Poglavlje 6: Dijamant dana

@03 = Godine 1195-1201. posle Ognja

     1.
     Kain je proveo šest godina pored Lukasa. Bio je dete kad su se upoznali, a gotovo odrastao čovek kad su ga vladari odveli na Akademiju u Skupštini.
     Kada se, posle mnogo godina, sećao tog vremena, Kain je u pamćenje mogao da prizove većinom samo odlomke: trenutke i boje, deliće događaja koje nije uspevao da poveže tako da imaju smisao. Tu je bila Dženi, lepuškasta plavuša koja je bila konobarica u Kepardovoj krčmi, i sam Kepard, kako razbija lobanje močugom koju je držao ispod šanka. Sivu je dobro pamtio, sve svađe i mirenja s njom; Bara, oprezna i široko otvorenih očiju bila mu je manje živa u sećanju, ali toplija, u svim onim Ne-delama i večerima koje je proveo s njom pričajući joj iz druge ruke priče koje je Lukas pre toga pričao njemu. Ostalih ljudi se nije jasno sećao. Njegova majka i učiteljica Sendel su se nekako mešale, obe namćoraste i preke žene, veoma slične jedna drugoj u njegovim uspomenama. Nije mogao da se seti čak ni kako se zvao onaj debeli čovek koji je delio postelju s njegovom majkom, iako je gađenje i dalje bilo tu. Tomas, brat toga čoveka, bio mu je mnogo jasniji u sećanju, njegova ljubaznost s vremena na vreme, koja je bila toliko neuobičajena za jednog odraslog čoveka u Istmarču kad se ophodi s detetom koje je, i pored svega, samo seoski čistač cipela.
     Sećao se kako ga je ispunilo oduševljenje prvi put kada mu je Tomas, učeći ga zanatu knjigovođe, objasnio strukturu i razloge postojanja više matematike, lepotu s kojom se brojevi uzajamno slažu, preciznu eleganciju geometrije i računanja.
     S njim su takođe ostala i ona duga prepodneva i popodneva, provedena u spokojnom sedenju na tremu ispred Kepardove krčme; vraćale su mu se jasno u sećanje hladnoće koje je osećao zimi, kako režu kroz tanku odeću koja je bila najviše što je Elena mogla da kupi; i nije ih izgubio sve do smrti.
     Ali iznad svega, uspomene iz tih godina bile su uspomene na Lukasa, mladolikog putujućeg pevača koji je Kainu izgledao tako star kad su se prvi put sreli. Punih stotinu godina kasnije Kain je još pamtio čitave razgovore, gotovo reč po reč, koji su se odvijali dok su njih dvojica sedela pored vatre ispred Lukasovog šatora na kraju grada. Lukas od Semalije je postao njegov svet, daleko više nego selo Istmarč; Lukasove misli postale su i Kainove; i mnogo godina posle Lukasove smrti, njegovi snovi i planovi i dalje su živeli u Kainu.
     A posle Kaina, u Orionu od Istmarča.

     2.
     Prva nedelja posle Lukasovog dolaska bila je pretrpana događajima. Sahranili su Kainovog dedu dva dana posle smrti, i zato Kain dva dana nije mogao da se sastane sa Lukasom. Elena je primila očevu smrt teže nego što je Kain očekivao; vidno je ostarila za tu nedelju dana.
     Garetovu smrt Kain je gotovo olako shvatio; ako je uopšte i mislio na nju, bilo je to samo s nekim malim olakšanjem, zato što neće morati dedi da objašnjava ko je Lukas. Na Kainovo iznenađenje, majka se nije usprotivila kad joj je rekao da hoće da večerava sa Lukasom. Nagađao je da je još muči bol zbog dedine smrti. Nije lupao glavu zašto, samo je jedva dočekao njenu dozvolu.
     Nisu imali ogledala; Kain nije mogao da vidi svoje lice kad ju je to zamolio. Elena je videla taj pogled u očima svoga oca. Kad ga je videla tog jutra pre nego što je Kain odveo Sivu u školu, kad ga je prvi put ugledala u Kainovim očima, znala je da je izgubila bitku pre nego što ju je i započela.
     Provela je ostatak dana vidno obradovana u odnosu na prošlu nedelju; Hogan je to primetio i rekao joj.
     Elena mu je mirno odgovorila. "Izgleda da na svetu ima stvari na koje možeš da računaš." Malaksalo se nasmešila. "Možda to i nisu stvari koje bi čovek poželeo; nisam verovala da ću ikada opet videti nekoga ko liči na Marika."
     Hogan je klimnuo; nije se čak ni uvredio.
     "Ali, Kain..." Elena sleže ramenima, i usne joj se iskriviše. "On me je jutros podsetio na mog oca."
     Hogan je nespretno potapša po ramenu, i potom se vratiše svojim uobičajenim poslovima.

     Kain i Lukas su te večeri obedovali u krčmi, što im je već prešlo u naviku. Tog dana na jelovniku su bile goveđe pite, pored Kepardovih ustaljenih jela, i Kain je pojeo dve, izdubivši najpre meso kojim je pita bila napunjena, a zatim korama i zemičkom od pšeničnog brašna pokupivši sav tamnosmeđi sok. Kepard je konačno popustio toliko da je pristao da Kainu ubuduće služi pivo, ali samo koliko ide uz jelo; dve čaše, a kada bude vrućina i kad se pivo brzo ugreje, možda čak i tri, razvodnjene ledom.
     Led je bio raskoš. Kain nikada nije shvatio da ga Kepard voli, sve do onog dana kad mu je Dženi skrenula pažnju da mu nikada nije naplaćivao taj led. Kepard je jedini u Istmarču imao mašinu za pivo, sem ako u kući gospodara Malahora nije bila još jedna. Kain je bio očaran mašinom za pivo. Kepard je pivo držao u buradima u podrumu, isto kao i trgovci na Trgovačkom drumu, koji su pivo prodavali u teglama; ali trgovci su imali leda uz pivo samo zimi, kad nikome nije bio potreban, a Kepardova mašina za pivo je pravila lepe, okrugle kuglice čak i usred najtoplijih letnjih dana, a pored toga je i hladila pivo. Imala je dva duboka otvora, kroz koje se u mašinu sipalo pivo i voda, i česme kroz koje je teklo pivo, hladno kao led. Kuglice leda su ispadale u ravnomernom mlazu u kanticu pored mašine. Kada je Kain jednom upitao Keparda kako ta mašina radi, ovaj mu je odgovorio, ozbiljna lica: "Tu unutra ima jedno parčence sunca", i Kain ga posle više nikada nije pitao.
     Nikada nije pokušao ni da dodirne mašinu. Kepard bi mu polomio ruke.
     Krčma je bila mala, samo jedanaest stolova za po dvoje ili troje, stolice raštrkane širom prostorije, i jedan red separea duž zida. Šank je bio kao i svaki drugi: iza njega je Kepard držao žestoka pića, hranu i mašinu za pivo. One večeri kada je gospodar Malahor došao u krčmu bila je neuobičajeno puna gostiju, s obzirom na to da je bio Dva-dan; i jer je dan bio izuzetno topao. Lukas je već skoro četvrt sata svirao jednu pesmu i niko ga nije prekidao, kada se gospodar Malahor pojavio na ulazu, u pratnji šestorice svojih ljudi. Pesma, koju je Kain delimično već bio čuo, govorila je o nevoljama mladog seljaka iz Serloka, koji je sa prijateljima otišao na obed u Lisinu krčmu i, suprotno zakonu o uklanjanju otpadaka, bacio usput neko đubre sa stene nad morem. Izuzev refrena, koji su pevali svi u horu, bio je to više rečitativ nego pevanje, praćen melodijom koja se stalno ponavljala, gotovo omamljujući slušaoce, sa istrumenta koji je Lukas nazivao gitarom. Lukas je razdragano vodio hor gostiju, i gotovo pola krčme je pevalo kad su oni ušli.
     Glupog seljaka je izlasnik Kijerin uveo u službi gospodara Deremora, gospodara Serloka, zajedno sa grupom kriminalaca. "... bilo je tu silovatelja majki, ubica očeva i silovatelja očeva, a jedan izuzetno veliki očesilovatelj prišao je i seo pored mene na klupu..."
     Lukas je verovatno ugledao gospodara Malahora pre svih ostalih; stolica na kojoj je obično sedeo u dnu krčme bila je okrenuta tako da je gledao pravo u ulazna vrata. U tišini koja je zavladala krčmom gospodar Malahor zauze tri stola pored vrata. Lukas nije propustio ni reč, samo je upitno pogledao u gospodara Malahora. Malahor mu je mahnuo rukom da nastavi, i Lukas je tako i učinio, i pevao je još pet minuta u najdubljoj tišini. Kad je završio, položio je šake preko žica na hvatniku gitare i obratio se gospodaru Malahoru. "Da li vam se dopada pesma, gospodaru?"
     Tačno ispred Malahora nalazila se jedna prazna stolica bez naslona. On pokaza rukom na nju. "Veoma. Ali kao da baš nije ukazano veliko poštovanje prema vlastima?"
     Lukas za tren oka skoči sa stolice, preturivši pri tom kutiju sa kovanim novcem tako da se zaustavila Kainu pred nogama i pređe prostoriju do Malahorovog stola. Prebacivši gitaru na leđa, tako da mu je visila na ramenu preko ramena, on sede ispred Malahora. "Tako je, gospodaru, baš takva je bila. Takve pesme su omiljene kod publike." On sleže ramenima. "Ja sam samo siromašni pevač i ne znam zašto."
     Malahor se nasmeši. Njegovi su ljudi sedeli motreći na Lukasa, onako kako psi netremice gledaju u jelena pre nego što ga lovci ustrele. Izaslanik Steno je nepomično sedeo gospodaru s desne strane, sa neprijatnim osmehom na ružnom licu. "Drzak si, baš kao što su mi rekli, Lukase od Semalije. Odakle si to iz Semalije?"
     "Ja sam sin jednog seljaka iz Tabadina, gospodaru."
     "Ah." Malahor kao da se nečega prisećao. "Sin jednog seljaka - a kako se zvao taj seljak?"
     Kao da su bili sasvim sami u krčmi. Osim njihovog razgovora ništa se živo nije čulo; niko nije jeo, niko pio.
     "Džerald, gospodaru. A pošto su mi takva pitanja već postavljali, odgovoriću odmah i na vaše sledeće, onako kako najbolje znam, gospodine. Niko od naših se nije borio na strani Erebiona, kada se podigao protiv vladara." Lukasov pogled se susrete sa očima gospodara Malahora. "Po vašem izgledu bi se reklo da ste bili dovoljno stari da učestvujete u tom ratu, gospodaru."
     "Jesam." Malahor naglo promeni temu. "Odakle ti prilagodljivi laser?"
     Kain prvi put vide glupav izraz na Lukasovom licu. "Gospodaru? Prigodljivi... šta?"
     "Svetlosni nož, pevaču. Ja nosim jedan, koji mi je poklonio gospodar Alber za vreme rata sa Erebionom. Jedini ja u Istmarču imam takav. Teško se nabavljaju." Malahor je pažljivo posmatrao Lukasa.
     "Kupio sam ga, gospodaru, u Singeru, pre osam godina. Platio sam ga pet zvezda, i konja na kome sam ujahao u grad pride. Dve godine sam morao da pevam, da bih povratio novac koji sam dao za njega." Lukas sleže ramenima. "Spasao mi je život više nego jedanput, gospodaru. Čovek koji putuje sam teško može da bude bezbedan u današnje vreme."
     "Da li te ja odnekud znam?" iznenada upita Malahor.
     Tiho zujanje kao da se dotače i Kaina. Lukas nakrivi glavu i ljubazno odgovori: "Ali, odakle, gospodaru?"
     Zujanje je postajalo sve jače, i Kain se čudio što niko u krčmi nije pokazivao da ga primećuje. Erik Malahor je izgledao zbunjen i jedva primetno je tresao glavom, kao da hoće da je očisti od nečega. Odjednom se opusti i nasmeši, i zujanje prestade, kao da je neko položio ruku na žice harfe koje bruje. "Pa, bez sumnje ću se setiti. Možda sam te već video, negde na drugom mestu. U svakom slučaju, lepo je što opet imamo pevača; prošlo je već deset godina od kad nam je onaj poslednji umro, i ako me sećanje ne vara, ti si daleko bolji do njega. Moraš jednom doći da mi sviraš." On ustade i pokretom ruke obuhvati utihnulu krčmu. "Jasno je", reče on šaleći se, "da ne mogu doći ovako da te slušam, jer ću ovim dobrim ljudima pokvariti večeru."
     Lukas ustade na noge, duboko se klanjajući. "Gospodaru, biće mi čast."
     Malahor pozva svoje ljude pokretom ruke - Steno je bio vidno razoračaran - i kratko rekavši: "Dobro došao u Istmarč, pevaču", iziđe iz krčme.

