Poglavlje 5: Putujući pevač

@03 = U godinama 1193-1195. posle Ognja

     Kain je otkrio da baš uživa u čišćenju cipela. Alat mu se sastojao isključivo od kutije u kojoj je držao četke i krpu, paste za cipele i vlastite pljuvačke. Istmarč nije bio veliko selo, niti bogato; u proseku je glačao sedam ili osam pari čizama na dan, svaki po pola estara. Ubrzo je otkrio zašto je čistač cipela pre njega stalno sedeo ispred Kepardove krčme, na Putnikovom drumu na zapadnom kraju gradića: posao je tu bolje išao, a Sem Kepard je održavao drveni trotoar sa nadstrešnicom koja ga je zaklanjala od kiše i snega preko zime, i od sunca tokom ostatka godine. Sve u svemu, bilo je to prijatno mesto za posao. Sa Kepardom se sporazumeo: jednu desetinu dnevnog pazara predavao je vlasniku krčme, a za uzvrat je uživao privilegiju da sedi na njegovom trotoaru.
     Sati koje je Kain proveo ispred krčme, osluškujući razgovore ljudi koji su u nju navraćali, možda nisu bili tako korisni kao sati provedeni u istinskoj školi, ali su u izvesnom smislu bili poučniji. Mušterije su uglavnom bile iz više klase - trgovci i zemljoposednici - jer samo takvi su hteli i mogli da utroše pola sata na čišćenje cipela. Jedva da su i shvatili da je on ljudsko biće; stvari koje čovek ne bi izrekao pred vlastitom ženom, i koje ne bi priznao pred drugim ljudima, Kain je često bio u prilici da čuje. Njegova ličnost, već uveliko skeptična, bila je pod dubokim uticajem razgovora koje bi načuo. Još pre nego što je napunio sedam godina ispunili su ga dubokim usađenim cinizmom o ljudima i razlozima koji ih pokreću, i taj cinizam je ostao u njemu do kraja života.
     Naravno, cinizam nije bio jedino čemu se Kain naučio. Kroz posao je prvi put u životu iskusio novac; sve do Marikove smrti samo su on, njegov otac, i ponekad majka, smeli da rukuju novcem. Kada je započeo svoj zanat čistača cipela, Kain čak nije ni znao kako se pojedini komadi kovanog novca zovu. To se brzo promenilo; pre nego što mu je istekao prvi dan na poslu, Hoganov brat, Tomas, koji je vodio knjige većini trgovaca u selu, obučio ga je imenima kovanog novca i osnovama sabiranja i oduzimanja. Naučio je da računa napamet do sto, i kako da izračuna kusur. Naučio je da pet aluminijumskih penti čine polovinu gvozdenog poluestara i da deset penti čine jedan estar; da deset estara čine jednu srebrnu lunu. Toliko je naučio da računa za to vreme. Postojao je i kovani novac veće vrednosti, sunca od zlata i zvezde od platine, ali on je glačao cipele skoro pola godine pre nego što je prvi put video zlatno sunce, i to samo zato što ga je pijani trgovac ispustio dok je prebirao po svojim kovanicama da nađe pola estara. Nikada nije video zvezdu; jedna zvezda bila je više novca nego što bi Kain, čisteći cipele stekao za godinu dana.
     Nije imao pravih prijatelja. Deca njegovih godina većinom su bila slobodna da žive kako im se hoće, počev od Malahorove do siromašne dece kao što je bio on sam. Njegovo mesto bilo je na ulazu u Kepardovu krčmu, izuzev u Ne-delama, kad je Elena išla sa svojom decom, a kasnije i sa Hoganom i njegovom ćerkom Katjom da se moli u Crkvi Svetlosti, na središnjem trgu Istmarča. S nekim od dečaka upoznao se gotovo slučajno. Voleo je da razgovara sa njima, ali je kao ličnost bio veoma drugačiji od njih, a pored toga, previše je retko mogao da izlazi da bi neko od njih pokušao da se zbliži s njim. Nekakva druga deca su ga ugnjetavala, takoreći usput, sve dok Sam Kepard nije to okončao svojom močugom.
     Jednom prilikom, kad se vraćao kući, napali su ga i oteli mu novac koji je tog dana zaradio.
     Bila su četvorica i čekali su ga u prolazu kroz koji je išao kući, paralelno sa Trgovačkom ulicom. Dvojica su se došunjala ispred njega i pre nego što se osvestio, znao je šta se događa. Nije ni pomislio na borbu; ona dvojica bila su veća od njega. Okrenuo se i počeo da beži, a ona dvojica su ga pratila u stopu.
