Poglavlje 12: Sentina zvezda

@03 = Godina 1284. posle Ognja

     1.
     "Sad", reče Kain Kavadu, "spasavajmo se."
     Pleme Selvrena je izvodilo zaprepašćujuće stvari s noževima; nije bilo radnika koji se mogao meriti čak i sa polukrvnim srebrnookima. U trenutku ćutanja koje je nastupilo posle Solanove smrti, tri telesna gardista Mastona Veramorna umrla su ne pisnuvši, neprimetno. Bačeni noževi su se samo ukazali na njima, bez upozorenja. Maston je stajao, nepomično gledajući na poljanu na kojoj je ležao Solan. Nije ni video kako su mu poginuli gardisti. Kavad bez žurbe izađe iz lože, silazeći stepenicama među mnoštvo koje je okruživalo borilište. Tiho i bez žurbe, Kainova telesna garda stade da se probija kroz zaprepašćenu gomilu do Solanovog tela, razmičući radnike u manje grupe, koje su se mogle lako kontrolisati. Kain je još sedeo, posmatrajući; Rea je bila pored Solana, i na licu joj je bio utisnut izraz polulude panike; Maston je bio kao začaran posmatrajući Solanovu priliku koja se grčila.
     Jedan ratnik Iglza koga Kain nije poznavao držao je Orina, da dečak ne vidi kako mu otac umire, iako je i sam ratnik ukočeno buljio u krajnjem užasu. Dečak se uvijao i otimao iz ratnikovih ruku, sve dok ga ratnik, konačno, nije pustio da pogleda.
     Kain nije uspeo da vidi odakle je stigao prvi hitac; gotovo sigurno iz puške jednog od Mastonovih ljudi, koji se smrtno uplašio videći varvare iz Istmarča kako se organizovano kreću kroz gomilu. Istog časa nestala je svaka nada da će se gomilom moći upravljati. Neko, Kain nije uspeo da vidi ko, vrisnuo je, i gomila se pretvorila u rulju. Kain se polako uspravi, raskopčavajući bluzu i izvlačeći pištolj. Zastao je, samo, silazeći iz lože, da udari Mastona iza uveta drškom svog revolvera. Maston ničice tresnu iz lože, dva metra do tla. Kain nešto sporije krenu za njim.
     Kavad je vikao kroz pojačalo. "Izdaja, izdaja! Istmarč! K meni, Istmarč!" Uprkos nesređenom otporu ratnika Iglza, Kainovi srebrnooki su uglavnom sredili grupicu koja se okupila oko Solana, Tristana i Ree. Kain čak nije uspevao da bude besan. Dodirnuvši mikrofon na ogrlici svoje uniforme, jedva je čuo svoj sopstveni glas korz sve jače krike povređenih. "Meraseje", govori Kain. "Krenulo je. Možeš li..." Kain opali hitac na ratnika Iglza iza svojih leđa, gotovo ne nišaneći dok se taj ratnik borio s jednim od Kainovih varvara. Laserski zrak sunu Kainu iza uha, pretvorivši mu kosu u pepeo. Kain se ni ne okrenu već nastavi, ne žureći i ne zastajući, do grupice ljudi koja se okupila oko Solana.
     Mersajev glas kvrcnu u njegovoj slušalici. "Vidim, gospodaru. Odmah stižem."
     Gomila se razdvojila ispred Kaina. Pored Ree i Solana odjednom, uz pucanj niotkuda, izniče nečija prilika i Kain shvati, još pre nego što je sjaj Svetlosti uminuo da bi se razaznale crte lica, da je to Loga. Usred onoga što se razvijalo u ogorčenu bitku između Iglza i Istmarča, pojava vladara ipak je proizvela vidan utisak. Oko Loge odjednom nastupi tišina i ratnici se povukoše u stranu; niko osim Kaina nije na njega ispalio hitac.
     Kain je to učinio, dvaput, i oba ga puta pogodio. Sjaj Svetlosti ni za trenutak nije napustio Logu. Netremice je gledao pravo u Kaina, sa zbunjenim izrazom na licu, dok su ga hici pogađali u stomak. Nije ni pokušao da zaustavi oba hica; prošli su kroz njega i pali na drugu stranu. Loga ni ne poče da pada, kad odjednom zablista kao Sunce na zalasku i nestade.
     Kain dodirnu mikrofon na svom okovratniku, dok je krupnim koracima hitao u gomilu. "Kavade, prenesi dalje, ako ugledate vladara, ako se neko pojavi niotkuda, pucajte da ga ubijete."
     Krik koji je po Kainu mogao da označava i radost i tugu, dopre odnekud s desne strane. Ništa ga nije upozorilo; zato što je bila slab čitač misli, nije osetio kad je pobudila Svetlost, kao što je to osetio kod Loge. Sa zapanjujućom brzinom, koja ga je iznenadila, vladarka Senta se odjednom materijalizovala pored svoje sestre Ree. Kain još nikada nije video da neki vladar tako brzo izlazi iz Svetlosti.
     Sa polja na koja se spustila flota Istmarča, sa severa, prispeše klizni brodovi, zajedno sa ogromnim brodovima za jednu osobu i njenu svitu.
     Sentine oči se samo za trenutak zaustaviše na Kainovim, kroz gomilu. Kainov revolver je bio uperen u nju. Rea se nalazila u krugu vatre, i Kain je za trenutak oklevao. U magnovenju neverica pređe Senti preko lica, i dve žene nestadoše.
     Nastupio je trenutak zaslepljujuće svetlosti, a potom stiže sveža, crna tama. Rea Veramorn oseti kako se tog trenutka donekle menja, tog trenutka kad je dodir Svetlosti probudio u njoj sposobnost koja je oduvek tu skriveno obitavala.
     Nečiji tihi, nežni glas je govorio. Budi mirna. Ubrzo ćemo izaći iz ovog drugog sveta.

