Poglavlje 8: Senta i Solan

@03 = Godine 1248. posle Ognja

     1.
     Antigravitaciona dizalica podigla je ogromnu ploču od belog i zlatnog mermera u odgovarajući položaj i polako je spustila u bronzane okvire. Spustivši ploču dizalica se upravo vraćala ka ferobetonskom panelu za koji će se vezati mermer, kad se mermerna ploča raspuče i pade, polako i dostojanstveno kao div, i sa upravo istim posledicama; raznela je sve pod sobom kad je udarila o zemlju. Niko od njih nije bio iskusan graditelj; Alen, radnik koji je imao tu nesreću da bude vođa grupe, stajao je posmatrajući haos, a zatim je otišao da potraži poslovođu.
     Slušao ga je kako psuje.
     "...vazduh, i jebeno tanak..."
     Gradilište je zauzimalo gotovo petnaest kvadratnih kilometara - smeša blata i građevinskog materijala, od ferobetona i vezivnog cementa, koji se stvrdnjavao pod svetlošću lažnog sunca. Gomile mermera i građevinskog drveta uzdizale su se ka nebu do deset, petnaest metara. Gotovo tri hiljade radnika, muškaraca i žena, radilo je na gradilištu.
     "...sunca, jebeno vruća, i jebeno mnogo ih ima..."
     Veštačka sunca su svetlucala u niskoj orbiti, zagrevajući planetu. Na Zemlji su vladari podelili jedan dan u deset sati; ova nova planeta okretala se oko svoje ose za nešto više od devet od tih deset sati. Orbite veštačkih sunaca bile su isplanirane tako da naprave pun krug oko ekvatora jedanput u svaka četiri i po sata, tako da su se uklapale u period tokom kojeg je sunce te planete boravilo na nebu. Planeta je daleko zaostajala za svojim suncem, i zato je život na njoj bio neudoban. Sunce joj je bilo umerena G-2 zvezda, nepunih četrdeset svetlosnih godina daleko od Zemlje, i slična Solu. Sama planeta, iako veoma nalik na Zemlju po veličini i sili teže, bila je, još koliko do pre deset godina, ledeni svet bez ikakvog života, sa atmosferom sličnom Zemljinoj od pre milijardu godina. Ono što je na njoj postojalo od biljaka bili su najprostiji oblici, nalik na mahovine i paprat.
     "...isuviše teško..."
     To se, u najmanju ruku, nije moglo poreći. Sila teže na planeti bila je 1,15 puta uvećana Zemljina gravitacija; sasvim udobna, u stvari, ukoliko se čovek ne upusti u neki težak rad.
     Kao što je bio slučaj sa radnicima.
     Alen naiđe na grupu od nekih petnaestak kolega, okupljenih oko potopljenog basena u kome su se postavljale odvodne cevi. Svaki čovek koji je tu radio bacao je ukupno pet senki, po jednu od svaka četiri veštačka sunca i jednu od onog pravog. Voda je šikljala u vazduh, padala po njima u vidu blagoslovene, hladne kiše.
     Možda se zato niko nije žurio da spreči nesreću; čak je i poslovođa - sredovečni čovek crvenog lica koji se odazivao na ime Pauli, i bio preduzimač na Zemlji pre nego što su ga radne grupe preuzele sa Zemlje zajedno sa ostalim stanovnicima pokrajine Turin - čak je i on, stojeći na mestu sa video-pločom u ruci koja je pokazivala jedan deo projekta, samo dopunjavao litaniju pritužbi:
     "...i, povrh svega, neka mi Svetlost sija na reči, ovaj mermer je sranje! Možda je lep, a možda nije, ali ne služi onako kako oni hoće! Možda je drvo kojim gradimo ružno - ali bar se neće rasuti", završi Pauli s gađenjem.
     "Gospodine?"
     Poslovođa se okrenu i dreknu, pocrvenevši u licu. "Šta je?"
     Alen je ispod oka gledao u poslovođu. "Imam problema, gospodine. Hoćete li da me saslušate?"
     Stojeći pod pljuskom, dok mu se voda slivala niz obraze, Pauli je očevidno progutao prve reči koje su mu navrle na usta. "Šta je?"
     "Pokušavao sam da podignemo mermernu fasadu da bismo mogli da povežemo ferobeton, ali mermer stalno puca pre nego što ferobetonske ploče stavimo na mesto."
     Pauli zatvori oči i ukipi se u mestu. Izbrojao je do deset jednom, zatim ponovo, i kad je otvorio oči i video zbrku koja se stvorila, glas mu je gotovo zvučao mirno. "Pokušajte da najpre namontirate ferobetonske ploče."
     "Ah, tako." U sledećem trenutku, Alen klimnu. "To će uspeti, zar ne?"
     Poslovođa uzdahnu, pomalo preteći. "Hoće." Kada je Alen otišao, Pauli zavrte glavom. "Daju mi divovsku opremu da s njom radim, i idiote sa patuljastim mozgom koji treba da upravljaju tom opremom." On zaurla na radnike koji su stajali oko njega. "Da se neko možda ne čudi i pita zašto se kasni?"
     "Potcenjuju te, Pauli." Njegov pomoćnik pokaza, pokretom glave, u pravcu brda iza njihovih leđa, gde su posmatrači dolazili, kad bi im palo na pamet. "Zašto to ne raspraviš s njima? Imaš sreće, došli su zajedno."
     "Do đavola." Pauli se okrenu celih sto osamdeset stepeni, i tu, na brdu, koje je gledalo na gradilište, stajala je žena na konju i div, obučen u svetlu, lepršavu, zelenu haljinu. "Koliko već dugo stoje tamo?"
     "Tek sam ih sada primetio." Njegov pomoćnik malo poćuta, a zatim dodade: "Pauli, moramo na neki način da sprečimo tu vodu. Kao da čujem Roma, onaj njegov prokleti prodorni glas - Hoćete da kažete da smo izgradili ceo taj mehanički raj, i da niste u stanju da zaustavite vodu u bašti?"
     "Rom je budala", nervozno odvrati Pauli. "Iako je div."
     "Pauli!" Oči njegovog pomoćnika bile su razgoračene od straha.
     "Šta ti je sada?"
     Radnik je govorio usplahirenim šapatom. "Vladarka Senta je tamo gore s njim! Kažu da vladari umeju da čitaju misli!"
     "Ne bi mi bio potreban čistač misli", odvrati Pauli, "da saznam šta mi mislimo o njima. Molim vas", umorno izgovori on, "neka neko od vas siđe do glavne vodovodne cevi i isključi tu prokletinju."