     Vreme je prolazilo mirno, bez događaja. Lukas se uvek mogao naći u Kepardovoj krčmi, koliko i Kain, Dženi i sam Sem Kepard. Bilo ih je u Istmarču koji su smatrali da je pevač neobičan čovek; što se Kaina ticalo, nije bilo nikog ko bi se s njim mogao uporediti, i nikada mu nije palo na pamet ni da pokuša da ga upoređuje.
     Lukas je bio Lukas.
     U zimu 1196. godine i Bara je pošla u školu kod učiteljice Sendel; do tada je Kain već najverovatnije bio bolje obrazovan od svoje sestre Sive, iako ne, možda, u predmetima koje bi učiteljica Sendel smatrala primerenim.
     Jedne noći su se on i Lukas vraćali peške u Lukasov šator. Kain je vodio Lukasovog konja, kojega je Lukas nazvao Suncokret, zbog boje dlake. Lukas je svu svoju imovinu držao u bisagama na Suncokretovom sedlu, izuzev šatora, jer nije hteo da ga svako veče iznova razapinje. Suncokret je išao svuda gde i Lukas, a što se tiče šatora, Lukas je objasnio: "Šator je napravljen od monomolekularnih elektropolimera, učvršćenih slabom električnom strujom. Onaj ko pokuša da ga sklopi i složi u zavežljaj, da bi mogao da ga ukrade, gadno će se provesti ako ne raspolaže otiskom moga palca za bravu sa memorijom. Možda se i može ukrasti, pod uslovom da neko reši da vuče trometarski svetleći zeleni šator, tamo gde želi da ga odnese. Ali teško se može sakriti, teško preseliti, i svi ga znaju kao moj šator, pa se zato teško može i prodati."
     Kain je pokušao da se snađe u one dve reči koje Lukas je izgovorio na Stranom jeziku. Monomolekularni je značilo 'u jednom komadu', ali elektropolimer nije uspeo da uhvati ni za rep ni za glavu, i to je glasno rekao.
     "Elektricitet je, Kaine, koren prve polovine reči. Polimer je engleska reč za plastiku. Elektricitet je sila koja pokreće mašinu za pivo, i liči na munju, samo ukroćenu, tako da je čovek može naterati da radi za njega..."
     Kain mu upade u reč. "Znao sam da me Sem Kepard zafrkava! Kazao mi je da mašinu za pivo pokreće komadić sunca."
     Lukas zavrte glavom. "Nije te slagao, iako sam siguran da je mislio da jeste. Mašina za pivo crpe energiju iz onoga što se zove napajalište fuzijom. Za to je potreban gas po imenu vodonik - na mojoj video tablici si verovatno pročitao o periodičnoj tabeli elemenata?"
     "Jesam, ali nisam je potpuno razumeo."
     "Bio bih malo iznenađen da jesi", suvo primeti Lukas. "Ni ja je potpuno ne shvatam, a dosta dugo sam je proučavao. U svakom slučaju, atomi vodonika se spajaju - fuzionišu - u atome helijuma i tokom tog procesa ispuštaju svetlost i toplotu; fuzioni motor pretvara toplotu u elektricitet na način koji, priznajem, ne razumem. Sunce, Kaine, dobija energiju na isti način: vodonik sagoreva fuzijom i proizvodi helijum. Prema tome, Sem Kepard te nije sasvim slagao kada ti je rekao da se u mašini za pivo nalazi komadić Sunca. Iako to sunce nastaje putem ćelija vodonika kupljenih u Serloku." Hodali su još malo, ćutke; čuo se samo topot Suncokretovih kopita po kaldrmi. "Ne moram da te podsećam, siguran sam, da o ovome ne razgovaraš ni sa kim, čak ni sa svojim sestrama."
     Kain klimnu. "Je li to zbog vladara?"
     "Aha. Vladari suzbijaju tehnologiju, zaista."
     "A tehnologija je..."
     Lukas prsnu u smeh. "K vragu. Toliko ima tih reči koje treba da naučiš. Tehnologija znači mnogo što šta, Kaine. Najpribližnije znači metodi primene znanja. Znati kako da nešto uradiš. To je angleska reč od pre Ognja, i uz to, angleska reč se zasnivala na dvema rečima iz još starodrevnijeg jezika, koji se zvao latinski." Zastao je i počešao se po bradi. "Ili možda, španski? Zaboravio sam. U svakom slučaju, tako bar kažu vladari, tehnologija je čoveku dala oružja koja su bila uzrok Ognjenim ratovima. Bila su to oružja - bombe, tako ih zovu - zasnovana na poznavanju fuzije, od kojih je nastala Blistava pustinja, na jugu, i svet gotovo bio uništen." Glas mu je postao ritmičan, kao glas pripovedača. "Preživeli su bili podeljeni, i ratovanje je nastavljeno. Samo vladari su spoznali moći Svetlosti, i njome su porazili divove, porazili varvare i mutante, i tako zaveli prvi istinski mir za koji je svet znao." Zastao je. "Možda sam pobrkao reč-dve, ali to je najpribližniji citat, sa usana vladara po imenu Loga, koji me je podučavao dok sam bio na Akademiji - i koji će biti mrtav čovek, veruj mi, ako se ikad prevari da mi priđe na domašaj noža. U svakom slučaju, vidiš, vladari veruju da je tehnologija kriva za propast prvog sveta; a možda su čak i u pravu. U pravu su o mnogo čemu."
     Misao je Kainu došla veoma polako. "Ali ne o... svemu?"
     Lukas odgovori gotovo isto tako polako. "Nadam se da nisu."

     "...sunce, ovde u sredini. Ne tiče me se šta tvoja majka misli, ali Zemlja se okreće oko Sunca, a ne obratno. Evo tu, u orbiti oko Zemlje, nalazi se ono malo brodova što je vladarima preostalo. Ta orbita se zove geosinhrona. To znači da brodovi stalno ostaju iznad određene tačke na Zemljinoj površini, iako samo u ravni ekvatora. Na tu orbitu su takođe smestili automatizovane orbitalne fabrike. Moj prilagodljivi laser je napravljen u jednoj od tih fabrika, kao uostalom i ćelije fuzije koje pokreću i svetlosni nož i mašinu za pivo. Fabrike se već kvare, jedna po jedna; vladari više ne znaju kako se one popravljaju, a boje se da u njih odvedu divove, da ih ispitaju. Divovi bi mogli isuviše mnogo da saznaju. Vladari su jednom uspeli da pobede divove u bici, ali to je bilo još onda kad je Lodenov sin, vladar Doner, živeo na Zemlji. Za njega pričaju da je bio visok gotovo kao neki div, i ratnik onakav kakve vladari danas ne mogu više izvesti na bojno polje. Te fabrike su najbolje što je ostalo od tehnologije pre Ognja, ali one se polako gase, Kaine, i ne zamenjuju se novima..."

     Bombe su padale.
     U atomskoj kiši koja je trajala danima, tokom iznenadnog prvog napada i uzvratnog drugog napada, pa tokom uzvratnog trećeg, a zatim četvrtog napada, sve dok samo nekoliko podmornica nije ostalo da krstari okeanom i ispaljuje svoja oružja na neprijatelja koji više nije postojao; tokom svega toga, bombe su padale i padale. Milijarde su izginule od ukupno sedam i po milijardi žitelja planete, u ognju, u udarnim talasima, u radijaciji. Milijarde drugih pokosile su glad i ognjene oluje izazvane eksplozijama bombi. Ali to još nije bilo ono najgore.
     Ogromni oblaci prašine i zemljanih grudvi eksplodirali su na nebu. Sahranili su pod sobom čitave kontinente; nebo je potamnelo i temperatura je počela da opada.
     I lednici su sišli na jug.
     "Šta čitaš?" upita Lukas. Oči su mu bile zatvorene; ležao je u šatoru opružen na leđima, gotovo zaspao. To se ponekad i događalo: da Lukas zaspi pre nego što je Kain bio spreman da krene kući; u takvim prilikama Kain bi samo morao da vodi računa za zaprete vatru i napoji Suncokreta pre nego što ode.
     Bila je to istorija Prvog ognjenog rata; Kain to i reče Lukasu. "Tek sam na prvom poglavlju. Zašto pitaš?"
     "Tek tako", dopre Lukasov glas iz šatora. Zvučao je pospano. "U stvari, ima razloga; nešto si se bio mnogo primirio, momče, a na video ploči ima nekoliko knjiga za koje si još suviše mali."
     Kain spusti pogled na video ploču, na reči koje su sijale srebrnastoplavo na tamnosivoj podlozi. "Koje su to?" hitro upita.
     Lukas se zakikota. "Prokletstvo, Kaine, kad već neću da ih čitaš, zašto bih ti rekao?"
     "Pa, mislim da i ne bi, sem ako nećeš da pošandrcam od želje da saznam." Knjiga koju je upravo čitao rastuživala ga je, ali to Lukasu nije hteo da kaže.
     Lukas kao da mu je čitao misli. "Ako zaista hoćeš da saznaš, kreni po indeksu i pokušaj nasumice da otvaraš fajlove. Oni koje ne budeš mogao da otvoriš biće te koje ja ne želim da vidiš. Ovu koju čitaš pre godinu dana ti ne bih dao."
     "Zašto?"
     U šatoru za časak zavlada muk, a onda se Lukas ponovo oglasi. "Napisala ga je mašina koja je ubijala ljude."
     Kain poče da se smeje na sav glas.
     "Misliš da te lažem?"
     "Ne, Lukase", žurno odvrati Kain.
     "Pa, i ne lažem te. To je bila jedna ratna mašina u orbiti, pre Ognja, i bila je veoma vešta. Upravljala je laserima, x-zracima i usmeravala ih da pogode fuzione projektile - a radila je i druge stvari. Upotrebila je te lasere na dan Ognja i sprečila da svet nastrada onoliko koliko je to moglo da se desi, jer je njima sprečila mnoge fuzione projektile da stignu na cilj. Posle Ognja zapisala je sve što je saznala o ljudima - svojim tvorcima - a zatim je, zato što je pobila mnoge ljude štiteći druge, samu sebe isključila. U vreme kada se T'Pauin narod ponovo vratio u orbitu, oni njeni delovi u kojima su se nalazili ti zapisi toliko su već bili propali, da ljudima nije pošlo za rukom da povrate tu memoriju."
     "Mašina za ubijanje?" upita Kain s nevericom. "Zašto bi ona tako nešto poželela?"
     "Završi knjigu, Kaine."
     "Lukase!"
     "Mašina jeste ubijala, Kaine. Bila je napravljena da to radi. Ali osetila je tugu. Bilo joj je žao.
     Jeste da je to samo pretpostavka. Ali - kad bi mašina bila u stanju da oseti nešto tako, verovatno je mislio T'Pauin narod, njen bi primer podstakao mnoge ljude koji to nisu mogli."
     "Mašini je bilo žao", ponovi Kain, "što ubija ljude."
     "Reč koja ti nedostaje da obeležiš to osećanje", reče Lukas veoma tiho, "jeste krivica."

     "...I tek tada su shvatili da nivo mora raste. U to vreme bilo je mnogo okeana, Kaine, ne samo jedan. Ne bi prepoznao mapu sveta iz toga doba. Neposredno posle prvog i najvećeg od Ognjenih ratova, usledilo je malo ledeno doba, kada su prašina i dim Ognja zaklonili sunčevu svetlost. Na starom jeziku to se zvalo atomska zima. Dogodilo se to upravo posle rata sa plemenom Bela vatra, kad je Sestrinstvo Prstena svima reklo da im je dosta ratovanja i da prepuštaju Zemlju onima koji su voljni da se za nju bore. I tako su vladari - tada su se zvali T'Pauni narod, po T'Pau Almandar, koja je bila genetski inženjer i sve ih je proizvela i u psihu im ugradila te sposobnosti - vladari su došli na sever, gde zračenje nije bilo toliko ubistveno, doveli sa sobom normalna ljudska bića i naselili se u ovoj dolini. Tada još nisu ni znali da postoje divovi; bili su tek načuli nešto o tome, ništa više. Za vreme Ognjenih ratova izrodilo se mnogo mutanata; većina ih je izumrla. Divovi nisu. Opstali su, gore na dalekom severu, blagodareći svom dobrom poznavanju tehnologije. Vladari su konačno saznali za divove tek kada su čuli da divovi nameravaju, ni manje ni više, već da opet zagreju ceo svet. Tada su, tako kaže istorija, Loden, Doner i Loga otišli na sever, u postojbinu divova, i vodili sa njima rat sve dok se divovi nisu predali. Ali tada je već proces zagrevanja bio odmakao, i divovi nisu više mogli da ga zaustave. Taj proces, ako te zanima, zove se efekat staklene bašte; objasniću ti ga drugi put. Okeani su počeli da rastu i divovi, kojima su vladari zapretili da će ih sve satrti ako nešto ne urade, sagradili su Veliku branu, da štiti Dolinu vladara od nadolazećih voda. I vidiš, ona to čini, već hiljadama godina. Da... dugo to traje. T'Pauin narod je postao narod vladara, normalni ljudi i žene postali su radnici, i hiljadu godina nije bilo nekog ozbiljnijeg ratnog sukoba sve do ustanka u Erebionu..."

     3.
     Jedne Ne-dele uveče, u poznu zimu 1196. godine, njih dvojica su sedela pored Lukasove vatre. Spremala se kiša i Lukas kao da je bio tužniji. Rasejano je štimovao svoju gitaru, izvlačio iz žica čudne melodije, kakve Kain nikada ranije nije čuo. Kain nije mnogo obraćao pažnju na to; čitao je na Lukasovoj video-ploči jedan tekst o Sestrinstvu Prstena, pseudoreligijskom redu koji je svojevremeno ugrozio - ne ratovanjem, već nadmetanjem - pravo vladara da upravljaju Zemljom. Taj tekst napisao je vladar po imenu Gabrijel i Kain ga je čitao onako kako mu je to Lukas preporučio, ne uzimajući baš sve što piše zdravo za gotovo. T'Pau Almandar je bila do nogu potukla pleme Bele vatre i zatim poslala svog sina, Džona Almandara, da pregovara sa Sestrinstvom, jedinom znatnijom silom koja je još bila preostala na Zemlji i koja je bila u stanju da im se suprotstavi.
     Kain je oduvek smatrao da je video-ploča fenomenalna sprava. Sudeći prema popisu naslova u indeksu, sadržala je pet puta više knjiga nego što ih je učiteljica Sendel ukupno imala u svojoj školi.
     Nikada nije razmišljao o tome.
     Ono što mu je konačno otrglo pažnju sa istorije odnosa vladara sa Sestrinstvom bila je muzika gitare i osećanje da ga neko posmatra. Melodija je prosto opsedala slušaoca, razlikovala se od svih koje je Kain do tada čuo, bilo od Lukasa, bilo od nekog drugog:

     Najzelenija što videh
     Polja sve bleđa bivaju,
     Pevačev glas je sve tiši,
     U neostvarenom snivanju.

     Zlaćana svetlost se gasi,
     Tama je dan obvila,
     Pevačev glas je umuko.
     Al' harfist još uvek svira.

     Lukasov glas je postojao sve tiši, i najzad potpuno zamre. "To je iz pesme koja se zove Dijamant, napisao sam je... uostalom, rekao bih da i nije važno kojim povodom sam je napisao, bilo je to tako davno." Sedeo je nepomično s gitarom u rukama, prebirajući prstima po žicama, ali nije svirao; samo je sedeo i gledao u Kaina. "Najvažnije je da saznaš što više o svetu i kako je sve to bilo, jer znanje je oružje koje ubija bolje od mača i doseže dalje od strele. Uči, odjednom veoma uzbuđeno reče on, "uči o svome neprijatelju ne samo dok ne budeš ti njega poznavao bolje nego on tebe, već dok ga ne upoznaš bolje nego što on samoga sebe poznaje."
     Do tada su uvek izbegavali tu temu, prikrivali je značajnim pogledima i blagim dvosmislicama. Kain ju je sada prvi put izrazio rečima, osećajući neki čudan nemir u stomaku koji nije uspevao da obuzda. "Da li su vladari moji neprijatelji?"
     "Ubijaju te tako sigurno, Kaine, kao što je sigurno da sad sediš ovde. Ako oni nisu tvoji neprijatelji", reče Lukas, "onda ta reč nema nikakvo značenje, i moramo sebi izmisliti drugu."
     Kain potvrdno klimnu, prihvativši taj odgovor bez daljeg ispitivanja. "Pričaj mi o njima."
     Lukas je dugo ćutao.
     "Akademiju", započe on, "čini jedna skupina zgrada, Kaine, u gradu Skupštini, ali to je, takođe, ime škole koja se nalazi u tim zgradama. Vidiš, Kaine, vladari su u dilemi. Veruju u mir, pravdu, čast - i u moć Svetlosti. A nisu dvolični, ponašaju se u skladu sa svojim verovanjima.
     Kad se ophode jedni sa drugima.
     Žive večito, to sigurno znaš - odnosno, ne umiru od starosti. Loden i Loga su stariji od same Velike brane, a verovatno ima bar još dvanaestak vladara koji su otprilike istih godina. Čuo sam jednom da se Loden u stvari rodio još pre Ognja, ali ne znam da li je to istina. Veoma malo znam o vladarima u poređenju s onim što bih mogao da znam - glasine kruže po Akademiji isto kao i na svim drugim mestima. Ali ono što znam o njihovoj dugovečnosti nisam saznao preko glasina već gorkim iskustvom. Kaine, ta dugovečnost nije genetska osobina vladara. Ona nestaje kada se ovlada Svetlošću. Ako se, na primer, neki vladar povredi, može gotovo istog časa da se izleči tako što će se spojiti sa Svetlošću. Starost, kažu oni, takođe je sama po sebi neka vrsta povrede, i dodir Svetlosti im pomaže da je preduprede." Lukasove reči su tekle preko Kaina u ravnomernoj, ritmičnoj kadenci. "Ali - iako ne umemo da vladamo Svetlošću - i mi možemo imati isto tako dug i delotvoran život kao i oni. Ne putem ovladavanja Svetlošću, već pomoću jedne droge, Kaine, droge koja je pronađena poslednjih dana uoči Ognja."
     Kain se nelagodno uvijao pod Lukasovim odsutnim pogledom; ili ako ne odsutnim, onda upravljenim na nešto iza Kaina i veoma, veoma daleko.

