jer ona je bila zaboravila."
     "Hvala ti", odvrati Kain suvo. "Dobro ću pamtiti tvoje reči."
     "Napravila je grešku, Kaine. Dala nam je jedan gen više, i onemogućila nam da se opet spajamo sa ostatkom čovečanstva. U svim onim burnim godinama koje su protekle posle njene smrti, Kaine, nebrojeni su radnici izginuli zbog te njene greške. Nadam se da im se nećeš pridružiti."
     Svetlost se obavi oko njih.

     Materijalizovali su se na sredini podijuma za raspravu u skupštinskoj sali.
     Kain radoznalo pogleda oko sebe. Još ranije je viđao holografske slike sale, ali one nisu mogle da prenesu utisak jednostavne veličanstvenosti tog mesta; tokom svog mladog života, Kain još nikada nije video nešto što bi makar izdaleka ličilo na nju.
     U njoj se bilo okupilo više vladara nego što ih je ikada video na jednom mestu - hiljade, u najmanju ruku. Nije bilo nijednog praznog sedišta u gornjim delovima sale. Jedanaest sedišta je okruživalo podijum za raspravu; na njima je sedelo osam vladara, koje je Kain poznavao ili lično, ili po čuvenju: vladarke i vladari Elisa, Selena, Mihael, Atel, Marija, Kalndra, Julijan i Loga. Tri od jedanaest sedišta za Sudije bilo je prazno. Jedno je pripadalo Alberu, koji je bio mrtav; Gabrijel je stajao pored Kaina, u sredini podijuma za raspravu, a Loden Almandar je stajao iza crnog stuba govornice.
     Nisu razmenili ni reč. Loden podiže obe ruke i Svetlost poče da se prosipa odozgo po sali, zlatasti sjaj koji je prodirao kroz otvore na krovu zgrade. Potpuno sam usred obreda spajanja sa božanstvom, Kain je posmatrao, bezizrazna lica, kako se odvija ceremonijal; osećao je njeno prisustvo, ali iako je stajao usred njenih tokova, Svetlost ga se nije doticala.
     Pošto je prošao minut ćutanja, Loden Almandar uperi pogled na Kaina. Iza njegovih leđa Kain je mogao da vidi celu Dolinu, rasprostrtu poput geografske karte. Pogled je bio neverovatan.
     Lodenov glas udari poput oružja. "Kaine, optužen si za ubistvo vladara i člana Suda, Albera I chai andre. Šta imaš da kažeš?"
     Kain je bio nelagodno svestan da su u njega upereni pogledi hiljada pari očiju, većinom izrazito neprijateljskih. Njihova pažnja mu je remetila koncentraciju, otežavala mu da se usresredi na ono što izlazi iz njega. Ipak, očistio je um što je bolje umeo, i sročio odgovor. "Gospodaru, izuzev što poričem reč ubistvo, slažem se sa činjeničnim stanjem. Kao što sam i sam priznao kad sam dozvao vladara Logu, ja jesam ubio vladara Albera."
     Začula se jedna jedina teška reč.
     "Zašto?"
     "Gospodaru, u samoodbrani. Vladar Alber i ja smo se posvađali, i on me je nekoliko puta udario. Posle trećeg udarca ja sam mu uzvratio. Uzeo je na sebe Svetlost i nestao; vratio se sa nožem i posekao me nekoliko puta, kao što vidite. Još nosim ožiljke. Nisam mogao da bežim, inače bih to učinio. Poslednji put oštrica noža mi je zahvatila vrat, ni centimetar daleko od žile kucavice. Kada se opet pojavio, ja sam mu uputio udarac koji mu je smrvio dušnik, i od tog udarca je umro. Gospodaru, eto, tako se dogodilo."
     Loden klimnu. "Kaine, nisi ti prvi radnik u istoriji koji je dobio udarac - čak i nezasluženo - od nekog razljućenog vladara. Većina radnika je bila dovoljno pametna da otrpi takve udarce. Ti nisi budala, Kaine, a mislim da nisi ni naprasite prirode. Zašto si mu uzvratio udarac?"
     "Zato, gospodaru", hladnokrvno odvrati Kain, "što mi je povredio ponos. Ja nisam stvar da me neki vladar upotrebljava kako mu se svidi. Vladar Alber je pogrešio utoliko što je drukčije mislio, i zbog te greške je umro. Ja sam radnik, gospodaru. Radnici su moj narod, i ja ih se ne odričem. Ali sam na prvom mestu čovek, ni manje ni više nego ma ko drugi u ovoj dvorani. Stojim iza svojih dela. Ako me udarite, gospodaru, ja ću vam udarac vratiti. Prvi zakon svih živih bića, Lodene Almandare, jeste da se brane kad su napadnuta. Možete me ubiti, i možda ćete tako i učiniti, ali ne možete mi oduzeti volju da se branim kad god mogu."
     "Šta misliš da treba da uradimo s tobom, Kaine?"
     "Vratite me na moje radno mesto u Biblioteci." Kain se malo okrenu, ruku vezanim na leđima, i pogleda po sali na vladare, koji su sedeli posmatrali ga. "Nisam učinio nikakav prestup."
     "Gabrijele", reče Loden, "čuli smo dovoljno. Vrati Kaina u ćeliju. Sačekaćemo tvoj povratak pre nego što pokušamo da usaglasimo mišljenja."
     Vladar Gabrijel samo malo sagnu glavu. Jednom rukom je dodirnuo Kainovo rame. "Odmah se vraćam."