     Posle dva dobra dana provedena u krstarenju planetom koja se cela pretvorila u zabavni park, bilo je osveženje videti nešto što nije bilo savršeno.
     Vladarka Senta, ćerka starog vladara Lodena i vladarke Elise, smejala se dok joj nisu navrle suze na oči. Sedela je porebarke na svom ždrepcu blizu ivice provalije, s desnom nogom kao slučajno prebačenom preko sedla, uživajući u svežem povetarcu koji im je dolazio s leđa. Iza njih se uzdizao grad koji je treperio od srebra, zlata i slonovače: Nova Skupština. Kada je nazad povratila dah, rekla je samo: "To ti je kao da gledaš neki stari film, Rome! Čarlija Čaplina, ili tri zle sestre." U svetlosti sunca njena je bledozlatna kosa blistala. Vladar, a i radnik, osetili bi da je poželjna, privlačna svojim brzim osmehom i glasnim smejanjem, lakim oduševljavanjem i građom tela koja je više odgovarala nekom atleti nego lenjom vladaru. Da joj je neko rekao da liči na svoju majku, ona se ne bi složila - ono što je osećala za majku bilo je, u najboljem slučaju, podeljeno po simpatijama - ali nije dozvoljavala da je bilo šta oneraspoloži.
     Bila je, čak i prema merilima kratkovečnih radnika, sasvim mlada. "Jeste li ih snimali pri radu?"
     Div Rom, stojeći malo iza nje, zavrte svojom ogromnom glavom. Njegov glas, blag i neverovatno dubok, spusti se kroz vazduh nadole, ka njoj. "Nismo. Ne vidim da je bilo potrebno." Visok čitava četiri metra, dvostruko viši od visokog čoveka, stajao je dobro odmaknut od ponora koji je gledao na radni logor, gde će uskoro stajati vrt izvanredne lepote. Korak tamo gde ne treba bio bi smrtonosan za diva, kad bi mu se ogromna težina sručila na tlo, silom koja kosti lomi. "Kad god ih ne držimo na oku, svakog ponaosob, oni se tako ponašaju. To vam je jedan neodgovoran, lenj narod." Pod lepršavom, zelenom haljinom Romove noge su bila dva čvrsta stuba, samo se malo sužavajući pre no što postanu stopala. Njegova malčice izvitoperena lobanja počivala je na ramenima koja su bila toliko široka i opasana mišićima da su više podsećala na divlju životinju nego na svesno biće. Nadlaktice su mu bile jače i od butina nekog veoma snažnog čoveka.
     Romov narod je pripadao tužnijim ostacima Ognjenih ratova; iz saveza genetskih inženjera koji su nastojali da pronađu sve usavršenije vrste radnika, i iz neizbežnih mutacija gena koje su usledile posle uništenja prvog sveta, rodili su se divovi. U vojnim bunkerima ispod Severnog pola preživeli su Ognjene ratove, a preživeli su takođe malo ledeno doba koje je potom usledilo, zahvaljujući isključivo svom poznavanju tehničkih nauka, s kojom su samo vladari mogli da se mere u celokupnoj istoriji sveta. Od kada je Doner Almandar odveo svoju svemirsku flotu sa lica Zemlje, pre više od milenijuma niko više nije bio ravan divovima u mehaničkim zdanjima Zemlje.
     Ti divovi su bili neveseo narod. Priroda nikad nije predvidela da će ljudsko telo toliko porasti u polju zemljišne gravitacije. Tu, u planetarnom utočištu kome vladari Zemlje još nisu bili dali ni ime, sa silom teže još jačom nego na Zemlji, Roma je sve bolelo, bez prestanka, iz prostog napora da se održi u uspravnom položaju.
     Senta mu se obrati, pošto je malo posmatrala radnike. "Hoćemo li da siđemo?"
     Rom se uplaši i na samu tu pomisao. "Savetujem vam da to ne činite. Tamo dole vlada strahovita vrućina."
     "Oh?" Izgledala je iznenađeno. "Ovde gore je sasvim sveže. Radni logor nije tako daleko."
     "Preobraživači atmosfere još nisu postavljeni u tom radnom području. Naravno, vazduh se može udisati, ali vreo je i veoma suv, i nije prečišćen kao vazduh oko Nove Skupštine. Preobraživači će početi da rade, kao što se predviđa, tek kada vrtovi budu gotovo završeni; ferobeton će se tako brzo osušiti."
     Senta se okrenu u sedlu da pogleda put odakle su došli. "Postavili ste preobraživače u Novoj Skupštini? Nisam ih videla."
     "Preobraživači se, naravno, ne mogu videti." Bio je zaista podvig ubaciti tako suvoparan ton u glas koji je inače bio tako mek, i dubok; ipak, Romu to pođe za rukom. "Ne bismo hteli da pokvarimo pogled na vaš prekrasan baštenski svet ružnim mehaničkim napravama."
     "Briljantan si građevinar, Rome", iskreno mu se obrati Senta. "Moj će otac biti veoma zadovoljavan. Svi će biti zadovljni, čini mi se." Ona mu se iznenada nasmeši. "Možda će čak i Loga otkriti da je ovo nebo sasvim podnošljivo."
     Rom samo sleže ramenima. Kod jednog diva je čak i sleganje ramenima bilo veličanstveno. Njegovo mišljenje o vladaru Logi bilo je svima dobro poznato.
     Senta spusti pogled na neorganizovane gomile radnika, koji su radili na poslovima za koje su bili obučeni jedva, ili nikako - i postizali rezultate uprkos svojoj nepripremljenosti. "Da li su ti radnici pravili mnogo problema?"
     "Molim? Ah, oni. Laar i ja smo rešili sve te probleme. Naravno, nismo baš ludi jedni za drugima", dodade on, kratko se nasmejavši. "Napali bi nas, da mogu. Naročito je omrznut moj brat Laar, koji ih je najviše nadzirao. Izgubili smo celu jednu koloniju takvih kao što su ovi, dok smo restruktuisali atmosferu. Bojim se da nismo time zaradili kod njih poene." Ironično i dvosmisleno, on dodade: "Ne vole da rade pod našim nadzorom." Senta naglo podiže pogled ka njemu. Ponašao se veoma čudno, sasvim drukčije od divova koje je, tokom poslednjih nedelja, upoznala i gotovo zavolela. Uhvativši njen pogled, oglasi se kratkim, čak gorkim smehom. "Vi bi bar trebalo da razumete."
     Sentin otvoreni, gotovo nevini izraz lica otvrdnu u nešto drugo, daleko neprivlačnije. "Ovaj razgovor sačuvaj za Kaina i Mastona, kad budeš zadužen. Kad si na vlasti, lakše ti je da shvatiš kako je teško vladati." Konj se nemirno vrteo pod njom, i ona ga umiri jednom jedinom mišlju. "Samo ti završi vrtove, Rome, i budi siguran da nećeš više nikad morati da radiš za nas."
     "Ah, Kain i Maston", tiho progunđa on, i Senti bi jasno da su stigli do izvorišta Romove uznemirenosti. "Laar je prekjuče skoknuo do Zemlje; jutros se vratio sa, da tako kažemo, zanimljivim vestima."
     Senta je znala kakve su to vesti. Saznala je za krađu skoro u isto vreme kada su i oni njeni sunarodnici, koji su još ostali na Zemlji, saznali za nju, i mnogo pre nego što je otputovao Romov brat Laar. Ako ju je uopšte nešto iznenadilo, bila je to činjenica da su uhode divova tako brzo saznale za krađu; njihovi doušnici u Pećinama mora da su gotovo isto toliko dobri koliko i vladarski. "Da, znam."
     "Pomislio sam da možda znate. Kain je ukrao oružje, jedno od onih koje je nekada bilo upotrebljeno u bici protiv vas." Romov glas postade još dublji, ako je to uopšte bilo moguće. "Oružje Svetlosti." Senta ga ni ne pogleda, i Rom gotovo prošapta: "Prsten."
     U odgovor, Senta reče samo: "I onda?"
     Div se promeškolji nekom vrstom usporene napetosti. Šake mu se saviše i zatvoriše u ogromne pesnice. Vladarka Senta ga, međutim, nije udostojala pogleda. "I onda, stvari su se izmenile. Za ovo večito utočište koje smo vam sagradili, obećali ste nam vlast nad Zemljom, obeć..."
     Senta mu upade u reč gotovo ljutito. "To ste tražili, i to ćete dobiti. Za ime Svetlosti, šta vam još treba?"
     Romov glas postade jači. Bez neke svesne odluke, on poče da polako korača gore-dole, duž njihove prirodne osmatračnice. "Ništa nam više ne treba. Maston se nije promenio; njega možemo srediti. Ali tu je sad i Kain, a on se promenio." Duboki glas mu se još više pojača i radnici, udaljeni stotinama metara, podigoše oči u njihovom pravcu. "Dok je još bio samo čovek koji je naterao Gospodare Svetlosti da pobegnu sa Zemlje..."
     "Nismo pobegli!"
     "...mi smo se brinuli." Iznenađujuće pametne oči su je besno gledale sa nakaznog lica. "Nema te tehnologije koju Kainovi inženjeri poseduju, a da je nemaju i naši; a ima mnogo čega što imaju naši, a što njegovi nikada neće imati. Ne bojimo se njegove artiljerije; ne bojimo se borbenih letelica; ne bojimo se ni fuzionog oružja pred kojim su Gospodari Svetlosti ustuknuli!"
     Vladarka Senta poblede.
     Rom to primeti, i usne mu se iskriviše. "Mi smo samo niži divovi", primeti on podrugljivo, "i u nama nema Svetlosti; čak i tako obična stvar kao što je čitanje tuđih misli nam je uskraćena!" Osmeha nestade. "I zato smo razvili izvanredno uho. Mogu vam, reč po reč, navesti ceo razgovor koji je Kain vodio s vašim ocem pre jedne decenije, kada je zapretio da će baciti parče Sunca na samu Skupštinu, i tako za sebe iznudio primirje. Ono što hoću da kažem, gospo, jeste da je naša odbrana više nego ravna Kainovom napadačkom oružju, i kad smo već kod toga, naše napadačke mogućnosti s lakoćom prevazilaze odbranu Istmarča."
     Senta je nepomično gledala naviše u njega, bez straha, prikupljajući Svetlost oko sebe. Napetost kao da istog časa napusti diva i on umorno mahnu rukom u njenom pravcu. "Tebi nisam hteo da naškodim, dete. Samo mi reci, koje je oružje divova ikada nadjačalo Svetlost?"
     Svetlucavi oreol, jedva vidljiv u početnom stadijumu, izblede i nestade. Senta mu odmah odgovori. "Već dva dana razmišljam o tome. Ne mogu ti odgovoriti na osnovu nekog ličnog poznavanja Kaina; srećom, nikada nisam srela tog čoveka. Otac mi je pričao o njemu, a isto tako i Loga. Opisali su mi čoveka koji gleda isključivo sebe, ili duh suprotstavljen Svetlosti. Rome, mislim da neće moći da upotrebi moć tog Prstena. To je sočivo koje skuplja svetlosne zrake u žižu, možda neka vrsta lupe; nismo baš sasvim sigurni", dodade ona i iz nje izbi nešto nalik na humor. "Sestrinstvo nas je uzelo na zub zbog naših postupaka prema svetu, pre nekih jedanaest vekova. Bile su, koliko sam mogla da shvatim, prilično razočarane nama, i smatrale su da ne zaslužujemo da nas nečemu nauče. Ipak verujem da Kain nije u stanju da užiži ili da uveliča nešto što već ne postoji u njemu samom. Ako misli da može, onda je budala."
     "Veoma podroban opis, gospo, čoveka koga niste nikada sreli."
     "Imam poverenja u svoje učitelje, dive."
     "Možda. Ipak - Kain je uradio nešto što se nijedan div ne bi usudio, i postigao nešto što mislim da nijedan div ne bi postigao. Odličan posao, za budalu. Gospo, taj Prsten može biti sada mnogo važniji od nas, za mene i moje, nego grad Skupština koji ste nam vi dali na poklon. Tako recite Lodenu."
     Iako je bila veoma mlada, Senta je već posedovala savršenu oholost, urođeno pravo svakog vladara. "Ja ću svom ocu, dive, reći ono što ja budem htela. Došla sam da prokontrolišem tvoj rad; i on će bez sumnje biti moja glavna tema, kada se vratim da razgovaram s njim."
     Rom za trenutak osmotri mladu ženu. Adrenalin, koji mu se povećao od besa, nije se brzo povlačio; ali s ovim detetom se više ništa nije moglo postići. On klimnu. "Jeste li zadovoljni, onda, s ovim što ste videli?"
     S lakoćom mladosti, ona je izgleda već prešla preko njihove malopređašnje čarke. Osmeh joj je bio božanstven. "Jesam, Rome. Prekrasno je."
     Div zaokruži pogledom po reljefnim plavim planinama daleko na zapadu, po blistavom, praznom gradu, Novoj Skupštini, po pažljivo i s naporom odgajenim šumama i livadama. Odrastao je, kao i svi ostali divovi, na dalekom severu, u zemlji Arktiku, beloj, pustoj i otmenoj. Kao i svi ostali divovi, nalazio je da su pastoralne sklonosti gospodara Svetlosti prilično... prenatrpane. On radoznalo zapita vladarku: "Lepše od Zemlje?"
     Istog časa zažali što je to pitao. Iako mu nije uopšte bilo stalo do gospodara Svetlosti, Rom nije voleo da nanosi bol.
     Ona reče bezbojnim glasom: "Ništa nije lepše od Zemlje."
     Nedostajaće mi dom.