     "Droga se zove velemladost."
     Kain je bukvalno prošaputao. "Objasni mi."
     Grmljavina zareža negde u daljini.
     "Šta želiš da saznaš o njoj, Kaine?"
     "Zašto ne dozvoljavaju da je i mi imamo?"

     Lukas iznenada razvuče usta u osmeh. "Tu je čvor, nema šta. Vala, momče, imaš kliker da pogodiš tačno u centar." Lukas skinu gitaru sa ramena, ispruži ruku koliko god je mogao u šator i obesi je na kuku upravo iza krila kojim se ovaj zatvarao. "Vlaga škodi drvetu", objasni on rasejano. "Uskoro ću morati da te naučim da sviraš; mislim da imaš smisla za muziku." Sedeo je savršeno nepomično, čela nabranog u razmišljanju. Bilo mu je veoma teško, video je Kain, da misli pretoči u reči. "Želeo bih da shvatiš, ali da ne počneš da mrziš. Mržnja neće pomoći, samo će te zaslepiti. Kaine - vladari su u mnogim stvarima dostojni divljenja. U najvećoj meri oni su dobri ljudi. A ipak su neprijatelji i tebi i meni, jer nam ne dozvoljavaju da i mi imamo njihovu dugovečnost, jer tako dobro kriju tajnu velemladosti da uopšte ne sumnjam kako u ovom selu niko ni ne zna za tu reč. Vladari žive tako dugo, Kaine, da su naučili da sve što se događa posmatraju dugoročno, da prave planove ne za sutra, ne za sledeće godišnje doba, već za ljudski vek, onako kako ga radnici mere.
     Polako se množi, zaista, taj T'Pauin narod; nisu plodni. Homo sapijens - vrsta kojoj ti i ja pripadamo - razmnožava se u poređenju sa njima poput drvozečeva. I samo zahvaljujući smrti mi smo toliko malobrojni da ne ugrožavamo vladare. Kad ne bismo umirali, ispunili bismo, kroz dva do tri pokolenja, ovu dolinu počev od Velike brane do samoga grada Skupštine tolikim mnoštvom, da vladari prosto ne bi bili u stanju da nama upravljaju. Tada bismo ih možda ugrozili. I zato moraju da nam uskraćuju velemladost.
     Ima još nešto. Vole obilje, vole da žive lagodno, ništa manje od radnika. U dobu pre Ognja mašine su obavljale najveći deo posla koji sad obavljaju radnici. Svi ljudi su živeli na visokoj nozi, onako kako danas samo još vladari uspevaju da se održe. I zato, ukoliko jednom ne reše da obnove stare prirodne nauke - a seti se, da oni veruju da je zbog tih nauka i došlo do Ognja - oni moraju, da bi dalje održavali taj način života, da imaju sluge, i to dobre sluge, i da svakog vladara bez pogovora i smesta posluša mnogo radnika."
     Polako se začuše reči. "A pravda, Lukase? Sve što si mi ispričao o vladarima - njihovo verovanje da ne treba ubijati i ratovati, njihovo staranje da razluče koje je ponašanje etički ispravno a koje nije, sve to - ne slaže se."
     Lukas klimnu, turobno džarajući vatru štapom koji je i sam goreo na jednom kraju. "Ne, ne slaže se. Oni, takođe, to znaju." Varnice sunuše uvis iz dubine ognjišta. Lukasov pogled je bludeo negde po toj vreloj svetlosti. Ono što je zatim rekao u početku je izgledalo da nema veze sa prethodnim. "Trebalo bi da jednom proučiš hrišćansku teologiju. Ja jesam, jednom, kad sam bio mlađi. Puna je takvih besmislica, recimo, bog koji je beskonačno moćan, beskonačno milostiv, beskonačno dobar, sveznajući - ali ima jedno tajno mučilište i ima demonskog protivnika po imenu Lucifern, koga ne može, ili pak, ne želi da uništi. Uvek me je mučila misao da, ako ne može da uništi Luciferna, onda svakako ne može biti ni beskonačno moćan, a ako ne želi, onda nije beskonačno dobar." Lukas se nasmeši; pomalo mu je osmeh ličio na grimasu. "Razumevanje argumenata kakve imaju hrišćani, Kaine, bila bi dobra vežba za razumevanje argumenata koje upotrebljavaju vladari da bi opravdali što uskraćuju radnicima velemladost. Istina, Kaine, prava istina jeste da nas se boje, i da se boje tehnologije. Mi se isuviše brzo razmnožavamo, a tehnologija koja bi naš život učinila drukčijim prouzrokovala je Ognjene ratove, ista ona tehnologija koja je omogućila Doneru Almandaru da u vreme Velikog raskola kaže Vladajućem sudu neka se nosi do đavola.
     Eto, to je istina." Grmljavina još jedanput zareža iznad njih, i blesak sjajne, bele munje obasja dolinu svuda oko njih. "Ali vladari kažu jedni drugima - jer o velemladosti nikada ne razgovaraju s radnicima - da smo mi, zato što ne vladamo Svetlošću kao oni, manje obavezni etičkim obzirima koje oni imaju međusobno. Po tom pitanju, izgleda, najveća većina ih se složila. Međutim, ima jedna stvar o kojoj misle različito, i to je baš ono što se nema sumnje tiče i tebe. To pitanje oko kojeg su se podelili je sledeće: da li radnik može naučiti da vlada Svetlošću? Da bi odgovorili na to pitanje osnovali su Akademiju, da najbolju radničku decu podučavaju na isti način na koji se podučavaju deca vladara. Oni radnici koji nauče da vladaju Svetlošću, da je upiju u sebe i da i sami postanu Svetlost, postaće vladari i time steći večiti život." On sleže ramenima "Laži na laži i opet laži. Naravno, studentima na Akademiji se takve stvari ne pričaju. Kazati im da mogu i sami postati vladari, tako što će naučiti da vladaju Svetlošću, praktično je isto što i otkriti im da postoji velemladost. Vladari govore jedni drugima da će, ako se neko od nas pokaže dostojnim - time što će ovladati Svetlošću - oni tog radnika izdići da postane jedan od vladara."
     Retko se dešavalo, ali postajalo je sve češće što je Kain više odmicao u učenju: Lukas je davao odgovore na Kainova pitanja čak i pre nego što bi ih Kain postavio. "Ne zavaravaj se, Kaine, iako izgledamo veoma slično, mi i vladari različita smo bića. Kada se mi i oni parimo, nemamo dece. Poseduju urođenu moć da obuzdaju i vode Svetlost onako kako hoće. Da li neki radnik može da nauči da upravlja Svetlošću..." Za trenutak je zaćutao, kao da se nečega priseća. "Ne znam. Ali u odgovoru na tvoje pitanje, Kaine, sve što ti mogu reći jeste da je postojao jedan. Jedan, Kaine. Jedanput se u istoriji sveta dogodilo da neko ko nije pripadao T'Pauinom narodu postane vladar. A i taj neko, proklet bio, uopšte nije bio radnik, već jedan od onih varvara što žive iza Blistave pustinje." Lukas ljutito zabode štap u vatru. "Varvarin."
     "Mutant?"
     "Nego šta! Priča se da je vladar Logan u detinjstvu imao srebrne oči i kožu belu kao kreda. Genetski inženjer T'Pau injektirala je u njega virus preobraćaja zbog kojeg mu je koža potamnela i oči postale plave, kao kod većine pripadnika T'Pauinog naroda." Lukas ugleda Kainov izraz lica i pravilno ga protumači. "Potamneo u poređenju s drugima, momče. Većina radnika ima tamniju put od vladara, premda ih je malo ovako crno kao ja. Ali iza Blistave pustinje žive varvari čija je koža nalik na zamagljenu ledenu santu, a oči poput srebra."
     "Govoriš kao da pouzdano znaš." Ovo je bilo najbliže pitanju od svega što je Kain do tada izrekao. Kain je i te kako bio svestan da mu Lukas nikada nije postavljao pitanja o stvarima koje je Kain želeo da zadrži za sebe. "Ti nisi oduvek bio pevač."
     "Ne, nisam oduvek bio pevač", odvrati Lukas jednostavno.
     Iznenada Kaina obuze oštri privid nečega za šta je odnekud znao da je Blistava pustinja, sa treperavom avetinjskom svetlošću koja je lebdela nad njenom površinom. U Štitu, koji ga je zaklanjao od radijacije, teturao se po njoj umirući od žeđi, i bila je lepota, velika lepota...
     Došao je k sebi i ugledao Lukasa kako ga zabrinuto posmatra. "Tako je, momče, ja sam jednom putovao kroz Blistavu pustinju - ali ne sećam se da sam bio toliko žedan. Ili umoran..."
     Kain se strese i prikaza izblede. U ušima mu je zvonilo. "Lukase... kada si bio ratnik?"
     "Sve mi je teže i teže", reče Lukas u polušaljivom tonu, "da ti otkrivam nove stvari onim tempom kojim bih ja hteo. Bio sam ratnik, Kaine, pre mnogo godina. U gradu Erebionu počeo je ustanak protiv vladara. Mislim da znaš na čijoj sam se ja strani borio. Vladari nisu od onih koji bi prljali ruke boreći se protiv običnih ljudskih bića. Unajmili su druge ljude da obave taj posao i poslali ih protiv nas. Gotovo sve živo u Erebionu i najveći deo oblasti Semalija diglo se u tom ratu. Erebiona više nema, a Semalija se još uvek oporav..."
     "Lukase?"
     "...lja od gubitaka koje je pretrpela u tom ratu. Ni..."
     "Lukase."
     Lukas je sedeo i zurio u vatru. Podigao je jednu ruku i počeo da se igra uvojcima svoje brade. "Kaine..." Pošto je izgovorio Kainovo ime, ustao je. Kain je već pomislio da mu Lukas neće odgovoriti i poče se kajati što je uopšte postavio to pitanje. Na nekom nivou svoga bića, toliko dubokom da nije čak ni bio svestan da postoji, pomisao da bi Lukas mogao biti nezadovoljan njime bila je možda najužasnija mogućnost u Kainovom životu. Napokon je Lukas ustao, polako, i otkopčao pojas.
     Lukas uhvati Kainov prepadnuti pogled i poče da se smeje. "Ne boj se. Još nisam počeo da volim dečake, od kad sam poslednji put spavao sa Dženi." On izvuče pojas iz gajki na pantalonama i pruži ga Kainu. "Pogledaj kopču. Lako se skida; ako nekome padne na pamet da me opljačka, uzeće nju." Kain polako skide srebrnu kopču, diveći se lepoj izradi, i stavi je u stranu.
     "Okreni sad pojas. Vidiš tamnu mrlju, otprilike na sredini između početka i leđnog dela? Daj mi pojas." Lukas uze pojas od Kaina i palcem dodirnu mrlju. "Ovo je brava sa memorijom ušivena na površinu pojasa, ista kao i ona na mom šatoru i na Suncokretovim bisagama. Ako bilo ko sem mene dodirne tu mrlju, ništa se neće dogoditi. A ne možeš proseći pojas; iako potpuno liči na neštavljenu kožu, nije napravljen od nje." Lukas opet okrenu pojas svojim nežnim, a snažnim rukama muzičara, i učini na pojasu nešto što Kain nije mogao sasvim da vidi. Pojas se otvori duž jedne ivice, i iz njega Lukas izvuče maleni providni smotuljak.
     Pružio ga je Kainu uz šaljivu primedbu. "Nemoj da ga ispustiš u vatru."
     Bacajući poglede naizmenično na Lukasa i na paketić, Kain stade da istražuje njegov sadržaj. U njemu je bilo šest kuglica ispunjenih nekakvom plavom tečnošću koja je blistala i prelivala se u treperavoj svetlosti vatre, čista i tamnoplava, kao okean. Grlo mu se iznenada osušilo. On ponovo pogleda u Lukasa. "Ovo je velemladost, zar ne?"
     "Aha. Trebalo bi da uzmem jednu na sedam-osam godina." Lukas nije dalje objašnjavao.
     "Lukase, kako?"
     "Oh, pa naravno da ih nisam dobio od vladara." Lukas je pažljivo birao reči, kao što čovek bira put kroz polje ispunjeno kljusama za hvatanje medveda. "Kaine, ja se ne zovem Lukas. Ili se, bar, nisam tako zvao. Zvao sam se Artemis; star sam šezdeset i sedam godina; i bio sam vođa ustanka u Erebionu, kad se pobunio protiv vladara."
     Kain se zagleda u vatru. Tišina se oduži. Opet je zarežao grom, a grančice u ognju zapucketaše kao da se odazivaju, blistajući u narandžastom, vrelom umiranju. On skrenu pogled sa vatre i susrete se sa smeđim očima pevača, koje su ga posmatrale preko blistave vatre. Kain je samo čekao, pun poverenja i Lukas se blago nasmeši, kao da je Kain izgovorio nešto u čemu je on pronašao značenje; i onda mu ispripoveda.
     "Studirao sam na Akademiji osam i po godina, Kaine, ali kada su me oborili kao nedostojnog i poslali kući - još nisam imao pojma o velemladosti - već sam se bio upoznao s nekim divovima, koji su me iz vlastitih razloga, kada sam već bio daleko van domašaja vladara, još malo podučili. Ti, Kaine, ne znaš mnogo o divovima. Bar, za sada, ali moraš saznati; oni su važni. Pošto su onako lako izgubili bitku poslednji put kad su izazvali vladare, veruju da ih ne mogu pobediti u bici. Ali mislim da bi danas već mogli da izazovu vladare i da ih pobede. Ali oni neće, svi zajedno, jer svi zajedno postupaju držeći se saveta Skaalda, svoga vođe; a deci koja bi mogla da postanu Skaaldi utuvljuje se u glavu da nikad ni u snu ne požele da ratuju s vladarima, jer u poslednjem takvom ratu divovi su bili gotovo istrebljeni.
     Ali događa se da se neki div odvoji od svoga naroda, da dela samostalno. Dva takva diva" tiho dodade Lukas, "pomagala su Erebion kad se digao na ustanak. Da nam oni nisu pomagali, mi po svoj prilici ne bismo ni ratovali protiv vladara, niti bismo se održali onoliko dugo. Jedan od tih divova bio je inženjer po imenu Rijabel. Kod divova reč genije je pogrdna; u stvari, i samo ime T'Pau je jedna od njihovih psovki. Divovi su čisti geniji, ali ako nekoga od njih podsetiš na to, koštaće te života. Njih su stvorili genetski inženjeri pre prvog Ognjenog rata, i to u izvesnom smislu rđavo. Iako su snažni, suviše su visoki za silu Zemljine teže; suviše visoki i teški. Život im je mučan i uglavnom umiru od jedne degenerativne koštane bolesti, što nije laka smrt. Nauka genetskog inženjeringa kod njih je zabranjena; a takvi kao Rijabel, koji se njome bavio i bio otkriven, budu pogubljeni ili proterani. Rijabelov prestup mora da nije bio veliki, ili je podmitio sudije; nisu ga pogubili, što je veoma neobično kada je u pitanju div koji je uhvaćen u poigravanju sa veštinama genetskog inženjeringa.
     Rijabel nije genetski inženjer takvog kalibra kao T'Pau Almandar, nije stvarao nove vrste - ali je znao kako da napravi jednu vrstu velemladosti koja je delovala i na ljude i na divove. Velemladost je, Kaine, ono što se zove virus preobražaja. To nije prava droga, zasnovana na hemiji, već u stvari bolest koja slučajno ima blagotvorne posledice. Suprotno od preobražajne groznice, da tako kažem, Rijabel i njegov pomoćnik, Kenoir, iz razloga određene ideologije divova u koju ne bih večeras zalazio, dali su nam velemladost i oružja, kao što su puške i minobacači."
     Reči puške i minobacači Kainu nisu značile ništa. "Lukase, zašto ste ratovali protiv vladara?"
     "Pa, mi im u stvari nismo ni objavili rat", odgovori Lukas, pomalo u šali. "Objavili su ga oni nama. Ali kad je već moralo da se bori, borili smo se. I te kako smo se borili." U očima mu je, kad su se susrele sa Kainovim, još svetlucala vatra. "Hteli smo da živimo večito."