     Uznemirenje se proširilo sa borilišta i postajalo sve pogubnije kako se kratkotrajni mir spuštao oko poprišta na kojem je umro Solan. Vojnici Istmarča uspeli su da ničice obore blizu desetak ratnika Iglza, s rukama ukrštenim iza potiljka. Komandant kapetan Tristan, još u oklopu, bio je među njima. Mersajev glas ponovo dopre do Kaina. "Gospodine? Da li da se povlačimo ili da se ukopavamo i zauzmemo teritoriju?"
     Oko Kaina su u vazduhu zviždali meci. Laseri su ludački svetleli na sve strane; jedan za trenutak okrznu Kaina, ali na njegovoj vatrostalnoj odeći jedva da se i primetilo. "Povucite se", naredi Kain, bez razmišljanja. "Ako rešim da osvojim Iglz, to neće biti ovako."
     "Da, gospodaru." Brodovi za jednu osobu i njenu svitu meko su se spustili na približno sto metara od Kaina, na čistini odmah na severnoj strani takmičarskog terena. Samo je jedan od ratnika Iglza još bio na nogama, ratnik koji je zadržavao Oriona. Jednom rukom je još stezao dečakovo rame. Orion je netremice gledao u očevo telo, svega desetak metara daleko.
     Ratnik koji je stajao pored Oriona načini pokret kao da hoće da potegne oružje. Kain nije video da li ga ima, ali ne sačeka da vidi da li greši; opalio je na ratnika samo jednom. Kain nije bio svestan da je srebrnooki prisutan, sve do trenutka kada je Kavad upitao: "Gospodaru? Da uzmemo dete?"
     Kain je stajao i posmatrao Oriona. Usred meteža ogorčene bitke dečak kao da nije bio svestan ničega oko sebe, sem svoga mrtvog oca.
     "Da", reče on, "uzmite ga."
     Nečije ruke pomogoše Mastonu Veramornu da ustane, i očistiše mu prašinu sa odeće. Nečiji glasovi su žagorili. "... odveo vašeg unuka..."
     Maston ih napade, ne obraćajući pažnju. "Skinite svoje ruke s mene!" zaurla on. Vid mu se polako izbistravao. Gotovo trideset njegovih ratnika bilo je okupljeno oko njega; samo polovina ih je imala oružje. Iznenada postade svestan da se tri ogromna istmarčka broda za jednu osobu i njenu svitu nalaze na čistini, odmah na severu. Stotine kliznih brodova Istmarča lebdelo je na nebu, a otprilike tri stotine ratnika, u crnim uniformama Istmarča, odlazile su unatraške s polja s oružjem na gotovs, u redu se povlačeći ka brdovima. Nasumična vatra ratnika Iglza ih je pratila, i Maston vide kako dvojica pripadnika istmarčkih trupa padaju, i kako ih dižu i odnose njihovi drugovi. Istmarčani su pažjivo uzvraćali vatrom, svesniji od Mastonovih vlastitih ratnika, da se na liniji vatre još nalaze neki radnici.
     Kain je bio među njima, ponovo puneći revolver, kad ga je Maston ugledao. "Ne pucajte, prokleti bili!" zaurla Maston preko polja.
     Njegov glas privuče Kainovu pažnju. Kain dodirnu dugme na svom okovratniku i glas mi zaori kroz pojačalo, preko polja. "Istmarč! Prekinite vatru!" Još jedan Istmarčanin pade pre nego što je naredba bila sprovedena, ali red se zadrža i pripadnici istmarčkih snaga povukoše se ka brodovima bez daljih žrtava. Kain pogleda put Mastona; na toj daljini Maston nije mogao da razazna izraz na Kainovom licu. Video je kako Kain predaje svoj revolver jednom od svojih ratnika i kako zatim okreće leđa i odlazi.
     Maston oštro izgovori komande grupici ratnika koji su ga okruživali i okružen trostrukim obručem ratnika, krenu ka mestu na kome je ležalo Solanovo telo. Jedan od njegovih ratnika bio je izvukao koplje iz Solanovog mrtvog tela, i to koplje je sada ležalo Solanu uz bok. Iako nije dozvolio da se to vidi, Maston na trenutak oseti zadovoljstvo pri pogledu na ukočeno Solanovo lice.
     Tristan je sedeo samo nekoliko metara udaljen od Mastona, lica zarivenog u šake. Ono malo što je u sukobu bilo postignuto bilo je uglavnom zaslugom komandanta Drugog, kojeg Maston nije ni poznavao; Tristan ne podiže pogled na zvuk Mastonovog glasa, sve dok sam Maston ne priđe sasvim blizu i obrati mu se, prigušenim glasom. "Ustani, do đavola. Zar nemaš ni toliko ponosa da sačekaš da budeš sam, dok tuguješ." Bled kao vosak, komandant kapetan grčevito klimnu i ustade, povodeći se malo.
     A onda se začu oštri prasak, praćen snažnim naletom vetra.
     Iza Mastonovih leđa odjednom nastupi grobna tišina, i on uspe da uhvati odlomak govora. "... dar, i sklanjajte mi se s puta."
     Na svetu je postojalo samo jedno jedino živo biće kojeg se Maston Veramorn zaista plašio, i zato je smesta prepoznao taj glas. Kolena su mu pokleknula dok se okretao, i premda je samoga sebe prezirao zbog tog straha, znao je da će sve učiniti da ne uvredi Lodena Almandara.

     Telo joj je bilo vraćeno, i kada je opet poprimilo svoj oblik, njegove emocije je pogodiše kao udarac čekića.
     "Šta se desilo?" vrisnu Rea Veramorn na devojčicu.
     Materijalizovali su se na vrhu jednog useka, visoko u Crnim planinama, gledajući naniže, na prostor gde su bile Igre. Sa te ogromne visine ljudi su izgledali kao tačkice, a veće stvari, kao što su bili brodovi i paviljoni, postaše samo mala, sjajna orijentaciona obeležja na strateškoj mapi. Devojka tiho odgovori, gledajući tamo dole. "Volela bih da mogu da ti kažem, ali ne znam. Nisam očekivala da će se tako nešto dogoditi. Samo sam došla da ti kažem ko si."
     Te reči za Reu nisu imale nikakvo značenje, a devojka čak nije ni gledala u nju. "Ko si ti?" Devojka joj nije odgovorila, i Rea ponovi s očajanjem: "Slušaj, Orion. Moj sin je tamo dole. Potrebna sam mu. Moraš me vratiti."
     Devojka se naglo okrenu. "Ne mogu, gospo. Zar nisi videla šta se dogodilo? Koplje se kretalo samo od sebe, kao da se nalazi u vlasti nekoga ko upravlja Svetlošću. Mislim, gospo, da je Solan bio ubijen." Na licu joj se ocrtavala uznemirenost. "Ko je toliko dobro gospodario Svetlošću da to učini - mislim da Kain ne poseduje toliko znanje, a sigurno da ni moj otac, ni Loga..."
     "Ko si ti/"
     "Gospođo?" Devojka je za trenutak stajala nemo, posmatrajući je. Kada je progovorila, Rea prvi put primeti da je zbunjena. "Oprosti. Zovem se Senta. Ja sam vladarka Senta Almandar, ćerka predsednika Suda Lodena." Senta za trenutak zastade, a onda otvoreno dodade: "Ja sam tvoja sestra."

