|
Poglavlje 8
Taj dan je, mirne duše, mogao biti utorak. Bio je sasvim
bezvezan, bez šarma, bez stila, bez ikakvog identiteta...
Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih
zaboravio...
Oni su kao slike u decijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš,
i ja sam, kao i svi, preskocio mnogo stranica tragajuci za slikama koje cu
lakše obojiti.
Ni to popodne, naznaceno tek tananim jesenjim linijama, nije mi odgovaralo.
Bilo je potrebno puno pastelnih nijansi da bi ponudeni kišoviti pejzaž poceo da
lici na nešto, a odavno nisam pri šarenim bojama. Potrošio sam ih kao pravi
naivac, nepromišljeno ih razmazujuci po svojim davnim radovima...
Sve je nekako vuklo na Utorak...
Svaki dan ima svoj kod. Ponedeljak je pocetni, Subota presudna, Nedelja
blažena, Petak uvodni...
Ni nalik. Doduše, u toj neobojenosti bilo je i sitnijih elemenata nesvrstanog
Cetvrtka, ali ipak, siguran sam da je doticni dan komotno mogao proci kao
Utorak, i da nikom ne bi palo na pamet da nije tako.
A bila je sreda. "Sportska sreda"...
Saznao sam to u poslednji cas, i hitno nazvao Bobu Drota, nadajuci se da je
ukljucio telefon na pumpi.
Nego šta je...
- Hvala ti, Bobesku. Znaci, doci cu oko ponoci, i vracam ti ta dva sata prvom
sledecom prilikom...
Nešto mi je govorilo da ce se "prva sledeca prilika" slucajno ukazati
vec sutra uvece, ali Boba je bio sasvim pri kraju spiska ljudi kojima sam nešto
mogao da zamerim. Uvek je igrao fer, i to što je dugove odmah preracunavao po
zvanicnom kursu, bio je samo kvalitet više u kartonu sa njegovim
karakteristikama.
Utakmica je najavljena kao velika, u šta sam naivno poverovao zaboravivši da su
velike stvari uvek nenajavljene. Setio sam se da je tako tek u osamdesetom
minutu, gledajuci u one dve velike nule na ekranu. Dve nule? Cudne li
simbolike...
Zvrrrrrr!
Telefon je zazvonio baš kad je jedan zalutali metak konacno krenuo prema golu.
Golman je, izgleda, ocekivao medugradski poziv, jer je i on pošao sasvim
suprotno od lopte, ali srecom po njega ona je zviznula preko precke i zagubila
se negde u reklamama.
Zvrrrrrrrr!
- Halo, molim?
Boba Drot nije gledao utakmice ali je negde gledao ljude koji gledaju utakmice
i znao je da ih ne treba prekidati...
- Izvini stari, ne bih te davio, vidim da je frka ali... Ovde te neko ceka,
znaš? Ma, evo, nek ti ona kaže... Aj' cao, vidimo se...
Ona?
- Halo Džokej? Dobro vece...
Ona...
Utakmica je odjednom pocela da me zanima kao prijateljski susret izmadu
poslednje i pretposlednje ekipe na "Radnickim Sportskim Igrama".
Gde li sam zaturio onu ceduljicu na kojoj sam zapisao šta cu joj reci kad se
vrati?
Ocigledno sam predugo cutao. Tamnoplavi alt ponovo je nadošao kao talas...
- Ej? Pa dobro gde si ti?
Gde sam ja? Gde si ti Emilija Kovacev. sokacaro i skitnico belosvetska? Ja sam
uvek tu. Tu ili tamo...
- Evo me. Gledam neku tekmu na televiziji...
O, krut sam kao pešadijski potporucnik, jednom cu stvarno preterati...
Poštujem i prihvatam sve prirodne procese, ali zašto je okoštavanje moralo da
mi krene baš od glave?
Emi Li je kratkom pauzom odreagovala na moj pomalo ledeni, a prilicno pederski
ton, i za cas se sa ultrakratkih prebacija na srednje talase.
- Uf, gde držiš telefon, u zamrzivacu? Dobro, sacekacu te ovde dok se fudbal ne
završi...
To ipak nisam dozvolio...
Ugasio sam televizor kad je jedan igrac dobio trudove ispred šesnaesterca, a
stigao sam na pumpu tako brzo da sam na malom crno-belom TV-u, kod kase, još
zatekao konzilijum lekara, babica i masera kako izlazi sa terena, požurivan od
besnog mršavog sudije sa "hitler brcicima".
Povredeni centarfor nastavio je igru, ali za mene je ta utakmica bila
završena...
- Dobro vece, Lija, pozdrav Drot. Ovi igraju kao da je lopta napunjena vodom...
O, mogu ja i bolje. I Boba je to sigurno pomislio, jer je samo prevrnuo ocima i
zbrisao napolje, pokupivši usput olovku i fasciklu sa pulta.
- Idem samo casom da popišem brojcanike...
Emilija me nije ni pogledala kad sam ušao. Uvredeno je sedela, držeci ruke u
džepovima mantila i vrhom cipele gurkala kontuzovanog Šandora, koji je kao
prevrnuta kornjaca ležao pred njom.
- Ja sam vec rekla "Dobro vece"... Samo... Zaboravila sam da nisi
oduševljen kad neko pokuša da se iskrca na tvoj svetionik... Inace, jako si
sretan što sam doputovala, to znam...
Ma ne znaš ti ništa, Rido. Da se danas nisi vratila, ošišao bih se do glave,
poceo da slušam Wagnera i naucio napamet "Sabrana dela Edvarda
Kardelja". I ništa me više ne bi spasilo...
Oci su joj i dalje bile oborene, i ne cekajuci više da ih podigne, kao lopov
sam zavukao ruku u njen pogled, pružajuci joj duguljasti, prepoznatljivi
zamotuljak.