     4.
     Vreme je proticalo. Kainu, uhvaćenom u bezizlaz događaja što su se nizali jedan za drugim, tako mladom da mu je svaki dan izgledao kao večnost, činilo se da mu je život isti kakav je oduvek bio. Lukas je jednostavno postojao; Kain će zauvek sedeti pred Kepardovom krčmom. Retko je mislio na oca, a nikada na kuću koja je ostala u brdima. Nije razmišljao o svom životu; uprkos urođenom cinizmu, nikada mu nije palo na pamet da se zapita zašto se Lukas toliko trudi oko njega. Sa nevinošću svojstvenom mladosti primao je svet onakvim kakav mu se činio, i nije postavljao pitanja. Nije znao da je srećan, i porekao bi to bez trunke razmišljanja, samo da mu je neko to rekao.
     Lukas ga je podučavao. Učio je s njim istoriju i donekle prirodne nauke, i ono malo matematike koliko je i sam Lukas znao. Naučio je Kaina da peva, naučio ga da svira gitaru sa onoliko veštine koliko je uspeo da pronađe u Kainu. Kain je voleo gitaru, ali nije bio obdaren smislom za instrument.
     Ako i nije dostigao u nekim stvarima svoga učitelja, Kain ga je u drugima pretekao. Naučio je da smiren do kraja čuje misli koje mu je Lukas slao; prevazišavši i to, naučio je da čuje i sve one misli koje Lukas namerno nije skrivao od njega. Sa koncentracijom rasla je u njemu i moć, sve dok nije mogao, gotovo bez napora, da uhvati površne misli gotovo svake osobe koju bi sreo. Neki ljudi su držali svoje misli čvrsto, tako čvrsto da Kain nije mogao, bez znatnog napora, čak ni da oseti da iza njihovih očiju nečega ima. Na svoje iznenađenje - i olakšanje - otkrio je da je njegova majka jedna od tih, iako nijedna od njegovih sestara nije bila takva.
     Naučio je i druge veštine: da diše kako treba, da upravlja brzinom kojom njegovo telo uzima kiseonik i kojom ga sagoreva; kako da uspori svoje telesne funkcije i otkucaje srca radi meditacije; i kako da ubrza samog sebe, da natera kiseonik i adrenalin da zajedno i skladno navru i proizvedu eksploziju snage i nestvarne, munjevite brzine koja ga je zaprepašćivala. Naučio je stvari koje su u ranijim dobima ljudi nazivali magijom: kako da natera kockice da padnu onako kako on hoće; da vidi drugu stranu karte za igranje ne okrenuvši je; da iz tame izazove svetlost koja je bila dovoljno jaka za čitanje. Poštujući Lukasovo naređenje, nije te veštine upotrebljavao kad Lukas nije bio prisutan, niti bez njegove kontrole. Lukas ga je naterao da mu obeća da neće; a Kain nije mogao da prekrši obećanje.
     Kainovo poznavanje - predmeta kome je Lukas davao prvorazredni značaj - bilo je možda najslabije naučeno od svega čemu je Lukas nastojao da ga nauči, i svakakko ono o čemu je Kain najmanje brinuo. Ipak, otkrio je da nije u stanju da prekrši svoje obećanje dato Lukasu, iako ga je dao bez ikakve namere da ga održi.
     To ga je uznemiravalo.
     Učio je i učio, dok je vreme proticalo mimo njega, reka oko kamena koji je bio Kain.

     Dve značajne stvari dogodile su se kad mu je bilo deset godina: Hoganov brat, Tomas, jedini knjigovođa u Istmarču doživeo je moždani udar; i Kaina su odveli na zapad, prvi put u životu izvan oblasti Istmarča, da vidi grad Telindel.
     Tomas je imao moždani udar u rano proleće, jedno od najhladnijih prolećnih četvrti koje se pamte; 21. u proleće bila je Ne-dela, i on je otišao u crkvu zajedno sa Elenom i Hoganom i njihovom decom, kao što je uvek činio, iako je ovog puta gadno drhtao od zime. Kada se služba završila Tomas se oteturao kući, koja je bila u blizini. Iako nije imao prezimena, kao jedini knjigovođa u selu bio je, ako baš ne bogat, sigurno najbliži po bogatstvu najvećem seoskom bogatašu, koji takođe nije imao prezimena. Videlo mu se to i po kući - bila je blizu seoskog centra.
     Kain sačeka dok se Hogan nije udaljio da ga ne čuje, i onda se obrati majci na putu kući. "Mama?"
     Elena spusti pogled na njega. "Da?" Dah joj se smrzavao u ledenom vazduhu.
     "Tomas će noćas imati moždani udar."
     Nije zastala; nije čak ni usporila korak. Kaina nije iznenadilo što vidi da mu je poverovala. "Kada?"
     "Ne znam, mama. U zoru. Trebalo bi da ga neko poseti sutra ujutro. Biće mu potrebna pomoć."
     "Dobro." Još malo su hodali ćutke. "Hvala ti, što si mi kazao."
     "Molim." Bilo je trenutaka - doduše, retkih - kada je Kain gotovo voleo svoju majku. Ako ništa drugo, bar nije bila ni blizu toliko glupa kao drugi odrasli koje je poznavao.
     Prošlo je već skoro šest nedelja, kada se Kain vratio kući sa večere s Lukasom i zatekao Hogana i Tomasa za stolom u prednjoj sobi. Elena ih je poslužila vinom, i svi su delovali razdragano. Tomas je dobro izgledao, iako mu je leva strana lica još pomalo visila. Kain im klimnu, spusti na sto kovani novac za majku, i pridruži se u spavaćoj sobi sestrama da rade zadatke učiteljice Sendel. Dopadali su mu se ti zadaci, i pazio je da ih ne uradi baš isuviše dobro. Još bi, s vremena na vreme, iz njih naučio ponešto korisno.
     Pored toga, prezrivi pogled koji bi mu učiteljica Sendel dobacila ako se usudi da digne ruku bilo je nešto što je sebi odlično mogao da predstavi, te se trudio da ne misli o tome.
     Te noći ga je majka pozvala da ostavi zadatke i dođe da sedne sa odraslima. Nisu mu ponudili vino. Dženi bi me, pomisli on, bar zapitala da li hoću nešto da popijem.
     "Kaine", obrati mu se majka, "razgovarala sam sa Tomasom. Još se ne oseća najbolje posle onog udara, i potreban mu je neki dečak da mu pomaže u poslu; da mu donosi knjige, da ih nosi od mesta do mesta kada obilazi klijente, čisti kancelariju, pomaže mu da se obuče kad treba lepo da se dotera, i slično. Ponudio je pet estara dnevno, što je nešto više od tvoje redovne zarade, i spreman je da povisi na šest estara, ako bude zadovoljan tobom; i nema desetka koji plaćaš Semu Kepardu." Izgledala je tako veselo zbog svega toga, da je Kain nije video takvu već više od jedne četvrti. "Ne vidim nikakvog razloga da ne počneš već sutra."
     "Razloga", polako ponovi Kain. On odjednom podiže pogled i nasmeši se na sve njih. "Ne."
     Majka je izgledala kao da ne veruje svojim ušima. "Šta?"
     "Razlog je", učtivo, objasni Kain, "što neću taj posao."
     Majka je sedela i ćutke savladavala svoj gnev. Hogan je naglo pocrveneo, ali zato što je bio zbunjen, a Tomas je samo sedeo i gledao u njega. "Ti ćeš", najzad progovori Elena, "raditi ono što ti se kaže."
     Kain je mirno sedeo, grizući usne, razmišljajući. Najzad podiže pogled na razjarenu majku. "A ako neću?" Čak nije ni podigao glas. Sestre su buljile iz spavaće sobe u njega. "Hoćeš li me udariti? Izbaciti me iz kuće? Kod Keparda mogu da unajmim slamaricu isto ovako dobru kakvu sad imam, za samo jedan estar dnevno. Mogu imati dva obroka, svaki za po jedan estar, i čak kad i Sem Kepard uzme svoj deo, još će mi nešto preostati što sada ne dobijam."
     Elena skoči na noge, vrišteći. "Napolje, kada je tako! Napolje, ti malo, crnooko kopile!" Hogan se postavi između nje i Kaina sprečavajući je da obiđe sto do mesta na kome je sedeo Kain i posmatrao kako mu se majka rve sa debeljkom.
     "Mama" Kain sačeka, pa opet poče, pošto se ona umirila, još sva zajapurena od gneva, ali dovoljno pribrana da ga sasluša. "Mama?"
     "Ne zovi me tako." Bila je sva zadihana. "Da me više nikada nisi nazvao tim imenom."
     Kain je još trenutak sedeo veoma mirno. Kada je opet progovorio, bilo je to s onom ogronom, jednostavnom hladnoćom deteta kome u stvari nije više stalo, koje se izvežbalo da ga više ništa ne pogađa. "U redu, gospođo Elena, čime ćeš plaćati školovanje? Staje te dva i po estara dnevno kad šalješ Sivu i Baru u školu, tri kad se jedna od njih razboli i ne ode. Nemaš toliko. Odakle ćeš dobiti? Hoće li ti Hogan dati?"
     Reči su pogodile cilj. Elena je znala, i ne pogledavši u Hogana, da mu je postalo nelagodno što se tako nešto uopšte i spomenulo. Kain, međutim, nastavi. "Dakle, to neće biti Hogan. Učiteljica Sendel mi je dozvolila da radim zadatke zajedno s njima, iako ti nisi mogla da plaćaš i moje školovanje. Kad ne budeš više mogla da plaćaš ni za jednu od njih, misliš li da će ih ona pustiti da se školuje besplatno?" Još ije bilo odgovora. Kain opet klimnu. "Dakle, plemenitost učiteljice Sendel neće ići tako daleko da iškoluje devojčice." Malo je spustio glas, tako da ga sestre ne mogu čuti. "Tata mi je pre smrti rekao da se brinem o devojčicama. Da nije to rekao otišao bih pre godinu dana." Ukočeno je gledao svoju majku, a kada je opet progovorio glas mu je bio ispunjen prezirom kakav nijedan čovek ne bi mogao da pokaže. "Valjda ne misliš da volim da budem tu?"
     Pre nego što je Kainova majka uspela da odgovori, Tomas se umeša, pomalo nerazgovetno. "Stanite, svi". Glas mu je zvučao sumorno i čak pomalo iznenađeno. "Kaine, pođi sa mnom u šetnju. Hoćeš li?"
     Kain baci pogled na majku, a zatim na Tomasa. "Svakako."
     Tomas klimnu i pruži ruku da uzme štap. "A ti Elena, hoću da se smiriš u mom odsustvu. Sedi i razmisli malo, i upitaj se da nije ovaj dečak rekao nešto što ti već znaš, a?" Zatim se okrenu Kainu, s mukom se podigavši. "Hajdemo."