     Borio se tako divljački da su se iznenadili; udario je jednog momka u stomak tako da je ovaj pao previjajući se od bola, i uspeo da zada gotovo pola tuceta udaraca pre nego što ga je savladala težina preostale trojice momaka. Dok su ga dvojica držala u ležećem položaju, treći ga je udarao u lice, i ti zli udarci su se nastavili čak kad je Kain prestao da se bori, omamljen bolom. U jednom trenutku Kain se sećao da je povikao: Pomozite! Molim vas, pomozite! - ali niko mu nije došao upomoć, i na kraju su dečaci prestali da ga udaraju, uzeli mu novac i razbacali mu pribor za čišćenje cipela po celoj ulici.
     Jedan od njih ga je šutnuo u rebra, jako, pre nego što su otrčali.
     Kain je ležao u prolazu, nekako izdaleka svestan buke sela oko sebe, udaljenih glasova, povremenog prolaženja nekoga od bogataša u kočijama veoma blizu Trgovačke ulice. Nijednog trenutka nije bio onesvešćen; samo nije mogao da se kreće.
     Već se smrklo kada se nečija visoka prilika ukazala pred njim, i dedin glas izgovorio nešto što su njegove uši protumačile prosto kao zvuk. Kasnije su pristigli drugi glasovi, i neko ga je podigao i odneo do prostorija koje je delio sa Elenom i svojim sestrama.

     Došla je jesen i otišla, i godina 1193-ća posle Ognja ustupila je mesto godini 1194-oj. Ništa nisu čuli o Miši, i dok je godišnja četvrt polako ustupala mesto godini, prestali su da govore o tome. Konačno je Kain prestao da onoliko mnogo misli o Miši.
     S novcem koji su zarađivali, i ona sama, Elena je izračunala da će moći da školuju Sivu. Upisali su je u školu učiteljice Sendel početkom 1194. godine. Prvi njen dan u školi bio je osmi dan zimske četvrti, datum kada je Kain napunio sedam godina. Učila je lekcije tako dobro da učiteljica Sendel nije podigla cenu svog honorara na kraju Sivine prve godine. Na taj - pored mnogih drugih načina, učiteljica Sendel je podsticala žeđ za znanjem kod svojih đaka. Đak koji je učio loše, ili nikako, morao je da plati više od đaka koji je učio brzo i nije nikada zaboravljao ono čemu ih je Sendel učila - pisanju, čitanju i istoriji. Sendel je bila goropadna stara gospoja na kojoj Kain nikada nije video osmeh. Izuzev njegove vlastite majke, bila je možda jedina žena koje se plašio u životu.
     Ne računajući vladarku Elisu, o kojoj u tom smislu nije uopšte razmišljao.
     To jest, kao o ženskom biću.

     U nekom trenutku kada je Siva bila u drugoj godini školovanja - Kain nije nikako mogao da se seti ni kada ni zbog čega - ušlo mu je u naviku da Sivu vodi izjutra u školu i da je prati kući posle časova. Dobro su se slagali, i ono što mu je pričala o školi bilo je dovoljno interesantno da mu zaokupi pažnju. Ono što je znala od matematike nije ga interesovalo, izuzev kada se odnosilo na rukovanje novcem; ali čitanje, pošto je otkrio da postoje knjige koje sadrže priče, bilo je nešto što je svesrdno pokušavao da spozna. Tokom zimske četvrti 1195. godine saznao je iz druge ruke o Ognjenim ratovima, kojima se završio zli prvi svet, i kako su vladari preuzeli vlast i vodili ratove sa divovima i varvarima i njima sličnim, da zadrže zlo da se više nikada ne pojavi. To ga, samo po sebi, nije mnogo interesovalo - sa cinizmom koji je stekao baveći se svojim poslom, mogao je da pretpostavi da će vladari govoriti da su prilike bile užasne pre nego što su oni preuzeli stvar u svoje ruke, bila to istina ili ne.
     Ali - pošto je Siva bila izložena zvaničnim objašnjenjima vladara zašto je prvi svet bio tako grozan i zašto je sve sada toliko bolje nego što je bilo - posle toga su učenici dobili knjige, od kojih su neke bile napisane pre Ognja. Kain je slušao u zanosu i čuđenju dok mu je Siva čitala naglas, polako i nespretno, iz knjiga kao što su bile Magbet gospodina Viljema Šekspira i Haklberi Fin, gospodina Marka Tvena. Jednom je Siva pokušala, a majka im nije dozvolila da zapale sveću i nastave.

     Škola u koju je išla Siva bila je prostorija u kojoj je živela učiteljica Sendel, na krajnjem istoku Putnikovog druma, tamo gde je Putnikov drum u Dolini vladara i bez galame iščezavao u ništa. Sledećeg dana, kada je Kain došao da Sivu uzme iz škole, učiteljica Sendel je čekala ispred učinioce zajedno sa Sivom. Stajala je tako, rukom stežući Sivino rame, dok su drugi đaci punili dvorište i trčeći izlazili na kaldrmisanu ulicu. Starica je oštro gledala u Kaina, sa izrazom koji je bio tek za dlaku drukčiji od neprijateljskog.
