|
Poglavlje 6
Ponekad su me otkinuta dugmad i miris nagorelog tosta
podsecali da u mom stanu nedostaje ženska ruka.
Pogled na zategnute farmerice Emilije Kovacev podsetio me je da u tom stanu
nedostaju i drugi ženski delovi.
Dole, niz ulicu, galamile su kolone povratnika sa još jednog mitinga ciji se
završetak slucajno poklopio sa završetkom radnog vremena, i Teta Lija se, na
vrhovima prstiju, znatiželjno savila preko zidane ograde terase.
Pojavio sam se necujno, pomalo zbog buke, pomalo zbog mekog tepiha, a pomalo i
namerno, da ne foliram, i, mada to nije bilo nimalo lepo s moje strane, nisam
odmah zazveckao kockicama leda u cašama koje sam donosio, nego sam, kao pravi matori
pokvarenjak, zastao na vratima terase, i priuštio sebi još nekoliko voajerskih
sekundi.
Jesus...
O ne, nisam ništa rekao.
To "Jesus" je pisalo na maloj crvenoj markici na zadnjem desnom džepu
pomenutih pantalona, ali skoro da se podudaralo sa mojim neizgovorenim
komentarom.
Prizor je bio neodoljivo i definitivno kruškast, ali sam, kao stari majstor
igre asocijacija, istog casa pomislio na jabuku, zadovoljan što se od onog
incidenta sa zmijom u raju nije promenilo ništa, osim vrste voca u ponudi.
- Oh!
Iznenadila me je, okrenuvši se dovoljno brzo da pogodi odakle sam to nespretno
skrenuo pogled.
Ne vredi, šteta je napravljena.
Cak i samouki džentlmeni znaju da cifre nemaju šta da traže uz godine jedne
dame. Ma, nije mi padalo na pamet...
Ipak, slutio sam da je dovoljno odrasla da pretpostavi da prethodnog casa nisam
razmišljao o Paji Patku, popularnom junaku stripa za decu i odrasle.
- Upravo sam otkrio još jednu lepu stranu tvoje licnosti...
Kompliment uvek pomaže, cak i kad je pomalo nevaspitan i izgovoren u
samoodbrani...
Kilavi momenat treperio je kao golub koji pokušava da sleti na terasu, ali ona
ga je oterala rukom koju je pružila ka caši.
Ponovo je sve bilo u redu...
Pridružio sam joj se, nalaktivši se na ogradu, ali dole se više nije dešavalo
ništa znacajno.
Gužva se uglavnom razišla, i, noseci pokisle zastave i razmontirane
transparente, polako su odlazili i poslednji, zaostali revolucionari...
Ne damo Jugu!
Nisam video ko je nosio tu tablu, jer ju je nosio na glavi, kao zaštitu od
kiše, ali sam znao da je to neko iz moje, zavedene pa napuštene generacije. To
je bila naša lozinka.
Pa...
Stariji su vidali i druge fotografije po prvim stranicama udžbenika, mladi ce
sigurno vidati neke sasvim nove, a naših par generacija bilo je, od bukvara do
apsolventskog bala, osudeno na jednu jedinu sliku i desetak varijacija na istu
parolu.
Ne damo Jugu!
A nešto se i ne otimaju da je uzmu. To ti je kao sa starim
"moskvicem"...
Nikom ne treba ceo, ali svima trebaju delovi...
Neki bi samo malo mora. Neki bi koje brdašce. Ostrva su odavno razgrabljena, pa
se namecu neka polovicna rešenja...
Poluostrvo? Može, i to obavlja posao...
Svako je ponešto kaparisao, ali tako je to sa komšijama. Uvek su spremni da se
parnice oko dobre zemlje. Oni bar pitaju...
A Etnicki Cistaci grabe i šakom i kapom. Nisu to velike kape, ali ih ima, ne
žale se. Ustanu ranije, kao ono u Oklahomi, pa grabe zemlju sve do zalaska
sunca. Onda lepo zabodu svoje kocice, i to je, kao, njihovo...
Tako je osvojen Divlji Zapad. Ni Divlji Istok nece bolje proci.
E, moji Indijanci...
Obucite svoje raskošne nošnje, nataknite peruške i uz vatru pricajte legende o
velikim bitkama iz prošlosti.