- Da si bila negde gde bar imaju golubove pismonoše, pa da si nekako mogla
javiti kad stižeš, bilo bi i vojne muzike. Ovako, jedna sumnjiva georgina je
sve što sam na brzinu uspeo da izvedem...
Iznenadila se malo, ili je to dobro odglumila, i zahvalila se tek primetnim
naklonom. Onda je radoznalo zavukla nosic u papir, i iznenadila se još malo,
kao da nikad nije videla georginu.
Pa, takvu i nije...
- O!
Odblesak nekog dalekog plamena prvi put je prošarao njene okice, ali nisam ni
pomislio da bi to moglo biti nešto licno. Ne, to je jednostavno bio pogled žene
koja je dobila crvenu ružu.
Crvenu ružu? Kakav kic...
E, lepo sam znao da ce ona smotana cvecarka sve pobrkati. Sad mi je stvarno
dosta. To je poslednji put da sam pazario u toj radnji..
Te noci je na pumpi bila gužva kao u praonici automobila
u Tirani. Izmedu dva okasnela kamiona i olupanog "opela" koji je
banuo vec pred zoru, mogao sam na miru da se nadremam.
Cim kažem "mogao sam", znaci da nisam...
Cekajuci da sustane kiša koja mu se nije slagala uz vespu, Boba Drot je sedeo
na pultu do dva i nešto. Pricao je o krajevima gde kiša pada u strogo isto
vreme, gde su hotelske sobe pune svežeg voca i devojaka, gde se za baceni
opušak placa sto "singapuraca" na licu mesta, i gde se, sve u svemu,
zna neki red.
Pošto se kod nas, sve u svemu, ne zna neki red, pa je recimo i zadovoljstvo
zvano bacanje opušaka još uvek besplatno, na kraju balade je mrtvo-ladno
zafrljacio pikavac kroz širom otvorena vrata i duboko uzdahnuo, shvativši da
primitivna balkanska kišurina, koja pada stihijski, bez ikakvog plana i
programa, ne zna šta je dosta i nema nameru da skoro prestane.
- Eh, Englezi, moj burazeru, znaš ti njih...
Ne samo da ih znam, nego se i pravim Englez u slobodnom vremenu. U skladu s
tim, otfolirao sam krajnju britansku hladnokrvnost gledajuci kako mali žar
cigarete aterira u baricu pokraj automata za tocenje.
Neka žutokljuna budala bi možda pomislila da na pumpi ima i zapaljivih
materija, i da lako možemo otici u božiju mater, i interesantno, to sam
pomislio i ja, ali Bobby The Droth je kao iskusni pumpaš nepogrešivo razlikovao
baricu nafte od barice neceg drugog.
To jest, bar se nadam da je...
Uglavnom, bila je to ipak barica kiše koja je, slucajno ili namerno, vrlo
savesno obavila protivpožarnu zaštitu. Opasnost od flambiranja je tako prošla,
do sledeceg pikavca, i jedina vatra koja je i dalje pretila da se pretvori u
požar bila je Bobi.
On je potencijalna nepogoda kad se napali da prica...
Njegovi putoprici, inace moje omiljene emisije, pocinjali su monsunima i ružnim
plosnatim tropskim ribama, a završavali po sumnjivim barovima, ili nestajali u
peni pod glatkim kosookim maserkama. Slušao sam iste price više puta, ali mi
nije bilo dosadno. Stalno su se pojavljivali neki novi detalji i zabavljao sam
se, otkrivajuci po tim malim razlikama šta bi moglo biti istina u svemu tome, a
šta baš i ne...
Te noci, nek mi bog oprosti, jedva sam cekao da kiša stane i da Profesor
Geografije smota kartu, uzme globus pod ruku i otplovi na svojoj vespi.
Rekao sam da su mi to bile omiljene emisije, ali ne u sitnosatnim terminima.
Buda sa pupkom, svete krave, mesne zajednice u Emiratima i ostale rikše i
pagode prosto su se ubili za školski program, ali školski program se nije ubio
za mrkli mrak.
U nocnu šemu mnogo bolje se uklapala domaca melodrama ili sapunska serija, pa
sam, po Bobinom odlasku, spojio ta dva žanra i razmišljao o Emi-Liji Kovacev
koja je u pet do ponoci žurno otišla kuci, kao lepa curica iz neizbežne
bajke...
Nadao sam se da je stigla na vreme, da onu lažnu georginu nije zaboravila u
zamagljenom zadnjem prozoru nekog automobila, i da ce je popodne mali debeli
miševi picnuti besprekorno, kao i uvek.
Da, i da joj zla maceha nece u zadnji cas složiti neku frku...
Naime, dogovoreno je da cemo se videti sutra u cetiri, i slušajuci petlove iz
prvih petrovaradinskih dvorišta, sa zadovoljstvom sam primetio da je mala
kazaljka u silaznoj putanji i da je to sutra vec uveliko u toku...
Klik!
Kad prestaje detinjstvo?
Možda kad prvi put poljubiš. Ili kad dobiješ poziv za regrutaciju? Kad zaradiš
prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad pocneš da se briješ? Đavo ce ga
znati...
Pošto je to bilo teško odrediti, odluceno je da detinjstvo moje generacije
prestane onda kad to dozvoli CK SKJ...
Oni koji su nas vaspitavali, za šta ce jednog dana sigurno odgovarati, stalno
su nam ponavljali da su za ovu zemlju pali najbolji sinovi i kceri ovog naroda.
Najbolji su pali, a mi smo za roditelje, ucitelje i druge takozvane
"odrasle", dobili ono što je ostalo...
Jebi ga, kakva su bila vremena, nije se moglo birati...
Generacija ispred nas je stvarno bila nesebicna. Samopregorna, kako su sami za
sebe voleli da kažu. Buduci da su imali detinjstvo u skracenom obimu, dali su
sve od sebe da bar naše potraje što je duže moguce i mi smo lakoverno
prepustili da budu ti koji se pitaju.