     Kain je stajao u mestu, pitajući se šta je to uradio da se starica tako naljutila. Kada su sva deca otišla, izuzev Kaina i Sive, učiteljica Sendel pusti Sivu iz ruke. Rekla je ono što Kain ni blizu nije očekivao. "Tvoja sestra kaže da si veoma bistar."
     Kain brzo pogleda u sestru. Siva je izgledala zbunjena. "Daa..." reče on, poćutavši malo. "Recimo."
     Sendel ga je gledala pravo u oči. Progovorila je kao da je zubi bole od onog što će reći. "Poslaću ti po tvojoj sestri domaće zadatke. Hoćeš li raditi s njom?"
     Kain je bio zatečen, i stoga je rekao prvo što mu je palo na pamet. "Možda."
     "Kako ti drago", odseče ona. "Slaću ti po njoj domaće zadatke i ispravke, ukoliko si voljan da radiš." Nije sačekala njegov odgovor, već se okrenula i ušla u toplu učionicu, počevši da zatvara vrata za sobom.
     Kain odjednom viknu za njom: "Hvala vam. Hoću."
     Sendel ga krvoločno pogleda. "Ako propustiš samo jednu jedinu lekciju", oštro ga upozori, "ja prestajem." Potom zalupi vrata.
     Kada je Kain kasnije te večeri ispričao majci o tome, ona je bila vidno nezadovoljna, ali nije ništa rekla; i tako su Kain i Siva zajedno radili zadatke.

     Letnjega dana, 16-og. 1195. godine, kada je veče počelo da istiskuje popodne, jedan čovek dojaha sa zapada. Sedeći ispod nadstrešnice pred Kepardovom krčmom, Kain je gledao kako se taj čovek približava, jašući već skoro pola sata na beloj traci Putnikovog druma, iz pravca Telindela. Leto je bilo sušno, i za jahačem se dizao oblak prašine. Kain je video prašinu pre nego što je ugledao jahača, i ostao je da sedi u hladovini, posmatrajući ga kako dolazi sve bliže. Tog dana nije imao mušterija, ni jednog jedinog. No, nije bio jedini baksuz: Sem Kepard je pustio Dženi, konobaricu koju je upravo zaposlio, da se vrati kući ubrzo posle ručka, sa naređenjem da opet navrati oko večere i vidi da li će u krčmi biti potrebna pomoć. Bio je to sanjivi letnji dan usred radne nedelje; ni Kepard ni Kain nisu se nadali da će imati mnogo mušterija, a taj dan im je bio tako taličan da su imali još manje nego što su se nadali.
     Posmatrajući došljaka, Kain je imao čudnu opsenu: činilo mu se, naime, da se jahač uputio baš k njemu. Naravno, to je bila besmilica. Čovek je jahao na istok, a Kain se samo zadesio na putu koji je ovaj bio izabrao. Ipak, utisak je bio veoma snažan. Tokom sledećih pola sata jahač je ušao u predgrađe Istmarča i ne zaustavljajući se dojahao do grede ispred Kepardove krčme. Kain je sasvim otvoreno buljio u njega, dok je došljak vezivao konja za gredu. Kain nije mogao da mu razazna crte lica, iako je od njega bio udaljen samo nekoliko metara; sunce mu je bilo iza leđa, spuštajući se ka liniji obzorja.
     Čovek priđe i stade ispred Kaina. Nije gledao u njega, već u ono što ga je okruživalo, selo Istmarč.
     Kain je strpljivo čekao.
     Čovek prestade pogledom da ispituje selo i najzad se okrenu da pogleda u Kaina. Kain ga pusti da gleda, gledajući i on njega. Bio je prilično elegantan, posebno imajući u vidu da je tek sišao sa Putnikovog druma; visok, možda i čitava dva metra, star oko trideset godina. Nosio je bradu i brkove, a kosa mu je bila poduža i padala mu ispod ramena. Boja joj je bila neka čudna mešavina crnog i srebrnog, iako ta crna nije bila ista ona, plavičasto crna boja Kainove kose, a srebrna nije bila boja starosti. Koža mu je bila tamnija nego u ma kog stanovnika Istmarča koga je Kain imao prilike da vidi, bilo zato što je takva bila po prirodi, ili možda, zato što ga je sunce opalilo na putu; oči su mu, opet, imale neku čudnu nijansu smeđe boje. Nosio je dobro putničko odelo, koje mora da je videlo i bolja vremena: kožnu jaknu i jahaće čakšire, a jakna je bila obojena tamnopurpurno. Pojas mu je bio od kože bez ukrasa, izuzev raskošne srebrne kopče veoma složene izrade. Nosio je više nakita neto što je Kain ikada pre video na nekom muškarcu, čak i na ženi: tri naušnice u obliku prstena visile su mu iz levog uveta, a na oba ručna članka nosio je srebrne i bakarne narukvice. Oglica mu je izgleda bila od čistog zlata, i sa nje je visio neki zeleni kamen. Na pojasu mu je visila drška noža i Kainu je probudila sećanje za koje nije trenutno znao otkuda dolazi; onda se setio. Takvu stvar, nalik na nož bez oštrice, nosio je gospodar Malahor.