Little Big Horn, Colubara River, Kosovo Field...
Pricajte kakvi ste junaci nekad bili. To je dobar nacin da se prekrate dugi i
nezanimljivi dani izumiranja.
Ne damo Jugu...
Ne daj je, moj pokisli i sjebani brate, ne daj je dok se ne rašciste neki
racuni. Neko mora da ti plati za svaki put kad si ustao na "Hej
Slaveni", i da ti obracuna dnevnice za sve one dane kad si kao klinac
zebao u horu, cekajuci da mahneš papirnom zastavicom nekim bumbarima koji ce
prozujati u velikim crnim limuzinama.
Ne daj im da se samo tako izvuku...
Fakturiši im sve ljigave pesmice koje si morao da nauciš napamet, sve tenkove i
sve avione koje si morao da nacrtaš.
Nek se nose malo u božiju mater, i jedni i drugi, ali prvo im uzmi nadnice što
si navijao za Šiptare i Slovence, za sve boksere i sulude skakace na smuckama
zbog kojih si se radovao i tugovao misleci da su tvoji...
Kad su znali da prodaju maglu, valjda ce znati i da kupe polovne snove, mada
nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo
odmalena sanjali u prazno...
- Šta, molim te, sad misliš?
Nije bilo šanse da Lija to pogodi, jer sam, pogledavši u nju, vec uveliko
mislio na nešto sasvim drugo.
Uz farmerice na sebi je imala još jednostavni pulover boje mandarine i bele
jahtaroške patike, svesna da je od retkih sreckovica kojima nije potrebno više
od ta tri elementa da bi delovali elegantno.
Od nakita je nosila jedino oci, i ja sam u tom trenutku uzalud tražio rec koja
bi ih objasnila.
Za razliku od crnih, krupnih, sanjalackih, razmaknutih, plavih i slicnih, njene
oci su se mogle objasniti samo sa više reci, ali za to nije bilo vremena.
Ona je vec predugo cekala odgovor.
- Mislim da sam suviše rastegao onu autobiografsku žvaku...
To je bilo daleko od istine, ali nije bilo daleko od scenarija po kom sam
pokušavao da igram. Morao sam da je podsetim na intervju, jer bi još mogla
pomisliti da uživam dok cuteci kraj nje blenem u pokisle krovove koji su bili
moja svakodnevna panorama. Nisam smeo dozvoliti da tako nešto uvrti u glavu.
Sasvim je dovoljno što sam to ja vec uvrteo u svoju...
Klik!
Stvar koja je smislila coveka dobro je pazila da na
svojim malim dijamantskim terazijama slucajno ne pomeša zrnca talenta sa
zrncima upornosti.
To nije uspeo da negira ni Vlada Matroz, iako bi njegova upornost skoro mogla
da se nazove talentom.
Takva idiotska upornost i jeste neki primenjeni talenat, kad bolje razmislim.
Da, imao je armirane obraze...
Bio sam ubeden da je placen po danu koji mi upropasti. Nakacio mi se tog leta
kao vojni referent, pokušavajuci na silu da se sprijateljimo spontano...
Hteo je da mi se uvuce pod kožu, ali je za ulazak izabrao malo cudno mesto,
prilicno dislocirano u odnosu na moju glavu, u koju je nekako hteo da zaviri.
Poceo je da se pojavljuje na mojim omiljenim mestima, koja su mi, slucajno, i
bila omiljena baš zbog toga što se na njima nisu pojavljivali takvi tipovi.
Provalio je malu madarsku gostionicu u kojoj smo se nalazili na fajrontu,
krijuci je od šminkera kao ilegalnu štampariju.
Dolazio je sa svojom debelom devojkom koja je brisala cašu salvetom, i sa
zgražavanjem gledala kolekcionare belih miševa koji su menjali duplikate za
susednim stolovima.
Prešao sam u strogu ilegalu...
Jedno vreme sam bio savršeno kamufliran medu hiljadama goluždravaca na plaži, a
onda se Matroz ukopao u pesku na obali i stalno sam mu dolazio na
"zicer".
Malo je nedostajalo da udem u anale cuvenog recnog kupališta, kao prvi nesretni
posetilac koji je udavljen van vode.