Odgovaralo nam je da ostanemo klinci do cetrdesete, a uostalom, u udžbenicima
koji su nam potureni lepo je pisalo da naše vreme tek dolazi.
Procitali smo brdo tih udžbenika, a nismo procitali one koji su ih pisali...
Naši Seniori su uveliko radili na svojoj besmrtnosti i generacija vecito mladih
i nedozrelih potomaka bila im je neophodna za taj projekat. Pod njihovim grbom
pisalo je "Doživotno...", ali radilo se, jasno, o posebnom mastilu, i
mi smo otkrili skriveni moto tek kad se plamen toliko primakao pergamentu, da
se vatra više nije mogla izbeci.
I, ostao je pepeo...
Neki ce možda reci i da je ostalo istorija, ali nama je, fala lepo, dosta
istorije.
Ne samo da smo u njoj preskoceno pokolenje, nego su nam o prošlosti i
buducnosti toliko pricali, da su nam potpuno skrenuli pažnju sa sadašnjosti.
Prevarivši nas šarenom šecerlemom vecitog puberteta i vecitog džeparca,
revolucionari su precrtali stavku "smena generacija", i ukopali se na
svojim položajima. Odatle su ih odnosili direktno u kapelu, i na sledece
ukopavanje, a na njihova mesta odmah su dolazili novi drugovi, još iskusniji,
još provereniji i još senilniji.
A mladi?
Šta mladi? Za koga smo gradili diskoteke, moderne sportske objekte i domove
kulture?
Nek idu mladi malo, na primer, u bioskope. Nek gledaju kako diplomci odlaze
pravo u Wall Street i kako tinejdžeri za kompjuterima rade programe za najjace
svetske kompanije. Eto. Tako ce i naši mladi jednom, kad ostare.
Pod uslovom da budu podobni...
Tu fatalnu etiketu "podoban", uz mumificirane kornjace sa prvih
stranica, lepili su i sveže kastrirani kadrovi regrutovani iz naših redova, i
ti janjicari znali su da nam zagorcaju život više nego bilo ko drugi.
E moj Martine...
Lufter je bio prepodoban. Prošao je kod svog matorog obuku dugu dvadeset i koju
godinu i nezadrživo je hitao ka tituli najmladeg doktora marksizma u našem
gradu.
Popac je još na pocetku studija odlucio da specijalizuje plasticnu hirurgiju, a
i on je, poucen od svojih prakticnih roditelja, svecano primio malu crvenu
knjižicu.
Popovicki je, inace, bio komunista otprilike kao Njegovo Kraljevsko Velicanstvo
Princ od Velsa, ali je znao da bez prisustva na partijskim sastancima nema ni
konkursa na kom ceš proci, ni spiska za stan na kom ceš se naci. Priznajem,
nije bio idealan idealista, ali vec odavno nisam siguran da li je to dobro ili
loše.
No, mene niko nije ni pitao šta mislim o tome. Ionako sam bio nepodoban, pa je
uz moje buržoasko-kulacke pretke vrlo cesto pominjana i izvesna daska koja mi
je, navodno, nedostajala.
Ne verujem da su mislili na jednu od dasaka naredanih preko konstrukcije od
šupljih metalnih cevi, ali ona je cudno zaškripala ispod plavog platna,
presvucenog preko pozornice, kad sam prvi put prišao mikrofonu.
Daska koja život znaci?
Baš ta. Ponela me je kao leteci cilim, u mrak i tišinu, nad glavama koje su
slušale, a onda, preplašena detonacijom aplauza, digla me do prvih, perifernih
zvezda.
Usput sam, samo na trenutak, video krov univerziteta, kao da je kroz prozor
neko mahao mojim indeksom sa šest preostalih ispita, ali ja sam se i dalje
penjao, to je postajalo sve sitnije, i na kraju sam fakultet potpuno izgubio iz
vida.
I nikad ga više nisam pronašao...
Jednom je Cale pokušao da mi objasni šta je mašta...
Sedeli smo u camcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama,
riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosadujuci se, postavljao milion najgorih
mogucih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jedno-stavno,
ali za mog starog se može stvarno reci svašta, samo ne i to da je bio
jednostavan...
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda
da i necu, ali pricu o jednom narocitom Cupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se možda tek sad setio? Nema veze...
Cale mi je, uglavnom, ispricao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost
i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se prica, a laž su
snovi...
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se secam da mi je objašnjavao da
su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, letece, najlepše laži. Snovi
su andeli laži...
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga srece nema. Dve
osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je vec crna magija, i
kap jednog u drugom cesto je premalo, a dve kapi cesto su previše. Malo ko
nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije.
A posebni, carobni i nevidljivi cup u kom se muckaju istine i laži, stvarnost i
snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Cupu je štos...
Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom
balu, kad položiš vozacki, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tacno...
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Cupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili
ga, ne znajuci da ga koristiš, sam razbiješ...
Nekako tog proleca došlo je vreme da se, kao vojnici na
kraju roka, razdužimo na kraju detinjstva. Oduzeli su nam mede sa otkinutim
ušima, knjige bez korica, rasparene špilove karata, morali smo vratiti
nepopunjene albume sa samolepivim slicicama, šarene pidžame i tockice sa
razmontiranih igracaka. Istresli su nam iz džepova zaostale klikere, gumice i
necvikovane cirkuske ulaznice i ekspedovali nas u svet Velikih.
Ali neki su prošvercovali Cupove.
Sretavši ih kasnije, maskirane u Odrasle, ipak sam otkrio da ima puno naših u
njihovim redovima, i da stvar nije još potpuno propala.
Dakako, Lufter je jedva docekao da rascopa Cup, i da se ufura u svet koji nije
za malu decu. Tamo je super, sve se zna.