     "Prekasno je", glasno reče Loden. On skinu ruke sa Solanovih slepoočnica i polako ustade. Blato u kojem je stajao sastojalo se od mešavine krvi i zemlje. Rana je bila tako ogromna, a momak već toliko dugo mrtav, da čak ni Lodenova velika veština nije više mogla da ga oživi. Loden se polako okrenu oko sebe, ispitivački posmatrajući lica ratnika Iglza koji su ga okruživali. Nije mu palo na pamet da bi i sam mogao biti u opasnosti; svakako da se nijedan radnik ne bi usudio da opali na njega.
     Oči mu se zaustaviše na Mastonovim. "Radniče", upita on blagim glasom, "znaš li ko je ovo bio?"
     Maston je stajao kao gromom ošinut. S mukom je pokrenuo usta. "Komandant kapetan Solan." Bio je tek izdaleka svestan da ga okružuju njegovi ratnici, ali i protiv volje, usta su mu izgovorila: "Gospodaru."
     Loden Almandar nije ni primetio tu počast. "Bio je moj sin, radniče." Stojeći okružen Mastonovim ratnicima, Loden mirno dodade: "Trebalo bi da te ubijem." Sjajna Svetlost se spusti i obavi ga.
     Nijedan Mastonov ratnik nije ni prstom mrdnuo da odbrani gospodara. Još godinama posle toga Mastona su zbog toga mučile noćne more, u grozno pravilnim razmacima.
     "Trebalo bi da te ubijem", ponovi Loden. "A možda i hoću."
     Vladar je stajao i s visine posmatrao Mastona Veramorna. Napokon, uzdahnuvši duboko i umorno, nestade.
     Maston Veramorn ostao je da stoji i da se trese još dugo posle njegovog odlaska, potpuno nemoćan da se pokrene.

     2.
     Senta upita, ne okolišući. "Možeš li da mi veruješ?"
     Dodir njene misli uzdrma Reu Veramorn kao ništa pre toga. "Mogu li? Da. Treba li? Ne znam."
     "Pošteno rečeno. Sada misli", užurbano dodade Senta. "Neko je ubio Solana. U to sam gotovo ubeđena; i ako su ti ubili muža, zar i ti ne bi mogla biti u opasnosti?"
     Rea Veramorn je stajala kao munjom ošinuta. Iz lica joj je nestala sva boja. "Oh, ne", prošapta ona i naglo se spusti na zemlju. "Taj prokleti gvozdeni oklop koji mu je Maston dao. Da je nosio karbomesingani bio bi izvan svake opanosti. Maston je ubio mog muža." Ona podiže pogled na Sentu." Ne smem da se vratim. Ubiće i mene, moraće."
     Senta lagano zavrte glavom i kleče pored Ree, podrhtavajući na hladnom vetru koji je duvao kroz visoki usek. "Mislim da neće, gospo. Videlo se po načinu na koji je to koplje zadrhtalo, a onda skočilo napred - neko je upravljao tim kopljem pomoću Svetlosti."
     Rea je čak ni ne pogleda. "Budalo jedna. Zar nikada nisi videla kako radi monomagnet? Ponaša se tačno onako kako si ti opisala, krećući se polako u početku, a onda mu brzina raste geometrijskom progresijom dok se približava suprotnom polu." Malo se okrenula, dok joj se oči nisu susrele sa Sentinom. "Moraš mi dovesti sina."
     "Onog dečka, zvali ste ga Orin..."
     "Orion."
     "Orion", pažljivo ponovi Senta. "Dobro. Ako..." Senta zastade, a onda nastavi malo sporije. "Ako Maston zna da ste vi Lodenova deca, a meni se čini da zna, tada će i mene prepoznati. Ti i ja mnogo ličimo. A po izgovoru se veoma jasno vidi da sam vladarka; nikako ne bih mogla da se izdajem za radnicu u Iglzu, dok se raspitujem gde ti se nalazi sin. Misliš li da dečaku preti neka neposredna opanost?"
     "Opasnost?" polako izgovori Rea. "Ne. Mislim da se čak ni Maston ne bi usudio da dečaka povredi na očigled sviju. Tek mu je pet godina. Kroz godinu-dve, možda će poginuti nesrećnim slučajem, ali za sada mislim da je bezbedan."
     "Dobro. A sada slušaj. Moram te odvesti negde gde ćeš biti bezbedna. Je li ti jasno?"
     Rea klimnu. "Jeste. Sasvim. Gde nameravaš?"
     "Najbezbednija bi bila u Novoj Skupštini, ali - mislim da neću tamo." Senta munjevito razmotri sve mogućnosti. "Iako su te othranili i vaspitali radnici, poreklom si ipak vladarka. Možda ti oni ne bi više dozvolili da se vratiš. Iglz, najprostije rečeno, nije za tebe bezbedan, a takođe ni područje pod vladavinom Istmarča. Mislim... Skupština. Jedino mesto gde možeš mirno da spavaš."
     Svetlost se ponovo spusti oko njih dve.