     Bio je šezdeseti dan proleća, treći dan radne nedelje. U Istmarču je bilo tiho u tako pozno veče; tek po koja konjska zaprega i još ređi prolaznik. Tomas se teško oslanjao na štap dok su silazili niz Trgovačku ulicu. Kain mu nije ponudio pomoć; Tomas je bio krupan čovek, i Kain nije bio siguran da bi mu njegova pomoć bila od koristi. Tomas je bio uznemiren; Kain je to mogao da oseti, i sa nešto malo napora, možda bi i saznao uzrok tog nemira. Ipak, nije se trudio, već je samo išao niz ulicu zajedno sa starcem. Na ulici je bilo leda, ali ne i snega, i premda je bilo hladno, nije duvao nikakav vetar vredan pomena. Sve u svemu, ta noć i nije bila tako loša, u poređenju sa vremenom poslednjih nekoliko nedelja.
     Tomas napokon progovori. "Što si se uzjogunio, Kaine? Je li to možda zato što ne želiš da radiš za mene? Možda grešim, ali oduvek sam mislio da se nas dvojica sasvim dobro slažemo."
     Kainova usta se razvukoše u nemi osmeh. "Biću ti šegrt, ako hoćeš. I to ću raditi za, pa, četiri estara dnevno - dopadalo ti se kako radim ili ne."
     Tomas uzdahnu. "Kaine, znaš da tako ne mogu. Moji klijenti su uglavnom iz trgovačke i zemljoposedničke klase. Ponosan svet, koji veoma drži do svoje klase. Ako uzmem za šegrta dečaka koji im je još koliko pre nedelju dana čistio cipele, prestaće da traže moje usluge. U ovom gradiću ima još ljudi koji znaju matematiku koliko je potrebno da se vode poslovne knjige; a ja ne smem da naljutim svoje klijente."
     "Dobro", odvrati Kain ravnodušno.
     Tomas malo počeka, sve dok nije postalo jasno da je to sav odgovor. "Dobro, znači da potražim na drugom mestu, a?" Kain ne odgovori, i Tomas uzdahnu. "Kaine, zašto nećeš da radiš kod mene?"
     Kain ga ni ne pogleda. "To bi značilo samo jedan do dva estara dnevno više za moju majku, a toliko joj nije potrebno. Devojčice neće moći da pređu u bolju školu, jer takve nema. Verovatno će moći da dobiju nove haljinice tri puta godišnje, umesto dvaput." On sleže ramenima. "Nije mi stalo. Već imaju lepe haljine. Prema tome, mojim sestrama neće biti bolje ako počnem da radim kod tebe, nikome to neće biti od koristi izuzev mojoj majci. Njoj se baš ne dopada Sem Kepard, a Lukasa ne može da vidi očima. Ona neće to da prizna, ali to je bar delimično razlog što se zalaže za ideju da pređem da radim kod tebe, jer će oni biti pogođeni kad mene ne bude: Kepard zato što više neće dobijati nešto malo novca, Lukas zato što me voli." Kain pogleda ponovo Tomasa. "Sem toga", dodade on ne menjajući ton, "ne volim tvog brata, i ako on misli da je to dobra ideja, najverovatnije da nije."
     Na Kainovo iznenađenje, Tomasa njegova primedba samo nasmeja. Smeh mu je zvučao čudno, verovatno zbog pretrpljenog udara. "Ne, moj brat nije baš prijatan čovek", složi se on, "i znam da ga ne voliš." Poćutao je, nastavljajući da korača. "Ipak, on nije baš toliko rđav, dečače, a Elena je od njega dobila posao kome je bila veoma malo vična, bar u ono vreme kad joj ga je dao. Tvoja je majka u tridesetim godinama, Kaine, i izgleda još starija; i ima dve male devojčice i sina koji još nije dorastao poslu za odraslog muškarca. Ona se neće ponovo udati, Kaine, i moj brat, onako prost, debeo i nesiguran u sebe, površan i bez duha, još je dobar. Hoću da kažem, dobra prilika za sirotu Elenu, i bolja nego što je mogla da joj zapadne." On uzdahnu kao da ga je nešto zabolelo, ali ne uspori korak. "Kad bi samo znao svoju majku iz devojačkih dana. To je vredelo videti - ambiciozna, to je prava reč, za onako siromašnu porodicu iz kakve je bila. I dobro joj je išlo sve dok ti otac nije poginuo i Miša..." Tomas prekide rečenicu i odmah nastavi, nešto sporije. "Mislim da sada već zna da neće imati bolju sudbinu od svoje majke, ali čvrsto je rešila da devojčicama pruži bolju priliku."
     Kain ćutke klimnu.
     "A što se tebe tiče... Kaine, ne mogu te uzeti za šegrta. Bankrotiraću. Ali mogu te naučiti onome što znam, kao da si mi šegrt. Jednoga dana ćeš moći da zarađuješ za život na taj način, knjigovodstvom."
     Tomas ugleda sumnjičavi izraz na Kainovom licu i nasmeši se. "Oh, naravno ne ovde, tu nemaš izgleda. Previše je onih koji će se sećati dečaka sa pločnika, koji im je čistio cipele za pola estara. Ali u - dobro, ne u Telindelu, isuviše je blizu - već u Serloku, udaljeniji je i veći, ili još bolje, u Murstinu ili Elajtaunu, gde neće biti nikoga ko te zna iz detinjstva - eto, tamo bi uspeo, Kaine. I to dobro. Tako, ujašeš jednog dana u grad na dobrom konju, sa novčanikom punim zvezda, uzmeš u najam jednu kancelariju i obesiš firmu na vratima. U početku nećeš imati mnogo posla, ali ako istraješ i naplaćuješ manje nego druge knjigovođe i za nijansu bolje radiš od njih, i laskaš svojim klijentima kako su te iznenadili svojim izvanrednim smislom za posao..."
     Kain se poče smejati.
     Tomas zastade u pola rečenice. "Jesam li kazao nešto smešno?"
     "Poznaješ li Lukasa?"
     "Tvog prijatelja pevača? Pa, dva-tri puta sam mu platio piće - oh Izvanredan smisao za posao." Tomas klimnu. "Možda sam zaista nesvesno ponovio njegove reči. Svetlost mi je sinula na govor, zaista sam ga čuo da tako kaže. Ako baš hoćeš, možeš da se ugledaš na njega - na stranu to što je neodgovoran, taj pevač je oštrouman čovek. Dakle, kao što rekoh, Kaine, uradiš te stvari, polako stekneš klijentelu, i doći će dan kad se u gradu više niko neće sećati da se nisi rodio u trgovačkoj klasi. Pre nego što zađeš u godine skupiće se već dosta novaca, ako budeš mudro štedeo, da možeš polako početi da čežnjivo pričaš o svom rodnom gradu, Istmarču: prodaj firmu, spakuj ženu i decu, i kreni na zapad. Pređi poveće parče Putnikovog druma, izaberi neki gradić koji obećava - ne znam im ni imena, nikad nisam išao dalje od Murstina - no, izaberi neki takav gradić, ujaši u njega s porodicom, svi obučeni najlepše i sa najboljim konjem i kočijama koje možeš da kupiš, ispričaj svima ozbiljna lica da ste zemljoposednici iz Istmarča. Morali ste da se odselite zbog razmirica sa vašim gospodarem - ljudi su uvek spremni da misle najgore o tebi, dok svoju malu, prljavu maštu budu upotrebljavali da pronađu zašto ste bili proterani, neće se pitati da li si ti zaista ono što kažeš da jesi. Baci svoj novac na sto pred gradskog gospodara i sa nepopustljivom ljubaznošću traži da ti neko proda parče zemlje." Tomas se nasmeši pomalo drhtavim smeškom. "I oni će to uraditi, i gle, evo te, od uličnog čistača cipela do zemljoposednika, sve za jedan jedini ljudski vek. Toga je već bilo. Da sam se ja ženio i imao decu, i sam bih to uradio. Ali pre nego što to učiniš, Kaine, potreban ti je zanat. Onda, hoćeš li pristati da radiš kod mene?"
     Kain je gutao svaku reč. "Svakako."
     Taj jednostavni odgovor kao da prepade Tomasa; on zaviri Kainu u oči, za trenutak iznenađen. "Pa," primeti on poćutavši malo, "izgleda da sam još sposoban da ponekog nagovorim."
     "Mene nisu nagovorio."
     "Šta? Šta to znači?"
     "Najzad si me", mirno odvrati Kain, "zamolio."

     Jedne večeri, pred početak leta, Kain se pojavi u Lukasovom šatoru, okrvavljen i pretučen, no ipak hodajući bez ičije pomoći. Lukas ga primi takvog bez reči, opra mu lice od krvi i previ mu ruku, pa je zatim obesi u zavoj oko vrata; rame mu je bilo iščašeno. Nije pitao Kaina šta se dogodilo, a Kain nije hteo sam da mu kaže.
     Lukas ga otprati do kuće, noseći u ruci svetlosni nož sa upaljenom oštricom koja je sijala čitav metar u dužini. Oni koji su se zatekli na ulici, kad su prolazili Kain i Lukas, sklanjali su im se s puta.
     Zaustavili su se ispred stepeništa na ulazu. "Kaine?"
     "Neću da ti kažem ko je to uradio, Lukase. Prebićeš ih."
     "Nego?"
     "Hoću to ja da uradim."
     U odsjaju prilagodljivog zraka na Lukasovom tamnom licu ukazaše se, iznenada, blistavi zubi, i brzo nestadoše. "To već mogu da razumem. Kaži majci da ćeš sa mnom na izlet u Telindel. Bićemo odsutni tri, možda i četiri nedelje. Ja ću reći gospo'n Tomasu. Mislim da se neće mnogo ljutiti. Kad se budeš vratio znaćeš više o prljavoj borbi nego ma ko u ovom glupom, prokletom selu."
     "Dobro." Kain postoja još jedan trenutak. "Hvala ti, Lukase."
     "Nema na čemu." Lukas isključi svoj svetlosni nož i okači ga o pojas. "Onda, laku noć."
     Prvi put od kad je Lukas upoznao Kaina, Kain ga je zagrlio, čvrsto i kratko. Kain je imao utisak da ga je iznenadio. "Hvala ti što si mi prijatelj." Zatim potrča uz stepenice ne sačekavši odgovor.
     Ostavši da stoji sam samcit u mraku, Lukas se opet nasmeši, mnogo nežnije nego što je to obično činio. "Nema na čemu, dečače. Sama Svetlost zna, nema na čemu."

     Kainu se činilo, godinama kasnije, da je Telindel svakako morao učiniti na njega izvestan utisak. Bio je to prvi grad koji je video u životu, sa četiri puta više stanovnika samo u gradu nego što ih je bilo u čitavoj oblasti Istmarča. Ipak, iako se jasno sećao putovanja, i tamo i natrag, Telindel mu je ostao u pameti samo kao zbrkana i razlivena slika, zapamćeni utisak o zbunjujućoj veličini i brojnosti. Preko sveg sećanja koje je ostalo o Telindelu nametnule su se slike grada za vreme Rata. Tu mu je bio prvi Glavni štab, pre nego što je izgradio Komandni centar u Pećinama, i uspomene na veliki grad svele su se tih godina na gradić - i to maleni - koji je bio srušen i obnovljen takoreći preko noći.
     Veoma jasno se sećao svojih prvih utisaka o Pećinama; Lukasa koji, samo pomislivši, stvara avetinjsku svetlost koja ih svuda prati i zalazi zajedno s njima pravo ispod površine Zemlje, u ogromne, odzvanjajuće prostore. Pećine su ga oduševile mnogo više od ma čega drugog u Telindelu, toliko da je tokom svog boravka u njemu, sa svim gradskim čudesima pred očima, s teškom mukom sprečavao da mu se prizori i mirisi iz Pećina ne pojave pred očima i potisnu stvarnost.
     Jedne noći podigli su šator na ivici Putnikovog druma, odmah pored rascvetalog polja. Miris cveća u oštrom noćnom vazduhu bio je prosto neverovatan, i Kain je proveo budan najveći deo noći, i čudne su mu slike promicale kroz um kad god bi zadremao: tri žene, i bledozlatna svetlost, i svetlost je postala krug...
     Prsten.
     Sledećeg jutra ušli su u Telindel i Kain je zaboravio na snove koji su ga cele noći mučili. Proveli su dva dana u Telindelu, tumarajući po gradu dok je Lukas obavljao kupovinu, posmatrajući kako se Telindel doteruje za Letnje igre, a zatim krenuše natrag u Istmarč. Celim putem do kuće snovi više nisu mučili Kaina. Svakog jutra i večeri provodili su po jedan sat vežbajući nekoliko različitih borilačkih veština. Nije bilo noći koje su proveli na putu a da Kain nije iscrpljen odlazio u postelju.
     Naučio je kako valja rukovati nožem, kao i prilagodljivim laserom koji je nosio Lukas. Lukas je u Telindelu kupio dva mača i složeni luk, i vežbali su i sa tim oružjem, baš kao da je Kain bio jedno od one privilogovane Malahorove dece, a ne obično kmetovsko čeljade iz brda oko Istmarča.
     Kain je već znao kako će brzinu i snagu povećati pomoću meditacije u jednom jedinom usklađenom naletu. Sada ga je Lukas učio da to radi u svakoj prilici: na prepad, probuđen napadom iz sna, ili dok se ozbiljno bavi nekim drugim poslom.
     Proveli su na putu nepunih pet nedelja. Kada su se vratili u Istmarč Kain je saznao da je za to vreme u selu boravio jedan vladar, koji je testirao decu za Akademiju. Izuzev Kainove majke, u Istmarču sigurno nije bilo nikoga ko bi nešto posumnjao; čak je i Elena samo podozrevala; nije bila sigurna.
     Kain nije ništa slutio. Živeo je u Lukasovom svetu, a u Lukasovom svetu nije postojala podudarnost događaja.
     Nije mu ni padalo na pamet da pita Lukasa da li je on znao da vladar treba da dođe. Čudio se samo otkud je Lukas, ali nije ga čak ni to zapitao. Kad Lukas bude hteo da on to sazna, sam će mu kazati.
     Umesto da se time bavi, ušao je u trag trojici dečaka, od kojih je svaki bio nekoliko godina stariji od njega, i prebio ih tako da su za dlaku ostali živi.
     Prvi put u životu, Kain je spoznao pobedu.
     Bila je veoma slatka.

     Vreme je proticalo...
     Kain je bio malo iznenađen kada je otkrio da mu se dopada da vodi knjigovodstvo sa Tomasom, i da još više uživa kad povremeno zađu u višu matematiku, trigonometriju i kalkulus - ono što je Tomas nazivao 'brojevima za zabavu', jer su bili potpuno beskorisni za knjigovodstvo. U prisustvu Tomasovih klijenta nije nikada zabeležio ni crticu u neku od knjiga, ali kad bi oni otišli, radio je koliko god bi mu Tomas dozvoljavao. Vremenom je to postalo najveći deo Tomasovog posla. Ponekad bi klijenti zapazili Kainov krupni, malo neuredni rukopis pored Tomasovih urednijih zabeležaka i pitali ga šta je to. Tomas je pustio glas da ima artritis u rukama i da mu Kain povremeno piše brojeve po diktatu; zemljoposednici i trgovci koji nisu znali dovoljno matematike da vode vlastite knjige lako su poverovali da je ne zna ni nekadašnji čistač cipela.
     Kain je proveo nešto više od pet godina čisteći cipele; sada je već četiri godine bio Tomasov pomagač, i te godine su bile, kad se jednom navikao na Tomasove zahteve, četiri najlepše godine u Kainovom životu. Tomasu je Kain sve manje i manje bio potreban u kancelariji, jer se polako oporavljao od moždanog udara, i dokle god je Kain obavljao ono što mu je Tomas stavljao u dužnost tokom prepodneva, i bio prisutan kada su posle ručka klijenti dolazili kod Tomasa, Tomas se uglavnom nije brinuo kako će i gde Kain provesti popodneva i večeri. I zato, iako je Kain sada provodio manje vremena kod Keparda, to je vreme bilo bolje iskorišćeno; imao je više vremena da uči pesme koje je pevao Lukas i više vremena da se prosto opusti, pijucka pivo i sluša šta razgovaraju gosti u krčmi. Sem Kepard nije u početku bio baš uljudan prema Kainu; Kain je koštao Keparda možda i čitavih tri estara dnevno zato što nije više sedeo na stepenicama pred ulazom i čekao da naiđu zemljoposednici i trgovci da im se očiste cipele. Pored novca koji je Kepard dobijao ubirući svoj desetak, ti isti ljudi bi često zatim navratili u Kepardovu krčmu, čak i ako to nisu prvobitno nameravali, i tu bi potrošili znatno više od onih pola estara koje bi im Kain naplatio.
     Ali kako su godišnja doba prolazila i pretvarala se u godine, Kepard je polako zaboravio svoju ljutnju, i opet prestao da naplaćuje Kainu led.
     Kain se zaljubio u Dženi, konobaricu, bar nešto malo. Znao je da se Lukas najčešće sastaje sa njom, i gotovo se nadao da će njihova veza postati stalna i da će se venčati. Ona je bila lepuškasta plavokosa devojka, iako nije bila baš najlepša žena koju je Kain video u životu. I nije se ni negovala da izgleda što bolje, onako kao neke žene u gradu. Kain je gotovo nikada nije video našminkanu. Nije mu to smetalo; u sebi je mislio da je lepotica. Izuzev Lukasa, koji se tu nije ubrajao, ona je bila jedino odraslo stvorenje koje nikada nije postupalo sa njim kao sa detetom.

