Poglavlje 10: Bolest

@03 = Godina 1284. posle Ognja

     1.
     "Gospodaru?"
     Kain nije čuo reči stražara, varvarina. Koračao je, veoma pažljivo spuštajući stopala. Prošao je kroz sumaglicu izukrštanih hodnika i kroz nešto otvorenije radionice, iako nijednom nije izbio na površinu. To je znao.
     Odjeci su uvek smetali dečaku sa brda: zvuci zatvorenog prostora.
     Kain se nije nijednom osvrnuo. Nije video senku koja ga je pratila gde god je išao. Ključalo vreli znoj mu je tekao niz telo. Nije bilo vetra; samo tiho zujanje ventilatora. Disao je grčevito i plitko. Hodnici su se odjednom zamračili, i znao je da tamo napolju, s druge strane Štita koji ih je zaklanjao od vladara, zalazi sunce. To ga je ispunilo užasom, očajničkim bolom.
     Potom je zaboravio. Oko njega su bili radnici, radnici na sve strane. Imao je neku zamagljenu predstavu njihovih zijajućih, zbunjenih lica. Svet se još jedanput okrenu oko njega, a onda su ga dohvatile nečije nežne ruke, da mu pomognu da ustane sa mesta na kome je ležao, prostrt po zemlji. On ih odbi od sebe, zbaci za sebe njihove ruke, i sede bez ičije pomoći, ostajući da sedi leđima oslonjen drhtavi zid. Radničke barake su mu ispunjavale vidno polje. Neko lelujavo, oštro svetlo ispunjavalo je barake, čineći da se radnici u njegovom vidnom polju skupljaju i šire. Kain nije bio siguran da li je tišina oko njega potpuna, ili mu je um prestao da prihvata ono što su uši primale.
     Odnekud, iz sećanja, nečiji glas dopre do njega. Savladaj se. Ako te nisu naučili pravilnim vežbama disanja na Akademiji, sigurno si ih naučio od mene. Značanje reči je bilo teško obuhvatiti u potpunosti, kao da nešto nije želelo da ih on razume.
     Prsten je pulsirao, ta sirova, neprijateljska moć, negde daleko.
     Na njegovoj ruci.

     Materijalizovali su se na putu od nabijene zemlje, koji je vodio do Pećina.
     U Skupštini, visoko gore u Crnim planinama, sunce će moći da se vidi još sledećih dvadeset minuta. Ovde, u senci Sivih planina, već je bio mrak. Put je bio prazan u ovo doba noći; nije bilo nikoga da vidi vladare Lodena i Logu kako, trepereći, iskrsavaju niotkuda.
     Počeli su da hodaju. Ma gde u svetu, teško da bi se našao neko ko bi, da načuje njihov razgovor, mogao da ga razume.
     Šta misliš, pitao je Loga, koliko nas mrzi?
     A zašto misliš da nas mrzi?
     Ubili smo Artemisa. Pokušali smo i njega da ubijemo.
     Vladar Loden se poče glasno smejati. Ponekad me zaista čudi, Loga, kako malo razumeš ljude koji su ti bili prijatelji. Imaš isuviše malo poverenja u njih. Sumnjam da nas Kain mrzi, iako ne sumnjam da bi nas uništio, kad bi mogao. A što se tiče Artemisa, mi, prijatelju, Artemisa nismo ubili. Sam se ubio - nas je samo upotrebio da to izvrši.
     Šta misliš, da li će pogoditi da dolazimo?
     Ako ne pretpostavlja da će neko doći, onda je budala. Loden je išao teškim korakom, oborenih očiju, ne gledajući oko sebe. Kain nije budala.

     Kainovo disanje se uspori, produbi. Pribranost ne dolazi od snage, a snaga ne dolazi od gneva; kako će, onda, pribranost doći od gneva?
     Tupi damari u njegovoj glavi malo popustiše; crveno usijanje koje je treperilo po periferiji njegovog uma poče da se hladi i postaje, ako već ne poslušnost, bar nekakvo oprezno primirje. Zamagljeni obrisi pred njegovim očima izbledeše u nejasnu sliku: radničke barake, i stotine i stotine radnika. U grudima je osećao opaki bol, kao da ima srčani napad; dok je sedeo, bol je malo popustio. Ovo je, pomisli Kain, odvratno nedostojanstven položaj za gospodara cele oblasti Istmarča - da sedi ovako, skljokan pored zida, dok podanici, užasnuti, blenu u njega. Ta pomisao učini da u njemu zasvetluca nekakva prigušena šaljivost: šta bi danas pomislio Erik Malaho, sitni gospodar jednog zaseoka, o premoći Istmarča, ili čoveku koji njime vlada?
     S mukom se podigao na noge, oslanjajući se svom težinom o zid. Jedan od njegovih podanika iz plemena Selvren stajao je na ulazu u radničke barake, posmatrajući ga sa očiglednim dvoumljenjem. Kain se zatetura prema njemu, i uprkos Kainovom naređenju, stražar priđe da mu pomogne. Jedna ruka mu se spusti na gospodarevo rame. Savršeno usklađenim pokretima, Kain zgrabi barbarina za nadlakticu, dodirnu mu grudni koš ispruženim prstima desne ruke i odbaci ga na zid hodnika.
     U sledećem trenutku Prsten kriknu, bezvučnim, belim vriskom koji poput čeličnog koplja probode Kaina tačno među oči, i zari se u dubine njegovog mozga.

     Gotovo već stigoše do prvog nosača Štita, kada se začuo krik. Sam Štit, zategnut i ogroman, bio je nevidljiv izazov po ivicama, gde se pomalo odbijala svetlost zvezda.
     Krik ih je pogodio. Loga se zatetura i pade na jedno koleno.

     Loden Almandar se zanjihao, samo malo. Nekoga je povredio, reče on bezizraznim glasom.
     Krik je još odjekivao u Loginom umu. Bio je osetljiviji čitač misli od Lodena, ili ma kog pripadnika T'Pauinog naroda, ali jedva da je čuo Lodena i nije mogao da mu odgovori mislima. "Ne Prstenom", prodahta on. Loden mu pomože da ustane i pridrža ga, sve dok riđokosi nije opet bio u stanju da stoji bez ičije pomoći. "Nosi ga, ali ga još nije upotrebio."
     Kroz Štit su mogli da vide, ni stotinak metara udaljenu, jednu od zgrada iznad površine tla, kroz koju se moglo ući u Pećine. Taj ulaz nisu morali da koriste. Trebalo je samo da prođu kroz Štit.
     Nisu mogli da se naprosto prenesu kroz njega. Uništio bi ih, samo da pokušaju. Prolazeći kroz njega bili su samo čestice transfera u n-prostoru; samosvesne, i sa izvesnim stepenom samokontrole, no ipak samo energija bez mase.
     Prolaženje kroz Štit, u obliku energije, razložilo bi ih u sastavne kvarkove.
     U ljudskom obliku bilo bi samo veoma, veoma bolno, i to najviše za osetljivog čitača misli kao što je bio Loga.
     Kad je Loga napokon bio spreman, bez oklevanja su zakoračili kroz Štit.
     Kao da su ušli u melasu. Vazduh oko njih postade jonizovan i varnice kao munja poletiše s njihove kose i vrhova prstiju. Genije i mutant probijali su se kroz sve jači otpor.

     "Denahi?" Kainova lična lekarka podiže pogled na opominjući glas generala Mersaja. Mersaj je stajao pognut nad glavnom podstanicom koja je upravljala Štitom. "Na ekranu dobijamo zaista čudne podatke iz Štita. Troši već više od četiri stotine megavata i traži još. Da li ono što Kain radi s Prstenom može uticati na Štit?"
     Valari Denahi, doktorka čiji je jedini zadatak bio da se stara o Kainu, samo sleže ramenima. Sedela je pored jedne od podstanica koja tog časa nije radila, držeći svoju torbu sa instrumentima i očekujući poziv koji će sigurno doći kad Kain bude samoga sebe podvrgao naporima što prevazilaze čak i njegovu izuzetnu telesnu snagu. "Otkud da znam? Nikada nisam bila u stanju da shvatim Kainove napade mističnosti, komandante generale. Ne shvatam tu Svetlost, niti kako moj gospodar Kain njome upravlja, a ni kako bi trebalo da taj prokleti Prsten njemu ili nama pomogne u borbi protiv vladara." Ona ponovo sleže ramenima. "Ako se Kain noćas ne ubije, da pitamo njega, šta velite?"
     Naravno, ovo je bilo samo retoričko pitanje, i Mersaj se opet okrenu svom poslu. Znalo se da gospodar Kain ima običaj da ne čuje pitanje na koje neće da odgovori; a ako je morao da ga prečuje po drugi put, znalo se da je naprasit i da lako plane.
     "Komandante Prvi", upita Mersaj, "koliki nam je trenutno energetski autoput?"
     "Gospodine?" Prvi spusti pogled na monitor svoje podstanice. "Gospodine, napon električne rešetke je ustaljen na hiljadu dvesta petnaest megavata; ako skrenem tokove koji odlaze u radničke stanove, mogu približno da udvostručim količinu koju trenutno šaljem Štitu."
     Mersaj klimnu. "Obavestite radničke stanove da će doći do zamračenja", reče on najzad. "Više struje Štitu. Dajte mu onoliko koliko traži."