     Nestali su zajedno.
     Kain je sedeo u ćeliji. Poslepodne je došao vladar Gabrijel i obavestio da će ujutro opet biti izveden pred Sud.
     Pošto ništa drugo nije imao da radi, Kain je čekao.
     Dan je prošao i pretvorio se u noć.

     Materijalizovali su se, svetlucajući, u podrumskom skladištu blizu južnog kraja grada Skupštine.
     "Šta je to što imaš da nam pokažeš, Loga, a što ne može da sačeka do jutra?" upita ljutito Selena.
     Njen otac je stajao iza nje, bezizrazna lica.
     Loga brzo baci pogled na nju, pa na njega. "Ovo." Časak potom, materijalizovali su se ispred jednog ogromnog rama. U polumraku, izgledalo je kao da u njemu nema ničega; Loga pokuca prstom po praznom prostoru, a onda udari u pregradu. "Ovim je zamenjen zid koji je Kain smrvio polažući Test."
     Loden uzdahnu. "Pa, onda? Moja kćerka je u pravu, Loga. Kasno je."
     Loga mu odgovori, pažljivo birajući reči. "Verujem da je opšte mišljenje da ja spadam među najmoćnije vladare po sposobnosti upravljanja Svetlošću - je li tako?"
     Bili su dovoljno oštroumni; Loga je video da oboje unapred znaju šta hoće da im kaže. "Drugari, ja ovo ne mogu da probijem. Pokušavao sam oko dva sata, i nisam mogao. Samo podrhtava, i jednom, kad mi se neverovatno zavrtelo u glavi od koncentracije, uspeo sam da zazvoni, kao zvono."
     "Kain je", prihvati Selena, "razdrobio jednu takvu pregradu. Da li se bojiš da će možda razbiti pregradu u svojoj ćeliji? Ako te to zabrinjava, Loga, ja se na tvom mestu ne bih sekirala. Kada je to uradio bio je u nesvesti tri dana."
     "Neću to da kažem. Hoću da kažem", uzbuđeno nastavi Loga, "da je on to uradio - a ja ne mogu." On mahnu rukom prema njima. "Pokušajte vi, ako hoćete. Ili ti, Lodene. Slomi je." Loga pređe s druge strane pregrade. "Šta je to što čini vladare? Sposobnost da upravljamo Svetlošću? Ili samo sposobnost da njima uskratimo velemladost?"
     Gledali su ga.
     "Probij tu pregradu, Lodene. Razbij je", prošapta on, "i živećeš večito."

     Bio je 88. dan Zime, 1207. godine p. O.
     Još jednom su ga doveli i postavili u sredinu sale, u središte kruga vladara. Sala je opet bila dupke puna, i opet su tri sedišta od jedanaest namenjenih Sudijama bila prazna.
     Kain je ćutke stajao, kao i vladar Gabrijel na korak iza njega. Nije se više dizala Svetlost; Kain je nagađao da je obred bio obavljen pre nego što su njega doveli. To nije slutilo na dobro.
     Loden nije gubio vreme na formalnosti. Stojeći iza govornice progovorio je čim se Kain sabrao i video gde stoji. "Radniče Kaine, proglašen si krivim za ubistvo vladara Albera. Presuda ovog Suda glasi da dva dana posle ovoga, prvoga dana Proleća, budeš proteran sa gradskog trga Zlatne reke, u Blistavu pustinju, tako da svojim uklanjanjem iz blizine vladara i radnika budeš sprečen da izvršiš neko zlodelo."
     Kain je polako shvatao svaku reč.
     Oni hoće da ga ubiju.
     Bio je mlad; smrt je bila nešto u šta nije baš sasvim verovao. I nije ga najviše potresla misao da će umreti, već sama ideja da su najmoćnija bića sveta u kome živi donela odluku da mu oduzmu život.
     Jer, iako su vladari govorili o 'proterivanju', i na taj način u vlastitim očima održavali privid da su milosrdni, čovek bez zaštitne opreme će umreti ako samo jedan dan bude izložen zračenju Blistave pustinje, koje je i dalje bilo smrtonosno, posle više od dvanaest vekova posle Ognja.
     Čudno, ali pomisao na Lukasa dade Kainu snagu da podigne glavu i netremice se suoči sa neprijateljskim zurenjem gomile. Lukas ne bi bio zadovoljan ako Kain poklekne pred vladarima; i zato to Kain neće učiniti.
     Postao je svestan da okupljeni vladari nešto čekaju. Šta? Kain je stajao bez reči, gledajući po sebi najbližem krugu vladara. Zaista, većina ih nije uopšte mogla da prikrije misli; Kain ih je čitao kao knjigu. Tamo gde nije naišao na neprijateljstvo naišao je, u najboljem slučaju, na mirenje sa odlukom. Jedino Logu Kain uopšte nije mogao da pročita; svetle, plave oči, bore oko usta, nisu sadržale nikakvu poruku za Kaina.
     Kain se na kraju vrati u mislima na Lodena. Mrtva tišina je potrajala čitav minut, a onda Kain učtivo upita: "Da li čekate da ja nešto kažem?"
     "Dva puta otkako je naš narod došao u ovu Dolinu", odvrati Loden, "jedan vladar je ubio drugog. U oba slučaja dozvolili smo im da govore pre nego što je presuda izvršena. Pravedno je da isto dozvolimo i tebi."