Znao sam da ce doci i na fudbal, kad-tad, pripremao sam se za taj dan, ali ipak
me je šokiralo kad je konacno izvršio desant na skriveno igralište, na kom
nisam imao "neopravdanih" tih godina.
Prevazišao je sebe...
Crvene svilene gace, ljubicasta gornja trenerka, civilne carape i basketanske
patike. Duboke patike za mali fudbal?
Bogohuljenje...
Momci su cudno pogledali kad mi se javio, a cak je i Laza Darvin, nazvan tako
po teoriji da je covek postao od golmana, napustio svoje mesto medu stativama i
došetao do mene.
- K..k..ko ti je, l..leba ti o..o..ovaj?
- To mi je konj...
Ne znam da li je Darvin kimnuo glavom zato što je bio zadovoljan odgovorom, ili
mu je to bilo jednostavnije nego da proba da neku rec izgovori u komadu, tek,
nije tražio dalje objašnjenje.
A to mi je stvarno bio konj...
Stupivši te jeseni u kratkotrajni brak iz racuna sa nepotrebnom lokalnom
grupicom, doneo sam u miraz svoje pesme, svestan da je Matrozu i kompaniji
potreban magarac koji ce ih šlepati.
Zauzvrat, meni je bio potreban konj.
Trojanski, dabome...
Dotle sam vec ukapirao da cu jedino sakriven u bezazlenoj i provereno
bezopasnoj grupi uspeti da prevarim cuvare i provucem se kroz teška i okovana
vrata studija u radio-stanici.
U gradu je postojao jedan tonski studio i nekoliko nacina
da se u njemu napravi snimak.
No, nekim uslovima nisam ja odgovarao, a neki uslovi nisu odgovarali meni...
Prvi nacin je bio tako reci bezbolan. Bilo je dovoljno biti Madar, Rumun ili
Slovak, ili se ubaciti u neku novoformiranu narodnost, izmišljenu baš za ovakve
situacije.
Na žalost, nacija kojoj pripadam nije tad, ni ikad, bila na prioritetnim
listama.
To je otpadalo...
I drugi je nacin bio jednostavan. Bilo je dovoljno dopustiti glavnom producentu
da te povali iza klavira marke "Bluthner", ili ispod cimbala, u
zavisnosti od žanra i ozbiljnosti projekta.
Onako staromodan, ni tu se nisam uklapao.
Taj nacin je, po senzibilitetu, bio popularniji medu potencijalnim kolegicama,
i tad sam bio ogorcen zbog te polne diskriminacije, ali su momci u medu-vremenu
izborili ravnopravnost, i danas sve više muškarcina uspeva u životu pristajuci
da, tu i tamo, nasedne na doticni uslov.
Uz sve to, od talenta se tražilo da bude netalentovan. Moju nadarenost uporno
su osporavali, ali, nažalost, tek mnogo kasnije.
Tad sam imao minimalne izglede da se probijem dalje od portira i stignem na
sledeci level.
Ali zato je "VIS Metalni Oblak" ispunjavao uslove...
O kvalitetima tog idilicno višenacionalnog sastava vec sam pricao, možda i sa
više zlobe nego što je to stvarno bilo potrebno, a odlucujucu prednost za
ulazak u studio ipak su donele one devojcure, koje je Producent, ocigledno
ocenio kao sposobne da iznesu stvar na svojim plecima.
Zaista, to su bile dve sasvim pristojne devojke.
U proseku...
Naime, jedna nije davala ni na recept, a druga se tako nemilosrdno habala kao
da je "kasko" osigurala svoju ribicu.
Sasvim dobar prosek...
Ali Producent nije išao na prosek. On je išao na one koje popravljaju prosek.
Bio je poznati svaštojeb, i to nikako nisam uspevao da spojim sa njegovim
akademskim, gotovo aristokratskim izgledom.
Nosio je klasican blejzer, finu diskretnu košulju i svilenu plavo-crvenu maramu
oko vrata.
Toliko je uživao, ogledajuci se u velikom staklu prozora režije, da sam mu
skoro predložio da instalira retrovizore na ramenima, kako ne bi sebe ni na
trenutak ispuštao iz vida.
