Poglavlje 1: Deca

@03 = Godina 3018. posle Ognja.

     U ovim, poznim danima Zemlje, proleće sporije pristiže nego u ono vreme kad je svet još bio mlad, i brže odlazi. Nenegovano drveće - hrast, jasen i orah - rastu visoko duž obala velike reke Amandar, i lišće im pupi u sve toplijem vazduhu nastupajućeg, kratkotrajnog leta. Jedna ogromana površina obrasla džinovskim sekvojama polako se širi ka severu doline. Tišina vlada nad onim što se nekada zvalo Dolina vladara; od severnog kraja doline, gde Velika brana zadržava nadiruće vode Jedinog okeana; tišina, niz brda i stepe kroz koje protiče Almandar. Tišina vlada u građevinama koje se još nisu srušile, eonima pošto je čovek prepustio Zemlju delfinima. Povetarac se poigrava cvetovima višnje i zumbula, divljih belih orhideja i purpurnih ruža, zvanim Solanova krv.
     Dok proleće odmiče, ptice se s vremena na vreme oglase i razbiju tišinu; crvendaći, vrane i plave ptice, debeli golubovi i galebovi, kojih ima na hiljade. U jednom trenutku cvrčak zaluta u vazdušni prostor iznad doline, i oružja, ostavljena da mirno počivaju tokom hiljada obilazaka oko sunca, odjednom proplamsaju i ožive. Laseri, čija je namera da proseku metal, kao od šale prodiru kroz perje i šuplju kost, i ptica se strmoglavljuje ispustivši jedan jedini, gotovo ljudski krik. Delfini posmatraju taj prizor iz najviših komora ustava koje gledaju na dolinu, i kikoću se jedan drugom od uživanja, jer svračci su snažna, opaka stvorenja koja su već mnogo kog delfina odvukla preko talasa do obližnje obale i pojela ga.
     Životinje veće od ptica tiho tapkaju kroz šume koje su izrasle i ispunile dolinu. Beli medvedi, čije je krzno ređe nego u one stare rase od koje su potekli, najveći su od svih mesoždera širom doline. Krda mrkih divljih konja i jelena slobodno trče; dabrovi rade celom dužinom reke Almandar, a pastrmke i somovi i mlađ kalifornijske pastrmke munjevito promiču ispod njene površine. Klonirani dvozečevi, sa prednjim šapama koje hvataju sve živo, vitlaju i promiču kroz krošnje drveća, a put im ponekad presecaju samo tromi, gotovo nezainteresovani potomci onih mačaka koje su pravili društvo vladarima i radnicima u minulim eonima.
     Sa severne i istočne strane, Dolina vladara opasana je Jedinim okeanom, koga drži na odstojanju polje sila i Velika brana; na južnoj i istočnoj strani uzdižu se planine. Sama dolina nije mala; nekada se njenom širinom prostiralo osamdeset gradova i sela, od podnožja planine sve do Velike brane, koja zadržava more. Na severnom kraju doline leži jezero T' Pau, koje se obnavlja vodom iz okeana što se cedi do njega kroz zemlju, i iz kojeg izvire reka Almandar.
     Neko ko je sklon cinizmu - neko kao što je, recimo, plamenokosi Loga, Gospodar Svetlosti, koji je doživeo više ratova nego prijateljstava, prepun poroka i čovek koji je ponovo otkrio poker, bacanje kockica i rokenrol - taj neko nalik na njega možda bi zapao u iskušenje da ukaže na sličnost između Doline vladara i Rajskih vrtova Edena koji pripadaju jednoj od nekadašnjih religija čovečanstva.
     To poređenje, naravno, najverovatnije neće biti napravljeno.
     Dolina je nenaseljena, i takva je već veoma dugo.
     Proleće polako čili.

     "Zaboravite da sam ikad pomenuo Eden, zaboravite da sam uopšte zagovarao pojam raja - hoćete li tako biti zadovoljni? Da li je uopšte važno što je Stvoriteljka T' Pao bila hrišćanka? U svojoj mudrosti petogodišnjaka verovatno ste već naslutili odgovor: po svoj prilici - nije."
     Senke su im se mešale sa senkama šume. Dvanaestoro dece, prateći u stopu visokog odraslog čoveka niz stazu natkriljenu krošnjama drveća, ubrzalo je korak. Bila su to normalna deca; u svom detinjem uzrastu, bila su istovremeno i sve što je preostalo od detinjstva ljudskog roda. Kada postanu zrela, uzeće na sebe moći i zadatke o kojima nisu ni mogli sanjati ljudi prethodnog doba; preobraziće se, i ta promena neće biti ni sprektakularnija ni suštinskija od one kojom se gusenica pretvara u leptira.