     "Smem li nešto da vas pitam, gospodaru Lodene?"
     Stari vladar klimnu. "Smeš."
     "Da li će nešto što ja kažem moći da ubedi ovaj Sud da preinači presudu?"
     Loden Almandar se osmehnu. "Bojim se da ne postoje izgledi za tako nešto."
     Kain klimnu. "Hvala. Poštujem vašu otvorenost." On duboko udahnu vazduh. "U stvari, poštujem vaše staranje da se držite etičkih principa, čak i kad me bespogovorno osuđujute na smrt. Ali ima nešto čemu niste mnogo vični - etika postaje samo veština kojom opravdavate ubijanje onih koji nemaju moć da vam naude." Krajičkom oka Kain vide kako preko Loginog lica prelete čuđenje, i nestade; glas mu posta jači. "Govorite o etici. Učenje etike je jedan od osnovnih razloga, bar tako su mi rekli, što Akademija uopšte postoji. Devet stotina i trideset šest godina, još od Velikog raskola, vladari Zemlje drže u robovlasničkom odnosu ljude koji su toliko plemeniti, isto toliko mudri, i na svoj način isto toliko obdareni kao i T'Pauin narod. Zato što ne umeju da upravljaju Svetlošću kao T'Pauin narod, samo zato, vladari Zemlje su im uskratili velemladost."
     Kain zastade. Bio je gotovo siguran kakav će odziv dobiti; i dobio ga je. Žagor glasova i misli eksplodirao je oko njega, kao mehur, nastajući talas neprijateljstva, većeg i ništa manje opasnosg od onog koje je ispoljio Loga na obali jezera T'Pau. Stajao je usred sale i izazivao taj pandemonijum.
     Kada se opet sve utišalo, Kain se obrati predsedniku Suda. "Mogu li da nastavim?"
     "Gde si saznao za tu reč?"
     Kain se upola okrenu i uputi osmeh pravo Logi u lice. Bilo je sigurno da su svi u toj gomili to primetili. "Da li to ima značaja, gospodaru Lodene?"
     "Možda i nema. Možeš nastaviti, radniče."
     "Hvala. Dakle, vladari, tu postoji jedna protivrečnost. Znam da ste svesni da postoji. Znam, takođe, da se jedan deo vaših spisa o etici upušta u objašnjavanje te protivrečnosti. Erebion je danak vašeg odbijanja da se pošteno suočite sa ružnom stvarnošću svoje odluke da radnicima uskratite velemladost. Samo na jedan jedini način možete to sebi opravdati, zar ne? Da biste dozvolili da radnici tako umiru, morate verovati, duboko verovati, da vam nismo ravni, da je na neki način naše pravo na život manje opravdano od prava vladara na svoju moć i svoju bezbednost." Kain potom dodade tiho, tako da su se oni na vašim sedištima amfiteatra morali napregnuti da ga čuju. "Moć Svetlosti je zapanjujuća stvar. Mora da se osećate užasno ponosni što vladate njome, i s pravom. Ali - to je ipak samo moć. Vaši vlastiti filozofi uglavnom odbijaju pretpostavku da postoji urođena moralnost u onima koju tu moć vrše.
     "To je", ponovi Kain, "ipak samo moć. I zato se vaša vladavina ne zasniva na moralnom pravu, već isključivo na činjenici da vi možete da vladate, da na Zemlji ne postoji sila dovoljno jaka da vas spreči u tome. U Svetlosti bez sumnje počiva velika moć, isceliteljska, graditeljska. Ali u njoj počiva i velika moć razaranja; upravo ta moć je pokorila narode, isto tako dostojne slobode kao i vi, i drži ih vašim robovima već skoro čitav milenijum.
     "I sve to vreme", nastavi Kain od Istmarča, "radnici su preživljavali. Uprkos vama preživeli su kao narod, zadržali svoje dostojanstvo; kao što pokazuje Erebion, zadržali su i hrabrost, i, zajedno sa znanjem, volju da delaju. Prema tome, postoji jedna veća sila od one kojom ste vi u stanju da upravljate; i ako je sila jedina osnova za zakon koji priznajete, onda postoji i veći zakon od zakona vladara Zemlje.
     Tom zakonu se ja pokoravam.
     Odbacujem vas. Odbacujem vašu vlast.
     To je sve što sam imao da kažem."

     Vratili su ga u ćeliju.

     Loga je došao da ga poseti pred kraj tog popodneva. Naravno, nije se poslužio vratima; samo se, svetlucajući, materijalizovao sa druge strane pregrade u ćeliji.
     Kain je bio u polusnu; uspravio se i spustio noge preko ivice ležaja, ovlaš zevnuvši. Pozdrav mu nije bio naročito uljudan. "Šta hoćeš?"
     Na drugoj strani pregrade bila je samo jedna stolica. Loga se sruči u nju, i ostade klonulo da sedi. Tugovao je iskreno, i očigledno. "Žao mi je, Kaine."
     "Ja treba da umrem, a tebi je žao?" Kain zavrte glavom. "Idi bestraga."