Ali, devojke su uzele slobodan dan...
Primetile su da oci matorog skakaca ponekad primaju oblik malih romboida,
slicnih onima koje klinci crtaju po tarabama želeci da graficki predstave jedan
deo covekovog tela koji imaju samo žene, i odlucile su da se ne pojave. Jedna
iz predostrožnosti, druga iz solidarnosti, uglavnom, dobro su nas usosile...
Stari švaler se unezverio kad je konstatovao da se ženke nece pojaviti u
studiju. Setivši se prica koje sam cuo o njemu diskretno sam šakom pokrio rupu
na gitari. Bolje spreciti...
- Svirace mali ansambl...
O, ne. Danima smo vežbali da bi sami snimili tu matricu, i odluka Producenta
pogodila nas je kao presuda...
Odmeravajuci nam kaznu zbog nedolaska devojaka, verovatno se setio celulitnog
brda na koje ce opet morati da se popentra kad stigne kuci, i zato je bio tako
rigorozan.
Nema tu šta. Uzmi ili ostavi...
Takozvani "Mali ansambl" sa gadenjem je otprašio moju amatersku
tvorevinu. Fuj...
Za cetiri otecena studijska pacova to je bila samo tezga, nacin da prežive u
realnom svetu, inace tako nešto oni ne bi svirali ni u ludilu.
Zaboga, pa momci su picili samo "free jazz"...
Genetski sam napaljen protiv "neshvacenih", i mada su mi se ti isti
tipovi ljubazno kezili narednih godina, nikad ih više nisam doveo u iskušenje
da za šaku dolara prodaju svoje ideale. Ma, nisam nikakvo zlopamtilo, ja sam
samo poštovalac pravih umetnika.
I, pomalo, poštovalac hleba koji jedem...
Muzicka sekcija bila je samo prva od Sekcija Neshvacenih Genija na koje sam
posle, kad se odmotao moj put, sve cešce nailazio. Upoznao sam novinarsku i
televizijsku SNG, sretao Neshvacene Režisere i Pevace, ali najcešce Neshvacene
Klasike.
Jebo te miš, svi nešto pišu...
Svi, sasvim slucajno, baš tada, imaju neku otkucanu pesmu u tašni, ili u
unutrašnjem džepu sakoa.
Jednom su neki moji tekstovi neoprezno proglašeni stihovima, i iz nehata sam
ugazio u zonu tipova sa fazoniranim bradicama.
Brrr, brrrr...
Naježim se kad se samo setim...
Jebi ga, momci su potrošili najbolje godine ubedujuci malogradansku sredinu i
službenika u socijalnom da su pesnici po zanimanju.
Uložili su u opremu, nabavili zelene mantile i komesarske tašne, izabrali bife
u kom glume pijanstvo i znaju imena kelnera, i onda se pojavi džukac sa ulice
kom, tek tako, daju istu titulu.
E, nece moci...
Stavili su me na stupce srama po svojim rubricicama, analizirali moj skromni
opus, i, uz pomoc alhemije i leksikona stranih reci i izraza, dokazali da nema
zakonske osnove da me iko u javnim glasilima može nazvati pesnikom.
Uf, što su bili goropadni. Krajnje. Od tada izbegavam kuce u kojima drže
neshvacene pesnike...
Muzicka SNG nije agresivna kao literarna. Ma, ne. Muzikanti više rade na
spletkicama, i na malim, skoro prijateljskim diverzijama.
Bombice koje su nama podmetnuli te veceri, greškom su probile njihovu rodenu
branu, nakratko, i mi smo se nekako provukli.
Prvu minu postavili su glodari iz malog ansambla kad se nisu dobro naštimali,
ali to je zazvucalo kao štos, koji su mnogi kasnije pokušavali da skinu, bez
uspeha...
Producent, ni inace nije bio "pigmalionski" nastrojen, a mislim da u
našem slucaju nije ni dotakao dugme na režijskom stolu, ubeden da ce prva i
jedina verzija mog vokala, puna grešaka, biti dovoljna da me zauvek odvikne od
mikrofona.
Ali i stari diverzant je pogrešio...