     Opasnost. Naglo uzbuđenje zbog izvesnosti poskoči u Kainu, pogodivši ga kao kiša užareno uzglavlje vatre. Uskovitlani svemir se odjednom umiri oko njega; bio je sada potpuno pri sebi. Prsten je bio veoma, veoma daleki problem, nešto što ga neće ubiti tako brzo kao... kao šta?
     Stajao je na uskoj stazi iznad provalije, u jednoj ogromnoj prirodnoj podzemnoj dvorani Pećina, ne u jednom od prokopanih proširenja. To je bila osmatračka staza iznad jednog od proizvodnih nivoa oružarnice. Jedan ratnik - ne, komandant, na ramenu joj je bila zvezda sa zracima - stajala je pored njega u stavu mirno.
     Na dnu, trideset metara ispod njih, ležala je nečija zgrčena prilika.
     "Komandante Prvi, šta se ovde događa?"
     Devojka je drhtala, glas joj je takođe podrhtavao. "... gospodaru? Ne razumem pitanje."
     Kain zaokruži pogledom po praznoj pećini, polako se okrećući celim telom u mestu. "Došli su. Gde su?"
     "Gospodaru, ne razumem."
     Kain se iznenada ustremi na nju. "Ko je onaj dole? Kako je pao, i šta je ovde tražio u ovo doba noći?"
     Komandant poče da muca. "G... go... spodaru, Teador, gospodaru, radnik Teador. Ne... ne znam kako je pao, gospodine. Je li to dovoljno?"
     "Šta?" Kain opet polako pogleda unaokolo. Upravo u tom času, svetla oko njih zatreperiše. "Jesam li ga ja bacio dole? Ja sam to učinio, zar ne?"
     Jedva je čuo njen odgovor. "Da, gospodaru."
     "Oh." Osećanje neposredne opasnosti potpuno ga je okruživalo. Iznenada je postao svestan da pri sebi ima samo prilagodljivi laser. Zaokupljen drugim stvarima, on reče, ne razmišljajući. "Dobro, ne mari. Ionako sam nameravao da ga pogubim. Špijunirao je za divove, a oni su upravo počinjali da gaje nevericu prema podacima koje sam mu ja servirao. Čuj, moram da idem. Čini mi se... da me neko čeka." Bilo je to prvi put da je komandant Mielo čula gospodara Kaina da govori, izuzev u zvaničnim prilikama, i čak i kroz masku straha, tu kći zemljoposednika iznenadi saznanje da on govori kao običan kmet i žitelj, što se i pričalo da je. Kain je potapša po ramenu. "Čuj, sve je u redu. Ne sekiraj se. Moram da idem." I Veliki Gospodar Kain udalji se trkom.
     Nekoliko trenutaka kasnije, dok je komandant Jona Mielo još stajala kao ukopana, tresući se od straha, varvarin i lični sluga gospodara Kaina izroni iz tame na južnom kraju staze i baci pogled na komandanta Prvog i na nepomičnu priliku na dnu provalije. Kavad samo zavrte glavom. "Jedan stražar iz njegove lične telesne straže i jedan od njegovih radnika", promrmlja on. "Nadam se da nije bilo uzalaud."
     Varvari iz telesne straže nisu bili, u pravom smislu reči, deo komandnog kadra. Ali kada joj Kavad ljubazno reče: "Ostanite na svom mestu, Prvi Mielo", komandant oseti samo zahvalnost. Nije čak bila ni iznenađena što joj zna ime. "Narediću varvarinu Jimalu da izvuče telo. Srećom, Teador je bio ozloglašeni siledžija."
     "Gospodine, da gospodine." Ona pođe da salutira, prosto refleksno, ali je varvarinova čelična šaka zgrabi za članak na ruci. Srebrne oči uperiše se u njene.
     "Ne radite to", reče on jednostavno. "Moram da idem." Ne žureći se, on se okrenu i pođe za svojim gospodarem dugačkim, hitrim koracima.

     "Ako doživim i dve hiljade godina", reče Loga, pomalo šišteći, "nikada više neću ovo pokušati. Ovaj poslednji nalet povišenog napona iz Štita gotovo me je ubio."
     Loga je ležao na podu zgrade čiji su prozori gledali na piste, tamo gde su Kain i Solan zajedno ručali koliko prethodnog dana. Dva ratnika koja su dežurala u toj zgradi bila su u besvesnom stanju, ležeći skljokani na mestu na kome su pali. Ljudi slabe volje; uspeo je da ih obori samo neznatnom sugestijom. To mu je ponovo i snažno probudilo svest o ogromnom jazu koji postoji između njega i prosečnog radnika; zaista su bili bića nižeg reda.
     Loden klimnu. "Bez žurbe. Ova dvojica se neće tako brzo probuditi, a Kain može da pričeka." Loga klimnu, još pomalo podrhtavajući. "Da li Kain zna da smo tu?"
     "Verovatno." Loga se čvršće umota u ogrtače koje je Loden poskidao sa ratnika. "Isto je toliko dobar čitač misli kao ja, ako ne i bolji. Ukoliko mu Prsten ne odvraća isuviše mnogo pažnje, mora da zna."
     "Vrlo dobro. Hoće li najpre razgovarati sa nama, ili će napasti čim nas ugleda?"
     "Ne znam", priznade Loga. "Zavisi koliko je dobro zapamtio ono što je naučio na Akademiji."
     Nikada u svom životu vladar Loden se nije mnogo interesovao za Akademiju, sve dok to nije postalo nevažno za obe strane. "Ne razumem."
     "Da sam ja na Kainovom mestu", nastavi Loga, "najpre bih razgovarao. Na taj način ne može izgubiti, a može dobiti. Teško je predvideti šta će uraditi. Prokleto je dovitljiv. Razgovor ima smisla, i zato će možda baš napasti, pretpostavivši da ćemo mi očekivati od njega da razgovara. On misli da sam ja pametniji od njega, i to ga plaši. Ako se mnogo plaši, možda će prosto baciti estar, da kocka odluči."
     Loden je zurio u njega. "Jesi li sišao sa uma? Pa, on je samo običan radnik."
     "Ne, nije. On je Kain."
     Loden malo razmisli o tome. Ta misao ga je uznemiravala; navika, toliko prastara da je postala gotovo nerazdvojni deo njega, nagonila ga je da svakog radnika potceni kao slabog protivnika.
     "Pokušaj", dodade Loga, "da o njemu misliš kao o najpametnijem vladarskom detetu koje si video u životu. Nećeš mnogo pogrešiti."
     "Najpam..." Loden naglo klimnu. "U tom slučaju, možda bi ipak trebalo da požurimo. Krenućemo čim budeš spreman."
     "To će biti za dva-tri minuta." Loga za trenutak ućuta. I dalje mu je bilo veoma hladno, kao da je onaj poslednji nalet visokog napona u Štitu isisao i poslednju kaloriju iz njegovog tela. "Ne više. Jesam li ti već ispričao onaj o kauboju koji..."
     Prvo su ugledali sjaj Prstena. Ličio je na lelujavi mlaz reflektora koji traga za letilicom, dok je poskakivao gore-dole, onako kako se kretala Kainova ruka. On uđe u Komandni centar i za trenutak zastade i u tom istom trenutku doktorka Denahi se zaprepasti, videći kako loše izgleda. Njegova uobičajena bleda koža na licu sada je bila zajapurena, a crni ogrtač bio mu je usled znoja slepljen za telo. Hodao je, međutim, odsečno, i nasuprot izveštajima koji su doprli do nje, izgledalo je da je potpuno svestan svoje okoline.
     "Svi", reče on ne dižući glas, "svi napolje. Hoću da se ovaj Centar isprazni za minut."
     Stajali su nepomično, dvanaest radnika, tri komandanta i doktorka Denahi. Najzad, general Mersaj progovori: "Gospodaru, da li..."
     Kain se opasno upilji u starog čoveka. "Jeste li razumeli moje naređenje, generale?"
     "Ratnici!" oštro komandova Mersaj, ne skidajući pogled sa Kaina. "Voljno! Okupite se u kontroli Komande, trčećim korakom napred!" Njegovi ratnici poslušaše, isključivši prethodno terminale i prebacivši nadzor nad Štitom na distribuirajuću računarsku mrežu. Za dvadeset sekundi u Komandnom centru ostali su samo Kain, Mersaj i Valri Denahi. Kain jurnu mimo njih ka terminalu na kome je Mersaj upravljao Štitom do pre nekoliko trenutaka.
     "Računar", reče Kain, "isključivo ekran, krivulja energetskih potreba Štita u toku prethodnog sata. "Samo je bacio pogled na sliku ekrana. "Do đavola, najmanje dvojica, a to podrazumeva da je jedan od njih Loden. Mogla bi da budu i trojica manjih vladara." Okrenuvši se od terminala, on ugleda ono dvoje. Kain oseti kako ga obuzima nalet gneva, i kako se bes u njemu javi, tako Prsten na njegovoj ruci poče da gori, kao usijani odlivak metala. Mišići mu se zgrčiše od iznenadnog bola, ali on ne dozvoli da mu se taj grč prenese na lice. "Zar moja zapovest nije bila dovoljno jasna?"
     "Gospodaru", uzviknu doktorica Denahi, "pogledajte se!"
     "Gospodaru", tiho dodade Mersaj, "povređeni ste."
     Misao koja krenu ka Kainovim usnama bila je: Ni blizu onoliko povređen kao što ćete vi uskoro biti. Nešto ga ipak, spreči da izgovori te reči i on samo reče: "Da, znam. Ali vi mi ne možete pomoći. Tornjajte se."
     Ton njegovog glasa dopre do Mersaja. "Gospodaru." Sva pomirljivost sveta bila je u toj reči. On uze za ruku doktorku Denahi, koja se još bunila, i izvede je iz Komandnog centra, ostavivši Kaina samog.
     Kain klonu u jednu od praznih stolica, sa pulsirajućim Prstenom na ruci. Moć je bila tu, čekala ga je, samo kad bi mogao da posegne za njom i zatvori je, da je unese u sebe.
     A vladari su, naravno, to znali; nisu imali nameru da mu ostave onoliko vremena koliko mu je bilo potrebno.
     Počeo je da diše polako i duboko, nastojeći da se pribere, da se usredsredi na ono što će doći. Ako su vladari učinili ono što bi on učinio da je na njihovom mestu, onda će dva vladara koji treba da se pojave biti Loden i Loga. To je, u najboljem slučaju, bila nesigurna pretpostavka. Vladar Loden je bio lukav, bar koliko i on sam, a Loga je bio i lukaviji; zato mu je bilo teško da pogodi šta će da uradi.
     "K vragu", prošapta Kain, "da sam bar imao vremena da se istuširam."