     2.
     ... neki od vas, deco, znaju istoriju toga doba, bar ono najosnovnije; kako se, za vreme Izgona, pokret otpora vladarima nastavio, i posle Kainovog povratka razbuktao u Dvadesetogodišnji rat. Oni koji su ustali protiv vladara živeli su prvenstveno na istoku i zapadu Doline; kada je sporazumom u Istmarču završen Dvadesetogodišnji rat, vladari su zadržali vlast nad središnjim delom Doline, jezerom T'Pau i obalom cele dužine reke Almandar.
     Kain je polagao pravo na oblast koja je bila nešto veća po prostranstvu od one koju su imali vladari, iako je bila njihovom teritorijom razdvojena po sredini; ogromno područje koje je na istoku obuhvatalo njegov rodni grad Istmarč i gradove Telindel, Serlok, Murstin i Elajtaun, a na zapadu gradove Vestmarč i Iglz.
     Narodi u Dolini pripadali su najtvrđim kastinskim društvima u istoriji sveta, i pobunjenici su i dalje poštovali tu tradiciju ništa manje od onih koji su se borili na strani vladara. Mnogima od njih bi uzavrela žuč pri pomisli da im naređuje neko ko je, u krajnjoj liniji, ipak bio sin jednog običnog ribara.
     Jedan od tih bio je i gospodar grada Iglza, čovek po imenu Maston Veramon. Godine 1274, dva dana posle potpisivanja Istmarčkog sporazuma, proglasio se nezavisnim, i ogromno područje podigao na ustanak.
     Protiv Kaina.
     Neka se zna da je bilo i takvih - Loga je bio jedan od njih - koje je sve to zabavljalo.

     Klizni brod iz Iglza došao je sa zapada, izronivši pravo iz užarenog Sunca, u poslednjem satu dana. Letelica je dva puta zaokružila iznad piste Pećina, pre nego što je Štit bio spušten, i klizni brod se tiho spustio nadole, u mekom, vertikalnom ateriranju.
     Štit se istoga časa opet podigao.

     Kain nije bio sasvim siguran koliko je vremena prošlo od kada mu se interfon obraćao Kavadovim glasom.
     "Gospodaru... gospodaru Kaine?"
     Kain otvori oči. Sedeo je u potpunoj tmini, izuzev jedne prigušene varnice svetlosti na koju mu je čitavo biće bilo usredsređeno; izgledalo je da lebdi iznad zemlje, dva metra ispred njega, jedini izvor svetlosti na svetu. "Da, Kavade?"
     "Gospodaru, stigao je Mastonov glasnik."
     "Ah." Kain za trenutak nije bio u stanju da se usredsredi na tu misao. Uz veliki napor skrenuo je pažnju sa varnice svetlosti ispred očiju, i vratio se na probleme stvarnog sveta. "Ko je taj?"
     "Mlad čovek, gospodaru, komandant, kapetan po imenu Solan."
     "Tako? Znači nije komandant kapetan Tristan. Izgleda da ti dugujem jednu zvezdu, Kavade." Poćutao je još malo, nepomičan u mraku. "Nisam mogao da poverujem da će Maston poslati tog Solana. Na osnovu ono malo obaveštanja koje imam o njemu, trebalo bi da je veoma omiljen kod Mastonovih ratnika. Nikako jedan od onih koje bi Maston poslao na zadatak koji će ga obavezno učiniti još omiljenijim."
     "Izuzev, moj gospodaru, ako je u pitanju očekivanje da neće uspeti."
     "Da. Znam da ne veruješ Mastonu, jer si pametan čovek." Kain se oprezno podiže na noge, ni izdaleka onako lako i lepo kako se obično kretao, istežući se nasuprot pobunjenim, bolnim mišićima. "Baš zanimljivo... Gde je sada?"
     "General Mersaj ga, kao što se naredili, vodi u obilazak proizvodnog nivoa."
     "Dobro. Svetlo", uzviknu on, i lebdeće svetiljke u sobi zatreperiše i začkiljiše. U sobi nije bilo ničega izuzev ferobetonskih zidova, tepiha da bude toplije, lebdećih svetiljki da bude svetlije, i providnog stuba u kome je treperila neka materija nalik na kristal.
     Da, u njemu boravi Prsten.
     Kaina je za trenutak uhvatila vrtoglavica, i on zastade, nepomičan, dok nije prošla. "Kavade", nastavi on kada se svet opet primirio, "donesi mi sve što imaš od naših obaveštajaca o tom komandantu Solanu. Zabavljaj tog čoveka bar još jedno pola sata. Ako se zamori od proizvodnog nivoa, odvedi ga u Oružarnicu. Neće te odbiti, neće smeti." Kain uze duboki, umirujući udisaj. "I pošalji mi Keju, da mi spremi kupatilo. Daj joj da ponese dve tablete deoksimetamfetamina. Moram se bolje osećati za susret sa Mastonovim glasnikom."
     "Gospodaru, kako glasi ona reč?"
     "Deoksimetamfetamin", pažljivo ponovi Kain na starom jeziku; Kavadu je ponekad bilo teško da razume reči na zajedničkom jeziku, a kamoli na angliskom. "Keja će znati šta je to. Dve tablete", napomenu on, dok mu se za trenutak smrači pred očima. "I to brzo."