     "Sinoć, u Zlatnoj reci", nastavi Loga, "neko je izlepio stotine plakata o tebi, i zašto si ubio Albera. Pokušali smo da to zataškamo. Postojali su veoma dobri izgledi, Kaine, da se vratiš na svoje radno mesto u Biblioteci, da ti se na kraju dozvoli da opet polažeš Test. Ali ti plakati su sve izmenili. U njima se nije pominjala velemladost, ali sve se već zna. Vladari ne mogu dozvoliti da se sazna da je jedan radnik ubio vladara i prošao bez kazne. Da, tu si u pravu, vladari vladaju silom. Međutim, nije sve tako crno-belo, kako bi ti voleo da bude. Mi, prosto rečeno, nismo takvi negativci, kao što bi ti hteo da budemo. Održali smo mir, kakav ovaj napaćeni stari svet nikada još nije imao; sprečili smo da nas i sve što smo postigli potpuno uništi još jedan Ognjeni rat. Ti si učio racionalnu etiku; prvo što ona kaže jeste da mora postojati razum da bi razmišljao o etici, jer ako nema razuma, nema ni polazne tačke sa koje bi se mogla razmatrati pitanja etike. Prema tome, najveće dobro jeste da opstane razum. Naša vladavina je sprečila da izbije još jedan Ognjeni rat, nalik na onaj koji je gotovo zbrisao sa ove planete samosvesni razum. To je bila, prosto rečeno, dobra stvar."
     Kain malo nakrivi glavu. "Vrlo blagoglagoljivo. Dobro ubeđuješ, iako nisam siguran zašto se uopšte trudiš?"
     "Kaine, da li su plakati bili potrebni? Da li si ti pokušao da ovo preuveličaš, tako da se ne može mirno razrešiti?"
     Kain sleže ramenima. "Ja nisam lepio te plakate, Loga. Bio sam u zatvoru. I pre nego što me upitaš, ne znam ni ko ih je izlepio. Istina je. Nisam ni znao da se to radi, sve dok mi ti nisi rekao." Malo je razmislio, a onda opet podigao pogled. "Nije mi krivo. Žao mi je samo što se na tim prokletim plakatima ne pominje velemladost. Sumnjam da biste Zlatnu reku mogli da sravnite sa zemljom onako kako ste sravnili Erebion, da biste sprečili da se proširi vest o tome." On zastade. "Istina. Loga, ovo ti mogu reći o istini: sumnjam da je sama po sebi moćnija od laži; u laž isuviše lako poveruje isuviše mnogo ljudi. Ali zato što je istina, može se razotkriti i kada se na laž već odavno zaboravi. Pošto ste tako dugovečni, svakako ćete umeti da cenite moć vremena u ovom slučaju."
     "Kaine", prošapta Loga, "mogao si večno da živiš."
     "Večno da živim? Sa takvima kao što si ti?" Kain se upilji u Logu. "Proklet da si zbog svoje dvoličnosti. Radije ću umreti."
     U Loginom glasu se jasno osećao bol. "Želja će ti biti ispunjena."
     Kain se gorko nasmeja. "Ponekad se desi da uspeš."

     Dani su prolazili. Prošao je 89. dan Zime, i 90. dan; 91. dan je, naravno, bila Ne-Dela, i zatišje koje kao da je ovladalo celom Skupštinom i celom Zlatnom rekom takođe, izgleda je doprlo i do Kainove ćelije. Proveo je dan mirno ležeći, sećajući se onih koje je poznavao, opraštajući se od uspomena. Očekivao je da će sledećeg dana umreti; i premda ga ta pomisao nije plašila, osećao je, ipak, da nije spreman da umre.
     Toliko je toga ostalo da se uradi!
     Nije bio mnogo iznenađen kada je otkrio da ne može da zaspi; pomisao da tih nekoliko sati koji su mu preostali provede u samozaboravu koji će uskoro postati trajan, odbijala ga je.
     Noć je polako odmicala.
     Upravo pred ponoć vrata Kainove ćelije se otvoriše, bolje reći otškrinuše. Prilika u putničkom ogrtaču, sa kapuljačom koja joj je skrivala lice, provukla se kroz otvor, i vrata se brzo zatvoriše za njom.
     Kain se brzo uspravi na slamarici, pomalo se ustežeći. "Za ime Svetlosti, zar čovek ne sme da traži da malo odspava pre nego što ga pogubite?"
     Od glasa koji je čuo uhvati ga jeza, kao što ga nikad nije hvatala za ovih šest godina. "Na žalost, ne sme." Čovek zbaci kapuljaču s glave, i Lukas jednostavno reče: "Da znaš, uradio si prokleto glupu stvar.

     4.
     Kain se sasvim uspravi, zagledavši se unezvereno u njega. "Lukas? Za ime Svetlosti..." Glas mu je postajao jači.
     "Smiri se!" oštro mu dobaci Lukas. "Ako te na Akademiji niko nije naučio da radiš vežbe disanja kako treba, valjda si to naučio od mene."
     Ton njegovog glasa pogodi cilj. Kain je stajao ćutke, dok nije opet bio u stanju da vlada otkucajima svoga srca. Glas mu je bio gotovo spokojan. Bilo je na stotine stvari koje je želeo da kaže ili da pita, sve odjednom. Najzad je samo rekao: "Zdravo, Lukase."
     Pridošlica krenu napred, sve dok se nije našao tih uz pregradu od monokristala. "Zdravo, Kaine. Da te pogledam."
     Kain je takođe žudno upijao njegovo lice. Iste one tople oči, ista lepo negovana brada i brkovi; osetio je kako se godine tope, i u jednom čudesnom trenutku opet je osetio da je mlad, prvi put otkako ga je vladarka Selena dovela na Akademiju. "Lukase, nisi se nimalo promenio." Kain koraknu napred, ali ga pregrada zaustavi, i on shvati, malo ali istinski iznenađen, da je viši od Lukasa.