Znaš gde radiš, i od kad radiš i do kad radiš, tu budilnik, tamo parking,
tolika platica, tolika ratica, daleko do subote, svaki cas godišnji,
utakmica-viceš, pozorište-cutiš, veruješ novinama, pališ TV, gasiš TV,
rodendani-telegram, sahrane-crna kravata, ideš na fluorografisanje, glasaš za
prvog na listi, spavanjac posle rucka, veštacka vilica u caši, klupa na keju,
sve je organizovano i nema šta da misliš, moj burazeru...
Eh, da mi je to. Meni nikad ništa nije bilo organizovano i uvek sam imao šta da
mislim. Ko mi je kriv...
U nedostatku porculana, nakita i srebrnog samovara, sentimentalno sam se vezao
za stari porodicni Cup, uporno pokušavajuci da ga proturim kao orude za rad.
Pipav je alat na kome piše "Pazi lomljivo" i taman sam poceo da ga
okriv-ljujem za neke manje neuspehe kad je, napokon, zablistao punim sjajem...
Krajem aprila Polak me je ubacio u svoju reprezentativnu putujucu reviju kao
"iznenadenje veceri", i to sam zaista i bio, malo za sebe, malo za
publiku, a posebno za neke cija su imena bila naznacena najmasnijim slovima na
plakatima koji su reklamirali pomenuti spektakl.
Ali da se ne hvalim...
Bio je to samo jedan od onih Majeva koji se svakom ponekad dogode, sa tek
nekoliko dana koji nisu bili zaokruženi crvenom olovkom. Zaista, ta stranica
kalendara, prva od sledecih tridesetak, bila je izlepljena imenima hotela, kao
crni lakovani kofer iz dobre predratne kuce.
Popac?
On je na toj raskrsnici, prestrojavajuci se godinama, konacno izbacio žmigavac
i skrenuo u stvarnost. U nju je, s vremena na vreme, dodavao po koju kap snova,
ali mislim da je sve manje uživao u tim eksperimentima. Humani lekarski poziv
uvukao ga je u opsesiju zvanu privatna klinika i radovao se svakom paru
klempavih ušiju i svakoj kukastoj nosini koja bi prošla ulicom, videvši u njima
potencijalne marke i dolare u cekaonici svoje buduce ordinacije.
I dalje smo se najcešce nalazili u stanu kod Popovickih, kad nije bilo matorih,
ili u njihovoj kucici za odmor na Sremskoj strani Dunava, gde Gospoda Dr. nikad
nije zalazila, a Gospodin Dr. je svracao veoma retko, samo ponekad, radnim
danom, na matine, da malo utvrdi gradivo sa svojom omiljenom asistentkinjom.
Medicinari su incestirali samo sa medicinarkama, zabavljajuci se u krug, svako
sa svakim, i Lufter i ja cesto smo bili jedina strana tela u tom društvu.
Razgovor se obavljao u dinarima, pricalo se samo o lovi i privatnoj praksi, i
Martin se štrecao svaki put kad je bila izgovorena ona bezbožnicka rec.
Privatno...
U njegovom tretmanu dresure, ta rec je bila komanda za napad, i bio je ucen da
i najmanji pokušaj bogacenja na racun društva osudi uvek i na svakom mestu. Na
svakom mestu gde je slucajno u blizini copor istomišljenika...
U gnezdu prozapadno orijentisanih elemenata, gde je bio Sasvim Usamljeni
Osvetnik, Lufterica se zadovoljavao gundanjima u bradu, koja su dopirala
najdalje do mene i do moje legendarne zastave neutralnosti.
- I ovakvi treba jednom da lece našu decu...
Moj drug je kao pravi vizionar gledao daleko, preko duge, sa takvim zanosom da
je pravo cudo kako nešto od toga nije prešlo i na mene. Ali ne, nije...
Ja sam gledao mnogo bliže. Uvek pred mojim ocima, a negde u dubini kadra, za
ledima Popca koji nije smeo ništa da primeti, u drugom planu, zujala je
Veverica, glumeci malu vrednušu.
Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke na grudima i potražila me
dugim, tajanstvenim pogledom. Zamislio sam je kako pegla male decije stvari,
video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i cuo sam radio sa
vecernjim željama slušalaca...
Znam, nije to idealna slika, štaviše, feministkinje bi je rado iscepale u
paramparcad, ali, jaj je nisam ni spomenuo misleci da je idealna. Nipošto. Hteo
sam samo da objasnim šta se dogadalo sa mnom.
Dotad sam devojke, razmišljajuci o njima, uglavnom svlacio do gole kože. U
mojim malim nocnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu,
i retko je koja uspela da sacuva na sebi par crnih carapa, ili neku slicnu
perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...
Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i nikako ne mogu da
se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila duga. I svilena. I nežna...
I bela?
Dobro, predajem se, i bela. Pa šta?
Mnogo se vode otad provaljalo pod Tvrdavom, i da ovaj svet negde nema rupu,
Dunav bi ga vec deset puta potopio do sad...
"Zauvek" je, ipak, samo rec...
Velike reci obicno imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvicak svaki put kad ih
izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo bog zna šta.
Laka groznica nemira pri retkim susretima i par stranica u dnevniku, obeleženih
krhkim zvoncicem cežnje, kao presovanim durdevkom.
Šta je ovo? Citat iz srceparajuceg romana?
Sve teže baratam malim smešnim sentimentima, i kad danas pricam o tome, cini mi
se da stvar zvuci kao "Romeo i Julija" na japanskom. Mislim da bi
bilo bolje kad bih izvukao neko drugo pitanje.
A, u stvari, i nema potrebe da se vadim.
Ljubav je šešir koji ti odlicno stoji jedne sezone, a vec sledece se svi smeju
kad ga natakneš na glavu. Pomalo pratim modu, i znam da uz kosu prošaranu
mrazom uglavnom ne pristaju ošinuti majski modeli.