     Na hologramskom portretu kapetana Solana video se mladić oštrih crta, sa ravnom kosom boje peska i svetloplavim očima. Kainu se činio iznenađujuće mlad; najviše dvadeset dve, do dvadeset tri, što bi značilo da je bar tri godine mlađi od Mastonovog 'starijeg' komandanta, čoveka s kojim se Kain jednom upoznao, po imenu Tristan de Volta. Ovaj Solan je bio, ako treba verovati Kainovim obaveštajcima, jedini ozbiljni rival Tristanu de Volti da bude naslednik Mastona Veramorna. Zaista zanimljivo; i zanimljivo da Solan nije imao, ili nije koristio, nikakvo prezime. Ili su mu roditelji bili u nemilosti - ako je poticao iz nekog visokog društvenog staleža - ili je, još verovatnije, bio poreklom iz porodice koja je bila toliko nisko na društvenoj lestvici da su njeni članovi, kao i oba Kainova roditelja, oduvek bili bez prezimena.
     Daleko od toga da je Mastonov drugi kapetan poticao iz neke veoma ugledne porodice; De Volta je samo značilo da se Tristan rodio u gradu Volta, nedaleko od Iglza.
     Što se njega tiče, iako to nije bio predmet na koji bi trošio mnogo vremena i razmišljanja, Kain je smatrao da je komandni kadar u Iglzu loše isplaniran. Maston Veramorn je bio toliko nesiguran da se bojao da ima oko sebe oficire visokog roda, ali i oficire sa velikim iskustvom. 'Slučajna' smrt komandanta pukovnika Gordala Stiliona, pre nepune dve godine, ovo poslednje je, prema Kainovom mišljenju, sasvim dovoljno potvrđivala. Kad Maston bude umro njegov grad, kao i oni na zapadnom kraju Doline, koji su bili u domenu Iglza, upustiće se u borbu za prevlast koju, prema Kainovoj, proceni, Mastonova organizacija nije bila dovoljno jaka da izdrži.
     Kain se, doduše, nije mnogo sekirao. Kada se to dogodi, sutra ili kroz pedeset godina, bio je više nego voljan da stavi šapu i pokupi sve parčiće, i opet zadobije teritoriju koju je izgubio zbog Mastonovog izdajstva.

     Pećine su bile neobično mesto.
     Velikim delom su bile prirodne; još većim nisu, već behu prekopavane tokom poslednjih trideset godina, koliko je isteklo od Kainovog povratka. Solan je tokom svog pažljivo vođenog obilaska video malo radnika, ali ono malo što je video delovalo mu je zadovoljno; nije bilo ni traga strahu, koji je Solan očekivao na osnovu onoga što se pričalo o Kainu. Ratnici u grupi što su je činili Solanovi vodiči takođe su bili veoma raspoloženi; jedan od njih, rošavi pilot kliznog broda po imenu Pas čuvar, koji je maltene ubio Solana prilikom prethodnog leta, veselo mu je sada ponudio revanš - sa živim ili neživim oružjem, zavisno od pregovora o primirju.
     Obilazak proizvodnog nivoa Pećina bio je izuzetno zanimljiv. Solan je video neke proizvodne tehnike kao što je bilo vakum-zavarivanje, za koje je, iako sam nije bio inženjer, znao da bi Mastonovi inženjeri skupo platili. Počeo je već da sumnja da se iza ovog obilaska krije još nešto, osim obične učtivosti, kad su mu ponudili da obiđe i područje oružarnice. Već i samo brodogradilište pružalo je sumornu sliku; Solan je izbrojao, baš kao što su oni očevidno i želeli da učini, tri puta više letelica nego što bi Iglz mogao da pošalje na bojno polje u najboljim danima. Ali nivo za isprobavanje oružja još ga je više potresao. Pokazali su mu nove projektile brod-brod, i laserski top zemlja-brod, koji bi desetkovao protivničku flotu kliznih brodova za nekoliko minuta.
     Jedna stvar, o kojoj su im javili špijuni, ispostavilo se da je bila tačna, baš kao što se Solanova žena Rea nadala: među Kainovim ratnicima zaista je bilo žena.
     Nije bio siguran da li mu se to dopada.