     Lukas kao da je mislio isto. "Ti jesi, Kaine. Više nisi dete."
     Kain jedva da ga je čuo. "Za ime Svetlosti, Lukase, baš se radujem što te vidim. Nedostajao si mi, nisam imao s kim da pričam."
     "Oh?" Lukas podiže jednu obrvu. "Zaista?"
     "Aha." Kain je čuo misao koju Lukas nije glasno izgovorio, i nasmešio se. "Ti si mi nedostajao."
     Lukas zamišljeno klimnu, a onda razvuče usta. "Pošteno. I ti si meni nedostajao. Želeo sam da te posetim, sigurno si osetio, ali bilo je opasno. Loga se isuviše brzo zalepio za tebe; kad sam stigao u Zlatnu reku motrio je na tebe, gotovo bez prestanka." Osmeh mu je i dalje titrao na usnama. "Posle nekog vremena, počeo sam da se pitam da li još uvek želiš da se sretneš sa mnom."
     Kain se trže, kao da ga je nešto udarilo. "Kako si mogao tako nešto da pomisliš?"
     "Šest godina ima od tada, Kaine. Bio si još dečak kada sam te poslednji put video; sada si čovek, i to takav čovek kakvog svet ne viđa često. Bio sam ti učitelj, i prijatelj, ali nije preostalo mnogo toga čemu te mogu naučiti, a nisam ni bio siguran da će naše prijateljstvo istrajati, kad budeš izložen uticaju vladara. Moć je zavodljiva, Kaine, i ona je droga, za koju mislim da ti prija."
     Njegove reči samo za trenutak uznemiriše Kaina, a onda ih odbaci sleganjem ramena. "Pa nisi bio u pravu. Drago mi je što te vidim. Nikad se neću promeniti toliko da me više nema, Lukase."
     "Dobro." Lukas više ništa ne reče; samo je stajao, smešeći se Kainu, premeravajući ga pogledom. "Za ime Svetlosti, prosto ne mogu da poverujem koliko si porastao."
     Kain ga pusti da gleda i u sledećem trenutku reče: "Postoji jedan problem. Na žalost..."
     "Da?"
     "Naše ponovno viđenje će biti kratko."
     "Ah, da."
     "Vidiš, sutra će me pogubiti."
     Lukas klimnu. "Možda ćemo moći to da sprečimo."
     Kain ispusti vazduh, za koji nije ni bio svestan da ga zadržava. "Nadao sam se da ćeš to reći, Lukase?"
     "Molim?"
     "Pronašao sam Donertaun. Znam gde je."
     Lukasov osmeh postade još širi. "Onda, sedi." On privuče onu jednu stolicu, s druge strane pregrade. "Da popričamo."

     Razgovarali su skoro dva sata pre nego što Lukas kaza da mora poći. Veći deo ta dva sata nije bio posvećen neposrednom problemu - kako da Kain preživi izgnanstvo u Blistavu pustinju; taj je problem Lukas jednostavno rešio na samom početku njihovog razgovora. "Blistava pustinja", rekao je, "nije tako opasna kao što ljudi veruju. Jednom sam projahao kroz nju, sa ličnim Štitom postavljenim na široku disperziju: to je i mene i mog konja održalo u životu, i prošli smo kroz pustinju pre nego što smo umrli od žeđi. Ti nećeš imati konja, i zato nećeš moći tako brzo da prođeš kroz pustinju; ali prema istoj toj logici, tvoj Štit će morati da štiti samo tebe, a ne i veliku masu tvog konja. Zato će duže trajati, kažem ti." Lukas izvuče Štit za jednu osobu iz svog ogrtača.
     Kain ih je već ranije viđao. Vladar koji je hteo da provede duže vreme izvan Doline morao je da nosi takav, bez pogovora. Čak i malo oštećenje neutralnog tkiva zračenjem bilo je neizlečivo, i tokom vekova, te male količine zračenja su se sabirale. Štitovi su vladare pošteđivali te opasnosti. "Kako ćeš mi ga doturiti? Na ovoj prokletoj pregradi, Lukase, nema otvora. Čak mi i jela vladarka prebacuje preko nje."
     Lukas pogled Kaina. "Kao što kažeš. Sačekaj." Kapci mu padoše preko očiju, a disanje mu se ujednači i nastavi u blagom ritmu. Štit koji je držao podignut u rukama poče da sija, ne onim narandžastim sjajem koji je značio da je uključen, već toplim, žućkastobelim sjajem Svetlosti. Kain je gledao zaprepašćeno, gotovo ne verujući svojim očima. Svetlost je polako postajala sve jača, neprimetno se slivajući između Lukasovih ruku.
     Čuo se gromki udarac kad je Štit nestao, i vazduh poleteo unutra da ispuni mesto koje je zauzimao pre toga; a čuo se još jedan, tiši udarac kad se pojavio u vazduhu ispred Kaina, lebdeći na metar iznad tla.
     Kain refleksnim pokretom uhvati Štit, pre nego što je pao na pod ćelije.
     Sedeći s druge strane pregrade, Lukas se kupao u znoju. "Mora da sam ostario. Kunem se da to nije nekada išlo tako teško."
     "Lukase?"
     "Molim?"
     Kain je okretao Štit u rukama. "Lukase, kad si bio... kada si, kako vladari kažu, pao na Testu i kad su te poslali kući u Erebion - da li si tada mogao to da uradiš?"