     "...i kauboj dograbi svog konja za uši, zagleda mu se u oči i reče: 'Čitaj mi s usana, do đavola! Rekao sam možda!"
     Loga u mraku pusti da mu ogrtači u koje je bio uvijen skliznu sa ramena. Još mu je bilo zima. "Mislim da jesam", reče on najzad. "Ako imamo makar malo sreće, Kain se neće ništa bolje osećati. Malo mu se zavrtelo u glavi, tamo gde je."
     "Šta?" Loden se osvrnuo po praznoj sobi. "Nije valjda tu negde?"
     "Nije." Loga ustade. "Pusti da te ja vodim, molim te. Sići ćemo jedan nivo niže, a onda skrenuti posle nekoliko stotina metara. Kain nas očekuje."
     Otkud znaš?
     Dobio sam pozivnicu, prijatelju, odseče Loga. Već nas je otkrio.

     Samo još trenutak bili su u toplom i bezbedni.
     Onda ih je obavila hladna materija.
     Svetla u Komandnom centru bila su prigušena; nisu uopšte bili u stanju da dobro vide Kaina. Ruke su mu bile u krilu. Svetlost iz Prstena, usmerena naviše, ostavljala je Kainovo lice u senci.
     Loga je bio siguran da je Kain primetio trenutnu vrtoglavicu koja ga je dotakla kad su se oni pojavili, kao i naizgled ovlašni dodir kojim mu je Loden Almandar pomogao da povrati ravnotežu.
     Kainov glas, kada je progovorio, bio je snažan i pun samopouzdanja. "Molim vas, oprostite što vam nisam ukazao dobrodošlicu, gospodari Loden i Loga." Loga ništa nije mogao da oseti iz sjaja koji je slao Prsten, samo čvrstu kontrolu iz koje nije dobijao nikakve informacije. "Dok sam ovde sedeo, mislio sam šta da vam kažem, zapravo da li uopšte da vam nešto kažem."
     Loden Almandar se samo malo opusti, ne popuštajući svoju opreznost ni za dlaku. Dakle, ipak će razgovarati, bar u početku. "I šta si odlučio da nam kažeš, Kaine?"
     šake u krilu mu se razdvojiše. Kainova leva šaka pokaza na sve stolice u blizini mesta na kome su se materijalizovali. "Molim vas, sedite. Nema potrebe da se i dalje pretvaramo da Loga nije povređen, i ja nemam nikakvu želju da ga gledam kako se muči." U glasu mu se osećalo iskreno divljenje. "Jeste li zaista peške prošli kroz moj Štit?"
     "Da", odgovori Loden. "Sedi, Loga." I sam je bio malo uzdrman prolaskom kroz Štit; ostao je da stoji, bez obzira do koje psihološke granice ga je to moglo dovesti.
     "Jak kao bik." Kain se nasmeši na njega. "I osećajan kao stena."
     "Neću da se preganjam s tobom, Kaine. Došao sam po Prsten."
     "U ovom trenutku moj Štit radi dvostrukom snagom", reče Kain. "Nećete izaći napolje onako lako kao što ste ušli. A što se tiče Prstena... Hajde", tiho reče on, "da porazgovaramo o Prstenu. Naredio sam svojim ljudima da ne ulaze. Niko nas neće uznemiravati." Prsten postade malo svetliji, suzbijajući tamu i ostrvce svetlosti stvori se u sredini Komandnog centra. "Možda možete da mi oduzmete Prsten. Možda ne možete. Poznajem vas, znam na koji način razmišljate. Pre svega ostalog, gajite nadu da ću vas, uprkos celokupnoj našoj nedavnoj prošlosti, ipak slušati dok me budete ubeđivali. Imajući na umu, kao što moram, da je vaš narod ubedio moj da hiljadu godina budemo vaši robovi zato što ne umemo da vladamo Svetlošću - ipak, predsedniče Suda, spremam se da vas iznenadim. I slušaću dok budete pokušavali da me nagovorite da vam prepustim Prsten Svetlosti."
     Loden baci pogled na Kaina ispod čupavih obrva. "Koliko ti je godina, Kaine?"
     "Nisam skoro prebrojavao. Biće negde oko sto."
     "Koliko pamtim - oprosti ako se ne sećam tačno tvojih argumenata, Kaine, ima već skoro osamdeset godina od onog tvog čuvenog govora - jedna od najvećih zamerki koje si imao u odnosu na vladare bila je ta da smo radnicima onemogućili da imaju velemladost i da upravljamo njima ne dopuštajući im da slobodno izaberu kako će da žive."
     "Koliko pamtim, takođe sam bio nesrećan i stoga što ste imali nameru da mi ispržite guzicu u Blistavoj pustinji."
     Vladar Loden se zaista nasmejao; bio je to jedan od tri ili četiri osmeha koje je Kain ikada video na njegovim usnama. "Poen za tebe. Ali Kaine, pogledaj malo oko sebe. Poživeo si koliko dva obična radnika. Vladaš ogrmnim kraljevstvom koje obuhvata gotovo polovinu ove Doline, i u tom kraljevstvu, tvoja reč je zakon. Radnici žive i umiru po tvojoj zapovesti. Po čemu se, onda Kaine, razlikuješ od nas? Velemladost i njenu tajnu ne deliš sa drugima ništa više nego mi. Svojim podanicima ne dozvoljavaš da se protive tvojim odlukama. Izgleda mi, Kaine, da si postao veoma sličan nama."
     "Vređajući me", suvo odvrati Kain, "nećete me nagovoriti da vam predam Prsten. Osim toga, nisi u pravu. Ja ne znam kako da sintetizujem velemladost; da znam, dao bih je i drugima. U Donertaunu sam našao kutiju s drogom, to je sve. Nema je dovoljno da bi mogla pomoći većem broju ljudi. Kad budem završio s vama, zaista nameravam da obnovim nauku genetskog inženjeringa i opet počnem da proizvodim velemladost. Loga", dodade on, jedva malo podigavši glas, "prijatelju moj, ako ne prestaneš da tražiš rupu u mojoj odbrambenoj kontroli misli pretvoriću ti mozak u sline."
     Loga se naglo opusti, gotovo se skljokavši u stolici. Ali smeh mu je bio bez i najmanje zbunjenosti. "Vredelo je probati, a? Kako si, Kaine?"
     "Pa, pretpostavljam, sasvim dobro. Imao sam nekoliko uzbudljivih nedelja u poslednje vreme. Podsvemir... jesi li ikada prošao u podsvemir?"
     "Mnogo puta", odvrati Loga, čak i ne pokušavajući da se priseti. "Prvi put kada je Doner Almandar gradio svoju flotu. Probni let. Doživljaj je bio neverovatan. Trebalo je beskrajno mnogo vremena, a prošlo je za tren oka."
     "Da", polako reče Kain. "Tako je bilo."
     "Vidim da još nosiš Artemisovu narukvicu i kopču na pojasu."
     "Zašto ne bih?"
     Na to pitanje nije postojao odgovor, i zato Loga uzvrati drugim pitanjem. "Jeli si već uspeo da napraviš skok?"
     Kain je prilično dugo ćutao. Nije pokušao da sakrije muku u svom osmehu. "Nisam ni pokušavao." Zatim obrati pažnju na Lodena. "Još nisam čuo nijedan dobar razlog zbog koga bih vam predao Prsten. Žene od kojih sam ga ukrao klele su se da nije oružje, i gotovo da sam im već poverovao - da niste vi došli. Zašto biste bili ovde, da Prsten nije oružje?"
     "Prsten te ubija, Kaine."
     "Da, znam", odvrati Kain s nekom zastrašujućom vedrinom. "Bori se; ne voli da se njime upravlja. Da li će i dalje nastaviti da ubija potpuno je drugo pitanje - mislim da sam počeo da ga shvatam - u svakom slučaju, ako pokušaš da mi kažeš da si se upustio u opasnost prolaženja kroz moj Štit samo zato da me sprečiš da se ubijem, onda si lažov. I to loš. Prema tome, argument je nevažeći. Probaj ponovo."
     "Prsten nije oružje, Kaine. Nije tvoj."
     Kain se kratko osmehnu. "Znam. Zato sam ga i ukrao. Da je moj, ne bi trebalo da ga kradem."
     "Došao sam", očajno reče Loden, "da uzmem Prsten zbog pogodbe u koju sam sam ušao u ime vladara. Ako ga zadržiš, verovatno će te ubiti, a ako te i ne ubije, čak i ako uspeš da naučiš kako da vladaš njime, neće ti pomoći. U najgorem slučaju biće tvoja propast, a u najboljem neće biti oružje koje će ti pomoći da nas pobediš."
     "Još nisi uspeo da me ubediš da ti predam Prsten", tiho reče Kain.
     Loden nastavi, kao da ga je prekinuo u govoru. "Teško bi se moglo reći da je tvoj, te ga možeš predati, a još manje je tvoj da ga zadržiš." Lodenov um se dotače Loginog, misli im se izmeniše u tako čvrstoj bliskosti da Kain nije mogao da prisluškuje. Šta misliš, Loga, da li da mu kažemo da odlazimo sa Zemlje?
     Neće pomoći. Čak i ako nam poveruje, znaće da radimo iz razloga koji su postojali pre nego što je Prsten ukraden. Krađa Prstena nije mogla da ih promeni.
     Da mu kažemo o našoj pogodbi s divovima?
     Može nam dati Prsten u zamenu za poništenje tog ugovora, Lodene. Neće to uraditi samo zato što smo mu saopštili tu novost.
     Pretpostavimo da mu se zakunem Svetlošću, svojim umom njegovom, da mu ne želimo nikakvo zlo? Da mu kažem, u zamenu za Prsten, da ćemo napustiti Zemlju i da se nikada nećemo vratiti?
     Pokušaj.
     Skrivena razmena misli potrajala je samo jedan trenutak. Loden je shvatio da je Kain opazio da se odvija uzajamni protok misli, iako sigurno nije uspeo da primi i njihov sadržaj. "Kaine", poče on, "hajde da se nagodimo. Ako nam daš Prsten, zakleću ti se, moj um tvojemu, tako da ne može biti laži, da ti vladari ništa ne zameraju; da ne želimo da ti naškodimo; i da ćemo, za uzvrat ako nam daš Prsten Svetlosti, napustiti Zemlju, svi vladari do poslednjeg koji sad žive na ovoj planeti, i otići u dobrovoljno izgnanstvo na neki drugi svet, i zakleti se da se nikada više nećemo vratiti na Zemlju."
     Trebalo je malo vremena da njegove reči stignu na cilj. Crni krugovi senki u kojima su bile Kainove oči nepomično su ležali na njima. "Ne misliš, valjda, obziljno?"
     "Mislim. Samo na tvoju jednu reč, spajam svoj um sa tvojim. Ti bolje čitaš misli od mene. Znaš da te na taj način ne mogu povrediti."
     Izuzev onog jednog pokreta ruke, kad ih je pozvao da sednu, Kain se nijednom nije pomerio otkako su se oni pojavili.
     Sada se nagnuo napred u stolici.
     Reč je bila duga, otegnuta od šapata.
     "Ne."
     "Zašto ne, do đavola?"
     Loga je mogao da vidi kako se misao kreće, jedina misao koju mu je Kain do tada dozvolio da vidi. Usredsredi se, i miruj na tom mestu, i u toj dubini biće snaga. Loga je znao, iako nije znao kako, da misao nije bila namenjena njemu, već Prstenu; i na svoj užas vide kako se sjaj Prstena povećava i ustaljuje.
     "Zato što vi to želite." U Kainu je bilo neke napetosti, napetosti koja je imala protivtežu u... nečemu, što Loga nije mogao da odredi. "Gospodaru Lodene, ne verujem vam."
     "Kaine, kunem ti se imenom svoga dede, ova pogodba je poštena."
     "Ne sumnjam." Kain je ispitivački posmatrao široko, otvoreno lice. "Ti si pošten čovek, Lodene Almandare. Nikad u životu nisi morao da slažeš da bi izbegao gnev nekoga ko je moćniji od tebe. Jedini ko je ikad pokušao da ti nametne svoju volju bio je tvoj otac, i njega si ubio."
     Crte na licu Lodena Almandara nisu ni zadrhtale. "Ako još jednom spomeneš mog oca, dečko, ubiću te. Bićeš prvi čovek koga ću ubiti otkako sam ubio oca."
     Kain nije pogledao Logu. "Zaveži, Loga." Loga, koji je upravo uzimao vazduh da bi progovorio, trže se i prećuta. "Hoću da kažem, Lodene, da ti verujem. Nije mi potrebno da ti dotaknem um. Nećeš me nikad slagati, baš kao što nikada nećeš kleknuti preda mnom." Odjednom se nasmeši, osmehom vuka. "Ali s druge strane, ja sam lažljivac. To mi je pomoglo da preživim. I onaj deo mene koji namiriše laž, primoran je, hteo-ne hteo, da sumnja da će ono što mi kažeš biti nešto više od poluistine."
     "Mislim", iznenada upade Loga, "da ovde gubimo vreme." Kain ga ni ovaj put ne pogleda. "Kain je dobar u igri rečima, Lodene; sedeće ovde i preganjaće se s nama, sve dok ne prikupi hrabrost da napadne."
     "U igri, da", polako odvrati Kain. "U igri kakve vladari oduvek igraju, u pitomom vrtu sa pitomim radnicima koji gaje taj vrt." On malo poćuta, a onda prsnu u smeh. "Bićete iznenađeni, plemeniti vladari. Ja učim. Dobar vam je bio ovaj pokušaj, ali nećete uspeti da me razljutite". Kainov pogled pređe do mesta na kome je sedeo Loga, i samo prigušeni sjaj poput oreola se mogao videti oko njegove riđe glave. Bio je to samo uzgred bačeni pogled, pre nego što se vratio na Lodena. "Prsten je noćaš već pokušao da me na takav način prevari. Nije uspeo. Čekam, Lodene."
     U vazduhu odjednom kao da se začu neko miroljubivo brujanje.
     Čisto samoobuzdavanje; duboko u Lodenu, čekala je na njega nepomična, ledena bara iscrpljenosti. Reči koje je Kain očekivao imale su na njegovom jeziku ukus žuči. "Šta želiš u zamenu za Prsten?" upita Loden Almandar.