     Materijalizovale su se u jednoj sobi bez prozora, jedva osvetljenoj ugarcima poluugašene vatre. Na stolici pored ognjišta dremala je jedna starica. "Zove se Farina", reče Senta. "Bila mi je dadilja kad sam bila mala; priglupa je, ali možeš u nju imati poverenja."
     Rea samo klimnu, razgledajući oko sebe maleno obitavalište stare žene. Senta kleče pored starice i blago je podrma, da je probudi. "Farina? Farina, ja sam Senta." Žena se malo promeškolji i polako otvori oči.
     "Senta?" reče ona pospano. Naborano lice razvuče joj se u oduševljeni osmeh. "Jesi li to ti?"
     Senta joj uzvrati osmeh. "Da, Farina. Ja sam."
     "Stvarno." Bistre staričine oči pogledaše u Reu, pa opet u Sentu. Malo se ispravila u stolici. "Hoćete li vina?"
     "Nećemo, Farina. Farina, molim te da mi nešto učiniš."
     "Hoću, svakako", odmah prihvati Farina. "Zašto ste vas dve uopšte došle? Kazali su nam da se nikad nećete vraćati." Lice joj se malo razvedri. "Znači li to da se vraćate?"
     "Ne znači", blago odgovori Senta. "Ja ne bih smela da budem ovde. Bojim se da sam mnogo naljutila Sud."
     Farina mahnu rukom u pravcu Ree. "Zašto si mi nju dovela?"
     "Ovo je, Farina, jedna od mojih sestara. Treba negde da se smesti. Nema boljeg mesta, znam da će biti bezbedna u tvojim rukama. Ne smeš nikome da kažeš da je tu." Farina klimnu, a Senta zagrli staricu, ustade i okrenu se Rei. "Da li će ti ovde odgovarati?"
     "Da. Da, hoće", odgovori Rea polako.
     "Vraćam se da stanem pred Sud i zamolim ih da pomognu da se Orin - Orion - spase od Mastona... Ono što sam ti rekla, da te ne bi pustili da se vratiš na Zemlju kad bi otputovala u Novu Skupštinu zajedno sa mnom?" Senta je malo oklevala. "Isto to važi i za mene. Ja sam tu, na Zemlji, protiv volje Suda. Kada se vratim u Novu Skupštinu da bih se branila, moguće je da me neće pustiti da se vratim ovamo."
     Rea se ugrize za usnu. "Shvatam."
     "Putovanje do Nove Skupštine traje dva dana. Prema tome, da odem i da se vratim, moraću da utrošim četiri dana. Ako se ne vratim pre nego što istekne ova nedelja moraćeš, gospo, pretpostaviti da se neću ni vratiti, i tada ćeš biti prepuštena sama sebi."
     "To sam", reče Rea bez uzbuđenja, "već sada. Muž mi je mrtav."
     "Moram da idem", s mukom reče Senta. "Znam... kako si duboka osećanja gajila prema njemu. Moje saučešće."
     "Čekaću da se vratiš", odvrati Rea. "Nedelju dana."
     Senta ništa ne odgovori; Svetlost koja ju je odnela sa sobom ostavila je na mrežnjačama Ree Veramorn svoj plameni odsjaj, kao rupu u stvarnosti.

     Materijalizovala se na komandnom mostu vasionskog broda koji je ukrala.
     Stajali su i čekali je, tako nepomično kao da odvajkada tako čekaju i spremaju se da čekaju još čitavu večnost, ako bude potrebno. Gabrijel i Kalandra, Mihael i Sentina sestra Selena, četvoro od jedanaest članova, koliko je Sud imao u punom sastavu.
     Nije stigla da progovori ni reč. Svetlost dodirnu Sentu onako kako to nikada ranije nije činila, nekako ledeno i nasrtljivo, zgrabi je i istrže iz sveta.