     Lukas izvuče parče tkanine iz ogrtača i obrisa lice. "Jesam."
     "Razumem." Lukas sleže ramenima. "Ali teško mi je, Kaine, veoma teško. Ne mogu samoga sebe da prebacim; suviše sam krupan. Nisam ostavio neki naročiti utisak na njih; svako dete među vladarima može to da izvede bolje od mene." On skloni tkaninu. "Mislim da bi i ti to mogao, Kaine, možda čak i bolje. Čuo sam šta si uradio sa pregradom u sobi za testiranje."
     Kain je, međutim, svu pažnju obratio na Štit. "Znači... ovo treba da uključim u trenutku kad me budu prenosili u izganstvo? Jesi li siguran da u tom trenutku ne mogu da obustave moj prenos?"
     "Nisam. Ali možemo da se kockamo, srazmerno sa sigurnošću. U protivnom, moraće da pobude prokleto mnogo moći, a da te nikud ne pošalju."
     "Ruke će mi najverovatnije biti vezane."
     "Čuo sam šta si uradio sa pregradom u sobi za testiranje", ponovi Lukas, zakikotavši se. "Ako nisi u stanju da raskineš jedan običan lanac na prokletim lisicama, onda i treba da budeš ispržen u Blistavoj pustinji."
     Kain klimnu. "Tako je." On ugura mali Štit u pojas pantalona i prekri sve to košuljom. Bio je potpuno skriven; ako ga ne budu pretresali, neće otkriti da ima štit, a Kain je sumnjao da će ga pretresati - na kraju krajeva, misliće da niko osim vladara neće moći nešto da mu doturi, a nijedan vladar to neće hteti.
     Posle toga su razgovarali o stvarima koje je Kain video i naučio u gradu Skupštini. Razgovarali su, onoliko koliko je Kain mogao sebi da dozvoli, i o Elijani; kad je razgovor prešao na nju Lukas je samo slušao, i nije traćio vreme pokušavajući da objasni Kainu gde je pogrešio. Kain je znao, i rekao je i Lukasu, i to se videlo ne toliko po onome što je rekao, koliko po onome što nije rekao o toj ženi.
     Nije rekao da ju je voleo.
     Ukratko su porazgovarali o Logi; obojica su, tokom godina provedenih na Akademiji, uživali isto prijateljstvo sa raspusnim vladarom, i ono što Kain nije potpuno shvatao o tom mutantu postalo je jasno tokom razgovora. Loga je bio, prema Lukasovim rečima, toliko usamljen, koliko nijedno ljudsko biće nije bilo usamljeno u istoriji sveta; nije bio pripadnik T'Pauinog naroda, nije bio radnik, nije bio čak ni varvarin, kao oni srebrnooki, od kojih ga je Doner Almandar spasao.
     Lukas mu je ukratko ispričao glavne događaje u Istmarču u godini koja je prethodila njegovom, Lukasovom odlasku. Nije se mnogo šta promenilo; Erik Malahor je umro, i najstariji sin je nasledio njegove dužnosti. Sivu je zaprosio najmlađi sin iz jedne prilično siromašne trgovačke porodice, i o tome se još pregovaralo kad je Lukas otišao. Sve ostalo je u osnovi ostalo nepromenjeno; i to su bile, od pre pet godina, najnovije vesti koje je Lukas preneo Kainu. Razgovor im se naglo prekinuo; Lukas je odjednom podigao pogled. "Drugi sat je skoro istekao. Uskoro će se straža pred tvojom ćelijom smeniti. Moram da odem pre toga; radnik koji zamenjuje noćnog stražara je jedan od naših." Ustao je, uvijajući se u ogrtač, ni ne pogledavši u Kaina. "Voleo bih, Kaine, da smo imali više vremena. Ipak, da su želje konji, do trbuha bismo već utonuli u konjsku balegu, a?" Završivši sa vezivanjem uzica na svom ogrtaču, on se ponovo okrenu Kainu. "Budi mi živ i uživaj, Kaine."
     Kain prošapta: "Lukase."
     Lukas za trenutak skrenu pogled. "Moram da idem, dečko. Ne bih voleo da moram da ubijem nekog od vladara koji će ti doći u posetu pre pogubljenja." Ipak se okrenuo, gotovo preko volje, kako se Kainu učinilo, i susreo s njegovim pogledom. "Ako me nađu ovde, u zgradi same Skupštine... dugo mi je trebalo da ovde porazmeštam svoje ljude. Neću sve to da prokockam."
     "Uradiću onako kako si mi kazao, Lukase."
     "Zbogom, Kaine."
     Kainu je bilo veoma teško da izgovori te reči. "Zbogom, Lukase."
     Lukas nije otišao. Stajao je i gledao kroz pregradu u Kaina. Kao da je nešto čekao.
     "Lukase?"
     "Molim, Kaine?"
     "Ja..." Kain proguta nešto. "... Lukase, ti si jedini prijatelj koga sam imao u životu."
     Lukas sklopi oči, i ostade još trenutak da stoji u mestu. Onda se nasmeši, i u tom osmehu nije bilo tuge. Otvorivši ponovo oči, reče kratko: "Razumem te." Pokrivši potom kapuljačom lice, tiho zakuca na vrata iza svojih leđa i izgovori poslednje reči koje je Kain čuo od njega.