     Kain je sedeo u uglu sa Lukasom, pijući svoje pivo. Bio je večeras nekako čudno raspoložen, kao i Lukas. Bili su toliko bliski, Kain Lukasu i Lukas Kainu, da Kain ponekad nije znao da li je on taj koji je Lukasa oneraspoložio, ili je Lukas to učinio njemu, Kain nije bio siguran šta Lukasa muči; znao je svoju muku i dobro je znao da joj nema leka.
     Kain je došao u krčmu kasno po podne, ostao samo malo, a onda otišao da isprati sestre od škole do kuće. Kada se vratio da večera, zatekao je Lukasa kako sedi na tremu ispred krčme smrknuta lica.
     Kain nije progovorio sa Lukasom, samo je stajao i čekao sve dok Lukas nije ustao i dok nisu ušli u krčmu da večeraju. Dženi ih je posluživala izuzetno tiho. Kain je jasno osećao da je, baš kao on i Lukas, Dženi takođe zbog nečega nesrećna. U trenutku je pomislio da, kad je već tako krenulo, on verovatno te večeri ne bi trebalo ni da ide kući; i njegova majka će sigurno zbog nečega biti ljuta. Bio je to jedan od onih dana; čak je i Tomas, obično najljubazniji čovek na svetu, bio izuzetno i bolesno razdražljiv celo prepodne i popodne.
     U sumrak je izašao, baš na vreme da posmatra kako trgovac Haime Luzende zatvara radnju i prati svoju kćerku Rizu kući. Riza je išla u školu kod učiteljice Sendel, kao i Kainove sestre; tamo ju je Kain prvi put i video. Prvi sat posle završetka predavanja provodila je radeći u očevoj staklarskoj radnji. Tek što je Kain izašao da udahne noćni vazduh Lukas je pošao za njim, noseći gitaru obešenu o rame. Lukas je video od čega Kain ne može da odvoji pogled, ali nije ništa rekao, čak nije ni pokušao da Kaina posavetuje i kaže mu da nema nikakvih izgleda kod te devojke. Godinama kasnije Kain je shvatio da se Lukas uzdržao od primedbi ne zato što ga je iznenada spopao napad učtivosti, već što, prosto, nije bio od onih ljudi koji će uzalud trošiti reči objašnjavajući Kainu nešto što je bio siguran da ovaj već zna.
     "Hodi, momče", obrati mu se Lukas, nežnije nego što je to obično činio. Razbarušio je, pomalo nespretno Kainovu kosu. "Hodi, idemo unutra, da ti pokažem kako sam te pre neko veče varao na kocki."
     Kain zavrte glavom. "Mislim da nisi, Lukase." Posmatrao je čoveka i devojčicu kako se udaljuju niz sve mračniju ulicu. Šaka gospodina Luzenda obuhvatila je nož koji mu je visio o pojasu. Bio je svestan Kainove pažnje, i nije mu prijala.
     "Jesi li onda za jednu moju pesmicu?"
     Kain se osvrnu i pogleda ga, odjednom svestan da prijatelj pokušava da ga razveseli, iako je i sam neraspoložen. "Jesam," saglasi se posle male pauze, pomalo grubo. "To bih voleo." Vratio se za Lukasom u krčmu i opet su seli za svoj sto. Dženi je u prolazu pokupila njihove prazne čaše i bez reči donela sledeću turu. Lukas je nije ni pogledao, i Dženi mu iza leđa napravi rogove. Kain se s mukom uzdrža da ne prsne u smeh.
     Ovlaš započevši laku melodiju koju Kain nije prepoznao, Lukas uze da peva raskalašnu pesmicu o avanturama trgovca iz Serloka, započevši trgovčevim nedoličnim rođenjem koje je postajalo sve više nedolično što je on duže pevao. Ni jedan jedini stih ne bi smeo da se otpeva u pristojnom društvu. Kain je video kad je Dženi pocrvenela i oseti da je i sam buknuo od stida. Lukas se nasmeši i završi pesmu posle još jedne strofe, a onda šapnu Kainu dok je trajao aplauz: "A još sam i preskočio sve one masne delove, kad se Džoko zaljubio u mazgu."
     Dženi opet prođe i zameni Lukasovu praznu čašu punom. Bacila je pogled i na Kainovu gotovo praznu čašu, ali ovaj odrečno zavrte glavom.
     "Lukase?"
     Lukas pogleda Kaina preko ivice svoje krigle i spusti je na sto, obrisavši penu sa brkova. "Ah... od pevanja čovek ožedni. Šta si hteo?"
     Kain obori pogled na sto, staro, izbrazdano drvo. "Hajde da mi otpevaš Dijamant."
     Lukasov izraz lica se ne promeni. "Dečko, radije ne bih."
     Kain podiže pogled k njemu. "Molim te?"
     Lukas je nepomično gledao u Kaina, sa čudnim izrazom na licu koji Kain nije umeo da protumači. Najzad reče, bez imalo uzbuđenja. "Kako želiš." Spustio je pogled na gitaru kao da je tek sada shvatio da mu visi oko vrata i zabavio se neko vreme štimujući instrument, iako je već bio naštimovan. Najzad podiže pogled i dreknu: "Utišajte se malo, da mogu da radim!" Ne sačekavši da nastupi tišina koju je tražio, odmah započe:

     Najzelenija što videh
     Polja sve bleđa bivaju,
     Pevačev glas je sve tiši
     U neostvarenom snivanju.

     Glasovi gostiju u krčmi utišaše se kao što se voda upije u sasušeno tlo, i nastupi mrtva tišina, dok je Lukas pevao.

     Zlaćan svetlost se gasi
     Tama je dan obvila,
     Pevačev glas je umuk'o,
     Al' haftist još uvek svira.

     O, hoćeš li da igraš?
     O, hoćeš li pevati moći?
     Nikada nećeš znati
     Šta jutro sobom nosi.

     Svirač u harfu svira,
     zvukom te čistim kadi,
     Nikada nećeš znati
     Šta će igrač da uradi.

     Sveće trepere, a pevač
     je slep,
     I drugi šalje pogled
     svojoj dragoj,
     A ti što vidiš, možeš li
     reć'
     Ko je igrač u igri toj?

     Nastupa jutro i odnosi te,
     Nema te, al'moja
     muzika odzvanja,
     Diže se izbledelo zlato
     O, hoćeš li poznati
     Dijamant dana?

     Svirao sam ti,
     Al' davno to beše.
     Zar da sviram dalje
     Tek radi pesme.

     Lukas skide ruke sa žica brzo da su se svi trgli, kao da mu dodir gitare pričinjava bol.
     Neko u drugom kraju krčme poče da aplaudira, ne baš samouvereno, i brzo prestade. Tišina se prosto mogla opipati. Lukas se teturajući uspravi na noge i obesi gitaru o rame. "Suviše sam popio", reče on hrapavim glasom, "Vidimo se ujutro, dečko. Treba smesta da kreneš kući, majci, odraće me."
     Pravo kao strela prošao je kroz krčmu do izlaza i izašao u noć.
     Stari Sem Kepard priđe Kainu posle nekoliko minuta i uze praznu čašu koju je Lukas ostavio na stolu. "Lukas se malo napio, zar ne?" mirno upita starac.
     "Sumnjam", kratko odreza Kain.
     Potom iskapi pivo, spusti svoj poslednji kovani novac na sto da plati, i izađe.

     Hodao je bez cilja, onako neraspoložen kroz prazne i mračne ulice. Mesec je bio samo otcepljena grančica, sakriven s vremena na vreme sivim oblacima koji su hitali preko neba gonjeni vetrom. Selo je izgledalo nestvarno, potpuno izbeljeno i bezbojno u beloj svetlosti mladog meseca i zvezda. Vazduh je treperio od ozona i Kain je znao da će uskoro pasti kiša. Posle izvesnog vremena spustila se magla, i uz iznenadni oštri bol, u magnovenju mu je navrlo sećanje na dan očeve smrti. Utonuo u misli, nije obraćao pažnju kuda ide. I zato oseti nešto nalik na iznenađenje kad začu kako ga neko zove po imenu; podigavši pogled, shvati da se opet obreo na zapadnoj strani sela, nedaleko od Kepardove krčme.
     Samo za trenutak nije znao gde se nalazi, a onda se setio.
     Žena preko puta ga je opet pozvala po imenu, i Kain je video da je to Dženi, koja se vraćala kući iz krčme, čvrsto umotana u šal da se zaštiti od zime. "Kaine! Došao si da me otpratiš do kuće, je li?"
     "Dženi?" Kain je gutao svaku reč. "Naravno. Šta bih drugo?" Iznenadna pojava jednog ljudskog bića u bledoj magli i jednostavni prijateljski glas koji je izgovorio njegovo ime, ogrejali su Kaina bolje nego bilo šta drugo. Lakim koracima pretrčao je preko vlažne kaldrme do Dženi, koja je stajala, čekajući ga. Žena mu ponudi ruku, kao da je on jedan od njenih mnogobrojnih udvarača, koji je zaista došao da je otprati do kuće, i Kain provuče svoju ruku ispod njene bez osmeha. Ona ga prijateljski uhvati za članak na ruci.
     "Vraćaš se ranije kući, zar ne?"
     Dženi se malo okrenu da bi zavirila u njegov profil. Leva dojka joj se očeša o njegovu mišicu dok se okretala. "Kaine, prošla je ponoć."
     "Oh." Kain razmisli malo o tome. "Nisam bio svestan da... šetam."
     "To mi je jasno", podrugljivo dobaci Dženi. "Šetnja mora da je strahovito zanimljiva dečacima od dvanaest godina."
     "Ja imam trinaest", odseče Kain.
     Dženi uzdahnu; dah joj se smrzavao u vazduhu. "Opet mene po glavi. Izgleda da mi je ova noć baksuzna. Noćas sam, nešto ranije, tako isto naljutila Lukasa, jednom od ovakvih primedbi. Za ime Svetlosti, Kaine, ništa loše nisam mislila."
     "U redu je, nisi me uvredila. Samo sam hteo da kažem da imam trinaest godina." On podiže pogled; bila je viša od njega gotovo za glavu. "A ne dvanaest."
     "Dobro", prihvati ona, glumeći očajanje. "Kapiram. U redu?"
     "U redu."
     "O čemu si to razmišljao, šetajući sasvim sam?" Dženi malo nakrivi glavu. "O Rizi Luzende, možda?"
     Kain naglo i ljutito istrže ruku. "Za ime Svetlosti, šta te se tiče! Naslušao sam se do mile volje gde mi je mesto u životu. Znam da je glupo da mislim na nju, je li ti jasno? Znam."
     Dženi mu polako opet uze ruku i provuče je ispod svoje. Rekla je, tako nežno da nije mogao da se uvredi. "Ah, pa ona je ionako suviše matora. Trebalo bi da nađeš sebi curu svojih godina, da je obučiš kako valja."
     Kainu pade na pamet jedna misao i on zapita, ne sačekavši odgovor da razmisli. "Koliko ti je godina, Dženi?"
     Blagi smešak joj ukrasi usne. "Starija sam od te male Luzende, sigurno."
     "Oh. Oh", reče on, iznenada veoma zbunjen, "nisam na to mislio."
     "Nisi, dabome", ozbiljno odvrati Dženi. Ćutala je neko vreme, a onda se poče smejati. "Pa, moje godine i nisu tako velika tajna, rekla bih. Imam dvadeset šest godina, Kaine." Glas joj nije bio lišen gorčine. "Dovoljno mlada da me muškarci još dovoljno posećuju, dovoljno stara da više ne dobijem muža kakvog vredi imati. U stvari, nije to ni tako loše. Dobijam deset odsto profita Kepardove krčme, i kad ostarim toliko da muškarci više neće dolaziti da me posećuju - hmm, biće to za desetak godina, ako Svetlost dozvoli, tada ću imati dovoljno ušteđevine da kupim deonice u krčmi." Glas joj se malo utiša. "A muškarci koji me posećuju ponekad ostavljaju poklone - kovani novac - kad završe posao. Uzimam ga."
     Kain je gutao njene reči, a onda je radoznalo upita: "Jesi li ti kurva?"
     Dženi stade kao ukopana i zaprepašćeno se zagleda u njega. Onda poče da se smeje, čak veoma veselo. Malo se smirivši, ali smejući se i dalje, ona upita: "Gde si naučio tu reč, Kaine?"
     Kaina je njen smeh iznenadio. "Ja... to je bilo..."
     Dženi zavrte glavom, ne sačekavši da joj odgovori. "Ne mari", reče, očigledno raspoložena. "Od Lukasa, mora da si naučio od njega. To je reč koja se upotrebljava u Serloku; nikada je nisam čula iz usta nekog iz Istmarča. Hodi," pozva ga ona, okrenuvši se da nastavi put, "nećemo valjda stajati ovde svu noć?" Ona opet ućuta, kao da joj je nešto palo na pamet. Ne gledajući u Kaina, ona upita: "Da li ti je Lukas kazao da sam ja kurva?"
     "Nije", iskreno odgovori Kain. "Nikada nije sa mnom razgovarao o tebi, osim..." Izletelo mu je pre nego što je shvatio, i svestan njenog pogleda na sebi, nevešto je završio rečenicu. "Pa, rekao je da si mu ti bila najbolji provod, izuzev jedne nedelje koju je proveo u Zlatnoj reci, a nije mogao da se seti te nedelje u Zlatnoj reci; samo su mu pričali o njoj."
     Dženi je ćutala, i Kain se već uplašio da ju je uvredio. On nastavi da se pravda. "Pa, tako je on rekao."
     Ona šmrknu. "Oh, verujem, to liči na njega. Muškarci tako pričaju, znam. Možda bi, ipak, trebalo da to primim kao kompliment." Dženi je opet neko vreme ćutala, i onda nastavi: "Ali tu reč kurva, Kaine, ne smeš više upotrebiti. Većina ljudi u Istmarču neće znati šta znači, ali neki hoće, a u Serloku je to uvreda i reč koju ne smeš upotrebiti u pristojnom društvu."
     Kain klimnu; u stvari, bilo mu je svejedno.
     "Uz to", nastavi Dženi, "ja nisam to. Kurva traži da joj čovek plati da bi ga pustila da legne s njom. Ja to nikada ne radim, a ako baš neko hoće da ostavi novac, dobro, to je njegova stvar; ja nikada ne tražim. O čemu je Lukas onako tužno razmišljao?"
     Pitanje je došlo tako glatko, bez ikakvog prelaza sa prethodne teme, da Kaina zateče nespremnog i on odgovori iskreno. "Mislim da je nekada neku voleo, i da je njoj napisao tu pesmu. Jednom je meni počeo da svira, i prekinuo."
     "Oh?" Dženi je izgleda počela da razmišlja o tome. Prešli su ulicu, uputivši se na drugu stranu, gde su zgrade postepeno gubile sjaj uglačanog kamena i postajale grube oronule građevine od cigle i neobojenog drveta. "Tako se bar meni čini."
     "A kako bi drukčije?"
     Dženi je oklevala, polako prevlačeći prstima preko Kainovog članka na ruci. "I on ti je pevao, Kaine?"
     Kain zavrte glavom. "Ja sam ga zamolio. Dakle?"
     "Mislim da te on voli."
     Potrajalo je, dok Kain nije uspeo da razabere šta mu ona kaže. Onda je upotrebio jedan izraz koji bi zaprepastio njegovu majku i dodao: "Ne budi glupa."
     U gotovo potpunim mraku nije mogao da joj vidi izraz na licu. "Nikada nisi naslutio tako nešto?"
     "Nisam. Mi smo prijatelji... on me podučava. To je sve."
     "Onda neću više govoriti o tome. Razumem prijateljstvo. Prijatelje, Kaine, treba da čuvaš kao najveće blago. Nikada ih nećeš imati mnogo." Osetila je kako se on ukrutio i brzo dodala: "Ne, ne, ne mislim na tebe lično. Nemoj se tako žestiti. Samo sam htela da kažem da su dobri prijatelji retkost, bez obzira na to ko si i šta si." Ćuteći su prošli još nekoliko uglova, sve dok se nisu približili Dženinoj sobi, na vrhu spoljnog stepeništa jedne kuće od cigala šćućurene na samoj ivici sela.
     Ona mu oslobodi ruku kad su stigli do stepenica koje su vodile u njenu sobu. "Hvala što si me dopratio, Kaine. To je dosadan put svake noći." Ona se saže i ovlaš ga poljubi u čelo. "A sad požuri kući. Majka će ti se brinuti."
     Kain zavrte glavom. "Biće u krevetu sa Hoganom. Verovatno neće ni primetiti da me nema, a i ako primeti, biće joj svejedno."
     "Oh." Kao da se zbunila kad joj je to rekao. Dženi ga je gledala, stojeći u mraku.
     "Dženi?"
     Iznenada se stresla i obuhvatila rukama svoja ramena. "Da, Kaine?"
     "Ono što si rekla o Lukasu... jesi li zaista tako mislila?"
     To pitanje nije očekivala. "Da."
     "Oh."
     "Nisam mislila ništa loše, Kaine. Molim te, gledaj u mene." On podiže glavu i susrete se s njenim očima. "Zar nikada nisi zastao da se zapitaš zašto bi se jedan čovek njegovih godina družio sa dečakom tvog uzrasta? Ne mislim da žudi za tvojom guzom - iako me to ne bi iznenadilo, lepa je - već, prosto, da li zaista uobražavaš da je tvoj vrcavi duh razlog zbog kojeg je on u tvom društvu? Ili...no, dobro, nije važno. Ako se zaljubio u tebe ne čudi me, lep si gotovo kao devojčica. Zato se noćaš naljutio na mene. Ukazala sam mu na to. Ja sam mislila da je to samo šala." Ona sleže ramenima. "Možda ga je sećanje na izgubljenu ljubav navelo da se ponaša onako kako se noćas ponašao. A možda je bilo i nešto drugo."
     Kain je nepomično stajao na hladnoći, a misli su mu se kovitlale kroz um kao jato svitaca. Nije rekao ni reč, samo je stajao i gledao u nju.
     Najzad ona ponovo progovori, tonom kao da se nešto predomišlja. "Da li bi onda želeo da pođeš sa mnom gore?"
     Kain polako izgovori: "Molim?"
     "Ta nemoj", reče ona, odjednom kao da ga začikava, "nisi valjda odjednom ogluveo. Mora da si pomišljao na to, kad si tako daleko išao sa mnom da me pratiš. Hoćeš li, dakle, sa mnom gore?"
     Kain je buljio u nju. Ta misao mu uopšte nije bila u pameti. "Ja... zašto?"
     Dženi stavi ruke na kukove. "E, alal ti je pitanje!" Tada vide da je on zaista iskren, i uzdahnu. "Kaine, dopadaš mi se. To je već dovoljan razlog, i za ime Svetlosti, ovde napolju je baš hladno. Možemo ležati u krevetu celu noć i brbljati o onima u koje smo zaljubljeni ako se bojiš da radimo nešto drugo, ali sise su mi se smrzle od ovog stajanja. "Da ili ne?"
     "Sve sam potrošio u krčmi", odvali Kain.
     "Gospodari Svetlosti", opsova ona, "donesi mi ujutro cveće! Biće dovoljno." Ona se okrenu ne sačekavši odgovor, i Kain se hitro stade penjati stepenicama za njom.