     Potpuno iznenađen, Solan je otkrio da mu se veoma dopada Kain, Veliki gospodar Istmarča i njegovih teritorija. Upoznao se s njim na večeri, koja nije bila ni najmanje ceremonijalna, i na kojoj su bili samo on, Kain, i general Mersaj, glavnokomandujući Kainovog štaba, a posluživao ih je Kainov sluga, varvarin Kavad. Večera je bila poslužena u Kainovom stanu, u sobi koja je bila dovoljno velika da primi pet puta toliko zvanica. Sedeli su na jastučićima oko dugačkog, niskog stola od crne hrastovine. Ta trpeza je bila stara, i prilično posto napravljena, tako da se Solan malo začudio što uopšte tu stoji. Izuzev trpeze, soba je bila zaista raskošno nameštena, sa jarko svetlećim lebdećim svetiljkama, koje su poigravale ispod tavanice, prostirkama od najfinijeg jelenovog krzna, i tapiserijama od sunčeve svile koje su visile po zidovima. Na jednoj tapiseriji bila je naslikana Blistava pustinja noću; bila je gotovo isto tako realistična kao hologram. Njenu tamu osvetljavali su vidljivo sjajni radioaktivni predmeti, sa poluživotom od desetina hiljada godina. Na drugoj tapiseriji bilo je prikazano potpisivanje Istmarčkog sporazuma od pre deset godina, na njoj su vladari izgledali znatno ružnije nego što je Solan bio uveren da su zapravo bili; Kain je bio prikazan u nešto starijem životnom dobu, i ako je to uopšte moguće, još lepši nego što je u stvarnosti izgledao.
     Uprkos onome što mu je Maston ranije ispričao, Solan je otkrio u sebi nevericu da taj mladić koji sedi preko puta njega za stolom - izgledao je najviše nekoliko godina stariji od samoga Solana, može biti živa legenda, kao što su ljudi govorili za Kaina od Istmarča. Bio je bosonog, odeven najjednostavnije, u crnu togu bez ikakvih ukrasa, pričvršćenu pojasom sa srebrnom kopčom izrađenom tek nešto malo iznad proseka. Jedini nakit koji je nosio nije bio ni od zlata ni od platine; samo jedna jedina, srebrna narukvica na levoj podlaktici.
     Kain je, izgleda, bio u najboljem zdravlju; na njemu se nije mogao primetiti nikakav znak bolesti o kojoj su javljali Mastonovi špijuni.
     Nisu mnogo razgovarali dok je trajala večera, koja je bila izvrsna, iako ne onakva kakvu je Solan očekivao: topli odresci svilaša, lako ispohovani i isprženi u slatkom maslacu od pšenice, sa raznim sosovima u koje su ih zamakali; i pečena divljač u belom bešamelu, jelo za koje je general Mersaj rekao Solanu da je iz kuhinje srebrnookih. Bilo je i toplih zemički sa maslacem i jedna činija rashlađenih jagoda. Iako dobra, večera je bila jednostavnija od onih koje su Solanu obično bile služene za stolom gospodara Mastona u daleko manje važnim prilikama.
     Jedino Solanovo pitanje za večerom bilo je upućeno sluzi Kavadu. "Svilaš je odličan, varvarine. Odakle je? Valjda ne koriste ratne letelice da ga dobavite pre nego što se pokvari?"
     Na njegovo iznenađenje, odgovor je došao od Kaina. "Ne, naravno. U brdima prema severozapadu postoji mala ustava. Kroz nju lovimo ribu."
     Pošto je posuđe od večere bilo raspremljeno, Kavad im je doneo kuvano vino i kafu. Kafa je bila piće na koje Solan nije bio navikao, i kada je srknuo iz šolje, nije mu se dopala. Varvarin mu je prineo kuvano i začinjeno vino, i on ga je uzeo sa zahvalnošću; u sobi je bilo hladnije nego što je navikao, a nije bilo kamina.
     Komandant Mersaj prvi spomenu razlog Solanovog prisustva. Uradio je to jednom jedinom rečju.
     "Mir?"
     Solan skrenu pogled sa Kaina na Mersaja, i opet ga vrati na njega. "Igre u Iglzu će biti za tri nedelje; bolje vreme nećemo imati. I izgleda da je to dobra ideja, kada se sve okolnosti uzmu u obzir. Naše uzajamne bitke nam do sada nisu donele ama baš nikakvo dobro."
     Kain srknu vino iz pehara. "Slažem se s vama. Zaista, dva puta od kako se pobunio, nagovarao sam Mastona da se opet udružimo. Do sada nije pokazao nikakvo zanimanje. Zaista se čudim, kapetane Solan, što nam sada predlaže primirje." Prvi put je Solan shvatio zašto crne oči tog čoveka zauzimaju najviše mesta u opisima koje su o Kainu davali njihovi špijuni; prvi put ih je Kain uperio pravo u njega.
     Solan je mislio da odgovara bez vidnog ustezanja. "Vladari su drastično ubrzali svoje aktivnosti sa divovima. Naši obaveštajci ne znaju zašto, ali moramo pretpostaviti da im namere nisu prijateljske ni prema nama ni prema vama. Ako treba opet da izbije rat, moramo se ujediniti. Vladari još imaju ogromnu moć."
     "Drastično", ponovi Kain. Nije skidao pogled sa Solana. "Orine, kaži mu."
     "Pre sedam godina", objasni Orin Mersaj, "dvadeset četiri hiljade žitelja pokrajine Semalije bilo je evakuisano tokom jedne jedine godišnje četvrti i negde prebačeno. Pre četiri i po godine, početkom zime 1280, drugih jedanaest hiljada radnika je uzeto iz pokrajine Turin i negde prebačeno. Znate li gde bi to negde moglo da bude, komandante kapetane?"
     "Komandante", ukočeno odgovori Solan, "ne znam." U dnu svesti mu zaigra pomisao. A takođe nisam ni slutio da je taj broj toliko velik.
     Kain je spustio pehar i počeo da prstima desne trlja srebrnu narukvicu na levoj ruci. Podigavši pogled, on samo reče: "Solane, nismo ni mi."
     "Gospodaru Kaine, ja ne..."
     "Kaine, molim te", iznenada reče taj čovek.
     "Gospodine?"
     "Za tebe - samo Kain."
     Solan je šetao pogledom naizmenično od jednog do drugog. "Dobro, Kaine, ja ne vidim šta time želiš da kažeš."
     "Mastonu je poznato", strpljivo objasni Kain, "već najmanje četiri i po godine, da su vladari i divovi zauzeti nekim ogromnim građevinskim projektom, možda u orbiti, možda i ne. Pre tri godišnje četvrti, orbitalni saobraćaj je poludeo. Divovi su lansirali u proseku po dva teretna broda u orbitu svakog dana." Podigavši pehar sa stola, on ustade i nerovzno poče da šeta. "Gotovo celu deceniju znam da su vladari doneli neku veliku odluku, koja je bila neposredna posledica sporazuma u Istmarču, a to zna i Maston. Gotovo sam se izbezumio pokušavajući da otkrijem šta rade. Da li prave orbitalni laserski top? Da li pomišljaju da izguraju jedan asteroid iz orbite i bace ga na Istmarč? Mogli bi, da hoće, znaš. Čak bih i ja to mogao da uradim, da sam bio dovoljno sumanut da pre deset godina počnem sa takvim planovima - a Štit koji te zaklanja od fuzione bombe ili laserskog topa neće te zaštititi od udara asteroida. Da li te četrdeset dve hiljade radnika podučavaju ratničkim veštinama, spremajući se da nam ih spuste na glave pravo iz orbite? Ne bi im bilo prvi put. Pre nego što sam se čak i ja rodio, poslali su radnike, tek kratko vreme obučavane, da rukuju ratničkim oružjem, protiv pobunjenog grada Erebiona, i sravnili ga sa zemljom. Možda ne planiraju ni jedno od toga? Ili sve? Ne znam, ali to me toliko zabrinjava da sam spreman da sarađujem čak i sa takvima kao što je Maston Veramorn." Kain zastade u hodu i okrenu se prema Solanu, mahnuvši u njegovom pravcu rukom u kojoj je držao pehar.
     "Zatim, pre jedne i po četvrti, svi špijuni koje sam imao u Skupštini odjednom su zaćutali. Svi do jednog."
     Solan se ugrize za usnu. "Naši takođe."
     Kain klimnu, vraćajući se bosonog iz šetnje preko jelenjeg krzna. "Znam. I zato, pretpostavljajući da nestanak mojih špijuna znači da se vladari spremaju da udare, poslao sam glasnika tvom gospodaru, navaljujući da on i ja sarađujemo. Dovoljno je loše već i tp što vi, budale jedne, napadate i pljačkate radničke naseobine na teritoriji vladara, a još gore što isto činite i onima u mom domenu..."
     Solan se vatreno usprotivi. "Nisu naši brodovi prvi oborili vaše, gospodaru Kaine, već je bilo obrnuto!"
     Kain kao da se trže kad je Solan prasnuo; nasmešivši se, odgovori sasvim blago. "Istina je. Doduše, vaši ratnici su upravo bili zapalili kuću koja je pripadala jednom od mojih podanika..."
     "To je bilo na spornoj terit..."
     Kain prsnu u smeh. "Dečko, čovek kome je kuća gorela izgleda da je mislio da je on moj podanik. Za ime Svetlosti, Solane, zašto su baš tebe poslali da pregovaraš u ime Mastona? To radiš veoma loše."
     Solan zausti da odgovori, a onda, nevoljno, odustade. Napokon reče: "Zaista?"
     "Pa, recimo da ti je jezik brži od pameti. Da si moj oficir, tu tvoju osobinu bih ti pripisao u velike vrline; iskustvo me je naučilo da imam poverenja u ljude koji kažu ono što im je tog trenutka palo na pamet." Kainu ne uspe da sakrije osmeh. "Zar nije malo neobično kad neko ko je došao da me obrlati da sklopim primirje od prve skoči i počne da se svađa sa mnom oko potpuno nevažne prošlosti."
     Solan nije znao šta da odgovori; zato je samo mudro ćutao.
     Kain se opet spusti na jastučiće, preko puta Solana, i prekrsti noge. "Nije mi cilj da oživljavam stare sukobe; što je bilo, bilo je."
     Solan najzad ponovo progovori. "Ne želeći da se prepirem s tobom oko nevažnih stvari, Kaine, ipak ti moram reći da nisi u pravu ako misliš da sam došao da te obrlatim. Vodićemo pregovore o uslovima primirja koji su prihvatljivi za mog gospodara Mastona, ili nećemo voditi nikakve pregovore."
     "A sada mi još i lažeš", tiho primeti Kain. Solan malo pocrvene od gneva, a Kain nastavi: "Dozvoli da ti objasnim kako stoje stvari, kako ih ja vidim, a onda ćeš me ili ubediti da grešim, ako budeš hteo, otići, ako budeš hteo, ili ostati da utanačimo pojedinosti oko primirja - ako budeš hteo." Solan se opet ugrize za usnu i ne reče ništa. Kain se nagnu napred, preko stola. "Dobro, ipak si pametan. A sad me slušaj, proklet bio, i pokušaj da naučiš nešto od pametnijih od sebe. Pre jedne i po četvrti, poslao sam Orina Mersaja u Iglz da lično prenese Mastonu moju žarku želju da on i ja radimo zajedno. Možda se sećaš te njegove posete."
     Orin Mersaj progunđa: "Raportirao sam po povratku da sam video novog komandanta, jednog kapetana o kome moj gospodar Kain nije ranije čuo. Tada smo prvi put, u stvari, i saznali da vi postojite, izuzev jednog neproverenog izveštaja da se Mastonova ćerka pre četiri do pet godina, bez slavlja i halabuke, udala za jednog od Mastonovih mlađih ratnika."
     "Upravo su me proizveli u kapetana uoči vaše posete, komandante generale Mersaj."
     "Znam."
     "Prema tome", tiho dodade Kain, ni trenutka ne ispuštajući Solanov pogled, "šta se danas promenilo? Šta to postoji u sadašnjoj situaciji, a da nije postajalo i onda? Imamo više nego trostruko veći broj borbenih letelica od Iglza; ali tako je bilo i krajem prošle zime. Imamo dva puta više ratnika, ali tako je bilo i krajem prošle zime. Prema tome, šta se promenilo? Kaži mi?"
     Solan klimnu. "Nije mi lako da pogađam misli mog gospodara Mastona, ali - znam da vam je poznato da smo mi obavešteni da ste... hmmm... došli u posed", oprezno nagovesti on, "jednog oružja, Prstena, od kojeg strepe čak i vladari."
     Na Solovanovo iznenađenje, Kain ni ne pokuša da porekne. "Pa, onda?" upita on.
     "Naravno, razumete, ja samo nagađam, ali mislim da je možda, u stvari čak možda i veoma verovatno..."
     "Da?"
     Savršeno ozbiljna lica Solan pogleda Kaina pravo u oči i reče: "... U stvari, gotovo sam ubeđen da je moj gospodar Maston promenio stav prema vama isključivo zbog toga što je u osnovi dobar čovek."
     U jednom trenutku, koji je trajao kao večnost, Solan nije bio sasvim siguran da je dao pravi odgovor. A onda se komandant general Mersaj zagrcnu u svoje piće; čak se i Kain zakikota. Mersaj spusti čašu na sto i ustade. "Ostario sam, gospodaru, i treba da počinem. Gospodaru, ako smem?"
     "Laku noć, Orine." Kain čak ni ne pogleda svog glavnokomandujućeg. "Prijatno spavanje. Kad ustaneš, skokni do mene, ako hoćeš. Nadam se da ćemo do tada već imati prednacrt mirovnog ugovora, da ga pogledaš."
     I Solan je ustao, prihvativši ispruženu Mersajevu ruku i čvrsto je stegavši. "Laku noć, komandante generale."
     "Laku noć, komandante kapetane. Sutra se vidimo."
     Mersaj se okrenu i krupnim koracima izađe iz sobe.