     Senta ustanovi da nepomično lebdi usred zelenog vakuuma, neposredno nad površinom jednog malog asteroida. Svuda oko nje su bile zvezde, blešteći sjajem koji su imale samo u nedostatku atmosfere. Tlo joj je ostalo zarobljeno u dalekom n-prostornom sistemu. Nije znala na koji način, ali Sud joj je oduzeo njeno vlastito telo.
     Deset od jedanaest članova Suda, trepereći se, materijalizovalo se pred njom; Loga nije bio prisutan. Ni oni, kao ni Senta, nisu potpuno imali telo. Svetlost je obavijala njihove prilike, štiteći ih od surovog bezvazdušnog prostora i sunčevog zračenja. Njen otac progovori mirno, zvaničnim tonom, a bol u njegovim rečima bio je očigledan čak i Senti, nalik na udarce bubnja koji prate površinu njegovih misli. Senta Almandar, izvedena si pred Sud vladara. Optužena si za pobunu; da si potpuno svesno i svojevoljno prekršila zapovest ovog Suda. Ti si potpisnica Sporazuma. Šta imaš da kažeš?
     Senta brzo reče: Sud? Vas desetoro? Gde je Loga?
     Verujemo da je pao kao žrtva bitke koja je nastupila posle ubistva moga sina, začu se šaputavi glas Lodena Almandara. Mora da je, u najmanju ruku, teško ranjen, jer od tada nemamo vesti o njemu. Pronašli smo Solanovo telo, i ako nađemo i Logino, što ne izgleda mnogo verovatno, biće sahranjeni zajedno u Novoj Skupštini.
     Iako nije imala telo čije bi žlezde reagovale, te reči teško pogodiše Sentu. Loga poginuo? Kako?
     Selena joj odgovori. Kain ga je pogodio hicem, u bici između Iglza i Istmarča, pošto je Solan pao i on je nestao. Tako nešto se retko dešavalo u našoj istoriji. Ne znamo da li je možda preživeo. Mada to ne izgleda mnogo verovatno.
     Loden sačeka dok nije postalo jasno da Senta neće dati Seleni nikakav odgovor. Vladarko Senta, čula si optužbe protiv tebe. Šta imaš da kažeš?
     Nečija misao, hitra kao munja, za koju Senta nije znala odakle potiče, i da li od muškarca ili od žene, dodirnu je u magnovenju i nestade. Zamoli za opraštaj. Iako su pred njom bila sve sama natmurena lica, ipak, ipak je postojao bar jedan član Suda koji je osećao sažaljenje prema njoj. Otac, sigurno. A možda još poneko? Šta imam da kažem? Kažem da se vi, između ostalog, veoma žurite. Zar mora sve da se obavi ovog časa?
     Senta, odgovori, reče Loden namršteno.
     Zašto me pitate ono što već znate? Ne poričem da sam to uradila. Samo sam uradila ono što su Loden i Loga nameravali i sami da urade; morate i to znati. Da li sam pogrešila zato što sam uradila ono što su stariji od mene već nameravali?
     Elisine misli se dotakoše njenih. U njima je bilo bola i, u isto vreme, hladne odlučnosti. Senta nije mogla da shvati. Prekršila si Sporazum. Nisi glupa, devojko; zar imamo toliko mnogo zakona da nisi mogla da poštuješ najvažniji od njih?
     Ono što ja kažem nije uopšte važno, zar ne? Vi ste već doneli odluku. Svi ste prepadnuti - užasnuti - pri pomisli na ono što bi se moglo desiti ako moju pobunu ne sasečete u korenu. Pogledajte se, preklinjala je Senta, gde je ona samilost na koju ste toliko ponosni? Gde su ti vaši ideali? Ostvarite ih, imate moć. Niko nema veću.
     Vrlo si ubedljiva dete, reče polako Gabrijel. I zaista, bio je takav i Doner. Mnogo si nalik na njega, i po držanju i po gordosti.
     Senta naporom volje uspori svoje uzbuđene misli. Dobro, prekršila sam Sporazum, pakt koji sam potpisala kad sam još jedva umela da držim pisaljku. Uradila sam ono što sam mislila da je pravilno, ni manje ni više. Ako je to zločin, onda je bio i neću se sporiti s vama. Dozvolite mi onda da sama sebi izreknem kaznu. Vratite me na Zemlju. Pustite da ostanem na Zemlji, udišem zemaljski vazduh i umrem kada me starost dokrajči, kao da sam radnica. Pustite me da ostanem i da im pomognem. Tamo postoji dete po imenu Orion; ono je Lodenov unuk i dete vladara Ree i Solana. Zaklela sam se Rei da ću joj dovesti sina.
     Otac okrenu lice od nje, ne odgovorivši, i Senti postade jasno da raspravljaju o njenoj sudbini. Lica su im bila tvrda i ledena; svi do jednog su pamtili da je već postojalo jedno dete Lodena Almandara, koje je ličilo na Sentu, i koje je, pre svega, izazvalo nastajanje Sporazuma. Ta pomisao joj se učini kao gorka ironija: onoliko koliko se ubedljivo branila, toliko je istovremeno bila svoj najbolji tužilac.
     Doner je svojevremeno bio veoma ubedljiv.
     Senta tada posegnu, onako kako je Loga naučio, i koliko god je bila u stanju pretražiti njihove misli, i ne nađe tamo za sebe nikakvu nadu, ni kod jednoga od njih. Očeve misli gotovo nije mogla da podnese, bile su prepune bola i očajanja. Čak i Elisa, Selena i Marija, njena majka i sestre, kada su opet obratile pažnju na Sentu, učinile su to sa takvom savršenom čvrstinom, da se jasno videlo da su donele konačnu odluku, koja se zasnivala samo na strepnji od svemira koji im se oteo iz ruke, nastavljajući da rotira svojim putem.
     Loden kao da nije bio u stanju da izgovori. Naša je presuda da ostaneš zatvorena ovde, na ovom asteroidu, i razmišljaš o svojoj okolnosti.
     Elisa brzo dodade. Ostavljam te sa sledećom mišlju, dete: da li je mišljenje sedamnaestogodišnje devojčice zaista bolje nego mišljenje desetoro odraslih, od kojih nijedan nije mlađi od hiljadu godina?
     Nekada, odvrati Senta, ljudi su verovali da nema ničeg nemoralnog kad drugom čoveku oduzmu život. Čak i oni koji su bili veoma stari, prema merilima svoje društvene zajednice, verovali su u to.
     Kakva rečitost... Vratićemo se po tebe, jednostavno reče Gabrijel, kroz pedeset godina.
     Loden Almandar ni za trenutak ne skrenu pažnju sa onog mesta na kome je Senta prkosno čekala. Daj mi svoju moć.
     Svetlost se poput odluke sruči na mali asteroid, zašiljene kugle žutog blistavila koje su izletale niotkuda i rasprskavale se padajući u stvarnost. Sjaj se zgusnu oko deset prilika, prikupi se i pojača, a onda se u magnovanju uli u potok koji je uvirao u priliku predsednika Suda, Lodena. Loden strahovito zablista. Senta, stojeći ispred njega, odjednom oseti kako svet postaje veoma smiren i dalek. Poslednje što joj čula primiše za duže razdoblje bio je prizor njenog oca kako joj prilazi, da bi pomoću Svetlosti sručio na nju ogromnu tamu.
     Zavladala je grobna tišina kada je sve bilo gotovo, i prilike vladara, jedna po jedna, stadoše da trepere i da odlaze. Kad su svi otišli, ostali su samo Loden Almandar, vladar Gabrijel i vladarka Elisa.
     Lodene, čeka nas posao, reče tiho Gabrijel.
     Loden Almandar ćutke klimnu. Sentinog prisustva među njima više nije bilo, i kad je posegnuo za njom, upotrebivši svu svoju moć kojom je raspolagao, našao je samo male nagoveštaje njenih misli.
     Vreme je da pođemo, mužu moj.
     Mislim da ću ostati ovde, reče Loden... još malo. Izvršio sam svoju dužnost. Bio je svestan da se Elisa i Gabrijel nešto došaptavaju, ali ne obrati pažnju na njih. Koliko god da je pokušavao, samo svojom snagom nije mogao da prodre kroz bedem kojim su svi članovi Suda okružili Sentu.
     Lodene, reče Elisa najzad, blago navaljujući, ljubavi, moramo ići. Znaš da je blago kažnjena. Pedset godina ne traje dugo.
     Zaista, Loden se okrenu Elisi i žena ustuknu kad su je dodirnule njegove misli, osetivši jetki ukus njegovog očajanja. Sečekaću.
     Mislim... da ti to ne možemo dozvoliti, oprezno reče Gabrijel.
     A ja mislim da me ne možete sprečiti. Elisa, naređujem ti, kad me ne bude više bilo, zapamti. Voleo sam te.
     Elisa ne mogaše da govori od užasa koji je obuze. Najzad uspe da istisne iz sebe: Lodene, molim te, nemoj.
     Voleo sam te, duboko. Ali, duh mi je tu. Pripada ovde, uz moju kćer, čiji je jedini prestup bio taj što je verovala da sam još onaj čovek koji sam nekada bio. Tu mi je mesto. I ja ću, reče on jednostavno, ovde ostati.
     Do kraja života, vladar i vladarka koji su posmatrali Lodenovu smrt nisu mogli da je zaborave, iako su pokušavali, i pokušavali. Nije se ništa spektakularno dogodilo; prilika obavijena Svetlošću polako je počela da bledi; bez nekog iznenadnog prelaza, jednostavno je izgubila odlučnost, razlila se iz same sebe i spojila sa velikim ravnotežjem smrti, dok se sve ono što je bilo smrtno na Lodenu Almandaru polako raspalo u ništa.

     Postojao je trenutak, Senta nikada nije mogla da zna koliko je trajao, kad prosto ničega nije bilo, a onda je polako počela da dolazi k sebi. Vladara više nije bilo, asteroda nije bilo, ni zvezda, ni njenog tela.
     Vaseljene više nije bilo.
     Asteroid se vrteo u svojoj orbiti; i Senta je čekala, budna i svesna, odsečena od svih čulnih nadražaja, u potpunoj tami i tišini.