     Čizme su mu bile dobrog kvaliteta, iako iznošene od putovanja.
     "Dobro, momče", oslovi ga čovek u sledećem trenutku, glasom tečnim i milozvučnim, kao neki muzički instrument, "hoćeš li jednom sirotom putniku izglačati čizme?"
     "Pola estara."
     "Zaista?" Čoveku je pošlo za rukom da mu glas zvuči krajnje preneraženo. "Čuj, dečko, pa to je pljačka!"
     "To je moja cena. Hoćete li da vam očistim čizme?"
     "Mališa, u Telindelu to košta tri penta." Čovek je gledao u Kaina sa izrazom koji je zaista bio blizak istinskom čuđenju. "Tri penta, mališa, a u Serloku bi to neki uradili i za dva."
     "Ovo nije Telindel", mirno odvrati Kain, "a nije ni Serlok. Ovo je Istmarč, a ja sam jedini čistač cipela u Istmarču... i to košta pet penta."
     "Oh." Čoveku je trebalo malo da shvati. "Dobro, pošto si tako vešto utvrdio posao, nek bude pet penta." Glas mu nije odavao nikakvu nelagodnost. Podigao je jednu čizmu na Kainovu kutiju. "Hajde, molim te." Kain izvadi četku i poče da skida prašinu sa kože. Prljavština se bila zapekla u naborima; čovek mora da je već prilično vremena proveo na putu. "Mislim da bi trebalo da te pohvalim što imaš toliko smisla za posao, pošto si zauzeo mesto ispred krčme. Tako su ti mušterije i mladići kad ulaze, jer hoće da budu doterani pred damama, a i stariji, kad izlaze, jer hoće da se dovedu u red pre nego što se vrate kući, svojim ženama. Da znaš, mnogo bi odraslih ljudi bankrotiralo zato što nemaju taj najosnovniji smisao za poslovnost. Koliko ti je godina, dečko?"
     "Osam."
     "Stvarno?" Čovek je izgledao iznenađen, a Kain je završio posao na prvoj čizmi i počeo da čisti drugu. "Izgledaš stariji." Kain je osećao da ga čovek posmatra odozgo. "Ne, povlačim reč", dodade on nešto polaganije, "ponašaš se kao da si stariji."
     "Znam. Izvin'te, gospodine, moram da dohvatim i ovu petu. Gadno je probušena." Kain utrlja pastu za cipele u rupu, dodajući zatim malo pomalo sve dok se nije ispunila i izravnala sa površinom kože, tako da je izgledalo da rupe i nema. Nije to bilo ono što bi obućar uradio, ali čovek nije plaćao za nešto bolje. Kain ponovo natapka pastu za cipele i razmaza je po čizmi, završavajući posao mekom krpom kojom joj je protrljao vrh, pa zatvori svoju kutiju. "Pola estara, gospodine".
     Čovek mu rasejano dade novac, proučavajući sumnjičavim pogledom tablu na kojoj je pisalo da je to Kepardova krčma. "Kaži mi, ako znaš, ima li u ovom gradiću još neka krčma?"
     "Bila je", obavesti ga Kain, "ali je izgorela, a njen vlasnik se preselio u Telindel."
     Čovek šmrknu, iskrivivši usta u nešto što je mogao biti i osmeh, i reče: "Vidim da taj gospon Kepard ima isto tako dobar nos za posao kao i ti."
     "On obično kaže ljudima, kada ga to pitaju, da u selu kao što je Istmarč nema dovoljno prostora da se u njega smeste dve krčme." Kain je to rekao veoma ozbiljno.
     Čovek opet spusti pogled na dečaka, kao da ga ponovo procenjuje. "Verujem. Kako se zoveš, dečko?"
     "Kain. A ti?"
     "Lukas. Lukas od Semalije. Zar ti je zaista ime Kain? Tako se, znaš, zvao jedan demon u hrišćanskoj religiji."
     Kain podiže pogled. "Je li?"