     Razgovarali su do kasno u noć, pijući kuvano vino sa začinima, koje im je doneo varvarin. Iako je bio dovoljno pametan da se ne izlane, Solan je bio zaprepašćen koliko se razlikuje Kain koga je znao iz priča - čovek koji se za tren oka razjari i ubije dok ne trepneš - od čoveka koga je upoznao. Već posle pola sata razgovora znao je da nikada nije sreo obrazovanijeg čoveka. Pre nego što je noć prošla, bio je ubeđen da nikada nije sreo inteligentnijeg.
     Solan nije mogao da se seti da je ovaj to glasno izgovorio - što nije bilo nikakvo čudo, jer je bio polupijan - ali u jednom trenutku Kain je rekao: "Znaš, nisi baš sasvim u pravu. Oh, da, verujem da nikada nisi sreo pametnijeg ni obrazovanijeg čoveka, ali samo zato što nikad nisi bio u Skupštini. Ima bar tuce vladara obrazovanijih od mene, ako ni zbog čega drugog ono bar zbog toga što su imali na raspolaganju više decenija studiranja nego ja. Postoje bar dva vladara - Loga i predsednik Suda Loden, i znam da si slušao o obojici - od kojih je Loden pametan koliko i ja. Loga je pametniji, i to me brine, iskreno da ti kažem." Kain je za trenutak izgledao zbunjen; i sam je dosta popio. "Meni zaista nije teško da ubijem, čini mi se, a to je još jedna stvar koju vladari ne rade. Mislim da nemaju petlju. Jednom su mogli da me ubiju i budu sigurni da me nema, ali su umesto toga rešili da me prognaju, misleći da ću sam umreti i da će tako imati mirnu savest." Zbunjeni pogled je nestao, i on se nasmešio Solanu. "Uostalom, oni su budale, što su tim postupkom i dokazali, i zato nema veze."
     Na to je Solan prsnuo u smeh, a potom su prešli na druge teme.

     Kad mu je Kain predložio da idu na spavanje, Solan se teturajući uspravio na noge. "Dobra ideja." Primetio je, lecnuvši se od zavisti, da je Kain, iako je pio barabar s njim, još čvrst na nogama. Kavad mu je dodao mundir, na koji je sasvim zaboravio, i Solan se učtivo zahvalio varvarinu.
     Kain je stajao pred vratima, ćekajući Solana. Kada je Solan dospeo do njega, pažljivo mu je spustio ruku na rame i upola ga okrenuo, tako da je Solan sada gledao u jednu od tapiserija od sunčeve svile. "Reci mi svoje mišljenje, ali iskreno. Šta misliš o ovoj tapiseriji?"
     Bila je to ona tapiserija na kojoj se videlo potpsivanje Istmarčkog sporazuma. Kain se za korak odmakao od Solana, dok je Solan ispitivački posmatrao tapiseriju, podrobnije nego što mu je tek ovlaš bačeni pogled tokom večere omogućio. Ni to što ju je ponovo pogledao, ni vino koje je popio, nije učinilo da mu se više dopadne. "Iskreno? Pa, bojim se da nije dobra."
     Kain iza Solanovih leđa reče u sebi: Moraću uskoro da dam da se taj slikar pogubi.
     Solan se naglo okrete, ljuljajući se. "Šta? Valjda ne misliš ozbiljno!"
     "Ne", odgovori Kain, poćutavši malo, sa izrazom koji Solan ne bi mogao da protumači ni po cenu života. "Ne. Samo sam se šalio. Hoćeš li da ti pokažem Prsten?"
     Solan je zurio u njega. Na licu su mu se borili iznenađenje i zbunjenost. Najzad reče, pažljivo izgovarajući reč po reč, jer je bio pijan: "Kaine, ne razumem te."
     "Čudilo bi me da je obratno. Hoćeš li da pogledaš Prsten?"
     "Ja...da", prihvati on, odjednom razljućen, "mislim da hoću. Da li ono što ja želim ima za tebe neki značaj koji je meni nedostupan?"
     "Onda, ujutro. Ja ću ti ga pokazati." Kain prođe pored Solana, kroz vrata, pa u hodnik. "Hodi. Imam jednu slobodnu sobu, u blizini svoje. Tamo možeš prespavati."
     Bacivši pogled na varvarina, koji je raspremao za njima, Solan pohita za Kainom, koji se udaljavao niz hodnik. Hodnik je bio u mraku; a kada sam ja, pomisli on pijano, prolazio njime dolazeći na večeru, bio je sasvim lepo osvetljen. Zar tu, u Pećinama, zaista gase osvetljenje kad padne noć?
     "Jeste, gasimo", rasejano mu odgovori Kain. Otvorio je vrata koja su vodila u ogromnu nameštenu sobu, sa krevetom koji je bio dovoljno velik za tri osobe istovremeno. "Hoće li ti ovo odgovarati? Tu, iza ovih vrata nalazi se kupatilo, sa kadom i civilizovanim vodovodno-kanalizacionim uređajima."
     Solan čak ni ne baci pogled unutra. "Biće odlično."
     Kain klimnu. "Zajedno ćemo doručkovati, ujutro?"
     "Naravno, gos... Kaine."
     "Da li da naredim da ti pošalju neku devojku, da podeli postelju s tobom?"
     Solan se samo nasmeši. "Ne, hvala."
     Kain se malo ustezao. "Dečka?"
     Solan se ovog puta nasmejao, glasno. "Ne. Hteo sam samo da kažem, Kaine, da živim u braku, i to srećnom. Imam i sina, upravo je napunio petu." On baci koporan pored kreveta, šutnu čizme s nogu i razbaškari se po mekoj površini. Kada je opet progovorio, u glasu mu se jasno osećala ljubav, nemoguće je bilo da se ne zapazi. "Zove se Orion. On je nešto najlepše što sam video u životu."
     Kain opet klimnu. "Laku noć."
     Solan nije uopšte smišljao pitanje, došlo mu je samo od sebe. "Kaine, da li si ikad voleo neku ženu toliko da si bio preman da se s njom oženiš?"
     Solan istog časa zažali zbog svog pitanja. Kain je ostao da stoji u dovratku, ukočen, kao munjom ošinut. U sledećem trenutku, uspeo je da se nasmeši. "Ne, nemoj se izvinjavati", reče on. "Proveo sam četrdeset godina u Donertaunu, na ivici Blistave pustinje, Solane, postepeno izgrađujući vojnu silu koja nam je - i tebi i meni - dala kakvu-takvu slobodu. Proveo sam u Donertaunu sedam godina pre nego što sam naučio da aktiviram Štit kojim se Donertaun zaklanjao od radioaktivnog zračenja Blistave pustinje. Da oplodim neku ženu, dete bi bilo nakaza. Laku noć, Solane."
     Solan je u sebi zahvaljivao što je spavaća soba tako mračna, tako da Kain nije mogao da vidi crvenilo koje mu je oblilo obraze. "Laku noć, Kaine."