     Ostatak onoga što je nekada bio Loden Almandar smestio se oko asteroida u kome je bila zarobljena njegova kćer. Ne bi bilo pravilno reći da je to bio Loden Almandar, već samo delić onoga što je nekada bilo čovek; jer Loden Almandar je bio mrtav, i njegova bit je nestala iz svemira.
     Taj ostatak nije razmišljao, nije donosio zaključke. Ne bi mogao ni sa jednim živim ljudskim bićem da saobraća dovoljno dobro da bi suvislo objasnio svoje delanje. Ali iz nekog dalekog carstva, iz drugog sveta pa naniže, u stvarnost, došla je misao, i misao je postala stvarnost.
     Preko površine asteroida, kvantumske verovatnoće su se promenile, elektroni su pali niz atomske orbitalne čaure i odbacili fontane dok su padali.
     I u tom trenutku asteroid je blesnuo kao drugo sunce.

     3.
     Koračali su žurno kroz prazne ulice Skupštine.
     Radnik je uzbuđeno brbljao. "U početku nisam prosto mogao da poverujem, gospodaru, toliko je ličila na kćerku vladara Lodena, ali onda sam čuo da je tražite, ili ako ne nju, onda neku koja joj je toliko nalik da mora biti ista osoba..."
     Maston oštro prekide čoveka. "Siguran si da je to ona ista žena čiji si hologram video?"
     "Gospodaru, siguran sam."
     Došli su do kolibice na južnom kraju grada. Iako Maston to nije mogao da zna, ta kolibica je bila jedna od onih koje su svojevremeno služile za smeštaj studenata Akademije.
     Ratnik koji je prvi stigao do vrata, pokuša da ih otvori. Kvaka se nije pomerala, i Maston klimnu u odgovor na pogled koji mu je ratnik uputio. Ratnici provališe vrata i Maston uđe.
     Rea je sedela na ivici kreveta, i polako ustala kada se pojavio Maston. Oči su joj bile crvene od plača, ali tog trenutka nije tugovala. "Oče?" Pogled joj skrenu sa Mastona na lica ratnika koji su bili s njim. "Rekla mi je istinu, zar ne? Ti nisi moj otac." Rea koraknu napred. "Znaš, nikad nisam istinski verovala da jesi. Negde duboko u sebi, sumnjala sam."
     Maston baci pogled po maloj kolibi, i pokaza rukom jednom od ratnika da pretraži susednu sobu.
     "Gde mi je sin?" upita tiho Rea.
     Maston se zakikota. "Derište? Kain ga je uzeo. Na isti način kao što sam ja uzeo Skupštinu, kao tebe." On mahnu rukom ratnicima koje je doveo sa sobom i kratko zapovedi: "Zgrabite je." Ratnici koji su stajali iza njega ipak ne krenuše odmah, i Maston dreknu: "Sad!"
     Pet njegovih ratnika oprezno pođoše napred; imali su prilike da vide kako Rea vežba borbu golim rukama sa svojim mužem.
     Rea dohvati žarač koji je visio na malom postolju pored kamina i na licu joj se ukaza gorak osmeh. "Ajde sad", prošapta ona. Ratnici opet usporiše, a onda svi odjednom jurnuše na nju. Maston nikada kasnije nije mogao tačno da se seti šta se dogodilo. Jedan od njegovih ratnika, teturajući se, pođe unatrag, grčevito se držeći za grlo; drugi vrisnu, visokim glasom kao žena, i pade na zemlju, držeći se za smrskanu čašicu na kolenu. Treći istraja još trenutak, a onda mu zamahnuti žarač slomi ljučnu kost, dok oni drugi naleteše na ženu i oboriše je na drveni pod. Jedan od njih stade joj nogom na ruku kojom je držala žarač: čulo se kako pucaju kosti, i Maston mahnu drugoj dvojici ratnika da priđu i da im pomognu. Sve četvorica njegovih najsnažnijih ratnika morala su da se upnu da bi je onesposobili da se kreće.
     Jedan od njegovih ratnika ležao je mrtav na zemlji sa razbijenom lobanjom, drugi sa smrskanim grkljanom.
     Maston se saže i podiže žarač kojim je ubila dvojicu njegovih ratnika, zavuče mu vrh u usijane ugarke i ostavi ga tamo. Neko kretanje iza njegovih leđa, kod vrata, privuče mu pogled, i Maston, okrenuvši se, ugleda svog obaveštajca kako se iskrada iz kolibe. "Kud si krenuo?"
     Čovek se ukoči na mestu. "Nikuda, gospodaru."
     Maston napravi pokret rukom. "Držite ga", naredi on dvojici ratnika, i oni tako i učiniše, uhvativši radnika svaki za po jednu ruku, da ne bi mogao da se pomeri. Čovekova stopala nisu sasvim čvrsto ležala na podu.
     "Gospodaru", mucao je čovek, "vaš sam sluga, to znate, i vaš sam verni sluga, ja sam dove..."
     Maston je zamišljeno posmatrao čoveka. Iza svojih leđa mogao je da čuje kako se Rea ćutke otima četvorici ratnika koji su je držali. "Moj sluga, kao što si bio sluga vladarima, kao što bi bio i Kainov, samo da te dovoljno plati." Radnik je buljio u Mastona, oduzet od užasa. "Ubij ga", reče jednostavno Maston, i jedan od ratnika obori čoveka na kolena, dok je drugi izvlačio laki nož; i bilo je obavljeno.
     Maston se okrenu u stranu od tela koje se trzalo i vrati do mesta na kojem su ratnici držali Reu. Kada je dodirnuo dršku žarača, osetio je da je vrela. Malo je njime prodžarao usijano ugljevlje, a onda reče veoma tiho, ne gledajući u Reu. "Držite je čvrsto. Jednom sam video kad su to uradili jednom čoveku, i kad mu je gvožđe dodirnulo oči, raskinuo je konopce kojima je bio vezan." Tek onda je pogledao u nju, na užasni strah sa kojima se žena borila, i sačekao dok im se pogledi nisu susreli. "Voliš žaračem, a?" upita je on, veoma, veoma tiho. Vrh žarača se pojavi iz ugarka, sijajući tupim, crvenim sjajem. "Evo ti ga."
     Počela je da vrišti u trenutku kad joj je gvožđe dodirnulo oči, i još je vrištala kad je Maston uredno obesio okrvavljeni žarač natrag na kuku obrecnuvši se na svoje ratnike, odjednom ljutit. "Počistite ovo, i zatvorite je. Kasnije ću odlučiti šta ću s njom."