     Ali to će se dogoditi kasnije; za sada su to bila samo deca.
     Obučen sav u zeleno i crno, sa kovrdžavom riđom kosom koja mu je padala po ramenima, odrasli čovek nije zastao da ih sačeka. Koračao je odmerenim i ravnomernim koracima, kao da će tako obići ceo svet ne usporivši nijednom, samo ako mu se prohte.
     Lako zadihana, deca su ga obasipala pitanjima, sa oduševljenjem radoznalaca. U početku ih je njegovo ponašanje malo strašilo, ali to nije dugo trajalo. Većina ih je prvi put došla da poseti Zemlju, većini će to ujedno biti i poslednji put. Odrasli čovek je odgovarao na neka od tih pitanja, i pričao im o medvedima i zašto su medvedi mesožderi, o ledenom dobu i potopu koji je nastupio posle prvog i najvećeg od svih Ognjenih ratova, o delfinima i o sporazumu po kojem su dobili vodom potopljenu planetu koja se tako čudno i pogrešno nazivala Zemljom. Neke odgovore je prećutao, i tako deca nisu saznala o laserskom oružju koje je štitilo najveći deo doline, niti o kloniranim crvenim svilašima i svračcima koji su proizvedeni u potonjim fazama Ognjenih ratova.
     U odgovor na jedno pitanje rekao je: "Trebalo je da odete pre nas".
     Najzad su stigli do jednog ogromnog polja, kilometrima u prečniku, čistine na kojoj nije raslo ni drveće ni cveće. Ispunjavala ju je divlja trava, zelena i smeđa, pod blistavim suncem. Reka po imenu Lovačka reka, koja je tekla naniže da se ulije u veliku reku Almandar, oivičavala je polje s jedne strane; šuma je bila sa druge. Stojeći na samoj ivici šume mogli su da vide, ako pogledaju u južnom i istočnom pravcu na pobrđe Crnih planina, daleke, blistave tornjeve grada Skupštine. Odrasli čovek nije gledao u pravcu Skupštine. Pogled mu je lutao po pustom polju. "Evo, tu se to dogodilo," kazao je tako tiho da su deca morala da se napregnu da ga čuju. "Tu je pao Solan, a s njim i naše nade za mir..."
     Stajao je tako, ćutke, utonuo u sećanja, sve dok deca iza njegovih leđa nisu počela da se komešaju, i jedna devojčica, koja je imala otprilike osam godina i bila hrabrija, ili gluplja od ostalih nije upitala: "Loga? Možemo li da vidimo Skupštinu?"
     Čovek nije odgovorio. Bleštava traka svetlosti zgusnula se oko njih, za trenutak zasenivši i samo sunce.
     A onda su nestali.
     Ponovo su se pojavili u Dvorani ogledala.
     Njihove slike u ogledalu odskočile su od njih - stotine visokih, plavookih Loga, hiljade i hiljade deca. Loga je ovo mesto izabrao da ih iznenadi, i sada je strpljivo čekao dok su deca uzvikivala, zadivljena svojim oružjem, i pokušavala da prođu kroz ogledala da vide šta je s druge strane. Najzad, ne rekavši ni reč, on se okrenu od njih i pođe niz dvoranu.
     Deca pohitaše za njim, da ne izgube pravog Logu među njegovim slikama u ogledalu.
     Uleteli su u veliku Salu Skupštine zaprepašćujućom brzinom. U jednom času još su bili u Dvorani ogledala; u sledećem već više nisu, a nikakva vrata se nisu mogla videti. To samo po sebi nije uplašilo decu, jer takvih Kapija bilo je i kod kuće, iako su uvek bile upadljivo obeležene i nisu nestajale kad se prođe kroz njih.
     Sala Skupštine nije bila onakva kakvu su očekivali.
     Naravno, ona su već proučila njene opise i videla holograme, ali sve to nije bilo dovoljno da ih pripremi za taj veličanstveni prizor.
     Sama građevina ležala je na jednoj čistini, stotinama metara u prečniku, smeštenoj visoko u Crnim planinama. Jedna prastara pista, sa nekada blistavim oznakama za sletanje koje su sada bile prekrivene prašinom vekova, bila je, pored same skupštinske Sale, sve što se na toj čistini nalazilo.