Njegova paklena mašinica eksplodirala je tamo gde je najmanje želeo, u
najslušanijim emisijama, i na pozicijama na top-listama do kojih se nikad nije
probila ni jedna pesma dotad snimljena u Gradu Heroju...
Napuštajuci studio to nisam mogao pretpostaviti. Želeo
sam samo da odem i da se tu više nikad ne vratim...
Silazeci niz stepenice pokušavao sam da se setim svih ispita koji su mi
preostali na faksu, pomišljao sam da je možda pravi cas da odem u vojsku, i da
pre toga Popcu konacno vratim njegovu glupu gitaru.
Držao sam je pod miškom naslonjen na zid Centralne Apoteke, tu je izgledalo kao
da nekog cekam, i mogao sam na miru da razmislim o nastavku veceri.
Bio je septembar, i u opticaju je još bilo curica sa tragom kupacih kostima na
koži, korzo je mirisao na vanilu i nove knjige, ali meni se nije nikud išlo.
Gitara me je vukla kao sidro. Znao sam da ce me, gde god se pojavim, nagovarati
da sviram, a to mi nije bilo ni na kraj pameti.
Izabravši najsporednije ulice na svetu, polako sam krenuo kuci, krijuci
instrument u pozajmljenom koferu, kao da se vracam iz rata, noseci pušku iz
koje nije ispaljen metak. Zbogom oružje...
Cvrsto sam odlucio da svakom ko mi pomene svirku kažem da sam odsvirao svoje, i
da tu nema šta da se prica...
U americkom muzickom filmu decaci snime pesmu, to cuje
Mister Sa Debelom Cigarom, koji slucajno prolazi periferijom, kucne šoferu da
stane, i dalje se redaju kadrovi naslovnih stranica i ploca koje se štancuju.
Život, u vecini slucajeva, nije muzicki film, a i kad jeste, nikako nije
americki...
Moj Cale uvek se brijao uz tranzistor, i mada nije ni pevao ni zviždukao, ti
delovi dana, kad je zvrckao priborom za caj i mirisao na losion posle brijanja,
najviše su podsecali na ona vremena kad je još sve bilo u redu.
- Pevaš na radiju, Klempo...
Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam. Seo sam na ivicu kreveta,
otresao snove sa ramena, i pokušao da se setim kratkog sadržaja prethodnih
nastavaka.
Šta radim?
Moj stari je uvek uživao gledajuci me kako dolazim sebi, i kao klinca me je to
užasno nerviralo, ali sam kasnije i sam voleo da neke, koji su mi bili dragi,
posmatram kako se bude.
"Hocu jednu malu, garavu, da je gricnem kao jabuku,
Da miriše na mom jastuku, kad se probudim..."
Zagledao sam se u okruglu skalu trofejnog tranzistora
koji je Cale držao u ruci. Bilo je ocito da je u pitanju lokalna stanica, ali
mi ni dalje ništa nije bilo jasno.
- Eto, poštovani slušaoci, bila je to pesma sa kojom cemo se verovatno još
puno, puno družiti na našim talasima. O grupi koja je izvodi, nešto više ce
reci šef grupe...
- Vladislav Matrošek...
Majmun. Sacekao je kraj miksa, sa kog je isteran u hol, iskukao je presnimak, i
zorom ranom ugnjecio društvo u jutarnjoj emisiji, pricajuci o tudoj pesmi, u
kojoj ne svira, ne peva i ne uživa.
Niko normalan to ne bi uradio. Ali normalni se i ne pitaju na ovom svetu...
Vlada Matroz bio je glavni tih dana. Konacno je došla do izražaja
njegova poslovna torba, prepuna fotografija, nalepnica i propagandnog
materijala kucne izrade...
Išao je od vrata do vrata kao inkasant, davao stupidne izjave za studentske
listove, i podvodio "grupu" svakom organizatorcicu koji bi ga kucnuo
po ramenu.
- Taj covek nam je važan. Radi na televiziji...
Laže. Na televiziji niko ne radi. To mi je bilo jasno još onog dana kad sam,
prvi put izveden pred uperene kamere, ugledao pravo lice magicne elektronske
kutije.
Carobnjak iz Oza? E, taj cova je stariji brat televizije...