     Tek kasnije, ležeći budan na praznom krevetu koji su mu dali, Solan je shvatio da mu Kain nije odgovorio na pitanje.

     3.
     Solan je već imao prilike da vidi sobe u kojima nema ničega, a koje nisu ostavljale tako snažan utisak praznine.
     S teškom mukom odvojio je pogled sa zatvorenog prostora u kojem se nalazio Prsten. U prigušenom sjaju lebdećih svetiljki, oko Prstena se jasno video krug svetlosti.
     Obučen u letačko odelo, sa šlemom u ruci, nije mogao da potisne osećanje da je pomalo smešan. Kain je, izgleda, pogodio šta misli; stojeći iza providnog stuba u kome je bio Prsten, ne gledajući u Solana, Kain reče: "Molim te, skini rukavice i ostavi negde taj šlem." U stvari, Kain mu se tada prvi put obratio, tog jutra; doručak je protekao u izuzetnom ćutanju. Kain je bio hladan u ophođenju, kao da prethodna noć nije nikada postojala. Pojavio se za doručkom obučen onako kako ga je prikazivala večina špijunskih holograma: uniforma ratnika Pećina - crna uniforma konzervativnog kroja, na desnoj strani grudi našivena zvezda sa zracima, a u njoj sjajna plava lopta koja, prema rečima Kainove propagande, predstavlja drogu velemladost - ali bez oružja, bez ikakve oznake čina, i bez ikakvog nakita izuzev srebrne narukvice.
     Solan ćušnu rukavice u šlem i spusti ga pored svojih nogu na izgužvanu prostirku od jelenje kože. Prsten mu nije dopuštao da odvrati pogled; zaista, veoma zaokupljujuća stvar. Nije valjda to parčence kristala ono oružje pri čijem pomenu se njegov gospodar Maston pretvarao u drhtavu krpu od čoveka?
     "Jeste", reče Kain. Solan skrenu pogled na njega i obre se uhvaćen u dubine mračnog, nepomičnog oka. "Veoma si mlad, Solane, ali tvoja se mladost nigde toliko ne vidi koliko u potpunom odsustvu straha od Svetlosti. Borili smo se s vladarima dvadeset godina; imali smo klizne brodove i artiljeriju i podršku radničkog stanovništva uzduž i popreko, po celoj Dolini. Vladari su imali samo Svetlost, i bili su prokleto blizu pobede pre nego što sam im zapretio oružjem od kojeg se užasava čak i Maston." Kain se iznenada nasmeši, tvrdim, opakim smeškom bez i tračka humora. "Maston je budala, i to prevrtljiva - ali boji se moći koju ima Svetlost."
     Solan s mukom odvoji oči od Kainovih, učini jedan korak, pa drugi, sve dok ne zastade u mestu s jedne strane Prstena, preko puta Kaina. "Manji je nego što sam očekivao. Toliko mali da ga možeš nositi." On ponovo pogleda u Kaina. "Zašto ga ne nosiš?"
     "Bio je veći kad sam ga uzeo, tako velik da mi je jedva stao u šaku. Kada sam ga prvi put video na... dobro, nije važno na kojoj planeti - imao je u prečniku trideset ili čak četrdeset metara. O njemu su se starale tri žene koje sam video, a možda ih je bilo više, iako mislim da nije, koje nisam video." Predmet njihovog razgovora tiho je pulsirao u prostoru između njih dvojice. Solan prvi put vide da Prsten lebdi unutra, u staklenom stubu, bez ikakve potpore. "Od mog povratka, stalno se smanjuje. Mislim da izgara od želje da s nekim opšti, od želje da ga neko dodirne."
     "Zašto ga ne nosiš?"
     "Da li su vaši inženjeri", ozbiljno upita Kain, "ikada uspeli da moduliraju Štit u metastabilni oblik?"
     Solanu je ovo pitanje izgledalo da nema nikakvo značenja. "Da. Ali to ne radimo često; potrebna je ogromna energija." On spusti pogled na stakleni stub i odjednom shvati. "Ti si Prsten zatvorio u jedan takav? Zašto, za ime Svetlosti? Ne razumem."
     "Svetla isključena", tiho reče Kain, i soba odjednom utonu u mrak u kome je svetleo samo Prsten. "Štit isključen."
     Strahoviti blesak ga pogodi kao oblak igala po koži i Solan se zatetura unazad. Neko je kriknuo, glasno i visokim tonom, a glas koji nije bio Solonov, i za koji nije mislio ni da je Kainov, odjeknuo je duboko u dnu Solanove lobanje:
     "Gle! Posmatraj sada lice Dana; posmatraj sada Svetlost!"
     Ogromni, gorući sjaj se sunovrati na Solana, i šaputanje koje gotovo da je bilo artikulisano ispuni mu uši. On naglo pokri rukama oči. Zaslepljen, čuo je opet Kainov glas, tih i spokojan: "Svetla uključena." Lebdeće svetiljke zasijaše i Solan ugleda Kaina kako, zatvorenih očiju, nepomično stoji iza praznog mesta na kome je bio Štit, poput ledenog stuba, ispružene ruke i otvorene šake. Oštra, blistava svetlost gotovo mu je zaklanjala lice od Solanovog pogleda, svetlost koja je dolazila iz Prstena, a ovaj je lebdeo tik ispred Solana, podrhtavajući metar iznad tla.
     Prsten se pokrenu, polako, i vrati preko sobe u Kainovu ispruženu šaku. Kainova šaka se zatvori oko Prstena, a sam Kain kao da se vrati u život, otvorivši oči i opustivši se. "Izvini", učtivo reče on, "samo za trenutak." Zatim spusti pogled na pod, nađe mesto koje mu je bilo potrebno, i oslobodi Prsten iznad tog mesta. Prsten je vidno podrhtavao, tresući se u mestu. Kain je stajao i posmatrao ga, a na čelu mu se skupi kap znoja i poteče niz obraz.
     U jednom trenutku tu je bio samo Prsten; u sledećem se gotovo providni Štit pojavio oko njega.
     "Kladim se da kod kuće ne radiš ovako zanimljive stvari", primeti Kain, ljubazno i veselo.
     Solan je zurio u njega. "Šta se... dogodilo?"
     "Ubij me ako znam." Kain obrisa rukom potočić znoja na obrazu. "Ali znam da je vreme za ručak."
     "Ručak?" glupavo ponovi Solan. "Za ime Svetlosti, šta se ovde događa?" Kain se malo strese i duboko udahnu vazduh. "Napravili smo prednacrt mirovnog ugovora, dolazimo na Igre, i sklopićemo mir. Pored toga, sada se spremamo za ručak."
     Solan reče jedino što mu je u tom času palo na pamet da odgovori. "Pa, tek smo doručkovali."
     Kain ga radoznalo pogleda. "Nisi gladan?"
     "A..." Solan prvi put shvati da jeste. "U stvari, umirem od gladi."
     "Mislio sam da je tako."