     "Mučenik, a onda heroj koji se vratio; mislim da će to biti ono pravo. Vrati se, Kaine. Samo se vrati, i videćeš da će to biti vredno truda."
     Brzo je nestao, kroz odškrinuta vrata.
     Kad je otišao, Kain izgovori u praznoj ćeliji: "Volim te."

     5.
     Dan kada je Kain trebalo da umre osvanuo je lep, svetao i vedar.
     Kain je to unapred znao, jer se sadista koji je smenio noćnog stražara postarao da mu to kaže.
     Dan se polako trošio. Obred progonstva nije trebao da otpočne pre podneva. Kain je samo sedeo, i čekao.
     I čekao.
     Najzad su došli po njega.

     Gomila se okupila iz čitavog južnog kraja Doline vladara, da posmatra prizor progonstva ubice Kaina. Tako nešto nije se dogodilo od pamtiveka; radoznale budale su se slivale u Zlatnu reku, puneći krčme do poslednjeg mesta, spavajući na ulicama u kolima koja su vukli konji, onim kojima su došli. Novi su i dalje pristizali, još i tog jutra, prvog dana Proleća, gurajući se da zauzmu najbolji položaj na gradskom trgu. Stub za šibanje u sredini trga, na kome su sitni prestupnici bili kažnjavani, bio je podignut za Kaina. Celokupna ratnička posada Zlatne reke bila je prisutna, štiteći glavni trg da u njega ne prodru radnici, i da vladari, kad budu došli, mogu da obave prenos prognanika neometani prisustvom i zijanjem radnika.
     Dan je bio prekrasan, nebo upravo bolno plavo, bez oblačka. Sunce je sijalo jarko i toplo, i povetarac je kružio Zlatnom rekom isto onako lako i neprimetno kao što su se džeparoši kretali kroz gomile radnika.
     Zlatna reka je bio radnički grad; u podne su zvona zazvonila, pet puta. Pre nego što je poslednje zvono prestalo da odjekuje preko gradskog trga, tridesetak osoba se jednostavno materijalizovalo u središtu praznog prostora. Njihovo pojavljivanje propratila je ogromna buka; vetar je dunuo od njih, nalik na uragan, i potisnuo gomile ljudi na ivici trga.
     U početku radnička publika nije mogla da razazna ubicu među gustim redovima vladara. Uzbuđeni radnici glasno su izvikivali imena vladara koje bi prepoznali, prisno, kao da ti vladari pripadaju njihovim porodicama. Loden, vikali su neki, i Loga, Elisa, Selena i Gabrijel - lako su ih prepoznavali. Radnicima, zbijenim u gomilu, trebalo je izvesno vreme da shvate da visoki čovek koji korača pored Lodena Almandara, iako se drži kao da on, a ne vladari, vlada situacijom, ima ruke vezane na leđima, jer su mu bile okovane.
     Mnogi su doneli trulo voće i pokvarena jaja upravo za taj trenutak; na žalost, osuđenik je bio okružen vladarima, koji sigurno neće dobronamerno primiti promašene hice iz radničkih ruku. Onda su vladari doveli Kaina do gubilišta na kome je stajao stub za bičevanje, i obavili karike lanca koji mu je vezivao ruke oko stuba; zatim su sišli sa gubilišta, i mnogi u gomili počeše da bacaju ono što su doneli.
     Otprilike pola tuceta hitaca pogodilo je cilj; onda je predsednik Suda, Loden Almandar, zatreperio, nestao i materijalizovao se na gubilištu pored Kaina. Vladar zaokruži pogledom po prisutnima. Nije se primetilo da je podigao glas, ali bio mu je na neki način pojačan, tako da je zatutnjao kao glas diva. "A sada, prestanite."
     Kain je mirno trpeo; jedno jaje je zaista bilo mućak i od smrada zamalo da nije počeo da povraća, tu nasred gubilišta.
     Istim tim jakim, veštački pojačanim glasom, Loden nastavi svoju besedu. "Danas smo se ovde okupili da kaznimo radnika Kaina. Prema vlastitom priznanju, osuđen je za ubistvo vladara Albera, koga je, u napadu ludila, napao iz potaje i udavio. Nosite ovaj dan u sećanju dok god budete živeli, jer ovako će proći svako ko odrekne poslušnost vladarima Zemlje. Sada ćemo ga preneti u Blistavu pustinju, i tamo će mu se koža oljuštiti od mesa, a meso će mu vremenom otpasti sa kostiju, dok ne ostane ništa sem kostura ubičinog. Nosite u sećanju", ponovi Loden Almandar, "sudbinu ovog čoveka."
     Stojeći odmah iza njegovih leđa, Kain reče, dovoljno glasno da ga Loden čuje: "Dao si im dobar savet." Nešto se kretalo, na samoj ivici gomile.
     Loden Almandar dodirnu bledu mrlju na okovratniku svoje tunike, i kad se okrenuo Kainu, glas mu je opet bio normalan. "Tvoja obdarenost je mnogo obećavala. Žao mi je, Kaine, što je to izgubljeno."
     Kain susrete vladarev pogled i isceri mu se. "Tek ćeš zažaliti."
     Loden zamišljeno klimnu, i izmače se podalje od njega, u prazan trg gde su ga čekali ostali vladari.