Jesen se zlatila kao barski karaš, i nisko oktobarsko sunce u saradnji sa
proredenim krošnjama, pravilo je cudne senke na visokim prozorima
improvizo-vanog studija. O, kako je bilo glupo po takvom danu snimati emisiju
za novogodišnju noc...
Asistenti su terali statiste u stampedo, pirotehnicari ih sacekivali u zasedi
sa dim-mašinama, a žene sa fasciklima, kojih uvek ima najviše, preživelima su
doturale konfete i nabijale im na glave idiotske kape od krep-papira.
Ali to nisu bile sve atrakcije smišljene za najludu noc...
- "Metalni Oblak" obucite se, vi ste na redu...
Obucite se? Covece, nisi normalan...
Imao sam puštenu košulju, "dugmetare" koje sam oblacio samo u
najsvecanijim prilikama, i otmene vecernje patike, za premijere i, recimo, novogodišnje
emisije. Bio sam momak po svom ukusu...
Ali, o ukusima...
Ražiser je smatrao da nismo prikladno odeveni. Ni ja, a ni Matroz i ekipa, koji
su stvarno izgledali kao bugarska partijska delegacija.
- Ne možete ovako na scenu. Nije ovo emisija za poljoprivrednike...
Zamislio se, povezao pesmu o maloj garavoj sa odžakom, odžak sa odžacarem,
odžacara sa srecom, srecu sa Sretnom Novom, i dokazao da je neopravdano
zapostavljen u odnosu na Fellinija i Kurosawu...
- Garderoba! Brzo! Obucite ih u odžacare...
Molim?
Matroz je znao koliko sam lud, i požurio je da me stigne pre nego što prodem
kroz vrata. To nije bilo nimalo lako. Odlucivao je foto-finiš...
- Molim te, Džokej... Kad te molim... Znaš šta nam ovo znaci...
Znam. Pristajuci da svoju prvu TV numeru snimim sa nalepljenim tankim brkovima,
namontiran kao maskota za bombone protiv kašlja, odredio sam da ta žrtva bude
cena mog otkupa iz grupe.
Odzijao sam svoje pošteno, sacekao da režija pregleda snimak i vikne
"Kupljeno", a onda sam mirno prišao Vladislavu Matrošeku i natakao mu
onu odžacarsku cetku oko vrata.
- Sad smo egal...
Posle sam ga retko vidao. Ploca se pojavila nešto
kasnije, bez mene na omotu, što je bio dobar razlog da se jedan drugom ne
javljamo u prolazu, i tako je i ostalo...
Još dugo je moja nesudena grupa pokušavala da ponovi svoj hit u kome nije ni
ucestvovala, republicki kjuc im je otvarao vrata silnih festivala, ali sad je
vec evidentno da im ona cetka nije donela srecu.
Ima tu neka caka, kad vidiš odžacara treba se brzo uhvatiti za nešto, mislim za
dugme ili naocare, nema veze...
Matroz i družina to, ocigledno, nisu uradili...
Što se mene tice, ni ja se baš ne mogu pohvaliti nekom srecom, ali mi se ipak
cini da sam se tada, ugledavši pet odžacara u garderobi, uhvatio za pravu
stvar...
Klik!
- Ovaj... Morala bih u kupatilo...
Preživljavala je onaj strašni momenat kad nekom polunepoznatom moraš,
izvinjavajuci se, priznati da ti se, eto, ponekad dogodi i malo fiziologije.
Pokušao sam da od male neprijatnosti napravim mali fazon.
- Sad si našla da se tuširaš? Ne znam da li ima tople vode...
Sto puta sam premeštao nameštaj i tražio pravu nijansu za zidove. Uzalud. A
onda se ona ponovo osmehnula, laganim pokretom sklonila kosu sa cela, i taj
mali, unikatni detalj, potpuno je preporodio enterijer.
Pošla je ka hodniku mirno, znajuci da je gledam, ali joj korak zbog toga nije
bio nesiguran.
Ma, nije ni bilo razloga...
Pokupio sam caše i pepeljaru sa stola, ne zbog napada urednosti, nego više iz
želje da tako pošaljem u kupatilo tajne signale da ne prisluškujem i da me ne
interesuje šta se tamo dogada. Šminka devojkama uvek pruža alibi za duže
ostajanje u toaletnim odajama, pa je i moja gošca iskoristila taj bonus. Ali
bila je prevelik laf da bi precutala mali inventar koji je sprovela po policama.