A baš o Maju je rec...
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od
onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se dobro pokazali, vec
godinama ne proizvode više...
Prozori našeg stana u visokom prizemlju novogradnje bili
su ukrašeni zelenim rolo-platnima, koja su zamenila snobovske i reakcionarne
drvene roletne. Ponekad bi se feder otkacio i platno se smotavalo uz prilicnu
buku, što se, kao i tog jutra, obicno dešavalo baš onda, kad sam, u snu,
konacno trebao da dobijem nešto što sam odavno želeo...
- Trrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!
Sunce je bilo u formi. Svetlost mi je pljusnula u lice, zasmetavši mi više od
neprijatnog zvuka, ali to ni izdaleka nije bio poslednji jutarnji šok.
- Kurve, racija!
Feder se, na žalost, nije otkacio sam. Prozor moje sobe bio je dosta visok, ali
su Popac i Lufter, uz pomoc isturenih podrumskih otvora, znali da se
uspen-traju do njega, i omiljena zabava im je bila da me bude na prepad, dižuci
naglo glupi platneni zastor.
- Šta je Martine? Opet imaš napade?
Visio je preko prozora prebacen kao posteljina, a onda se podigao na ruke i,
onako, sa kravatom i u beloj košulji kratkih rukava, vešto ubacio u sobu.
- Ne javljaš se na telefon, pa sam se uplašio da se nešto nije desilo...
Prethodne noci vratio sam se iz Borova veoma kasno, a Cale je izgleda tacno cuo
kad, jer je, po uhodanij varijanti, iskljucio telefon pre nego što je otišao na
posao.
Bio sam još nerazbuden, a ni sasvim budan se ne bih usudio da Martinu kažem
tako nešto. U njihovoj kuci telefon je imao status alarma, i na zvono se
reagovalo kao na pukovsku uzbunu. Dopustiti da zazvoni više od jednog puta
smatrano je velikom sramotom, no, to se još nikad nije dogodilo.
- Kako nisam cuo? Verovatno je Cale prebacio na onu zujalicu...
Dole su nas cekala službena kola, i Lufter je kao mladi funkcioner drugarski
seo do vozaca. Nekoj pravoj Budži se tako nešto ne bi moglo desiti, ali clan
Pokrajinskog Predsedništva Saveza Socijalisticke Omladine je ocigledno morao
još puno toga da nauci...
Razloge otmice saznao sam tek u zgradi Omladine, gde je sve vrvelo od
golobradih tridesetogodišnjaka. Predsednik, manjinac sa zlim ocima, imao je
kabinet kao sovjetski ambasador, i veliki crni aparat, preko kojeg je
komu-nicirao sa potcinjenima.
- Bogdanka? Donesi flašu vinjaka i nekoliko caša, kiselu, jedan sok, i,
momenat... Šta ceš ti?
Ja cu kafu. Znao sam da gusta, sindikalna turska kafa ima toliko soca da se
mora piti nožem i viljuškom, ali kolicinski se nekako najlakše mogla podneti.
Cetvrti u kancelariji bio je doajen Soc-saveza, propali lokalni glumac sa
smešnim kratkim nogama, koje su ga zauvek odvojile od "hulahopki" i
uloge Danskog Kraljevica.
Ne znam da li je imao u vidu onu izreku o laži i kratkim nogama kad se potpuno
posvetio recitovanju revolucionarnih tekstova, tek, nije bilo Dana oslobodenja,
prolaska štafete, ili neke slicne narodne svetkovine na kojoj on nije zagrmeo
svojim spikerskim baritonom.
- Šta kažeš na ovo?
Glas mu je malo naginjao ka Otelu, i, tragajuci za razlozima nagoveštene
ljubomore, zagledao sam se u plakat koji mi je raširio pred nosom. Bilo je tu
pušaka, zvezda, grbova i skracenica, i jedan mali detalj koji, po mom
mišljenju, nikako nije išao uz to graficko rešenje.
- Šta ce tu moje ime?
Predsednik me je iznenadeno pogledao. Kap vinjaka ostala mu je na brkovima i on
ju je lukavo maznuo vrhom jezika.
- Kako šta ce? Zbor boraca i omladine u Fruškoj gori. Bice deset hiljada ljudi.
Potresno. Ali bice ih, izgleda, devet hiljada devetsto devedeset i devet. Dan
naznacen na plakatu poklapao se sa jednim koncertom kom sam svakako želeo da
prisustvujem.
- Žao mi je. Tog dana imam solisticki koncert u Sarajevu. Neko me je ipak morao
ranije pitati...
Predsednik se naslonio šakama na sto, pogledao glumca koji mu je znacajno
klimao glavom, Laufera, kom je sigurno bilo najneprijatnije, i, ponovno, mene.
- Ma nemoj. Ti imaš koncert? E, kad bi to tako moglo. A što smo te mi
reklamirali, a? Nikom ništa?
Nekom nešto, možda, ali meni ništa, sasvim sigurno. Martin mi je pricao da na
radnim akcijama "ima love za sve kulove", ali u takozvanim
"posebim prilikama" cifre se nikad ne spominju.
Nastupiti na takvim priredbama bilo je pre svega pitanje casti, a kad bi se
neko i usudio da postavi pitanje honorara, Drugovi bi vec znali kako ce dalje
sa njim.
- Tako je to kad se krene u trku za lakom zaradom. Šta ce biti od tebe kasnije,
moj mladicu, kad vec sad gledaš samo na licnu korist?
Pogledao sam Hamleta-jazavcara koji me je to pitao, ali iz više razloga nisam
odgovorio ništa. Prvo, na to pitanje se i nije ocekivao odgovor, i drugo, u to
vreme baš nije bio najpametnije odgovarati starijim od sebe.
Bar ne na njihovom ringu...