     Sutradan za večerom sa Lukasom, ovaj se činio dobro raspoloženim. Nijedan nije pominjao prethodno veče, i premda je njihova večera protekla u većem ćutanju nego obično, sledeća je već bila normalnija, a kroz nedelju dana sve je već izgledalo kao da one večeri nije ni bilo.
     Lukas ju je samo jednom spomenuo Kainu, kad mu je dao parče hartije, ispisano njegovim kitnjastim rukopisom na kojoj su bile reči za Dijamant; čak i tada, sve što je rekao bilo je: "Voleo bih da to imaš. Da ne brkaš reči dok kasapiš muziku".
     Kain je bez reči uzeo hartiju i dok se ćutke trudio da počne rečenicu, Lukas se okrenu i udalji se krupnim koracima.

     5.
     Trećega dana leta, kada je Kainu bilo četrnaest godina, vladarka Selena došla je u Istmarč da testira decu za Akademiju u Skupštini.
     Kain nije primetio nikakvo upozorenje; došao je u školu tog popodneva da sestrice isprati do kuće, stigavši nekoliko minuta pošto je trebalo da deca budu puštena kućama, zato da bi Anton, brat Rize Luzende, imao vremena da uzme Rizu i odvede je kući. Nije mu odgovaralo da stigne dok je Riza još bila tamo. Iako je Kain mislio da se Anton neće drznuti da upotrebi nož koji je nosio - Anton je tri nedelje hramao posle njihove poslednje bitke - bolje je bilo ne dovoditi ga u iskušenje.
     Kain otkri, prilično iznenađen, da deca još nisu bila puštena iz razreda. Anton je nestrpljivo stajao ispred kapije: Kain zauze položaj nekoliko metara dalje od njega, čekajući što je strpljivije mogao. Ukoliko se besni pogledi koje je Anton bacao na Kaina dok je prilazio ne protumače kao neka vrste saobraćaja, njih dvojica nisu razgovarali. l vrata učionice su uporno ostajala zatvorena. Kainu ni na pamet ne pade da zakuca na vrata, ili čak da, Svetlosti zakloni, uđe unutra da vidi zašto su se zadržali; učiteljica Sendel bi mu otkinula glavu.
     Stojeći na kapiji, čekajući, Kain pokuša da se seti kada je poslednji put učiteljica Sendel raspustila svoje đake kasnije nego obično. Zahvaljujući metodu vraćanja uspomena kojem ga je Lukas naučio, Kainovo pamćenje je bilo bolje nego u ma koga u Istmarču, poslednji put učiteljica Sendel raspustila je svoje đake kasnije... nije uspeo da prizove ni jednu jedinu priliku u kojoj se ta vrata nisu otvorila tačno na sedmo zvonjenje.
     Konačno, više od četvrt sata kasnije, vrata su se otvorila i đaci izašli. Kainu je odmah palo u oči da se čudno ponašaju. Umesto iznenadnog glasnog brbljanja dečjih glasova koje je obično bilo znak da su deca puštena iz zatvora koji se zove škola, đaci su izlazili tiho, gotovo ozbiljno. Išli su u redu, jedan po jedan i veoma svečano, i nisu trčali, već mirnim hodom izašli na ulicu, gde su čekali Kain i Anton.
     Kainu vlastiti glas zazvuča neobično. "Nešto nije u redu."
     Anton Luzende samo prezrivo šmrknu na zvuk Kainovog glasa, ali se ne usudi da mu odvrati nekom primedbom.
     U jednom čudnom, vremenom rasturenom trenutku, Kain ugleda vladarku kako stoji na pragu, a onda ljutito zavrti glavom i nestade, i deca se opet pojaviše tu, pred njim, hodajući onako neprirodno mirno.
     Kain gotovo nije ni primetio kada je Riza Luzende prošla pored njega, sa osmehom njemu upućenim, koji zahladne kad ga je on prevideo. Četrdesetak đaka, koliko ih je tada ukupno bilo u razredu učiteljice Sendel, gotovo su već izašli, jedan po jedan, iz učionice, kada Kain odjednom shvati otkuda mu ono osećanje praznine u stomaku. Njegove sestre su ostale unutra, a nečija nejasna prilika stajala je nepomično tik iza onog jedinog prozora na učionici, gledajući pravo u njega.
     Razne pretpostavke mu proleteše kroz um brzinom olujnog vetra. Vladarka je zadržala njegove sestre, ali zašto?
     Odgovor je dobio takoreći odmah: zbog Bare, naravno, jer dok je Siva imala samo nagoveštaje Kainove obdarenosti, Bara ju je imala znatno više, i vladarka je mogla lako da zaključi da se obdarenost koja se samo donekle ispoljava kod sestara može pokazati i kod brata; a učiteljica Sendel, dobra žena koja je redovno išla u crkvu, verovatno je pričala bez ustezanja.
     Bez obzira na to kakve pravio pretpostavke, ono što je smislio kao najmanje sumnjivo bilo je da uđe, praveći se nevešt što bolje ume, i vidi zašto su mu se sestre zadržale.
     Kao čovek koji kreće u bitku, Kain prođe kroz kapiju.

     Svih ovih godina, Kain je samo dva puta bio u učionici - kada je odneo da preda učiteljici Sendel zadatke svojih sestara koje su se razbolele. Klupe su bile poređane u četiri dvorstruka reda; bile su dugačke i od grubo otesanog drveta, i u njih je moglo da sedne po pet učenika. Preko stotinu knjiga nalazilo se na polici iza Sendeline katedre - verovatno dve trećine od ukupnog broja knjiga u Istmarču. Kainu kroz glavu prođe misao da je on, kome nikada bilo dozvoljeno ni da dodirne knjige u toj prostoriji, verovatno većinu njih pročitao na Lukasovoj video ploči.
     Lukas mu je svojevremeno rekao da vladari većinom nisu dovoljno osetljivi da čitaju tuđe misli; ipak, Kain snažno potisnu opasnu misao.
     Bara i Siva su sedele u svojoj klupi - jedna do druge, u poslednjim redovima, zajedno sa drugom decom niže klase - a učiteljica Sendel je nervozno stajala na mestu sa kojeg je obično držala predavanja svojim đacima. Vladarka je stajala pored prozora, okrenuvši se da vidi Kaina kako ulazi. Bila je to žena, iako - Kain je to video na prvi pogled - ne vladarka Elisa, koju je video samo na nekoliko trenutaka, pre osam godina. Žena nije vidno svetlela, što on odmah upamti da bi kasnije pitao Lukasa, a njena haljina, iako je bila lepa i svetlosiva, nije bila tako neposredno i upadljivo neobična kao što je bila odeća vladarke Elise.
     Kao i ta jedina druga vladarka koju je Kain video, žena je izgledala veoma mlada, možda tek u dvadesetim godinama, i ljupka, iako nije zračila onom nezemaljskom lepotom kao vladarka Elisa. Imala je svetloplave oči i kosu boje peska, pravu i toliko dugačku da joj je padala do sredine leđa i u slapovima joj se spuštala niz ramena, lepo odudarajući od golubijeg sivila njene haljine.
     Onda njen pogled uhvati njegov i zadrža ga, i Kain se u magnovanju začudi što mu se Lukasov topli, smeđi pogled ikad učinio zbunjujući. "Ti si verovatno Kain?"
     Iako to nije znao, Kain učini možda najgoru moguću stvar u tom trenutku. Najverovatnije bi bilo koji drugi radnik u Istmarču, od najnižeg kmeta do samog Erika Malahora, istog časa već bio na kolenima - ne računajući, naravno, Lukasa, koji bi je već ubio.
     Kain se suoči sa pogledom ledeno plavih očiju.
     "Jesam, gospo." Nije se ni okrenuo učiteljici Sendel. "Zašto ste zadržali moje sestre? Jesu li bile nevaljale?" Učiteljica Sendel mu nije odgovarala i Kain joj dobaci brz pogled; odatle nije bilo pomoći, učiteljica Sendel je bila gotovo oduzeta od straha.
     "Ne", tiho odgovori vladarka, "nisu bile nevaljale. Znaš li ko sam ja?"
     "Ne znam gospo."
     "Ja sam vladarka Selena." Žena sačeka trenutak i dodade s opasnim prizvukom u glasu: "Da li radnike u Istmarču ne uče kako da kleknu?"
     "Oh. Oprostite, gospo", reče Kain i kleknu, brzo i bez oklevanja, i ne mrdnu se više, čak ni koliko da digne glavu, sve dok mu ona nije rekla da ustane.
     "Koliko ti je godina, dečko?"
     "Četrnaest, gospo Selena."
     "Tvoja sestra ba... zašto si me tako nazvao?"
     Kain s naporom uspori brze otkucaje srca. "Gospo, kako sam vas nazvao?"
     "Gospa Selena." Selena koraknu prema njemu ispitivački ga proučavajući hladnim, plavim očima. "Tako govore u Zlatnoj reci, dečko. Nikada još nisam čula da tako kaže neki stanovnik Istmarča."
     "Ja... vladarka Elisa, gospo, kad sam bio mali, odvela je mog brata Mišu u Skupštinu zato što je poludeo. Da mu pomogne. Moja majka ju je pitala kako želi da joj se obraća, i ona je rekla da je zove gospa Elisa. Valjda sam tako zapamtio.
     "Koliko si imao godina kad se to dogodilo?"
     "Šest." U sledećem trenutku Kain se seti da doda: "Gospo."
     "Pre osam godina. I sve vreme si pamtio tu titulu, da je opet upotrebiš u sledećoj prilici?"
     "Gospo, imam dobro pamćenje."
     "Tako izgleda. Kaine, tvoja sestra Bara je sasvim uradila testove za Akademiju. Nedovoljno da bude primljena, ali dovoljno dobro da zapitam učiteljicu Sendel da li to dete ima braće ili sestre koji su odsutni iz škole; ona je pomenula tebe." Ućutala je samo za trenutak. "Kako se desilo da do sada nisi polagao testove - već dva puta, zar ne?"
     "Živeli smo u brdima, gopođo. Moj otac je lovio ribu kroz ustave, sve dok nije poginuo u oluji. Kada ste imali testove, 1192. godine, ne bejasmo ništa čuli o tome, sve dok vladar koji je održao te testove nije već bio otišao. Svet koji živi u brdima ne sazna uvek za to. Prošli put sam bio otputovao u Telindel, u jednu posetu."
     "Kako zanimljiva podudarnost!"
     Ta tvrdnja izgleda nije zahtevala nikakav odgovor; Kain ga nije ni pružio. Vladarka Selena se tek malčice okrenu, da se obrati učiteljici Sendel. "Učiteljice, devojčice mogu kući. Ja ću testirati dečaka." Pronicljivi, odmeravajući pogled vrati se na Kaina. "On će imati veoma dobar uspeh."

     "Sutra treba da pođem s njom."
     Elenina reakcija nije bila ni nalik onome čega se Kain bojao ili čemu se nadao. Ni ljutnja ni zadovoljstvo nisu se videli na njenom licu. Najviše od svega je delovala umorno. U sledećem trenutku, ona upita: "Šta će biti s tvojim sestrama?"
     "Kazao sam vladarki Seleni da ne mogu ići na Akademiju, ako ne uredi kod učiteljice Sendel da se one dalje školuju. Ona nije..."
     Majka je ukočeno gledala u njega. "Šta si rekao?"
     "Obećala je da će srediti da devojke idu u školu sve dok se ne udaju." Kain sleže ramenima. "Mislim da nije bila ljuta. Mislim da joj se dopalo što se brinem za njih."
     "Kaine?"
     "Molim, Elena?"
     Majka se ugrize za usnu. "Kad stigneš u Skupštinu, hoćeš li otići da obiđeš Mišu?"
     "Da", odvrati Kain kratko. Majka više ne progovori ni reč, i Kain na brzinu poljubi sestre i uze jaknu sa čiviluka, odmah iza vrata.
     "Kuda ćeš?"
     "Kod Lukasa." Kain navuče jaknu. "Gde bih drugde?"