- "Gianfranco Ferre"? Malo sam probala, ne ljutiš se? Vidala sam ga
po casopisima, ali još ga nikad nisam njušnula...
Prislonila je nosic na onaj deo ruke na kom se opipava puls i zatreptala ocima
pokazujuci koliko joj se parfem dopada. Hteo sam da slažem da mi je to Boba
greškom doneo iz Rima ne znajuci da je u pitanju ženski miris, ali ta
deti-njarija evidentno ne bi prošla kod malog Šerloka.
Ne samo što se po nivou u bocici lako moglo utvrditi da je iz nje uveliko
pucano, nego su u kupatilu sigurno ukadrirane još neke kompromitujuce ružicaste
sitnice, koje momci koriste samo ako su izrazito emancipovani momci, a ja baš
nešto nisam taj...
Nadao sam se da je to i njoj jasno...
Izabravši smešak broj osam, poznatiji kao "neodreden", odlucio sam da
se branim cutanjem.
Ne znam da li je kriva samo Emilija Kovacev, ili su umešani i Cernobil i rani
klimaks, ali osecao sam se kao blentavi gimnazijalac.
I, što je najgore, dopadalo mi se...
Osecati se kao mlada budala odlicno je za promenu, narocito ako se dotle osecaš
kao stara budala.
Ne, "Gianfranco Ferre" nije nikako bio miris za to popodne i za
devojku sa biciklom. Nije se uopšte slagao sa malim mutnim biserom na njenom
prstenu, i kapima kiše zagubljenim u lavirintu asparagusa na terasi.
To je, definitivno, dopodnevni parfem, izmišljen za nekog ko dolazi pricajuci o
odlasku. Taj miris bolje pristaje uz spuštenu roletnu, stvari prebacene preko
stolice, i onaj protokolarni osecaj krivice koji se javlja na kraju balade.
Uf, na tren sam video sebe kao ofucanog švalera koji šeta po kuci u gornjem
delu pidžame sa mrežicom u kosi, ali tad se ponovo javio onaj andeo prerušen u
devojku i oterao tu avet...
- Nešto nije u redu?
Naravno da nije. Ali to nikako ne znaci da je za štampu. Prica o malim ženskim
stvarima u malom muškom stanu suviše je klasicna i otrcana, cak i za poštovani
ilustrovani magazin...
Sve je vuklo na avanturu i nagoveštalo neku maglovitu plavicastu tajnu,
odgovaralo mi je što me Lijine radoznale okice snimaju kao špijunski sateliti,
ali to je bio samo motiv više da ne provalim prozaicne razloge prisustva male
šarene hemije na mojim policama.
- Sve je u redu...
To samo Neko, ko svrati s vremena na vreme, krije ovde rezervni arsenal šminke
i kojecega, da mu se ne bi slucajno desilo da ode iz ovog stana malkice
izgužvan i rašcupan.
Ali, koji bih ja mangup bio kad bih to ispricao? Ispao bih poslednji dripac.
Pardon, pretposlednji...
Poslednji dripac bi, uz svu diskreciju, ipak ispao taj Neko, ko i svrati s
vremena na vreme, da se ne lažemo, uglavnom samo zato da bi bio malkice
izgužvan i rašcupan...
Klik!
Kažu da je popularnost mac sa dve oštrice, ali to
poredenje mi nije najjasnije. Prvo, nisam obavešten da ima i maceva sa jednom
oštricom, i, drugo, pipnuvši ih obe, ne mogu se oteti utisku da se u stvari
radi o tupom predmetu.
Svejedno...
Sve definicije na tu temu su manje-više edukativne, upozoravaju decu i omladinu
da se cuvaju slave kao spolne bolesti, i namerno necu citirati ni jednu od
njih, iako se slažem da popularnost ume da bude jako zajebana pojava u prirodi.
Narocito ako sredina nije spremna na to...
Ja sam bio spreman. Jesam, stvarno...