Glumac je imao veliki stan, male privilegije, i mogucnosti da godinama prodaje
isti scenario za priredbe. Doduše, u tom scenariju je, s vremena na vreme,
menjao datume, vlastite imenice i kulturno-umetnicka društva koja ce izvesti
"Brankovo Kolo" na kraju, ali to je vec pitanje umetnosti, što
uveliko prelazi granice moje skromne kompetencije.
Ukratko, sve je dobio od sistema i bio je beznadežno sistematican. Bio je pulen
sistema, spreman da se, sa takvim kao ja, bori do poslednje kapi krvi.
Ne svoje, naravno...
Znajuci o cijoj se životnoj tecnosti tu radi, eskivirao sam bacenu rukavicu.
Mudro ili sramno? Nijanse su u pitanju...
Kriv je, najverovatnije, moj Cale. On me je razmazio. Odmalena je sa mnom
razgovarao ravnopravno, sa puno strpljenja i bez megafona, i zato nikad nisam
podnosio ljude koji vicu. Jednom sam u gimnaziji izašao sa casa kad je
matematicar poceo da urla na mene, ali to je bilo u pubertetu.
Ovo je bilo u komitetu. Tu sam samo ustao...
Predsednik se na to zadubio u neke papire pred sobom, dajuci mi na znanje da
je, ionako, i njegovo vreme isteklo. Pustio me je da malo visim, namestio
najznacajniji izraz na lice, i tek onda ga podigao.
- Pa ti vidi šta ceš. Pogledaj red vožnje, avione, dacemo ti mi kola na
raspolaganje, ako treba. To je u tvom interesu...
U mom interesu. I za moje dobro...
Uradio sam gomilu radova pod tom šifrom, i uvek sam promašio temu.
Ipak, zbog Luftera i svega, bio sam spreman da pokušam da stignem na oba mesta,
ali nisam uspeo...
Ne znam koja ga je beda naterala na to, ali švedski kralj Gustav bio je tih
dana u poseti našoj zemlji. Aerodrom u Beogradu bio je zatvoren na kratko, tek
toliko da otpadne i ona teoretska mogucnost da se pojavim pred borcima i
omladinom, i sutradan sam kod kuce saznao da je Skojevac doživeo lakši stres i
da mi je obecao da cu ga zapamtiti do kraja života.
Onda mi se cinilo da preteruje, ali kasnije mi je u par navrata osvežavao
pamcenje, i kako danas stvari stoje, sve mi se cini da ce ta budala zaista
ispuniti svoje obecanje.
Konc u Banja Luci bio je pravi...
Posle Sarajeva pala je Tuzla, pa Bugojno, Zenica i Slavonski Brod, u Prijedoru
je bilo nešto slabije, a onda je Banja Luka zašecerila, na kraju.
Imao sam desetak svojih pesama, od kojih je publika znala samo dve-tri, i to je
bio glavni problem. Bend koji me je pratio izvodio je nekoliko svojih
remek-dela, ali to je posle desetak minuta pretilo da prouzrokuje sveopšti linc,
pa je iskusni Polak preventivno uvalio modnu reviju, rastegnuvši program na
podnošljivih sat i dvadeset.
Publika je bila mnogo bolja od nas, i sve je prošlo u savršenom redu.
Pred garderobom je bilo klinaca željnih autograma, ali najželjniji sam svakako
bio ja, i nisam se smirio dok se nisam potpisao svima. Rudi Klempo, Polakov
gorila i šimpanzo, pokupio me je i poveo u hotel, plašeci se da cu krenuti da
delim autograme po kucama, zvoneci od vrata do vrata.
Recepcionerkin osmeh bio je prava mala klavijatura. Bela dirka, crna dirka, dve
bele, jedna crna, jedna bela, jedna fali, jedna crna...
- Imate poruku. Izvol'te, tu vam je zapisan broj...
Pogledao sam cedulju i kimnuo glavom. Bio je to Popcev broj koji sam dobro znao
i nije bilo potrebno da ga cuvam. Zgužvao sam papiric i spustio ga u veliku
pepeljaru pored lifta, ali recepcionerka je to drugacije shvatila i užurbano
mahnula rukom.
- Izvinjavam se! Drugar'ca je rekla da nazovete cim dodete u hotel.
Drugar'ca? To se jednom moralo dogoditi...
Danima sam pokušavao da je dobijem, ali uvek se Popac javljao na telefon, i
obojica smo bivali razocarani. On je ocekivao poziv neke svoje vernice, a ja
sam se nadao da ce Veverica podici slušalicu bar jednom. Nije uspela. Njen brat
uzurpirao je telefon, namestio na njega dugi kabel, i vukao ga za sobom kao
drvenog konjica na tockovima.
Možda je baš to i odlucilo...
Mala ohola princeza nije znala da je tražim. Dani su se nizali kao laste na
žici, u poštansko sanduce stizali su samo racuni i tatini pozivi za sastanke u
mesnoj zajednici, i ona se prelomila kao tanana baštenska trska.
I nazvala...
A da je znala da je tražim?
Znak pitanja...
Kasnije sam najbolje prolazio sa devojkama koje nisu znale da ih volim, ali,
nisu znale jer ih nisam ni voleo, i to je, ipak, nešto sasvim drugo.
Ovo je bilo nešto sasvim prvo...
Rekao sam recepcionerki sa "Piano" osmehom da me odmah spoji u sobi,
pa sam, odustavši od lifta, napao svetski rekord u preskakanju stepenica i
stigao do telefona sekund pre nego je zazvonio.
- Stan Popovicki? Džokej. Dobio sam poruku da se javim. Ti si Pope?
Nije bio Pop, poznao bih ga po glasu. Ovo je bio neko drugi, kog sam poznao po
cutanju...
Cula se muzika i buka, a onda je to prestalo, ili su neka vrata zatvorena, ili
je telefon odvucen daleko u tišinu.