     "Aha", odgovori čovek koji je sebe nazvao Lukas. "U stvari, jedan od prve dvojice koji se pominju u njihovim svetim knjigama, a onaj drugi se zvao Lucifern. Da ti roditelji nisu možda hrišćani, a?"
     "Pa da mi daju ime po demonu? Teško, bogami. Dali su mi ime po ptici kainanu."
     "Kainanu? Je li to neka reč na jeziku Istmarča?"
     Kain sleže ramenima. "To je jedna vrsta cvrčka."
     Lukas se poče smejati. "I tako, umesto da te nazovu po demonu, nazvali su te po najkrvoločnijem mesožderu u vazduhu?" Izgleda da ga je ta misao zabavljala. "Pa, i nije nešto mnogo bolje, a?" Kain opet samo sleže ramenima, a Lukas ga pogleda, namrštivši se za trenutak. "Dečko, da li se ti ikad smeješ?"
     "Ponekad."
     Lukas nakrivi glavu i odjednom razvuče usta u veoma široki osmeh. Zubi su mu bili bleštavo beli prema tamnoj koži. "Mislim da ćemo to popraviti." I on prijateljski razbaruši Kainu kosu i uđe u krčmu da se napije.

     ... Zlatna svetlost sijala je kroz njega, držala ga bez težine, kao list, u svome hvatu. U Svetlosti je bio bol, i lepota, i hladni bolni šapat...
     Majka je morala dvaput da ga prodrma da bi izronio iz zlatnog sna u zamagljenu tamu stvarnosti. Mora da je imao neobičan izraz na licu, čak i u slaboj svetlosti sa kuhinjskog ognjišta. Stavivši mu ruku na čelo, Elena ga gotovo nežno upita: "Kaine? Je li ti dobro?"
     Kain nervozno zavrte glavom. "Jeste. Samo sam sanjao."
     Ona trže ruku, kao da se opekla. "Onda, ustaj", reče ona, odjednom vrlo oštro. "Vreme je da vodiš sestru u školu."

     Kada je Kain vodio Sivu u školu, kasnije tog jutra, prošli su pored ogromnog šatora koji je iznikao preko noći, na poljančetu obraslom travom i niskim žbunjen pored Putnikog druma, blizu istočnog kraja gradića; iza kuća za stanovanje, ali nešto više na zapad i znatno južnije od imanja gospodara Malahora. Šator je bio od neke sjajne zelene tkanine u kojoj se ogledalo jutarnje sunce kao u smaragdnom ogledalu. Sapet pored malog jabukovog drveta stajao je konj na kome je prethodnog dana Lukas od Semalije ujahao u Istmarč. Mesto je bilo dobro odabrano; iza njega nije bilo ničega osim brda, koja su se postepeno uzdizala ka Sivim planinama.
     Lukas je sedeo ispred šatora, samo u jahaćim čakširama, pišući na nekoj vrsti tablice. Bio je znatno čistiji nego kad ga je Kain poslednji put video; na kosi i bradi mu se videlo da su iščetkane i da je iz njih isprana prašina. Lukas klimnu Kainu i doviknu im: "Dobro jutro"; te reči su još dugo odjekivale u Kainovim ušima.
     Prošli su pored šatora ćuteći. Bili su već na pola puta do škole kada Siva upita: "Znaš li ko je bio onaj čovek tamo pozadi, ispred šatora?"
     "Zašto bih znao?"
     Ona sleže ramenima. "Svaki dan sediš pred Kepardovom krčmom. Mislila sam da je čovek iz šatora možda išao tamo."
     "Zove se Lukas. Mislim da je trgovac."
     Nije izgledala iznenađena što mu je poznato čovekove ime. "Da je trgovac odseo bi u krčmi."
     Kain najpre ništa ne reče, a onda popusti. "Možda."
     "Pitam se zašto je došao?"
     Smešak koji Kainu prelete preko lica iznenadio bi mnoge koji su ga poznavali. "Zašto ga ne pitaš, kad te toliko zanima?"
     "Ne zanima me", pobuni se Siva. "Pitala sam tek tako.
     "Oh", primeti Kain, "to je već nešto drugo."
     Siva je nosila dve tablice za pisanje u desnoj ruci, svoju i onu na kojoj je Kain uradio zadatke; prebacivši ih u levu ruku, ona ga iznenada snažno udari pesnicom u rame.
     Kain je iznenađeno pogleda. "Zašto si to uradila?"
     "Zato što si nevaljao."
     "Nisam!"
     "Zar te ne zanima zašto je on tu?"
     Kain je trljao rame. "Ne."
     "Zar ne misliš da će ostati?"
     "Otkud znam? Možda. Sigurno nije došao u Istmarč onako usput, idući na neku drugu stranu."
     Siva je ućutala za neko vreme. Već su bili sasvim blizu škole kada se ponovo oglasi. "Zar ne bi mogao da ga pitaš?"