     Jeli su jednoj od nekoliko soba iznad površine zemlje koje je Solan video u Pećinama; liftom su se popeli do zgrade usađene u obronak brda, iz koje se pružao pogled na piste za sletanje ispred Pećina i seoska imanja na zapadu. U pravcu severozapada jedva se videla skupina polusrušenih građevina; ostaci starog, napuštenog Istmarča, sela u kome je, znao je Solan, Kain odrastao.
     Kain je ručao ćutke, zauzet svojim mislima. Solan je jeo kao vuk, potvrđujući još jednom nešto u šta je Kain već bio dovoljno ubeđen. Kain je i sam bio gladan, i dosta je pojeo: dve šolje kafe i jedan od velikih sendviča sa govedinom koje im je Kavad poslužio.
     Solan je pojeo tri, i popio dve čaše vina.
     Solan prvi prekinu ćutanje, pošto je smazao treći sendvič. "Šta si, u stvari, tamo radio?"
     "Nisam siguran", odgovori Kain. Bila je to istina, iako je zavodila slušaoca na krivi trag. Pod pretpostavkom da nije potpuno razumevao Prsten, svako objašnjenje koje bi dao Solanu bilo bi, u najboljem slučaju, samo delimično tačno. Pomisao da slaže samo zato što nije znao istinu razbešnjavala je Kaina.
     Odgovor se Solanu očigledno nije dopao. Kain je sedeo i čekao da Solanu postane sasvim jasno šta mu to smeta. "Osetio sam... u jednom trenutku je izgledalo kao da tvoj um... dodiruje moj, da mislimo iste misli."
     "U jednom trenutku i jesmo."
     "Zašto?" Iznenada, on besno dreknu: "Jesi li mi ispitivao misli zato što si sumnjao da ćemo održati reč? Zar nam tako malo veruješ?"
     "Verujem? Nama?" Kain uze tu reč u razmatranje. "Ako tu podrazumevaš i Mastona Veramorna, priznajem, ne verujem mu ni malo više nego svilašu kad pocrveni." On prezrivo šmrknu. "Manje. Kod svilaša bar možeš videti da je pokvaren."
     Solan uzdahnu, trljajući slepoočnice. "To ne obećava nikakvo dobro u pogledu našeg primirja, gospodaru Kaine. Kaine, hoću da kažem. Ti veruješ Iglzu - samo ne njegovom gospodaru."
     "To nisam rekao."
     "Odlično." Ta reč je bila veoma odsečna. "Znači sada, posle deset sekundi, ipak veruješ Mastonu?"
     Kain dopusti da mladić pogodi; video je kad je to učinio. "Ni meni."
     "Zašto da ne?"
     "Zašto?" bubnu Solan.
     Odgovor koji mu je dao Kain nije sadržao razlog, a nije ni bio neki odgovor, i Kain vide da je Solanu to odmah bilo jasno. "Podsećaš me na nekoga. Ne znam zasigurno na koga." Solanovo lice odjednom postade bezizražajno. "Ko ti je otac?"
     "Ne smem da kažem, gospodaru Kaine."
     "Hoćeš da kažeš da ne znaš", blago primeti Kain. "Dobro, nije to sramota."
     Solan poče da se žesti. "U mom poreklu nema ničega čega bi trebalo da se stidim, gospodine."
     "Jesam li rekao da ima? Pa, moj otac je bio ribar." Kain ga za trenutak proučavaše pogledom. "Ne bi trebalo da budeš tako osetljiv. Tako postaješ laka meta za odstrel." Solana kao da malo trže takva pomisao, i lice mu se protiv volje razvuče u osmeh. "Samo sam imao neko čudno osećenja da sam te već negde sreo, a znam da nisam."
     Solan se oglasi, uz jedva vidno ustezanje. "Maston je jednom rekao nešto što me je navelo na pomisao da on zna. Možda sam njegovo kopile, a možda sam dete nekog od sitnijih plemića s početka Dvadesetogodišnjeg rata." On sleže ramenima. "Ako se sećaš, pre nekih dvadeset dve do tri godine, u vreme kada je Maston upravo učvršćivao svoju vlast u zapadnom delu Doline, bilo je nekih, pa, otprilike pet-šest sitnih plemića koji su mu se suprotstavljali. Neke je Maston pobio, a s nekima je sklopio mir", usne mu se iskriviše u oprezan smešak, "pa ih zatim pobio. Mogu da nagađam, gospodaru Kaine, da je moj otac, ako ne Maston, onda neki od tih plemića. Poznavajući svog gospodara, moram pretpostaviti da je moj plemeniti otac, ukoliko takav čovek nije samo plod moje mašte, sada već mrtav. Ako su vam vaši špijuni rekli nešto o meni, onda su vam sigurno kazali da sam odrastao u jednom sirotištu u Vestmarču, tako da se to slaže. Sve što mogu iole sigurno da kažem, to je da je Maston, kad me je prvi put ugledao, izgledao toliko iznenađen, da ga nikada kasnije nisam takvog video."
     "Mastonovi komandanti te mnogo vole, a i obični ratnici, tako su mi rekli."
     Solan se namršti. "Istina je."
     "Poznavajući svoga gospodara", blago primeti Kain, "zar ne misliš da ga to brine?"
     "Ne." Reč je bila kratka i odsečna, očigledno izgovorena s namerom da se o tome više ne razgovara.
     "Tako, dakle." Kain ispi svoju kafu i pokaza prstom na Solanovu vinsku čašu. "Još? Ili moraš da se vratiš?"
     Mladić smesta shvati. "Na žalost, moraću. Žena će mi se zabrinuti."
     Maston će misliti da sam ti zavrteo mozak, prevede Kain u sebi. "Dobro. Mogu li da te otpratim do tvog broda?"

     Kavad je stajao pored njega i posmatrao kako Solanov klizni brod, posle kratkog zaleta preko piste, uzleće u vedro, plavo nebo. Sa mesta na kome su stajali videli su, u početku, kako se Velika brana uzdiže iza brda; kako je brod povećavao visinu, tako se postepeno peo iznad ogromne sive mase kamenočelika.
     "Rekli ste da vas podseća na nekog?"
     Kain je posmatrao kako se brod uzdiže. "Jesam li tako rekao?"
     "Možda nije trebalo da čujem gospodaru."
     Ne skidajući pogled sa Solanovog kliznog broda, Kain se nasmeši. "Možda nisi."
     "Mladić je na vas ostavio utisak", nastavi Kavad.
     Kain dobaci Kavadu brz pogled ispod crnih obrva. "Misliš?"
     "Ostavio je i na mene." Kavad je oklevao. "Maston se nikada nije ženio, zar ne?"
     "Nije. Misliš da je Solan njegovo kopile?" Solanov brod najzad nestade sa vidika, zakloniše ga runasti, beli cirostratusni oblaci.
     Kavadove srbrne oči su zamišljeno svetlucale. "Ne liče mnogo jedan na drugog, ali očevi i sinovi ne liče baš uvek. Prošlo je već nekoliko godina otkako sam video holograf Mastonove kćeri, Ree, ali ovaj dečak liči pomalo na nju; a ona jeste njegovo kopile."
     "On nije Mastonov", reče lagano Kain.
     "Čiji je, onda?"
     Kain zavrte glavom. "Ne znam ko je u stvari taj dečak, Kavade, odakle ga je Maston dobio, ni kako - ali taj dečak potiče od vladara." Izraz na njegovom mladolikom licu bio je takav kakvog Kavad nikada ranije nije video - starački, i nekako umoran. Ali glas mu je ipak bio blag, gotovo čežnjiv. "U njemu postoji Svetlost."