- Ne, nije Goran. Ja sam zvala. Znaš ko?
O, da, Veverice, znam. Glas joj je zadrhtao, ili je to zadrhtalo nešto sa moje
strane medugradske linije? Nema veze...
- Ti, Daniela? Znaci, sve one zvezde ipak su bile u redu...
Tišina. Bilo je napeto kao u pokvarenoj podmornici. Ne znam da li se zacudila
što sam je oslovio pravim imenom, tek prošlo je nekoliko vekova dok nije
postavila pitanje koje sam cekao.
- Koje zvezde?
Sad je vec bilo lakše. Na to sam pitanje imao spreman odgovor.
- Neke zvezde koje su pale. Jednom sam poželeo da me ti nazoveš kad budem
sam... I kad budem daleko... I eto, prva želja mi se ispunila... Nadam se da na
drugu necu morati toliko da cekam...
Tišina se ponovo umešala u vezu. Zažmurio sam, i zamislio kako sam je upravo
dopratio sa prvog sastanka, i kako stojimo pred vratima ocekujuci da se konacno
desi ono što se obicno dešava u tim situacijama.
I ona je gledala taj film.
- Nadam se da za tu želju ipak moraš biti malo bliže kuci...
U tom casu vrata sobe su se, bez kucanja, otvorila, i Rudi Klempo je bucno upao
unutra, sprovodeci dve vesele manekenke. Stavio sam prst pred usta, ali
prekasno.
Veverica je vec složila svoju verziju...
- Dobro, da te ne zadržavam više, ocigledno se ne dosaduješ tu. Pretpostavila
sam da ceš zaboraviti da je Goranu danas rodendan, pa sam htela da te podsetim.
Bar se javi, kad vec ne možeš da stigneš. Njemu to puno znaci...
Magarac. Medu silnim novim datumima koje su mi uvalili, zaturio sam jedan stari
datum, na koji sam morao paziti. Trideseti maj. Rodendan mog dobrog druga
Popca.
- Majstor si, Veverice, stvarno sam zaboravio. Okupirali su me neki
prijatelji...
Na ono "Veverice" manekenke koje su se gurkale pred ogledalom
prasnule su u smeh. Presekao sam ih besnim pogledom, ali to ih je samo još više
nasmejalo.
- Prijatelji su ti prilicno piskavi, koliko cujem. Izvini ako sam te u necem
prekinula. Dvadeset peti si propustio, pa gledaj da stigneš bar na pedeseti
rodendan...
Tras! Klik! Tu-tu-tu-tu-tu...
Pokušao sam da ponovo dobijem vezu, ali na broju koji sam tražio niko se nije
javljao...
Uzeo sam torbu i iskipovao u nju sitnice sa police u kupatilu, maznuo cist
peškir i proverio da li je zakopcan kofer gitare... Sledeci koncert je bio u
Osijeku, i to mi je pomalo išlo na ruku, ali sve drugo mi je pomalo išlo na jedan
sasvim drugi deo tela. Prošao sam pored one dve pucaljke kao pored bacene
"pegle" na peronu autobuske stanice, i laktom drugarski munuo Klempu
koji je zbunjeno trljao žilu "glupacu" na celu.
- U kojoj sobi je Polak?
Ne znam kako se zove zaštitnik zaljubljenih luda, ali
neki svetac je te noci sedeo do mene na prednjem sedištu crvenog "renaulta
9"...
Od Laktaša do Gradiške nije bilo žive duše, ali znao sam da su tamo svi uvek u
kafanama, da je špic mnogo kasnije, tek posle fajronta, i više me je brinuo takozvani
"auto-put". No isti me je zaista prijatno iznenadio.
Te noci je Haos imao slobodan dan.
Mesec je prosuo bokal srebra nad ravnicom, i do Broda sam stigao lako, obišavši
samo par kamiona individualaca i nekoliko nordijskih kamp-kornjaca, koje su se,
željne sunca i gradove u kojima se nose spori satovi, lagano vukle prema
Grckoj.
Momci na pumpi zazujali su kao serviseri "formule 1", sve je bilo u
stilu, ali sam dalje, od Rastovice prema Spacvi, ipak krenuo sa lakom
"mosom", znajuci da na tom delu pospani Turci i naši
"gastosi" uvek nanišane neko vozilo iz suprotnog pravca. Te veceri
bili su nešto neprecizni, nije bilo kolona na vidiku, i malo pre ponoci,
preforsiravši Bosut, sišao sam sa magistrale, i sa sto trideset na sat
uznemirio dugi i pusti glavni sokak u Adaševcima. Vec sam se provlacio ispod
vecito spuštene šidske rampe, a dežurni seoski džukci još su lajali za mnom, i
ne verujem da su prestali ni kad sam se uspentrao na prve fruškogorske obronke,
i izgubio se u gustim šarenim senkama brestova, bukava i jela.
Ni pandur ugraden na krivini u Iloku nekim cudom nije bio na svom mestu, momak
koji naplacuje mostarinu dremao je, semafor u palanci zelenio se izdaleka, i
mada sam kasnije vozio mnogo bolje automobile od tog malog iznjakanog
"rent-a-cara", nikad više nisam uspeo da iz Banja Luke stignem kuci
za tri sata i cetiri i po minuta.
Ali carolija nije prestajala...
Na raskrsnici bulevara i Futoške ulice gde sam ocekivao policijsku patrolu,
karakteristicnu za Grad Heroj, odjednom se predamnom pojavio veliki
"rekord 1700", sa izgrebenim "begešom" na galeriji i cetiri
glave na zadnjem sedištu. Tamburaši...
Umetnici su nešto gundali na ciganskom kad sam ih obišao, zaustavio i pozvao da
podu za mnom, pa sam morao da stimulišem glavnog sa dve-tri novcanice, znajuci
da ce on nepogrešivo oceniti koliko još love ostaje u svežnju.