     Lukas je mirno primio vest. On i Kain su razgovarali vraćajući se iz Kepardove krčme u Lukasov šator. "Izgleda da si sasvim dobro uradio testove. Voleo bih da si malo brže kleknuo prede njom, ali..." Lukas pusti da poslednja rečenica još malo ostane da lebdi u vazduhu. "Sada je gotovo."
     "Lukase, ne razumem. Testovi - bili su onakvi kakve si mi i ti davao, da pogodim kartu, da bacim kocku - uradio sam rđavo, da ne može gore biti. Kada je sve bilo gotovo, vladarka Selena je bila još zadovoljnija nego kad smo počinjali."
     Lukas se zacereka. "Razmisli malo, Kaine. Kad promašiš sve karte, na primer, to joj kaže isto toliko kao i da si ih sve pogodio. Kakva je verovatnoća da ne pogodiš baš nijednu kartu?"
     "Oh." Kain malo razmisli. "Prilično mala. Onda joj je jesno da sam pokušavao da to sakrijem od nje."
     Lukas klimnu. "Da, ali već si sve shvatio. Tvoje odbijanje zbog sestara - ako se pitala zašto nisi hteo da uspeš i odeš na Akademiju, tvoja očigledna briga šta će biti sa Sivom i Barom verovatno ju je umirila. No, imajući u vidu da me je zatekla nespremnog, jer je došla ovako rano, sve se lepo završilo. Ionako sam se spremao da se postaram da te ove godine pošalju na Akademiju. Vreme je." Hodali su polako, Suncokretova kopita su klaparala po kaldrmi. Veče je bilo sveže, miris cveća iz vrtova gospodara Malahora dopirao je do njih. "Istmarč nije mesto za tebe, Kaine. Vreme je da vidiš Akademiju i naučiš stvari kojima te ja ne mogu podučiti."
     "Vreme je da upoznam neprijatelja", tiho primeti Kain, "iz prve ruke."
     Lukas samo klimnu.

     Te noći Kain nije mogao da zaspi. Ležao je na svojoj slamarici, nepomično, radeći vežbe disanja. Posle nekog vremena napustio je svoje telo i ostao da lebdi u tihoj, nežnoj tami. Kad bi posegnuo, osetio bi, nekako blizu i istovremeno daleko, umove svojih sestara. Majku nije mogao uopšte da oseti, bar ne bez većeg napora nego što je bio voljan da uloži. Lukas je bio još dalji, ali jasniji i oštriji; njegov zaspali um bio je poput ustrojstva koje je očišćeno od svega osim delanja.
     Vladarka, koja je noćila na imanju gospodara Malahora, bila je sjajni i tvrdi toranj svetlosti u kojem je kontrola vladala toliko jako da Kain nije mogao da otkrije ljudsko biće iza tog sjaja - nikakve topline, nikakve nesigurnosti.
     Samo moć, i disciplina.
     Iako je izgledalo da će noć večito trajati, jutro je ipak svanulo.
     Kain je ustao zajedno sa sestrama i sunđerom se oprao u toploj vodi, koju je majka stavila da provri u kuhinji. Majka mu je oprala najlepšu tuniku i pantalone, onaj par koji je nosio u crkvu Ne-Delama. Njegove jedine cipele bile su od običnog kudeljinog platna, koje je bilo uzicama pričvršćeno tako da mu zaštite noge od najgore hladnoće.
     Ispratio je sestre do škole.
     Ulice su bile neuobičajno žive za ovako rano ujutro. Kainu nije palo na pamet da su ljudi ustali da vide njega, pre nego što ga vladarka odvede na Akademiju. Primetio je neuobičajeno mnogo ljudi na ulicama, ali nije povezao to sa sobom.
     Prošle su trideset dve godine od kada je poslednji put jedan stanovnik Istmarča bio odveden na Akademiju, pa i tu studentkinju poslali su kući pre nego što se završila prva godina njenog školovanja.
     Kain se ponadao da će ugledati vladarku na školskoj kapiji; nije je bilo. Đaci koji su se okupljali pred početak nastave buljili su u njega sa izrazima lica koji su se kretali od zavisti, preko divljenja, do čiste neverice. Niko od njih ga nije oslovio.
     Njegova sestra Siva prešla je ceo put do škole kamena lica. Ni ona ni Kain nisu se odazivali na Barine povremene pokušaje da počne razgovor. Sada je spustila svoje tablice za pisanje na zemlju i bez ikakvog uvoda snažno zagrlila Kaina. Nije glasno izgovorila reč Zbogom. Kad ga je oslobodila svog zagrljaja oči su joj se sijale, ali ni suzu nije pustila. Poklonila se, sa jednom nogom napred i šireći suknjicu, tačno onako kako je učiteljica Sendel učila devojčice da podignu nešto sa zemlje, sa gotovo savršenom otmenošću.
     Bara je plakala i nije ni pokušala da to sakrije. Bacila se Kainu u naručje i govorila mu kroz suze. Samo je Kain mogao da je čuje. "Nećeš me zaboraviti? Obećaj da me nećeš zaboraviti."
     "Neću te zaboraviti." Kain nije pokušao da joj skine ruke, već ju je samo držao, sve dok učiteljica Sendel nije zazvonila za početak nastave. "Sunce moje, kvasiš mi najbolju košulju. Moraću ići. Sivo, odvedi je unutra."
     "Dobro." Siva je uzela mlađu sestricu za ruku i nije se nijednom osvrnula dok je uvodila Baru unutra.
     "Neću te zaboraviti", ponovi Kain. Nije bio siguran da ga je makar i jedna od njih dve čula. Bara je zastala u pola koraka, i čak je izgledalo da i Siva okleva.
     Ali samo za trenutak. Vrata su se zatvorila za njima, a da se nijedna od Kainovih sestara nije osvrnula.
     Kain nije nameravao da se vidi sa Lukasom; i jedno opraštanje, ono od sinoć, bilo mu je dovoljno teško.
     Već se bio uputio prema kući gospodara Malahora, kada se setio da se nije oprostio od Dženi. Želja da izbegne ponovno viđenje sa Lukasom borila se samo kratko vreme sa željom da Dženi kaže zbogom, i izgubila.
     Ako je Lukas zaista nečemu naučio Kaina tokom ovih šest godina, bilo je to da brzo donosi odluke i da ih se pridržava bez žaljenja. Kain se okrenu na pola puta i pohita ka Kepardovoj krčmi.
     Još je bilo rano jutro. Gomila koja je doručkovala u krčmi već se razišla, i ostalo je samo nekoliko teških pijanaca, sklonjenih u separeima. Lukas je bio na svom uobičajenom mestu, i samo je podigao jednu obrvu kad se pojavio Kain. Kain srdačno klimnu Lukasu.
     Dženi je bila iza tezge, brišući čaše. Lice joj se ozari kada je ugledala Kaina. "Kaine," tiho reče, a uglovi usana joj se podigoše u osmeh koji nije mogla da zadrži. "Mislila sam da te neću više videti."
     Kain joj uzvrati osmeh, pomalo zbunjeno i protiv svoje volje. "Kako to? Nisi valjda mislila da ću otići a da se ne oprostim s tobom?"
     "Oh, mislila sam da možda hoćeš." Dženi spusti čašu koju je nesvesno brisala sve vreme od kada je Kain ušao, skide kecelju i obiđe tezgu. "Ti i osećanje se ne slažete uvek baš najbolje. Hodi."

     Ne gledajući ni u šta drugo na svetu, Kain priđe i brzo poljubi Dženi za rastanak.
     Jedan čovek iz separea zviznu. "Hajd' još jednom, dečko!"
     Dženina ruka mu je ostala na ramenu i posle poljupca; opet se nasmešila i rekla, tihim glasom: "Umeš ti i bolje, i ja to znam."
     Kain se osvrnu. Svi su ih posmatrali, otvoreno i bestidno, čak i Lukas. On pomisli: Nek idu svi do đavola, zakorači i poljubi je kako treba.
     U trenutku je ceo svet iščezao. Kad se vratio, čuo je aplauz i zvižduke negde izdaleka. Dženi je šaputala, s usnama na njegovom uhu. "U redu, sad možeš da odeš na Akademiju. Čuvaj mi se." Kain se oslobodi njenog zagrljaja i ugleda, istinski zaprepašćen, kako mu se Sem Kepard smeši.
     "Srećno, momče."
     Na putu ka vratima Kain je morao da prođe pored Lukasa. Stao je i ostao tako, gledajući u njega. Nije mogao da smisli ništa što već nije rekao prethodne noći. Najzad reče: "Pa, zbogom Lukase."
     Lukas klimnu, ali se ne pokrenu. Kain shvati da još stoji, ukopan u mestu. Hteo je da krene, da ode, ali nije mogao. Blage, smeđe oči su ga držale.
     Lukas polako ustade i prošaputa: "Kaine."
     Kain nije mogao ni da se pokrene.
     Nadao sam se da će mi Sudbina poslati oruđe. Nekoga s kim ću deliti snove, a onda si ti došao, i ja sam pomislio da mi je oruđe poslato. Kilometrima daleko, Kain je bio tek nejasno svestan da ljudi bulje u njih. Sve ove godine sam tražio, nijednom mi nije palo na pamet da će to oruđe biti čovek, da će jednog dana stati pred mene, od krvi i mesa, dečak koga sam otkrio da volim.
     Kain je stajao u mestu kao zaleđen, podrhtavajući, pokušavajući da zadrži makar krpicu dostojanstva. Ostalima u krčmi možda se činilo da dva čoveka samo ćutke stoje, gledajući se. Kada je Lukas video da Kain ne može da se pokrene, ili da neće, nasmešio se, obešenjački, iskrivio, i zagrlio Kaina. Nije ga iznenadilo što se Kain tada uhvatio za njega, držao ga snažno i čvrsto. Kaine, rekao je mirno, pazi se. A glasno je prošaptao: "Idi. Ona će te čekati. Ne smeš dozvoliti da čeka na tebe."
     Kain je trčao sve dok, osvrnuvši se, nije više mogao da vidi krčmu Sema Keparda.

     Sunce je već peklo kada je Kain prošao kroz selo do imanja gospodara Malahora.
     Vladarka Selena ga je čekala na ulazu u kuću gospodara Malahora. Nije radila ništa, samo je sedela zatvorenih očiju na uglačanoj kamenoj klupi pred kućom, čekajući ga pokraj belih ruža sa tako dubokom mirnoćom da se Kain gotovo uplašio. Odjednom mu se učinilo da bi, čak i da provede nedelju dana opraštajući se od porodice, zatekao vladarku kako ga tu čeka, ne primećujući da vreme prolazi.
     Otvorila je oči kad se približio, i ustala na noge tako ljupko da se u Kainu uskomešala bolna želja. "Jesi li gotov?"
     Stojeći neodlučno na izgrabuljanom travnjaku ispred kuće, Kain grčevito klimnu. "Jesam." On se ugrize za usnu, ali ipak dodade: "Pogrešili ste, znate."
     Ta primedba kao da je razveselila vladarku. "Jesam li?" Prastare oči uhvatiše njegove i zadržaše ih pogledom poznavanja, toliko ličnog, da se Kain sav zajapuri. Bio je dovoljan takav njen pogled pa da Kain oseti ogromnu nelagodnost. "Mislim da nisam."
     Suočen s tim blagim podsmehom, Kain prosto nije bio u stanju da sredi misli. Ali je uspeo, podigao glavu i prkosno odvratio: "Poznajem sebe bolje nego vi. Ako se ispostavi da ne mogu da naučim ono čemu me podučavate, hoću da se vratim kući."
     U njenom smehu nije bilo zlobe. "Mi se ne cenkamo ovde, dete. Ipak - ako sam napravila grešku i ti ne budeš pogodan za naše potrebe, budi siguran da te nećemo zadržati na Akademiji."
     On tvrdoglavo zavrte glavom. "Ne, ostati na Akademiji nije isto što i otići kući."
     Senka gneva prelete preko vladarkinog lica i odmah nestade. "Kaine, mi nismo čudovišta. Zaista nismo. I ja nisam pogrešila kad sam te izabrala. U tebi postoji moć." Ipak, Kain ostavi da mu se sumnja jasno ogleda na licu, i vladarka Selena se nasmeši, a glas joj je bio veoma tih. "Kako god želiš."
     Mlaz Svetlosti odjednom se stvori niotkuda, otrže se od vazduha oko njih, i Kain začu samoga sebe kako vrišti u trenutku pre nego što ga je odnela.

     Ponovo su se materijalizovali na jednom visokom grebenu od kamenočelika, daleko iznad ostalog sveta.
     Kainov vrisak se istog časa prekinuo. Unezvereno se osvrtao oko sebe, i onda uhvatio Selenin pogled. Prisilio je sebe da se umiri i rekao, tek malčice hrapavim glasom: "Dobro sam."
     Vladarka klimnmu. "Znam." Pružila mu je ruku i on je, ustežući se, prihvati. Zajedno su prišli ivici grebena i pogledali dole. Istmarč se prostirao ispod njih, a iza njega cela dolina, dokle je oko dopiralo, pre nego što bi daljina zamaglila pojedinosti.
     Selena je stajala tik iza Kaina. Pustila mu je ruku i prešla mu prstima preko mišica, da bi na kraju ostavila šake da joj počivaju na njegovim ramenima. Kain je drhtao, gotovo nezadrživo. Vladarka je počela da govori, tu odmah iza Kaina; govor joj je bio tihi, umirujući tok reči koje nije mogao da razume, dok se rečenični naglasak hipnotički dizao i spuštao.
     Duboko u njemu, Lukasov glas, gotovo ugušen ogromnom moći koja je rasla oko njih, prošaputao je: Ćuti, dečko, i smiri se.
     Zlatna svetlost oko Kaina se širila, i toplota je prodirala kroz njega i u njega. U lobanji je počelo da mu tutnji, i dah mu se skratio. Nešto je trebalo da se dogodi. U Kainovim ušima je snažno zazvonilo, i čuo se glas koji nije bio Selenin, uporan i ispitivački.
     Šta vidiš, Kaine? Kaži mi, šta vidiš?
     Kain pokuša da uspori disanje, da ga učini laganim i dubokim, onako kako ga je Lukas učio. Ali tutnjava u glavi mu nije prestajala, a čuo je svoj glas, kako govori sam od sebe, bez uticaja njegove volje. "Voda... nadolazi voda, i ljudi, viču... vrata su se zatvorila, a oni ne umeju da plivaju..." Reči su mu krkljajući izletale iz grla, i Kain je čuo neki glas u daljini, oštar i kreštav, pre nego ga je belina potpuno obuzela.
     Neko je već duže vremena govorio. Bio je to miran glas, glas nekog odraslog, glas moći i starosti.
     "...i protiv te tame uzdigao sam ga, i protiv te tame sam ga postavio. Jer ugledah hladnoću, i u hladnoći čoveka, i u čoveku odluku; i kada umrem umreti neću, i kada padnem, pasti neću, jer u njemu sam postao potpun."
     Bio je to njegov vlastiti glas, i završio je. Stajao je na grebenu od kamenočelika, samo korak daleko od ivice i ambisa pod njom. Noge su mu se tresle i drhtao je celim telom.
     Žena je stajala iza njega, držeći ga, obrgrlivši ga rukama i čvrsto se držeći za svoje šake na njegovim grudima.
     Glas mu je bio nešto jači od šapata; grlo ga je bolelo. "Pustite me. Molim vas." Ona ga posluša i on koraknu unazad od ivice, polako se okrećući da je pogleda u lice.
     Lice vladarke Selene bilo je nepomično i spokojno. "Kako se osećaš? Izgledaš grozno."
     "Odlično." Progutao je pljuvačku da ovlaži grlo. "Šta sam govorio?"
     "Rekao si mi da imaš moć." Kain oseti kako ona prikuplja svetlost oko njih, i ovog puta nije zavrištao.
     Nije ponovo ugledao Istmarč skoro pedeset godina.