     Kain ga je radoznalo posmatrao. "Išlo je teško, je li?"
     "Šta želiš?"
     Kain sačeka da odjeci urlanja utihnu. "Bes je štetan, Lodene. On otežava upravljanje Svetlošću."
     Vladar Loga se glasno zacereka. "Jedan nula za domaći tim."
     Kain prasnu. "Ovo nije utakmica, Loga. Predsedniče Suda, znam nešto što vi ne znate."
     "U to ne sumnjam. Sasvim prirodna stvar. Pretpostavljam da nema živog deteta na Zemlji, koje zna bar nešto što ja ne znam."
     "Znam gde ti se nalazi sin."

     Po drugi put za dva minuta nastupio je muk, koji je pretio da ih potopi.
     Doner Almandar bio je napustio Zemlju 271. godine pre Ognja, pri kraju Velikog raskola, ponevši za sobom najveći deo tehničkih dostignuća vladara. Bio je sin jedinac Lodena Almandara, i da bi došlo do njegovog začeća, Loden je morao da zatraži pomoć babe T'Pau; jedna greška u Lodenovom genetskom ustrojstvu onemogućavala mu je da prirodnim putem dobije sina. Posle T'Pauinog samoubistva, i nestanka njenih znanja o genetskom inženjeringu, on više nije imao sinova, već je preko hiljadu godina dobijao samo kćeri.
     Doner Almandar se nikada nije vratio. Njegova flota, koja je brojala preko pet hiljada letelica, izvršila je Pad u podsvemir na periferiji Sunčevog sistema.
     Niko ih nikada više nije video.

     "Nije moguće."
     "Je li?" Kain ga je proučavao pogledom. "A zašto nije?"
     Lodenovo lice postajalo je sve crvenije. "Doner je mrtav. Da nije poginuo, već bi se vratio."
     Savladaj se! oštro reče Loga. Došli smo s namerom da mi izazovemo njega. Sećaš se?
     "Šta te navodi na pomisao da govorim o Doneru?" upita Kain ljubazno.
     "Ako je ikada", polako odgovori Loden, "postojao radnik koji zaslužuje da bude ubijen, ti si taj, Kaine."
     "Teško je, je l' da, imati posla s nekim ko može da te povredi, ko te se ne boji? Lako je, zar ne, Lodene, obznanjivati mir, kleti se da nikad nećeš ubijati, kada, pre svega, nema nikakvih izgleda da će te neko povrediti? Tako je lako", prošapta Kain. "Zove se Solan, Lodene, i komandant je u službi Mastona Veramorna. Oženjen je svojom sestrom bliznakinjom, Reom, koju je Maston lažno predstavio kao svoju ćerku, koju je dobio sa jednom služavkom; oboje imaju dvadeset tri godine. Da nisi, slučajno, pokušao da pregovaraš sa Mastonom Veramornom pre dvadeset tri ili dvadeset četiri godine?" Kain oseti prvi treptaj nedoumice i navali još jače. "Da nisu, slučajno, tebi, u skladu sa običajima Iglza, dali ženu za jednu noć, Lodene? Jesi li spavao s njom, u skladu sa običajima vladara? Da li se sećaš da se pričalo da prhvataš opkladu da je taj div bio genetski inženjer po imenu Rijabel?"
     "Ime... mi je poznato."
     "I treba da bude", zamišljeno se umeša Loga. "To je onaj div koji je dao velemladost radnicima Erebiona. Mislim da Kain govori istinu."
     Kain je netremice gledao u Lodena, sav usredsređen, kao soko koji se sprema da se ustremi na žrtvu. "Predlažem ti, Lodene, sledeće: pusti me da uđem u tvoj um, kao što si predložio, i ti uđi u moj. Kao zalog svoje iskrenosti i dobrih namera dao sam ti podatak da postoje tvoja deca, i jamčim da je istina sve što sam ti rekao o njima."
     "I?"
     "Moj uslov je sledeći: da ne pokušaš da ogradiš i zakloniš bilo koji deo svog uma od mene, po bilo kom pitanju. Ako pristaneš, i ako je tvoja ranija ponuda bila istina - da ćete, u zamenu za Prsten, napustiti Zemlju i nikada se nećete vratiti - onda prihvatam sve, i biće onako kako si predložio. Ako ponuda nije bila istinita, ubiću te, ako budem mogao. Jesi li spreman da svoj um pridružiš mome?"
     "Jesi li ti voljan da se podvrgneš istim uslovima u odnosu na mene?"
     "Da ti dozvolim slobodan pristup svim mojim mislima?" Kain se nasmeši. "Naravno."
     Hoćeš li moći da od njega sakriješ činjenicu da divovi nameravaju da vladaju Dolinom?
     Ne znam.
     Vredi pokušati. Hajde. Ako nešto pokuša, biću tu.
     Loden reče, ne upotrebljavajući reči. Dođi, Kaine.
     Nastupila je potpuna tišina, u kojoj se čulo samo disanje i kucanje srca trojice ljudi. Savršena nepomičnost, samo su im se grudi dizale i spuštale.
     Kada se završilo, Kain je i dalje ostao nepomičan. "Da, istina je, ali ne cela. Jesi li zaista zamišljao da ću trpeti da divovi gospodare nada mnom?"
     Lodenov glas je bio veoma umoran. "Ti si me zadržao izvan svog uma. Obećao si da nećeš."
     Kain tek tada podiže pogled na Lodena Almandara, i ustade. U pokretima mu nije bilo ni najmanjeg traga nesigurnosti. "Ti, neverovatna budalo", reče on otvoreno. "Pa, zar ti nisam rekao da sam lažov. Zar nikada ne slušaš šta drugi govore?"
     I krenu u napad.

     U bici, zvali su ih Užasni: Lodena, Donera i Logu. Zajedno su pobedili divove, u bici koja je obe strane skupo stajala; zajedno su pobedili pleme Bele Vatre, i zajedno su naterali u bekstvo srebrnooke varvare od kojih je Doner, decenijama pre toga, spasao malog Logu pre nego što su srebrnooki stigli da ga ubiju.
     A onda je Loden ubio Džona Almandara, svog oca; otuđio se od svoga sina, Donera; i kao nesporni gospodar Zemlje posvetio se životu u miru i slozi. Doner je napustio Zemlju. Loga nije mogao, i zato je ostao, i kako je vreme sve dalje odmicalo, obuzimao ga je divlji nemir duha.
     Doner je otišao; i hiljadu i trinaest godina ništa se nije suprotstavilo njihovoj snazi, ništa ih nije stavilo na probu.