     Ništa od toga, svakako, nije ih iznenadilo.
     Ali... tavanica je lebdela čitavih petnaest metara iznad njih, ukrašena izvajanim figurama od zlata i srebra, bez ikakave fizičke potpore. Zidovi su se uzdizali na osam metara oko Sale, s južne, istočne i zapadne strane, a onda se naglo spuštali do samog poda na severnoj strani, tako da je ceo severni kvadrat bio otvoren ka nebu. Sa bilo kog sedišta u Sali moglo se pogledati dole, ka severu, i videti prastara pista, a iza nje čitava dolina sa svim što je bilo u njoj. Redovi sedišta uzdizali su se jedan za drugim oko središta Sale, dovoljni da se u njih istovremeno smesti stotine ljudi... Jedan jedini toranj od crnog mermera išaranog sjajnim zlatnim žilama uzdizao je dva metra južno od najsevernije tačke u Sali - govornica sa koje su se vladari Zemlje obraćali jedni drugima u svečanim prilikama.
     "Eto, tu su vladari držali sastanke, reče Loga. Lice mu je imalo nedokučiv izraz, a kažiprst rukavice na desnoj ruci bio je siv od debelog sloja prašine što ju je zagrebao sa površine govornice. "Na ovom mestu pokušali su da ih sve okupe - Kaina i Mastona, ratnike i radnike i Divove..."
     Dečak koji je ranije postavio Logi pitanje o raju koji je ovaj pomenuo, petogodišnjak ozbiljnog lica po imenu Inlije, ponovo se oglasi: "Otkud znaš, Loga?"
     "Hmm?" Loga odsutno pogleda dečake. "Otkud znam? Nije važno."
     Ali dete nije odustajalo. "Jesi li bio tamo?"
     Loga razmisli, a onda lagano odgovori: "Postojao je čovek po imenu Loga, i da, on je bio tamo. Ali to se dešavalo veoma davno, i sve je bilo mnogo drukčije nego sada." On im okrenu leđa i opet se zagleda u dolinu. Jednog dana će morati da prestane s ovim ekskurzijama, i taj teret predati nekom drugom. Deci su one bile potrebne; bilo im je potrebno da dodirnu tlo sa kojeg je njihov narod vodio poreklo, i da udahnu vazduh te planete koju je Loga u mislima još zvao svojom kućom.
     Ali možda Loga nije bio pravi čovek da ih tu dovede. Možda će sačekati još dvadesetak godina i natovariti taj posao nekome poput Inlija, za koga lepota Zemlje neće biti izmešana sa bolnim uspomenama.
     "Pričaj nam o tome."
     Neverovatno, pomisli Loga ovo je prvi put da mi to traže, posle toliko godina. Nije imao nameru da im išta kaže o detinjstvu njihovog, ljudskog roda, o užasima koje su vladari, radnici i divovi činili jedni drugima. Bili su isuviše mladi...
     Čuo je svoj glas kao da dolazi s nekog drugog mesta; reči su izlazile iz njega smireno i odmereno.
     "Pre mnogo vremena, ljudi su vodili ratove jedni protiv drugih. Borili su se, deco, bedno i toliko nevešto da nisu mogli da unište one koje su smatrali svojim neprijateljima, već samo da im nanesu zlo i ostave ih na slobodi, da se svete, i tako opet, u krug, bez kraja. Počelo je zato što su radnici hteli da budu slobodni, a i divovi, koji su radili za vladare... Ne", ispravi se on, i glas mu je odjeknuo snažno, gotovo grubo, "počelo je zato što su hteli da upravljaju..." Glas mu se prekinu usred rečenice i on postade svestan da mu ruke drhte, pa ih skrsti na grudima da to sakrije. "Bili su budale, svi do jednoga; borili su se za Svetlost kao da je ona nešto izvan njih, kao da je oružje ili oruđe, tukli su se bez prekida, sve do kraja - a na taj način se ne može iz mraka dospeti do Svetlosti."
     I dok su mu svetloplave oči, nevideći, zurile u Dolinu vladara, Gospodar Svetlosti po imenu Loga ispriča tako prvi put u životu, kao da neki ogromni teret skida sa sebe, istinitu priču o Kainu i Lodenu, Senti i Solanu, i da, istinu koja se krila iza legende koja se zvala Orion od Istmarča.