- Dobro. Teraj Bato...
Ne znam kako je bilo komandosima u Indokini, ali šunjati
se sa šest Cigana na peti sprat zgrade u kojoj lift ne radi, u jedan sat po
ponoci, takode ima svojih draži.
Sacekao sam da automat iskljuci svetlo u hodniku, i šapnuo kolegama ime pesme
koju ce zasvirati kad se vrata otvore.
Naravno, Cigani ne znaju ni jednu pesmu o Danieli ali...
Ding-dong! Ding-dong!
"Dano-Rano, Dano, ranoooooooo
Pile moje malo, pile moje malo,
Sinoc smo se zavadili, Dano...
Veverica je sklopila ruke na bradi, zagledala se u otvor
na tamburi, dva mala svica zaigrala su u njenim ocima, ali ih je uplašilo
svetlo, kad se ponovo upalilo.
Popac se pojavio u ispasanoj beloj košulji predvodeci bulumentu radoznalih
prijatelja koji su, za tili cas, ispunili hodnik.
Raširio sam ruke.
- Cetvrt veka, stari moj. Da si vino, odavno bi ciknuo...
Zagrlio me je snažno. To nam se nije cesto dešavalo.
- Budalo jedna. Videceš kad dodeš u moje godine...
Poveo je muzikante u stan, i ja sam ih sve propustio, nadajuci se da Veverica
nece otici za njima.
Svetlo se opet ugasilo, i ona dva mala svica opet su se pojavila, ovog puta
samo na korak od mene.
- Znala sam. Bilo je jedan i pet, baš sam pogledala na sat i pomislila da neko
misli na mene. I mislio je...
Pružio sam ruke ne pomišljajuci da se nešto drugo može dogoditi, i zaista, ona
je, bez oklevanja, spustila svoje male dlanove u njih.
- Nešto cu ti reci, lutko, samo to nemoj pricati nikom. Ne moraš više cekati da
se kazaljke sklope. Znam jednog dripca koji misli na tebe i kad su kazaljke
potpuno raštrkane...
Popceva glava pojavila se odjednom iza ugla, i uplašila nas, kao pajac iz
kutije...
- Hej, gde ste vas dvoje, ja vas tražim?
Nabrao je obrve, napravio korak, pa se pojavio ceo, ali ona nije povukla ruke
iz mojih. Ma, ne bih ih ni pustio...
- Hej, lakše malo. Moj je rodendan, a ne njen...
Cigani su, kao za inat, baš tad stigli do cetvrte strofe...
"Suvo drvo, suvo drvoooooooooooo
Popucale kore, popucale kore,
Najslade je kad se tajno vole..."
Klik!
- Mnogo si je voleo...
Nije to bilo pitanje. Emilija je bila na tom dalekom stepeništu i krišom
posmatrala da li cemo se Veverica i ja poljubiti, vec jednom...
Prešao sam joj rukom ispred ociju, kao kad ono madionicari proveravaju da li je
neko hipnotisan...
- Hej! Vrati se! I priznaj da si za kafu?
Trgla se i kimnula glavom, ali nije rekla ništa. Mlin je drobio kao kultivator
ali cuo sam da je kresnula TV.
Bile su vesti, kao i obicno, ali, za promenu, bez CKJ, SRS, SSRNJ, SUBNOR, PTT,
i ostalih neizostavnih domacih skracenica.
Junak dana bila je jedna strana skracenica:
DDR...
Majstori su u Berlinu srušili Zid. Bio je bespravno podignut i pravo je cudo
kako se niko od komšija do sad nije bunio, no, ovih dana se opasno nakrivio,
pretila je opasnost da ce se sam strovaliti, i pedantni Švapci su najzad uzeli
pijuke u lopate u svoje ruke.
Srecom, alata imaju na sve strane, cak i na zastavi, koliko se secam, a i na
tom zidu su vec uveliko "radili". Narocito ispod temelja...
Jadnici su, kao jazavci, kopali uske nesigurne tunele, i kroz njih provlacili
zlatokosu decu i žene u "osmom mesecu", tražeci izlaz iz blagostanja
i demo-kratije kojoj nisu dorasli...
Citavo leto gledali smo opsednute ambasade, "trabante" i
"vartburge" ostavljene kraj puta, i kompletne porodice u sprintu
preko brisanog prostora izmedu Madžarske i Austrije.
Sportska nacija, jebi ga...
Komunalci su fabrikovali plivacko-robotske šampione, a sad se cude kako neki
lako plivaju preko Dunava sa dva deteta na glavi.
Hej, Drugovi jel' vam žao? Rastanak se primakao...
U crno-belom dokumentarcu na ekranu grlili su se neki, blatnjavi kao kaljace,
što je odavalo da su se i oni iz najhumanijeg sistema izvukli onako
"manikirski".
Golim noktima...
Dalje su se smenjivale slike improvizovanih letilica, tela na bodljikavim
žicama, pa suze, ocaj, a onda ponovo neki koji se grle, ali sad vec u
"koloru", s tužnim osmesima, i mnogo, mnogo pobednickije...
Emi-Li to nije gledala, u stvari gledala je, ali joj je pogled nestajao negde
"izmedu"...
Pružio sam joj šoljicu, oci su nam se srele i zastale da malo popricaju, i
moram priznati da mi je tad vec bila draga na sasvim odreden nacin.
- Vidiš? Srušili su Zid...
Seo sam pored nje, još je mirisala na trideseti maj sedamdeset osme, poželeo
sam da je poljubim u vrat, i mislim da ni njoj ne bi bilo jako krivo.
Ipak ne...
Odlucio sam da ce, za pocetak, biti sasvim dovoljno da kažem nešto lepo.
- Ti cuti... Taj Zid je obicna baštenska ograda u odnosu na bedeme koje si ti
srušila oko mene...
|