     Blesak je stigao niotkuda, žežeći, vreli sjaj koji je buknuo u Komandnom centru kao da se rodilo Sunce. Kain je buknuo, telo mu je svetlucalo i previjalo se u središtu ognjenog vihora.
     Udarac pogodi Lodena Almandara kao da je došao kraj sveta. Bio je nejasno svestan da Loge više nema, da je u tom prvom magnovanju iščezao u razjarenoj svetlosti. Kolena mu pokleknuše i on pade, poput diva, dok se prostor oko njega skupljao i sklapao nad njim, vukući ga naniže uz ubrzanje od oko pet do šest gravitacionih jedinica. Osetio je kako mu se kosti lome, i rebra pucaju. Kain je bio svuda oko njega, njegova neizmerna mržnja, toliko hladna da je bila gotovo ravnodušna, mrveći mu život i pretapajući ga u tamu.
     U poslednjem trenutku, pre nego što će ga ta tama zauvek ščepati, Loden se za trenutak oslobodi. U tom bezmalo poslednjem času svoga života, posegnuo je za Svetlošću, uneo je u sebe beli oganj i raskinuo ledene okove materije.
     Loden je lebdeo nad jednom beskrajnom, crnom ravnicom, nad kojom su bile razbacane plavičaste varnice svesti, nalik na zvezde u međuzvedanom prostoru. U velikoj daljini treperila su svetla, krećući se dole-gore u osmišljenim sistemima, na poslu koji beše neobjašnjiv ljudskom umu. Sav obližnji prostor bio je ozaren slabačkim sjajem, koji su proizvodili svi umovi na Zemlji zajedno. U najvećoj blizini, zaista, dve nove su upravo pružale zrake treperave vatre jedna drugoj, preplavljujući taj drugi svet snagom svoje borbe.
     Drugi svet nije bio boravište Svetlosti, već samo mesto kroz koje se mora proći da bi se do Svetlosti stiglo. Kao i uvek pre toga, Svetlost je davala znake Lodenu Almandaru, pozivajući ga da pusti da ga odvede kući. Dugo vremena balansirajući na prelomnoj tački, nije donosio odluku. Jasno je bio svestan da Loga umire. A njegovo, Lodenovo telo, bilo je nestalo, uskladišteno kao informacija za budućnost, negde u dubinama njegove svesti. Bio je potreban samo neznatan napor, pa da se pusti niz maticu i nađe mir koji za života nikada nije imao.
     Ali još su postojale odgovornosti...
     ...obećanja koje je trebalo održati.
     Kosti su se izlomile u padu, tkiva raspala. Loden je ušao u sistem, ponovo sredio ustrojstvo informacija da sve bude u redu, i sa bolnim žaljenjem pustio da ga opet zarobi hladna materija.

     Loden Almandar se materijalizovao, stojeći tik iza Kaina. Loga se nalazio samo nekoliko metara ispred Kaina, stojeći nepomično, zatvorenih očiju, ruku priljubljenih uz bokove, svaki čas se pojavljujući i nestajući pod Kainovim napadima, povremeno postajući istinski providan.
     Snagom bika, kojoj se Kain nedavno podsmevao, Loden Almandar udari pesnicom Kaina u potiljak, nešto malo iznad uha. Kosti pukoše u njegovoj šaci, ali i, kako se nadao, u Kainovoj lobanji.
     Gotovo istovremeno nastupi mrak. Loden oseti, pre nego što je video, kako Kain ničice pada. Loga?
     "Da", dahćeći izgovori iz mraka njegov prijatelj. "Dobro sam. Šta se, do đavola, desilo s tobom?"
     Lodenov vid se brzo prilagođavao nejasnom odsjaju sa uključenih instrumenata podstanice. Već je mogao da razazna nejasne Kainove obrise pred svojim nogama, i Logu, skljokanog u jednoj stolici. "Ne znam tačno. Mislim da je Kain modelovao prostor, tako da je sila teže bila pojačana. Veliki podvig, ako je tako. No, ma šta da je uradio, moje je telo bilo teško oštećeno. Ubeđen sam da je Kain mislio da me je ubio. Zamalo da uspe."
     "Nisi bio jedini. Kad je završio s tobom, izvukao me je sa drugog sveta. Mislio sam da je tako nešto neizvodljivo." Loga uzdahnu. "Hoćeš da mu pretresemo džepove? Verovatno ima kod sebe dve-tri zvezde, možda i neki nakit koji vredi ukrasti?" Loga zaćuta. "Za Ime Svetlosti, Lodene, ne mogu da se pomerim."
     Loden mu dobaci brz pogled. "Moraćeš. A da bi to uradio, moramo pronaći odakle se njegov Štit napaja elektricitetom, i uništiti izvor. Mislim da nijedan od nas nije više dovoljno snažan da se vrati peške kroz njega." Loden kleknu i stavi jednu ruku Kainu na rame, da bi ga prevrnuo na leđa.
     Ali nečiji glas reče: "Svetla uključena."

     Stojeći na ulazu u Komandni centar, varvarin Kavad reče mirno. "Molim vas, uzmite Prsten." Držao je neku vrstu puške uperenu u njih. Loden, koji je u životu video mnogo, mnogo oružja, znao je samo da je to neka vrsta bacača projektila - u stvari, sve što mu je bilo potrebno da zna. "Nije doneo sreću mom gospodaru, otkad ga ima."
     Loden baci pogled na Logu, koji je sedeo za podstanicom. Loga odrečno zavrte glavom. Loden ipak pokuša. "Znaš li ko sam ja?"
     "Loden, sin jedinac Džona, sina jedinca stvoriteljke T'Pau. Ja sam Kavad, najstariji sin Karije, jedine kćeri Najstarijeg lovca, Šijala. Da sam žensko, bio bih poglavica našeg plemena." Kavad se polako kretao popreko, preko Komandnog centra. "Uzmite Prsten; spustiću Štit za dva i po sekunda, tako da možete izaći. Komandant general Mersaj, koga poznajete, tokom vašeg razgovora sa mojim gospodarom poslao je opremljeni borbeni klizni brod na Skupštinu. Uzmite Prsten, sada, i idite; ako to uradite, on neće narediti da se bombarduje Skupština."
     Loga se oglasi, gotovo ni ne sačekavši da Kavad završi. "Prihvatamo."
     Loden nije gledao u Logu. Kavad stiže do podstanice iz koje se upravljalo Štitom držeći na oku, ne Lodena, u koga mu je bila uperena puška, već Logu. "Mora da se šališ", reče Loden. "Valjda ne misliš da nam jedan varvarin može postavljati uslove?"
     Loga ustade, trudeći se da ne napravi nijedan nagli pokret. "Bojim se da će morati tako da bude. Za skok putem dematerijalizacije treba dva sekunda, a sklon sam da verujem da je Kavad odličan strelac. Moj narod uglavnom jeste."
     "Mi nismo tvoj narod", preteći dobaci Kavad.
     "Isto važi i za svaki pokušaj da Kavada povredimo umom na um. Za to je takođe potrebno određeno vreme, i ubiće nas. Zato neka Kavad otvori Štit, a mi ćemo za to vreme možda nestati i pojaviti se na nekom drugom mestu u Pećinama, stvarajući veliku pometnju, za šta smo sposobni."
     "A Skupština će", dobaci Kavad, "za to vreme biti sažežena. Ti imaš pravo da raspolažeš njome, Opsenaru."
     "Uzmi Prsten, Lodene." Loga lakim korakom pođe preko poda, visok, mlad i otmen, i razgoropađen. Varvarin se okrenu i uperi pušku u njega. "Opsenar? Je l'me tako zovete momci?"
     Jedan jedini, oštri pucanj odjeknu kroz Komandni centar. Sjaj koji je počeo da se skuplja oko Lodena Almandara izblede, a upozoravajući hitac nastavi da odjekuje u daljini. "To ti nije bilo pametno", reče Kavad. "Opsenaru, nisam bio kod svojih još od kad sam postao zreo čovek. Ali ime degunđija, koji nas je izdao, koji je išao u rat protiv nas da bi mogao da postane bog, to ime nije još zaboravljeno."
     "Nije se baš sve tako desilo. Pleme Selvren davi u vodi svoje mutante. Da li se tu nešto promenilo?"
     Kavad se napravi da ga nije čuo. "Uzmite Prsten."
     "Prsten će sinuti kad ga dodirnem", reče Loden hladno.
     Kavad sleže ramenima. "Možda ipak neću pucati."
     Zasvetlelo je svuda oko njih u trenutku kada je Loden dodirnuo Prsten da ga skine sa Kainove ruke. Uz napor volje koji je bio gotovo isto onako težak kao i onaj kojim se vratio sa granice Svetlosti, Loden stavi Prsten u džep, da bi prekinuo njegov sjajni, bolni dodir sa svojom kožom.
     Kavad dodirnu jedan prekidač. "Štit će se spustiti kroz petnaest sekundi. Ostaće spušten dve i po sekunde. Ako sjaj vašeg odlaska dodirne telo mog gospodara, obojica ćete umreti. Tri, dva, jedan, sad."
     Za nepuna dva sekunda, obojica nestadoše.
     Kavad pritisnu dugme koje je vraćalo Štit na mesto i uključi toki-voki. "Pošaljite doktoricu Denahi, brzo." Zatim priđe svom gospodaru, koji je ležao na zemlji, i pregleda ga. Kainov puls je teško otkucavao, a disanje mu je bilo plitko. Kosa mu je toliko pobledela da se Kavadova gotovo nije razlikovala od nje. Kad je podigao pogled, doktorka Denahi je već bila tu, i on svog gospodara prepusti njenoj nezi; Kain će ostati u životu.
     Sve u svemu, bio je zadovoljan proteklom večeri. Prsten je bio odnešen, njegov gospodar još je bio živ; da su ubili Kaina, Kavad bi bio veoma nezadovoljan.
     Ako ni zbog čega drugog, ono stoga što bi traganje za Lodenom i Logom, da ih ubije, bilo - teško. Ne nemoguće, ali teško; a Kavad je bio, prema vlastitim merilima, star čovek. Još nekoliko godina da provede u Kainovoj službi, a zatim da umre; biće to lep život, kakvim će biti potpuno zadovoljan kad mu dođe kraj.
     Kavad prepusti Komandni centar generalu Mersaju i njegovim ratnicima i otide u Kainov stan, da pripremi sve što će biti potrebno za Kainov oporavak.
     Teško mu je bilo da izbije sebi iz glave sećanje na svetle, plave oči Opsenara. Ljudi ne bi smeli da imaju oči takve boje.
     Čak su i Kainove bile bolje.