     Kain je trpeo, čekajući, stojeći na seoskom trgu, dok su vladari, ne obraćajući pažnju na uzvike i halabukanje gomile, počeli da prizivaju Svetlost. Loden se jedini nije pridružio javljanju Svetlosti, već je stajao i posmatrao Kaina. Kain oseti vrelo treperenje njihove moći, kako se prikuplja na trgu ispred njega. Prenošenje, takvo kakvo su oni izvodili, pri kojem objekat treba da bude prenet bez vladara koji će rukovoditi njegovim prolaženjem kroz drugi svet, bilo je daleko teže od tradicionalnog skoka. Petnaest vladara, trudeći se zajedno, proveli su isto toliko vremena pripremajući se za to, koliko je trebalo Lukasu da pošalje Štit kroz pregradu zatvorske ćelije.
     Nečujni glas dopre do Kaina. Sad.
     Dok se moć Svetlosti pojačavala pred Kainom, on prizva onoliko moći koliko je posedovao i usredsredi se na lance koji su ga sputavali. Lisice na člancima njegovih ruku se otvoriše bez teškoća. Ne pokušavajući da to sakrije, Kain podiže ruke ispred sebe, da pokaže gomili raskinute lance. Urlik gomile se za kvantum pojača.
     Vladari su, međutim, prizvali Svetlost i oborili je na njega, i dok se Svetlost oko njega pojačavala, u pulsirajućim naletima i sve jače, Kain se obrati Lodenu, kao da su njih dvojica sami na trgu.
     Suočio se sa pogledom starog vladara na ravnoj nozi. Ćutke je sročio reči, usredsredivši svu moć koju je imao na emitovanje; Loden ga nikad ne bi čuo kroz urlanje gomile. Vratiću se.
     Kain sačeka dok nije prosudio da je nastupio poslednji čas i tada, ne oklevajući, izvuče glatki i obli Štit ispod tunike i uključi ga. Štit uhvati odsjaj Svetlosti koja se prikupljala i odbi ga u surovom blesku natrag na gomilu vladara i radnika.
     Loden istog časa shvati šta se događa. Kain je gotovo mogao da vidi kako misli brzo prelaze, kao oblaci, preko Lodenovog lica. Prvi poriv će mu biti da prekine emisiju, ali grdno će zadocniti. Ostali vladari neće moći da prestanu sa prikupljanjem Svetlosti, čak i po cenu života. Kain je posmatrao Lodena, dok se bes lagano, kao lednik, spuštao na njega; i Kain se mrko osmehnu. Gotovo u istom trenutku Kain je ugledao Logu kako se oslobađa od ostalih vladara i prilazi Lodenu, i užasno saznanje mu blesnu u umu istog časa.
     Sjaj beše postao već poguban. Kain je jedva mogao da vidi svoje mučitelje. Iz pozadine okupljene gomile, jedan visoki čovek obučen u crno probijao se kroz gužvu, uporno praveći sebi put ka mestu gde su vladari Loden i Loga stajali i posmatrali Kaina.
     Gomila u trenutku utihnu kada se pojavi iznenadni, neočekivani blesak, i Kainove poslednje reči upućene Lodenu jasno su odjeknule preko trga.
     "Vratiću se, ti kučkin sine!"
     Poslednje što je Kain video bio je čovek poznat u svetu pod imenom Artemis od Erebiona. Nekoliko vladara koji su pokušali da ga zaustave ostali su da leže mrtvi na trgu; sa svetlosnom oštricom u ruci, prelazio je preko trga do mesta na kome su stajali Loden i Loga.
     A tada se sve završilo, i Kain od Istmarča nestade pre nego što je uspeo da vidi kako se Artemis od Erebiona susreo sa smrću.
     Najmlađa deca u toj gomili bila su već starci, kad se on konačno vratio.

     6
     ...i tako je on lutao, deco, tumarao kroz ruševine sveta. Te prve noći, posle Artemisove pogibije, gospodari Svetlosti prirediše hajku za njim, i još nekoliko potonjih noći njihove prikaze su se, trepereći, materijalizovale nad Blistavom pustinjom, i nestajale, kao plamen sveće na vetru. Ali nisu ga našli, jer Kainu nije bilo suđeno da umre od ruke nekog vladara; i vremenom su se gospodari Svetlosti zavarali i počeli da veruju da je Kain umro u Blistavoj pustinji, napokon prestavši da ga traže. Čak i ja, koji nisam verovao da je umro, nisam učinio ništa više sem da sačuvam kopču sa pojasa i srebrnu narukvicu; poslednja Artemisova želja, pre smrti, bila je da ih predam Kainu, i vremenom sam to i učinio.
     Kako je uspeo da preživi Veliku pustinju ne znam, ali on je preživeo i počeo da traži, na svoju ruku, ono što je bilo, u to vreme, već legendarni Donertaun, mesto na kojem se Doner Almandar uzdigao, zajedno sa onima koji su hteli da pođu sa njim, sa Zemlje u floti svemirskih brodova kakvu ovaj zamoreni svet nikada nije video i nikada više neće videti. Jer u Donertaunu, kao nigde na drugom mestu na ovoj planeti, nalazila su se oruđa kakva je Kain želeo: mašine i znanje i ono što je u njegovim očima bilo ključ svega, velemladost, od koje krv uzavri...
     ...šta? Dete moje, naravno da je sve to pronašao.
     Nije verovao, jedan čovek suprotstavljen celokupnoj moći vladara Svetlosti, da neće uspeti, iako bi mu svaki razuman čovek to rekao.
     Jeste, dete moje, u pravu si. Bio je lud.
     Ali je takođe bio, nažalost, u pravu.