     Dečak je bio bled od šoka. Orion nije progovorio ni reč sve vreme putovanja, na povratku u Istmarč. Kain je čekao cele te noći, i čitavog sledećeg dana, pre nego što je preduzeo drastične mere. Budući da se, te večeri, dete i dalje nije odazvalo na svoje ime, Kain donese odluku.
     Mersaj i Kavad su bili s njim; Kain ih otposla iz sobe i pripremi se da siđe u ludilo. Seo je, prekrštenih nogu, sučelice krevetu; Orion je sedeo u velikoj naslonjači odmah ispred njega, obgrlivši rukama kolena, otvorenih bledoplavih očiju, uperenih u pod, gledajući a ne videći. Povremeno bi mu pogled odlutao ka Kainu, ka nameštaju u sobi, a onda opet ka podu, ne usredsređujući se ni na šta. Dete je podsećalo Kaina, toliko snažno da ga je to uznemiravalo, na Mišu, onakvog kakav je bio tokom one nedelje između dana kada je poludeo i dana kada je vladarka Elisa došla da ga odvede u bolnicu u Skupštini.
     "Orione", pozva ga Kain, "pogledaj me." Izgovorio je dečakovo ime pravilno, bez zapadnjačkog naglaska.
     Orionove oči se polako podigoše i susreše s Kainovim.
     "Ja se zovem Kain", reče mu Kain, "ti i ja bićemo prijatelji."
     Kain dodirnu dečakovu slepoočnicu, obuhvatajući dlanom dečakov obraz. Vrtlog dečakovih misli iskoči odjednom da ga ščepa žestoko i s takvim užasom, tako fino izrezbaren, da Kain pomisli kako nikada ništa slično nije sreo ni u umu nekog odraslog čoveka. Za trenutak je izgubio dodir sa vlastitim telom, i u jednom stravičnom trenutku osetio kako se diže treptaj Svetlosti. Na silu je odvojio Orionove misli, opet zadobio kontrolu nad detetom, i sačekao dok nije bio siguran da um koji je držao u svome neće opet buknuti i oteti mu se. Spavaj, Orione, reče on tada, sa toliko nežnosti da bi to zapanjilo svako ljudsko biće koje ga je ikada poznavalo, izuzev, možda, Lukasa od Semalije. Zaboravi.
     Dečak malo zavrte glavom, nervozno, kao da nije sasvim dobro čuo Kaina, i kapci mu se spustiše na oči, i za nekoliko trenutaka već je spavao. Kain tada zaroni u dubine Orionovog uma, tragajući po detinjem skorašnjem sećanju, od pre nekoliko dana. U jednom trenutku se trže, kao da je dodirnuo golu žicu; dečak je imao jedan kratki razgovor s Logom. Kain pretraži Orionovo sećanje na taj razgovor, koji se završio Loginim rečima upućenim Orionu da je sve to samo sanjao, a onda produži da radi. Isključio je i odvojio čitave blokove dečakove memorije, a onda ga uzeo na ruke i odneo ga do svog kreveta, spustio ga nežno i pokrio ćebadima.
     Kain je bdio pored Oriona dok je dete spavalo, cele te noći. Sam Kain nije oka slopio još od večeri koja je prethodila Solanovom ubistvu; a bio je toliko bolestan da ga je neprospavana noć ostavila sa nekim osećanjem praznine; bio je lak kao pero, iako su mu i poslednje rezerve bile iscrpljene. Dečak je spavao dubokim snom iscrpljenosti, gotovo punih pet sati, a onda se, neposredno pre zore, malo promeškoljio i seo, trljajući oči da se rasani.
     Orion trepnu nekoliko puta, i polako se pokrenu. Pogledavši oko sebe sa jasnom, bezazlenom svešću u očima, on se okrenu prema Kainu. "Ko ste vi?"
     "Ja?" Kain oseti da su mu usta suva. "Orione, ja sam tvoj otac."
     "Oh." Orion je za trenutak pospano gledao u Kaina, a onda se nasmeši. "Baš glupo pitam, zar ne?"
     Kain otkri da se i on, protiv svoje volje, smeši dečaku. "Čuo sam", reče on ozbiljno, "i gluplja pitanja u svom životu."

     Kain je doručkovao sa Orinom Mersajem, u trepezariji koja je gledala na piste za sletanje; Oriona je bio prepustio Kavadu.
     "Kako su ovih poslednjih nekoliko dana bili pogubni", reče Orin Mersaj, srćući kafu. "Kažeš da je Maston unapred isplanirao onu gužvu na Igrama? Ne liči mi to na njega, gospodaru. Obično nije toliko nespretan, hoću da kažem."
     Kain klimnu. Oči su mu bile poluzatvorene; jedva da je i okusio svoj doručak. "Žao mi je što je Solan ubijen. Mogao sam da sklopim mir sa Iglzom uz njegovo posredovanje, samo da je Maston hteo da ga ostavi u životu." Disao je polako i ravnomerno, gotovo da usni. "Ipak nisam nezadovoljan, Orine. Nimalo."
     "Oprostite, gospodaru", natmureno reče Mersaj, "ali ne uspevam da vidim da je ma šta dobro proizašlo iz ovih poslednjih nekoliko dana."
     "Dobio sam nekoga ko ima moć, Orine. A ja ću ga već naučiti kako i kada da je upotrebi."
     "Gospodaru?" upita Orin Mersaj s nevericom. "Valjda ne mislite na onog dečaka, tamo dole?"
     "Mislim. Sećaš se, Orine, pre nego što smo pošli na Igre, zatražio sam od tebe da nađeš sebi naslednika. Odobravam tvoj izbor. Dantes je slavoljubiv čovek, a ipak dovoljno oštrouman da sumnjam da će biti tolika budala da pokuša da me ubije. Komandante generale, da li je, prema vašem mišljenju, Dantes spreman da zauzme vaše mesto?"
     Mersaj spusti šolju s kafom na sto. "Gospodine... gospodaru... ako ne budemo zaratili pre nego što prođe, recimo, sledeća godišnja četvrt, u tom slučaju jeste. Dantes još nije spreman, čak i uz vaše savete, da vodi naše ratnike u ratne akcije, čak i protiv Mastona. Odličan je taktičar, ali kao strateg jedva je prihvatljiv. Oh, ne bismo izgubili nikada rat protiv Iglza, ali pretrpeli bismo veće gubitke nego da ja predvodim naše ratnike."
     "Taj rizik je prihvatljiv", reče odmah Kain. "Mersaje, oslobođen si dužnosti."
     Lice Orina Mersaja se ukoči. "Da, gospodaru."
     Kain je proučavao pogledom čoveka koji je sedeo preko puta, i u sledećem trenutku se nasmeši. "Mersaje, ti i Kavad ste možda jedini prijatelji koje imam na svetu. Jedini razlog zbog kojeg sam dozvolio da se to dogodi, jeste činjenica da obojica shvatate da je to prijateljstvo uvek manje značajno od dužnosti, i vaše i moje. Mersaje, od danas do smrti, jedina ti je dužnost da podučavaš Oriona. To je sve. Naučićeš to dete svemu što znaš i ukazaćeš mu na one stvari koje nikada nisi bio u stanju da znaš. Nikada nećeš nijedno njegovo pitanje ostaviti bez odgovora, što poštenijeg i boljeg mogneš da daš, izuzev kada se odnosi na mene, i čak i tu, gde budeš morao da ćutiš, nećeš mu nikad slagati. Jedino ko će smeti da laže to dete biću ja; već sam počeo."
     "Izgleda da ovom dečaku pridajete veliki značaj", primeti Mersaj polako.
     "Šta znaš o običajima srebrnookih, Mersaje?"
     "Gotovo ništa, gospodaru."
     "Kavad je", mirno reče Kain." poklonio Orionu jedan od svojih noževa."
     Mersaj je dugo razmišljao, a onda klimnu. "Razumem. Kaine... gospodaru... on je ipak, do đavola, samo dete!" provali odjednom iz njega.
     "Ne, komandante generale", ispravi ga Kain. "Nije." Osmeh mu je bio kratak, izražajan i malaksao. "On je glina."