     2.
     Jutro petog dana Leta 1284. godine bilo je vedro i sveže, a vazduh oštar i čist. Rosa je ležala na stotinama kvadratnih kilometara travnjaka koji su okruživali i prožimali grad Skupštinu. Magla je puzala niz Crne planine, isparivši tek kada je dan već odmakao, otkrivši Suncu mirne ulice Skupštine - bele i srebrne tornjeve, ogromne terase. Gradske kule, koje su stremile nebu, bile su obrasle cvećem, ružama i zumbulima, i na sve strane su se pružale bele rade, simbol prisustva Svetlosti.
     Nadnoseći se nad gradom, Sala Skupštine gledala je nadole, na zamiruće ulice i zgrade što su se praznile. Jedva bi prošao i minut a da se neki od vladara ne rastoči u Svetlost, u prenosu i skoku ka nebu, gde je čekala očajnički malena flota zvezdanih brodova, koja se nikada više neće vratiti. U samoj skupštinskoj Sali vladari su ulazili i izlazili celog jutra, stotine i stotine vladara koji su dolazili da vide Prsten pre nego što ga vrate, po Lodenovoj odluci, Sestrinstvu. Oko podne su divovi, kao što im je bilo naređeno, izašli iz Arskilda i popeli se strmom padinom do Sale.
     Divovi Rom i Laar ovog puta nisu došli sami. Omanja skupina divova pela se zajedno s njima, da uđe u posed Skupštine. Dva bela medveda sa krznom nalik na svešteničku belu odeždu išla su uporedo s njima, slobodna i bez kaiša, samo sa ogrlicama ukrašenim dragim kamenjem.

     "Nije moj, nije ni vaš, neću vam ga dati i ne možete ga imati." Loden je oštrim pogledom ućutkivao divove. "Treba li da budem jasniji? Mogu li biti?"
     Prsten je pulsirao na stubu od crnog mermera. Bes je iskrivio Laarove crte lica. Čak i ovako, sedeći, bio je viši od svih vladara. Njegovo neraspoloženje prenelo se i na medvede. Zgrčili su se i ustremili, svaki na po jednoj strani dveju stolica, kao da će svakog časa skočiti. Div Rom, koji je, inače, u poređenju s drugim divovima, bio dobroćudna osoba, sada je sedeo stisnutih usana, a mišići na nadlakticama su mu se stezali i opuštali dok je otvarao i zatvarao pesnice. Pet mladih divova iza njihovih leđa, koji su po izgledu bili bliski rođaci dvojice braće, bili su isto tako namrgođeni.
     Loga, koji je sedeo što je dalje mogao od Prstena, imao je tešku glavobolju. Sala je bila ispunjena nekakvom nelagodnošću, napetošću. Nijedan vladar, nijedan član Suda u Sali nije delovao opušteno. Većina ih se dobro držala; ali u prisustvu Prstena Loga se osećao kao da mu neko guli kožu s leđa. Sve - sunčeva svetlost, vetar, gnevne misli divova - zadavalo mu je bolne udarce, pojačane do razmera u kojima je i najmanja, najuzgrednija nečija pomisao odjekivala u njemu poput krika.
     Loden je, odista, doneo tu stvar; dodirivao ju je rukama u trenutku kad ju je skidao sa Kainovog prsta. Loga nije mogao ni izdaleka da zamisli kako mu je bilo. Loden se od tada zaista ponašao čudno, bio je još odsutniji i povučeniji nego obično.
     Div Laar se s mukom podiže na noge. Proveli su ovako već petnaest minuta, a da nisu nimalo napredovali u raspravi o Prstenu; njegovi i Romovi sinovi, koji su stajali iza njih, neće još dugo trpeti tu situaciju. Izgleda da je i Romu bila ista misao na umu; i on pođe za bratom. Laar je u dva koraka prešao prostor koji ga je delio od podijuma. Loden je stajao iza njega, posmatrajući diva bez nekog drugog vidnog osećanja sem učtivog zamora. "Videli ste Prsten. Znate da ga Kain više nema. Ispunili ste svoj deo pogodbe, mi svoj, i sada odlazimo. Ono što će se od sada događati isključivo je tvoja briga, dive. Više nas nećeš videti."
     "Kera, Aline, i svi ostali, vratite se na Arskild." Laar je stajao, nadvisujući crni stub. "Hoću da porazgovaram nasamo sa predsednikom Suda." Dva mlada diva su trenutak stajala oklevajući i Laar zareža: "Gubite se."
     Rom je stajao nepomično. Laar se okrenu bratu, nameravajući da mu naredi da pođe za sinovima, ali nešto u bratovljevom izrazu lica ga zaustavi. Laar onda strpljivo sačeka dok njegovi i sinovi njegovog brata nisu odmakli, tako da ih više nisu mogli čuti. "Ne mogu dozvoliti", reče Laar, "da moji podanici vide kako od nekoga tražim dozvolu da nešto uradim. Sada su otišli, i ja tu dozvolu tražim. Smem li da uzmem Prsten u ruku, Lodene?"
     "Zažalićeš", doviknu Loga.
     Loden polako zavrte glavom. "Po meni, nemoj, Skaalde. Može te povrediti."
     Sve se tako brzo odigralo da niko nije mogao da ga zaustavi.
     Laar je ispružio ruku da uzme Prsten; Loden Almandar je i dalje samo vrteo glavom; div nije više obraćao pažnju na njega i zatvorio je svoju ogromnu šaku oko Prstena. Sjaj se istog časa pomrači, i Laarove oči se razrogačiše, u šoku. Usne počeše da mu drhte, i u tom trenutku Rom ščepa Laara za ruku u kojoj je držao Prsten.
     "Vrati ga, Laare", prijateljski mu reče Rom. "Zar da budemo lopuže, nimalo bolje od radnika kao što je Kain."
     Skaald Laar istrže ruku iz bratovljeve, podiže je, i dalje držeći u njoj Prsten, udari njome brata sa strane, po vratu.
     Jasno se čulo kad je kičma pukla. Rom nesigurnom rukom pokuša da se uhvati za grlo.
     A onda pade.
     Padao je dugo i polako, a pucanje njegovih kostiju kad je udario o tvrdi kameni pod odjekivalo je i dalje pošto mu se telo već sasvim umirilo. Krv mu je tekla iz usta.
     Laar je zurio, opakih očiju, u nepomičnu priliku svoga brata.
     Iz ugašenog kristala u njegovoj šaci nije dopiralo ni najslabije svetlucanje.
     Laar koraknu unazad i zaobiđe Lodena, krećući se prema izlazu. Nekoliko vladara se uskomeša, kao da namerava da nešto preduzme. Laar se ukoči u mestu, naizgled čekajući da vidi šta će oni uraditi, drhteći celim telom od nečega što bi mogao biti bes, a možda i strah kada je shvatio šta je uradio. Loden ih zaustavi jednim pokretom ruke. Izgledalo je neizrecivo umoran. "Pustite diva da ide."
     Tišina je potrajala; Laar učini još jedan korak unazad, a onda se okrete i izlete iz Sale.

     Vladarka Elisa kleče i stavi ruku Romu na vrat, da mu opipa žilu kucavicu. Dobivši potvrdu onoga u šta su svi vladari već bili sigurni ona ustade, odmahnuvši glavom.
     Loden Almandar reče nešto, što je bolje nego ma šta drugo pokazivalo koliko je star; božanstvo čije je ime izgovorio nije se javno štovalo još od pre Velikog raskola. "Hvala Bogu", reče on tiho, "sad odlazimo. Tako sam umoran."
     Čuo je kako su oko njega zažuborile njihove reči, spokojni, vedri govor koji je izražavao saglasje.
     Gabrijel se tiho oglasi. "Kain je sve ovo započeo. Neka Kain i Laar ovo i završe."
     Odmah za njim, progovori Julijan. "Ispunili smo sve naše obaveze iz ugovora, Lodene. Pošteno smo postupili."
     I Lodenova kći Marija se saglasi. "Prepustimo vremenu da reši sve probleme. Kain i Laar će izaći jedan s drugim na kraj."
     Elisa priđe svome mužu i čvrsto ga zagrli. "Sada više ništa ne možemo uraditi. Uradili smo i više nego što smo morali; njihovi problemi nisu više i naši. Hajdemo kući, mužu moj."
     "Šta je istina, upitao je Pilat i oprao ruke." Loden vide da mnogi od njih nisu shvatili o čemu govori. "Možemo se praviti da nas ne tiče. Ali tiče nas se, prijatelji. Obavezni smo delima i krvlju."
     Zavladala je tišina.
     Vladari počeše da nestaju, u pojedinačnim prigušenim blescima svetlosti. Loden Almandar i njegova žena ostadoše među poslednjima.
     Loga je ćutke sedeo, sam samcit, pored tela mrtvog diva Roma.
     "Ako su hrišćani u pravu", reče najzad Loga, obraćajući se onome koga je Loden Almandar u detinjstvu obožavao i u čije postojanje Loga ni za trenutak nije poverovao, "i Ti postojiš, i Ti si stvorio svet u kome se ovako nešto može dogoditi - onda si Ti, da znaš, gospodine, ili sadista ili nesposobnjaković."