     Kain je, međutim, samo zapita, kao da mu i nije stalo do odgovora: "Da li me još voliš?"
     Siva udahnu, glumeći očajanje. "Da."
     "E, onda ću ga pitati."
     Siva mu se nasmeši. Kain je najveći deo vremena tek nejasno bio svestan da mu je sestrica veoma lepa. "Jesam li ti povredila rame?"
     "Ne. Nisi, nikako."
     Kain joj ipak nije rekao šta namerava, da ga ništa na svetu neće sprečiti da se vrati kod Lukasa.
     Ništa na svetu.

     Lukas je još bio tamo, pored druma, doručkujući jabuke i pivo, kad se Kain vratio. Dve jabuke su se pekle iznad male vatre od grana i grančica. Još je bilo srazmerno rano ujutro. Na ulicama je bilo tek nekoliko prolaznika. Mora da je pivo kupio kod Keparda; pivo je bilo u kruškastim flašama, i samo je Kepard u čitavom Istmarču imao mašinu kojom se pune kako treba. U međuvremenu je bio obukao košulju, otmenu stvar od žute sunčeve svile, i u njoj je lepo izgledao.
     Kain se zaustavi na suprotnoj strani vatre. "I tebi dobro jutro."
     Progutavši poslednje ostatke u jednoj kruškastoj boci za pivo, Lukas pokaza rukom na vlažno tlo ispred sebe. "Sedi, Kaine. Očekivao sam da navratiš. Hoćeš li piva?"
     "Svakako." Kain radoznalo uze kruškoliku bocu s pivom - bila je hladna kao da je u njoj led - izabra mesto za svoj pribor za čišćenje cipela i sede na njega, da se ne pokvasi od zemlje. "Kako se ovo otvara?"
     "Daj da ti pokažem." Lukas uze bocu iz Kainove ruke i stade da vuče prstom oko sjajnog prstena na njenom gliću sve dok se od prstena ne začu jedno slabašno klik. Zatim mu vrati bocu. "Nikada ranije nisi pio iz staklene kruške? Nagađam da ti gosin Kepard ne toči piće, a?"
     "Kaže da sam još mali." Kain ispitivački povuče iz grlića i bi nagrađen jednim ledenim gutljajem. "Dženi mi ponekad da piva, kad njega nema u blizini, ali samo iz šoljice. On broji kruškaste flaše."
     "Dženi će biti ona devojka što poslužuje, a? Juče je nije bilo."
     "Pustio ju je kući ranije, pazar je bio nikakav. Slatka je", dodade Kain.
     "Koliko sam razumeo, posao je obično bolji? Kepard bar kaže da jeste." Kain klimnu i Lukas kao da se malčice opusti. Kao da ga je to malčice i zabavljalo. "Dobro je. I treba da bude dobro, da bih ostao ovde."
     "Zašto si došao?"
     Pitanje je iznenada izletelo, i neko vreme zavlada tišina, pre nego što je Lukas odgovorio. Opet je izgledao kao da ga sve to zabavlja. "Ja sam putujući pevač, Kaine. Pevam za novac, da razonodim ljude. U Serloku ima osam pevača, i tri u Telindelu. Ovde, rekli su mi, nema nijednog."
     "Znači, imaš smisla za posao?" primeti Kain, savršeno ozbiljna lica.
     Lukas se nasmeši. "Pa, moglo bi se reći." On pruži ruku u vatru, kao da se ne boji da će se opeći, i dok su mu narukvice tiho zveckale izvuče ražanj sa dve jabuke koje su se do tada pekle u vatri i stavi ih u stranu, na vlažnu travu da se rashlade. "Hoćeš li pečenu jabuku, Kaine? Stavio sam dve, za svaki slučaj."
     Kain je, valjda, najviše na svetu voleo pečene jabuke; onih dana kada dosta zaradi, majka ili Siva su mu ih pekle.
     Kain je osećao da ga pevač gleda, čekajući odgovor.
     "Zašto si došao?" ponovi on.
     Torbe sa sedla Lukasovog konja bile su odmah iza njegovih leđa; on se nasloni na njih, i, malo zavaljen, povuče dugački gutljaj iz svoje kruške piva. "Hajde da to postavimo ovako - zašto si ti došao?"
     Lukas oprezno odvrati. "Ne", reče on. "Ja sam zvao i čekao da neko dođe". On klimnu u pravcu Kaina. "I ti si došao. Nadao sam se da ćeš to biti ti."
     Kain otpi malo piva i zamišljeno pogleda u kruškastu bocu.
     "Mislim da te je čula i moja sestra."