     Okružen sa svih strana tankom narandžastom linijom ličnog Štita, sedeći na vrhu crne stene visoke poput tornja, po imenu Očajnica, daleko iznad Blistave pustinje, Loga je posmatrao kako Svetlost poprima obrise članova vladarskog Suda, blizu ivice tornja. Njih devetoro je sada stajalo tamo, obasjano Svetlošću koja je blistala oko njih, i najzad je vladarka Elisa progovorila prva, kad je postalo jasno da Loga nema tu nameru.
     "Znaš li", rekla je mirno, "da smo već gotovo izgubili nadu, tragajući za tobom?"
     Loga podiže jednu obrvu. "Šteta", primeti on, "što niste sasvim."
     "Moraš se vratiti s nama u Novu Skupštinu, Loga."
     "Moram?" Loga se isceri na sve njih, a svoje reči uputi pravo udovici Lodena Almandara. "U ovom trenutku, mila moja, ne mogu da se setim ničega na ovome svetu što moram da uradim."
     Vladarka Elisa reče preteći: "Poričeš li našu vlast?"
     "Ako pod vlašću", tiho odvrati Loga, "podrazumevate moć, svakako ne. Ako me pitate da li priznajem pravovaljanost Sporazuma, verujte da ni za trenutak ne bih porekao da ona nekolicina još živih vladara koji su potpisali taj dokument u zrelom životnom dobu, a ne kao deca, nisu, ako su časni ljudi, obavezni da ga poštuju. Ako, pak, s druge strane, želite da kažete da mene Sporazum obavezuje da radim ono što vas devetoro odlučite, s tim se ni najmanje ne slažem."
     "Mislim da nam neće biti lako", nagovesti Elisa. "jer znam koliko dobro vladaš Svetlošću; ali mi smo spremni da silom sprovedemo svoju volju."
     Loga klimnu. "Jednu stvar ne znate."
     "Koju?"
     "Sporazum."
     "Šta s njim?"
     "Ja ga nikad nisam potpisao."
     "Molim?"
     "Nikad nisam potpisao tu glupost. Bio sam sa Donerom kada je bio sačinjen, i niko se nije setio da zatraži od mene da ga potpišem kad sam se vratio u Skupštinu, pošto je Doner napustio Zemlju. Čist previd, čini mi se. Ili je možda Loden predložio, pošto već nisam otišao sa Donerom, da možemo da zanemarimo takvu sitnicu kao što je zapisivanje mog imena u dokumenta." On se ponovo nasmeši. "Nećete mi verovati, ali ja se ne sećam, na času reč, šta je zaista bilo. Kao što znate, mnogo je vremena proteklo od tada."
     Elisa je u neverici zurila u njega. Loga ju je dobro poznavao; očajnički je želela da mu ne poveruje, ali nije mogla. "Lažeš, Opsenaru."
     "Naprotiv", hladnokrvno odvrati on. "Bio sam sa Donerom kad ste vi, budale, rešili da nećete još jednom moći da podnesete užas da se suočite sa mogućnošću da neko istupi iz vaših redova. Lako se može proveriti, ako budete hteli. Idite i pogledajte u arhivu, od broja 240 do 300, i pokušajte da mi nađete ime." On ustade, jednim jedinim, mekim pokretom, i unese im se u lice. Nije čak ni podigao glas; Elisa ustuknu na sam ton kojim im se obratio. "A u međuvremenu, ovo je moja stena. Nazvao sam je Očajnica, u spomen na bolest koja je na kraju ubila Lodena Almandara. A ja, gospođo, nisam zaljubljena devojčica koja još nije sigurna u svoje moći, niti sam umorni otac kome se duša razbolela od slušanja vaše otrovne jezičine, ne znajući šta je posredi." Iako se nije ni pomerio, Elisa ustuknu još jedan korak. "A sada vam kažem sledeće: dole sa moje stene, pre nego što vas ja oduvam s nje."
     Elisa nije mogla da savlada nevericu. "Ti bi se borio protiv odluke Suda?"
     Loga sada već poče da se izdire na nju. "Do đavola sa Sudom, i do đavola s tobom, i skidaj mi se sa moje jebene stene!" Svetlost na njegov poziv buknu između njih, poigravajući poput plamena pred besom Loginog pogleda.
     Vladari utekoše.
     Loga se mirno vrati na svoje mesto i opet sede.
     "Hvala Svetlosti što su otišli", reče on glasno. "Već sam pomislio da ću morati da postanem opak."
     Umirivši disanje, on ostade tako, sedeći usred ogromne, hladne pustinje. Bilo je veoma mračno, i zvezde iznad njegove glave blistale su nestvareno jakim sjajem.
     Na nebu se pojavila jedna nova zvezda.