     Vladari su napuštali Zemlju.
     Vest je bila isuviše zaprepašćujuća da bi je bilo moguće brzo shvatiti.
     Kada se dan stao bližiti kraju Solan i Rea spakovaše sebi večeru i zajedno sa sinom izjahaše iz Iglza. Jahali su pola sata niz kamenite staze izvan grada, sve dok se nisu obreli na maloj visoravni gde su obično išli na izlet. Bila je to divljija, manje negovana čistina od onih koje su se mogle naći bliže Iglzu; otprilike dva puta godišnje, zemljoposednici koji su bili vlasnici tog zemljišta slali su svoje ljude iz Iglza da raščiste makiju. Potok Ulova, na kome je gospodar Veramorn ubio svračka 1212. godine, tekao je preko južnog kraja čistine, i postajao vodopad, spuštajući se u kaskadama niz kao nožem odsečeni kamen stene koja je bila okrenuta ka Dolini. Dolina se tu sužavala, tu je bio njen zapadni kraj; Iglz, šćućuren na obroncima Crnih planina, ipak se mogao videti sa Velike brane, kada je vreme bilo lepo.
     Orion je jahao ispred roditelja, na svom poniju. Držali su ga na oku, i jašući razgovarali.
     "Ne mogu da verujem", reče Rea, dok je njen konj, idući niz stazu, pažljivo birao gde da stane, "da odlaze, tek tako."
     Solan zamišljeno klimnu. "Ne znam pouzdano šta Maston trenutno misli. Tristan smatra da je sve to mangupska podvala, da nas navedu da budemo manje predostrožni."
     "Moj otac je", prezrivo primeti Rea, "pohisterisao. Kain krade Prsten, vladari odlaze da se sastanu s Kainom, nešto se događa, i vladari odjednom objavljuju da odlaze sa Zemlje." Ona sleže ramenima. "A sada Kain odbija da razgovara s njim. Ne bi me iznenadilo da se tata šlogira."
     "Odbija da razgovara sa Mastonom? Ili nije u stanju? Tristan misli da je Kain mrtav."
     Rea polako zavrte glavom. "Ako je Kain mrtav, onda tek ništa ne razumem. U tom slučaju, gospodari Loden i Loga su ga ubili tokom svoje posete - a ti znaš kakav je stav vladara prema ubistvu. Ili, bar, kad treba sami da ga izvrše."
     Solan potvrdi glavom. "Ubijanje preko zastupnika je, naravno, nešto sasvim drugo."
     "Tačno, to sam htela da kažem. Možda su pomalo probirljivi, ali se ne ustežu da se tuku, kad moraju. Moje je mišljenje da se Kain pogodio s njima da im preda Prsten, pod uslovom da napuste Zemlju. Valjda ne misliš da vladari odlaze zato što su... hm, čini mi se da je tvoj izraz bio, u osnovi, dobri momci?"
     Solan prsnu u smeh. "Otprilike tako, Orione! Nemoj daleko!"
     Četrdeset metara ispred njih, gotovo zaklonjen krivinom na stazi, dečak okrenu svog ponija u mestu i povika, negodujući: "Tata!" Glas mu je bio visok kao u devojčice.
     "Ne!" Solan spusti glas. "Taj dečko postaje razmažen kao... pa, kao i sva druga deca u Iglzu."
     "Nema svako, mužu moj, tu privilegiju da raste kao derište..."
     "Kaže se", ispravi je Solan, "derište."
     Rea sleže ramenima. "Nije mi stalo kako se izgovara ta prokleta vestmarčka reč. Da li zaista predlažeš da Oriona damo u sirotište, zato da bi kasnije umeo da ceni blagodeti koje mu ti pružaš?"
     Solan se samo glasnio nasmeja na njene reči, dodirnu konja mamuzama i pohita da vrati sina.

     Sumrak se spuštao.
     Loga priđe severnom kraju Sale i pogleda kroz otvor na Dolinu. Arskild je nepomično stajao. Šta im je, upita se Loga, ispričao Laar?
     Sigurno ne istinu.
     Stajao je odmah pored podijuma, okrenute glave, posmatrajući zalazak sunca. Iza njegovih leđa divovo telo nepomično je ležalo na mermernom podu. Nije znao broja mrtvima koje je video u životu - hiljade, možda stotine hiljada. Najstarije uspomene, sada vremenom već toliko izbledele da nije više bio siguran da li su zaista uspomene na stvarne događaje ili mu se samo tako pričinjavalo, odnosile su se na smrt srebrnooke devojke Sjede. Zbog nečega ga je udarila, i u sledećem trenutku bila je mrtva. Mnogo stoleća od kada se to desilo, Loga jednostavno nije mogao da se seti kako je umrla.
     Nadao se da je nije ubio. Postojala je prilična verovatnoća da nije bio kriv barem za njenu smrt. Imao je samo pet godina kada je Sjeda umrla.
     No, bez obzira koliko je leševa video u životu, nikada se nije sasvim navikao na taj prizor.
     U svetlosti sunca na umoru, beli i srebrni tornjevi opustelog grada Skupštine poprimili su boju krvi.

     Njegovi roditelji ležali su zajedno na čistini, opruženi preko ćebeta koje su doneli sa sobom. Vino, hleb i kobasice bili su naslagani u korpi koja je stajala na jednom kraju ćebeta. Orion je ležao potrbuške na drugoj strani čistine, onoliko blizu ivice provalije koliko mu je otac dozvolio. Sa mesta na kome je ležao Orion je mogao da vidi celu dužinu kojom je, tekući preko stenja, padao potok Ulova. U dnu, prema severu, nalazile su se poljane na kojima je trebalo da se održe Letnje igre sa Istmarčom. Nekoliko kilometara iza poljana za Igre protezao se grad Vestmarč. Vestmarč je bio, Orionu je to bilo poznato, treći grad po veličini na svetu, odmah iza Skupštine i Singera, ukoliko nije bilo većih gradova u Severnim zemljama, gde su živeli Divovi, i o kojima Orion nije ništa znao.
     Odlomci razgovora koji su vodili njegovi roditelji povremeno bi doprli i do njega. Orion ih uglavnom nije slušao. Izgleda da su tvrdo rešili da ne pričaju ni o čemu zanimljivom. Za politiku Orion nije imao vremena; pa, već za nekoliko nedelja će poći sa roditeljima na Letnje igre. Biće mu to prvo putovanje izvan Iglza, ili, bar, dalje od te male visoravni na koju su ga roditelji vodili na izlet.
     To oduševljenje ga je stalno zaokupljalo, i Orion ni po cenu života nije mogao da shvati zašto njegovi roditelji ne prestaju da razgovaraju o tome šta rade i govore nekakvi ljudi koje Orion nije čak ni poznavao.

     "To objašnjava mnoge stvari", reče Solan, ležeći na leđima i posmatrajući nebo koje je postajalo sve tamnije. Desnom rukom je obgrlio Rein vrat, dok mu se druga spuštala naniže da je golica po dojci. "Sve te radnike koje su odveli iz Turina i iz Semalije; sav taj promet u orbiti. Ako su zaista teraformirali jednu planetu..." Glas mu se izgubi. Napokon, samo dodade: "To je neverovatno dostignuće."
     Rea se odmarala, s glavom na njegovom ramenu. "Srećan si što ne moramo opet u rat, a?"
     "Neka mi Svetlost obasja reči, tako je", jednostavno prihvati Solan. "Bar ne protiv vladara. A što se tiče Kaina..." On sleže ramenima. "Ni sa njim ne bih baš rado vodio rat. Srećom, pošto je Maston protiv, ne moram ni da strepim da ćemo morati."
     Rea ga radoznalo pogleda. "Zašto si tako siguran da je Kain govorio ono što misli?"
     "Paa... nemoj se smejati, trebalo je da vidiš njegovo lice, način na koji me je gledao, pošto smo zajedno videli Prsten..." Solan malo poćuta. "Kao... ne znam šta kao", zaključi on, ođednom obeshrabren. "Proklet bio ako razumem tog čoveka!"