     Lukas opet zavrte glavom. "Da je čula moj poziv, bila bi sada ovde, s tobom. Oh, nema sumnje da je nešto čula." Lukas je gledao u Kaina kao što bi čovek posmatrao konja razmišljajući da li da ga kupi, i Kainu se taj pogled nije dopao. "Ali ona nije čula ono što si ti čuo." On ispruži ruku i isteže se u pravcu u kome su jabuke ležale na travi, pa dohvati i prinese natrag ražanj sa pečenim jabukama. Skinuvši jednu, zagrize je i upita: "Hoćeš li ti jednu?"
     Miris Kaina pogodi kao pravi udarac. Majka mu je jutros bila ljuta i zato još ništa nije jeo. "Molim." Lukas mu dobaci jabuku, i on je brzo pojede, zastajući tek koliko da povadi semenke i baci ih preko ramena, za sreću. Lukas ga je posmatrao, pomalo začuđeno.
     "Proklestvo, Kaine, zar jutros nisi dobio hranu?"
     Kain podiže pogled prema njemu, i dalje zaokupljen srcem jabuke. "Nisam. Naljutio sam majku." Gledao je pravo u pevačeve smeđe oči. "Rekao sam joj da sam nešto sanjao."
     "Ah, tako."
     Lukas kao da je bio zadovoljan odgovorom, i Kain ćutke dovrši jabuku. Obrisavši nadlanicom jabukov sok sa brade, on reče tonom koji bi, kod nekog drugog dečaka, pokazivao stidljivost: "Hvala. Baš mi je prijalo."
     "I videlo ti se", suvo odvrati Lukas.
     "Lukase?" Kain to izgovori s ustezanjem.
     "Da?"
     "Zašto si došao?"
     "Baš moraš da znaš, je li?" Lukas ga je gledao pravo u oči. "Kaine, ti si došao zato što sam te ja sinoć pozvao. Ja sam došao zato što si me ti pozvao."
     "Ne razumem."
     "Jesi, pre godinu dana, ili otprilike toliko. Prolazio sam pored Singera i razapeo šator uz ivicu Druma. Putovao sam čitavog dana, krenuo još pre zore i bio sam umoran. Kad se smrklo bio sam zreo za spavanje, a i nameravao sam da zaspim. Podigao sam šator i legao unutra s nožem u ruci i glavom na jastuku." Lukas zastade. "Ono me je tresnulo pravo među oči. Pomislio sam da me je nešto udarilo, i iskotrljao sam se iz šatora sa upaljenom oštricom noža. Da je neki kukavac slučajno baš tada jahao putem, skinuo bih mu glavu kao od šale. Kobilu sam toliko preplašio da je bila gotovo izvan sebe." Teško je bilo podnositi na sebi netremični pogled mirnih, smeđih očiju. Bio je težak, kao teg. Kao crne oči njegovog dede. Kao što drugi ljudi, pretpostavljao je Kain, osećaju težinu njegovih. "Tada sam shvatio šta je to bilo - krik deteta koje traži pomoć. Završio se tako iznenada da sam pomislio da je onaj, ko god bio, ko je tako kriknuo, sigurno ubijen. Znao sam da krik dolazi sa istoka, i zato sam se uputio u tom pravcu, zaustavljajući se u svakom naselju i šaljući poziv, i uvek bez uspeha. Istmarč je bio poslednje mesto u kojem si mogao biti." On iskapi poslednje ostatke iz svoje kruškolike pivske boce i otvori drugu, uz tiho klik. "I sve to vreme, dok nisam dospeo ovamo, Kaine, sve to vreme sam strepeo da si već mrtav."
     Kain polako reče: "Sve vreme dok sam te posmatrao kako jašeš niz Putnikov drum, mislio sam kako dolaziš k meni. Izgledalo je glupo."
     Lukas odvrati bez okolišanja. "Došao sam zbog tebe, Kaine. Ni zbog čega drugog."
     Kainu je sve vreme u dnu uma lebdela jedna misao, i on je sada obelodani. "Mislim... mislim da je deda verovatno čuo kad si mi sinoć slao poziv."
     Lukas mu dobaci jedan hitar pogled. "Zar?"
     "Da", potvrdi Kain sa većom izvesnošću. "Mora da je čuo. On je kao ja. Kao ti."
     "Kako se zove?"
     "Garet. On je baštovan gospodara Malahora."
     Lukas je grickao donju usnu. "Hmmm. To ime mi je nepoznato - da li je tvoj deda nekada učio na Akedemiji?"
     Kain je buljio u njega, ne shvatajući. "Na čemu?"
     "Pa, na..." Lukas prekinu rečenicu i zagleda se u njega. "Ne znaš za Akademiju? Ama, gde si dosad živeo, dete? Vladari pročešljavaju ova mesta svake četvrte godine da bi odabrali najpogodniju decu da ih školuju, a to čine još češće u gusto naseljenim područjima. Poslednji put kad su testirali decu u Istmarču verovatno je bilo u letnjoj četvrti 1192. godine."
     "Mi smo živeli u brdima, pre nego što mi je otac poginuo. To je bilo pre dve i po godine, ubrzo posle novigoda, 22-og u zimu, 1193. Tek posle toga smo prvi put sišli u Istmarč."
     Lukas uzdahnu i pomeri težište tela u odnosu na torbe sa sedla, da mu bude udobnije. "Smetnuo sam s uma koliko sam daleko od civilizacije. Za ime Svetlosti, deca u Zlatnoj reci znaju s kim je Loden spavao, koju god noć da im imenuješ!" Kain očevidno uopšte ne razumede tu primedbu i Lukas pređe preko nje i nastavi. "Poučiću te, dakle, šta je to Akademija. Zaista, poučiću te mnogim stvarima. Ali za sada da se vratimo na tvoga dedu. On verovatno nije išao na Akademiju; pamćenje mi je dobro, a ne sećam se nikoga ko se zvao Garet. Je li veran gospodaru Malahoru?"
     Na to je Kain znao da odgovori. "Jeste. Oni su prijatelji, mislim."
     "A da li redovno ide u crkvu? Crkvu Svetlosti, mislim, ne one gluposti kao što je hrišćanstvo ili elronstvo."
     "Da, svake Nedelje. Moja majka takođe."
     "A gospodar Malahor? Jesi li ikada čuo neke glasine da ne poštuje vladare onako kako bi trebalo?"
     Kain samo zavrte glavom. "Ne."
     "Dobro." U toj jednoj reči sve je bilo sadržano, i Kain steče utisak da je Lukas tog časa doneo neku odluku. Iznenada, Lukas se nasmeja i skoči na noge; nestade za trenutak u šatoru, a onda izađe noseći neki instrument nalik na lautu, ali sa dužim vratom i dužom i širom šupljinom. "Zadržavam te od posla, a i sebe samog. Treba da odeš da čistiš cipele, a i ja treba da radim, da pišem nove pesme i vežbam stare. Predveče ću biti kod Keparda, i sviraću gostima za večerom. Hoćeš li ostati da me slušaš?"
     "Noćas ne smem. Moram da pitam majku kada se vrati kući sa posla. A za to moram da pričekam dok Hogan ne ode. Ona ne voli da ja pričam kad je on kod nas."
     Lukas je već obesio instrument oko vrata i prstima je prebirao po žicama. Na Kainove reči zastade, i izgledalo je kao da hoće nešto da kaže; Kainu se, ipak učini da se predomislio. "Jutra", reče on umesto toga, "nisu baš prometna, mislim za tvoj posao."
     Kain potvrdno klimnu. "Nisu. Mogao bih uvek da svratim. Ovo mi je usput, kad od škole idem ka Kepardovoj krčmi."
     Lukas podiže jednu obrvu. "A šta će tvoja majka reći na to?"
     "Neću je ni pitati", odvrati Kain bez razmišljanja.
     Lukas mu se široko osmehnu. "Tako treba. Nikada nemoj pitati da li smeš, ako možeš nešto da uzmeš. A sad treba da kreneš."
     Kain ustade i uprti svoj pribor za čišćenje cipela. Okrenuvši se da pođe, bio je strahovito svestan, čak i sada, da Lukasov pogled počiva na njemu.
     On se ponovo okrenu. "Lukase?"
     "Da?"
     "Zaista si došao zbog mene? Samo zbog mene?" Postavivši ovo pitanje, Kain prvi put u životu oseti da je ranjiv.
     Lukasove ruke prestadoše da se kreću po instrumentu. "Samo zbog tebe, Kaine", reče on bez oklevanja.
     Kain nije imao snage da ga pogleda u oči. Samo je klimnuo, prihvativši to što je čuo. "Dobro." Hteo je još nešto da kaže, bilo šta, ali se bojao da će se rasplakati kao devojčica. Lukas je stajao i posmatrao ga, strpljivo čekajući da vidi šta će Kain dalje da uradi.
     Kain je trčao celim putem do Kepardove krčme.

     Te noći je Kainov deda priminuo u snu. Sam gospodar Malahor je pronašao telo, kad su on i nekoliko njegovih ljudi došli da vide zašto Garet nije otišao da nadgleda sađenje belih ruža koje su upravo stigle, čak iz Singera.
     U to vreme Kain nije ništa podozrevao; deda je bio star. Tek posle nekoliko godina shvatio je da je Lukas ubio njegovog dedu.
     Ali tada još nije u sebi našao nijedan razlog da okrivi Lukasa.
     Lukas je uradio samo ono što bi i Kainov deda uradio njemu.