     U oružarnici u Iglzu, viši oružar, savršeni tehničar koga su obučili Kainovi inženjeri u vreme pre rascepa, prikazivao je kako radi oružje koje je od njega naručio Maston.
     Bili su sami u oružarnici, u gluvo doba noći. Taj posao se obavljao tajno. Osim samog Mastona i oružara koji je izradio spravu, niko u Iglzu nije znao za to.
     Oružar, čovek po imenu Besen i još nekako drukčije, pruži Mastonu jedno, naizgled, obično koplje.
     Maston ga dohvati i zaljulja ga. Bilo je dobro uravnoteženo. Delovalo je u ruci kako treba. On skinu zaštitnik sa vrha koplja i stade ispitivati taj vrh - metal je bio gladak, nikakav šav nije pokazivao da je nešto menjano. Maston vrati zaštitnik na mesto. "Izgleda kako treba", zaključi on ljubazno.
     Besen žustro klimnu. "Moralo bi, gospodaru. U mojoj porodici su se kovali mačevi i koplja stotinama godina pre nego što je Kain doneo ova moderna oružja u Dolinu. Odrastao sam praveći pošteno oružje, a ne ove..."
     "Da", hladno dobaci Maston. "Pokaži mi i ostalo."
     Čovek se prekinu u pola rečenice. "Da, gospodaru. Upravljanje je daljinsko, kao što ste tražili, samo jedno dugme. Dovoljno malo da vam stane u džep." On pokaza Mastonu uređaj, malu kutiju sa samo jednim dugmetom. "Uklanja zaštitnik sa vrha. Gledajte." On pritisnu dugme. Zaštitnik na vrhu koplja otpade i Maston zamišljeno klimnu. "Imajte na umu, gospodaru", napomenu Besen, saginjući se da podigne zaštitnik, "da morate upotrebljavati samo ovaj zaštitnik; na njemu mora postojati južni monomagnet da bi ga koplje moglo odbaciti. Ako upotrebite drugi zaštitnik, ostaće lepo na svom mestu, i baš ga briga."
     "Nema načina da se otkrije?" upita Maston tiho.
     "Ne, gospodaru. Jedino ako se prelomi i otvori koplje. To je sićušni monomagnet južnog pola, pri samom vrhu."
     U drugom kraju sobe jedna pancir košulja visila je na drvenom stubu. "A košulja?"
     "Malo teže, ali nadam se da ćete biti zadovljni. Čelična mrežica je veštačkim putem učinjena starijom, tako da izgleda kao da je, u najmanju ruku, od pre trideset godina, kao što ste zahtevali. Superprovodljive alkice troše gotovo tri stotine kilovata; proizvodi se severno magnetno polje koje privlači južnomagnetne monopolove u koplju. Kad se pritisne još jednom na dugme..." Koplje u Mastonovoj ruci poče da podrhtava, kao da hoće da se otrgne. "Pancir košulja je na drugom kraju sobe. Privlačna sila opada sa kvadratom rastojanja; da ste deset metara bliži, koplje bi poletelo." Tehničar se zakikota i isključi daljinsko upravljanje. Koplje prestade da podrhtava. "I povuklo bi i vas za sobom, ako ga ne pustite iz ruke."
     Maston opet klimnu. "Vrlo dobro. Dva puta da pritisnem na dugme, a? Prvi put da otpadne zaštitnik, a drugi put da se uključe superprovodnici u pancir košulji?"
     "Baš tako", reče Besen, ozarena lica. "Dobro ste zapamtili."
     "Dobro." Maston se nasmeši čoveku. "Dobro si obavio posao." On potapša tehničara po ramenu. "Hodi ovamo", pozva ga srdačno, vodeći ga u drugi kraj sobe. "Samo još jedno pitanje, čisto iz radoznalosti. Ova ogromna stvar, tu, šta je to?"
     "Gospodaru?" Besen ga je zbunjeno gledao. "To je laserski sekač. Upotrebljavamo ga da opsečemo ivice ploče od ferobetona; to može jedino on da uradi."
     "Kako se uključuje?"
     Oružar poblede kao kreda. "Gospodaru? Šta će vam?"
     Maston se nasmeši čoveku, ali osmeh mu se ni izdaleka nije ogledao u očima. "Pokaži mi kako se uključuje, Basene."
     "Da... da, gospodaru." Čovek ispruži ruku i dotače dva prekidača, koji su se nalazili na oklopu uređaja. Laserski zraci smesta iskočiše, dva crvena zraka poput rubina, razmaknuta dva centimetra. "Nije teško."
     "I nije", složi se Maston. Čovekovi mišići potpuno klonuše od straha. Držeći ruku na Besenovom ramenu, Maston ga sasvim blago odgurnu dva koraka napred, tek toliko da ga zahvati svetlosna zavesa.
     Sve što je izronilo s druge strane bilo je u vidu krvavih komada mesa i kostiju.
     Maston sam sve počisti.

     Loga je posmatrao kako sunčeva lopta dodiruje liniju obzorja. Da se Zemlja kreće, okreće se oko Sunca, Loga je još kao mladić, pre svog prvog putovanja u vasionu zajedno sa Donerom Almandarom, teško mogao da poveruje.
     Stojeći tu, na izlazu iz Sale, visoko iznad opustele Skupštine, visoko iznad celog sveta, Loga je posmatrao kako sunce zalazi. Mogao je da oseti slabi, ali prodorni miris krvi iz Romovog mrtvog tela. Kada je dodirnulo liniju obzorja, daleko na zapadu, i uz pomoć nekog obeležja u odnosu na koje mu se merilo prelaženje preko neba, sunce kao da dobi u brzini, naglo se spuštajući. Loga je gotovo mogao da oseti kako se Zemlja vrti ispod njega. Mladni, blagi vetrovi dodirnuše mu lice.
     Još u detinjstvu, Logi je jedan od ljudi koji su se starali o deci srebrnookih rekao da sunce ponekad, na zalasku, pošalje jedan zeleni zrak.
     Loga je to video dva puta u celom svom dugom veku.
     Te noći ga nije bilo. Zemlja je samo krenula leđa suncu, i noć obavi jedinog vladara koji ostao na licu Zemlje, mutanta po imenu Loga.

     Prekinuli su razgovor kad je sin, iz prikrajka, naglo skočio na njih. Videli su da se približava. Orion se dobrih pet minuta prikradao roditeljima iza leđa, spremajući se da skoči na njih. Rea je navaljivala da Solan pusti da Orion poveruje da je uspeo, i zato su mirno nastavili da razgovaraju o Kainu i Mastonu, sve dok Orion nije skočio na njih, da ih iznenadi.
     Tresnuo je o njih jače nego što je Rea očekivala; Rea je stalno zaboravljala da joj dete brzo raste. Ona se uhvati ukoštac s njim kotrljajući se gotovo čitav metar, pre nego što je ostala da leži na leđima, držeći Oriona iznad glave. "Predaj se", zatraži on.
     "Jok." Rea ga odbaci Solanu. Solan ga uhvati dok je leteo kroz vazduh bez i najmanje zebnje, isto onako kao što je mirno otišao od svog oštećenog kliznog broda prethodnog dana. Zatim prebaci Oriona sebi preko ramena, držeći ga za noge.
     "Rea", upita Solan zabrinuto, "jesi li videla Oriona?"
     Orion je pesnicama lupao u očeva leđa. "Pusti me!"
     "Gle, nisam", odgovori njegova žena. Rea ukloni pramen plave kose sa lica i osvrnu se po čistini. "Gle, gde li je?"
     Solan je jednom rukom golicao sina, i ovaj bespomoćno stade da se kikoće. "Molim te, pusti me!"
     Solan zavrte glavom. "Zaista, pojma nemam. Već ga neko vreme ne vidim... tu, pre neki minut, gledao je preko ivice provalije." Solan ustade i pođe do mesta na kome je pre toga ležao Orion.
     "Tatice!"
     Solan poče da se osvrće po maloj čistini, a onda se vrati do mesta na kome je sedela Rea. Orion se toliko smejao da se sav tresao na očevom ramenu. "Rea, ne mogu da ga nađem!" Jednom rukom uhvatio je Oriona za stopala i pustio ga da visi glavačke, ljuljajući se pomalo. "Možda je pao preko ivice? Da nije to?"
     Rea uzdahnu, zbunjena. "Oh, nadam se da nije. Govorila sam mu, i govorila da ne prilazi ivici."
     Solan uhvati Oriona za nožne članke i poče da ga ljulja. Orion se polako kretao u luku, gore-dole, lica samo nekoliko centimetara udaljenog od trave. "Pa, nadam se da će se uskoro pojaviti. Za ime Svetlosti, kako da objasnimo, gde smo zaturili dete? Ko će to da shvati?" Pri kraju jednog zamaha on pusti Orionove noge i dobaci ga svojoj ženi.
     Rea ga uhvati u vazduhu, i zadrža ga tako, držeći ga obema rukama. "Evo ga! Pa, gde si bio?"
     Trebalo je da prođe nekoliko sekundi pre nego što Orion prestade da se kikoće, tako da se moglo razaznati šta govori. "Znaš! Tata me je nosio!"
     Solan se baci na ćebe pored njih. "Tako je," priznade on. "Nošenje i bacanje sinova je jedna od takmičarskih disciplina na Igrama, a ja nisam imao dovoljno prilike da treniram." Povukavši jedan srčan gutljaj iz grlića vinske flaše, on ponudi piće i Rei, koja učini isto, a zatim dodade Orionu da gucne.
     Kada su svi povratili vazduh, Orion se zadovoljno smesti u majčino naručje. Rea glasno upita: "Spremam se da se takmičim protiv tvog oca na Igrama. Šta misliš, ko će pobediti?"
     Orion malo razmisli. "Otac", odgovori on najzad. On je jači."
     "A u streljaštvu?"
     "Ti", odmah odgovori Orion. Solan otvori jedno oko i pogleda ih. "Imaš bolje oko."
     Solan se podiže na lakat. "Tako, znači?"
     Rea mu se nasmeši. "Trka s preponama, Orione?"
     "Ti si brža." Orion baci pogled na oca, ne mogavši da spreči osmeh pun oduševljenja koji mu se pojavi na licu. "Zato što si manja."
     Solan pokaza šta misli, prezrivo dunuvši kroz nos. "Prema toj logici, dečko, ti bi trebalo da me pobediš u trci s preponama."
     Dečko se uspravi u majčinom naručju. "Da se trkamo! Pobediću te!"
     Solan zavrte glavom, sa izrazom koji je Orion sigurno protumačio kao nezadovoljstvo, iako je Rea pogodila da je dečakovo brzo reagovanje sasvim zadovoljilo Solana, i opet klonu na zemlju. "Ništa ti nisam predlagao", reče Solan.

     Stojeći sam u tami, Loga privede Svetlost, da se okruži njome.
     Užasno predosećanje koje ga je obuzelo pošto su Loden Almandar i on oduzeli Kainu Prsten, nije ga napuštalo.
     Arskild je samo stajao u Dolini, nepomičan.
     I Loga nestade.

     "Gledajte!" uzbuđeno povika Orion, pokazujući prema nebu. "Svetla! Mnogo sjajnih svetala!"
     Nebo je na severu sijalo slabim, avetinjskim svetlima, a još više, na zvezdama ispunjenom nebu, kretale su se svetleće varnice.
     Rea reče tiho, želeći da je ne čuje Orion. "Veruje se da je severna svetlost blagoslov, ako igra iznad tebe."
     Solan polako zavrte glavom. "To nisu severne svetlosti, Rea. Letelica divova, kladim se, izazivaju ovu pojavu uzlećući sa Severnog pola." On ustade i ostade da stoji, posmatrajući varnice kako se kreću, visoko iznad njihovih glava. Rea je takođe ustala i zagrlila ga s leđa, stavljajući mu bradu na rame. "Možda i jeste blagoslov. Izazov je sada naš, Rea, samo divovi i mi." On se osvrnu da je pogleda preko ramena, a ona se prope na prste i isteže vrat da ga poljubi u obraz.
     Vasionski brodovi blistali su iznad njihovih glava kao zvezde.

     Među ono nekoliko ljudskih bića u čitavoj Dolini koja nisu znala da su vladari abdicirali, bio je i čovek koji je sve to prouzrokovao.
     Kain je ležao u dubokoj komi.