Još u detinjstvu sam stekao odredeni utisak da sam slavan, i strpljivo sam
sacekao da i drugi to otkriju. Problem prvog autograma sam rešio, uz par
sitnijih gramatickih grešaka, i dobro sam se držao pred kioscima okicenim
naslovnim stranama koje su imale toliko toga zajednickog sa ogledalom u našem
kupatilu.
Dobro, nije lepo da ja pricam o tome, ali pošto se drugi izgleda ne otimaju,
moram da konstatujem da sam bio sasvim OK!
Ali, moja životna okolina je to izuzetno teško podnela...
Kasnije, kad sam prolazio kroz neizbežne filozofske faze, i folirao proroka
saveznog znacaja, sigurno sam iritirao silan svet i stekao mnogo dragih
neprijatelja iz svih krajeva naše zemlje, ali tad, u samom pocetku, sve je bila
cista opereta, i nikako mi nije bilo jasno zašto se niko ne raduje.
Takva smo varoš. Ovde su dobrodošli progresivni slovenacki kantautori,
jazz-rock grupe iz Kumanova i provaljeni akademski slikari koji stvaraju braon
bojom na crnoj podlozi, ali sami sebi nikad nismo dobrodošli.
To mi se ucinilo i oko pola jedanaest, poslednjeg dana u decembru te godine,
kad smo Lufter i ja sa bocom penušavog vina i kartonom banana zazvonili na
jedna od vrata stana gospodina doktora Popovickog.
Popac je pravio docek te godine. I prethodne. I uvek...
Njegovi stari nisu sedeli kod kuce, kao moj Cale, i nisu im dolazili gosti iz
unutrašnjosti u štrikanim puloverima, namirisani zaprškom, kakvi su se
iskrcavali kod Luftera za svaki praznik.
Ne...
Oni su odlazili negde gde se za novogodišnju noc ne peku male mrtve svinje, i
gde se u ponoc ne puca kao u Bejrutu.
Gde?
Ne znam gde. Nikad nismo pitali...
Zadovoljavali smo se time što smo znali da se nece vracati nekoliko dana, i da
ce nam tako, uz dobro mesto za provod, ostaviti i dovoljno vremena da otklonimo
eventualne havarije do njihovog povratka.
Lufter je u to vreme imao devojku koja je vecito odlazila kod nekih
"svojih", a ja sam imao devojku koja baš i nije bila sasvim moja.
U stvari, nisam je ni imao, samo sam je uzimao na korišcenje, s vremena na
vreme...
Pardon, ali to uopšte nije bilo tako prosto kako zvuci...
Obe su, dakle, svaka iz svog razloga, bile opravdano odsutne, ucinivši nam tako
najlepše novogodišnje poklone.
Sa malo snega u kosi, i puno magle u ocima, ušli smo u veliku dnevnu sobu koja
se u tom stanu nazivala i "salon", ali nismo uspeli da privucemo
pažnju popcevih blaziranih prijatelja koji su se teglili po otomanima kao
Rimljani.
- Dobro vece, narode...
Martin nije imao narocito svetski nastup. Njegov socrealisticki pozdrav samo je
ucinio da se i onih par koji su nas pogledali brzo okrenu na drugu stranu.
Ne smem da kažem da sam ih sve znao, ali vecinu jesam. Niko mi se nije javio,
ali to mi se vec dešavalo, i nisam ni ocekivao ovacije. "Mala Garava"
se mnogima zacrnila pred ocima...
Bezvezni pesmicak se prošunjao kraj zaspalih lokalnih kriterijuma, i, kao
odbegla provincijska gimnazijalka, uputio se pravo u veliki betonski grad. Bez
ikog svog...
Pesme prolaze bolje nego gimnazijalke. Njima ne smeta ako ih velegradski dripci
malo uzmu pod svoje. Naprotiv...
I tako...
Neko je hteo da spakuje nekom, u krugu dužnih i dužnika jedan apsolutni
autsajder, nesvrstan u klanove i disko-kuce, pomogao je svemocnom sastavljacu
top-liste da se osveti nekom, i stavi ga tek na najgore, drugo mesto.
Danas, daleko od razuzdane gomile, mnogo stariji i malo mudriji, iskusniji za,
recimo, jedan život, samo tako mogu da objasnim kako se moja pesma tad našla na
prvom mestu u beogradskim novinama. Slucajno. Greškom. Nekom u inat...
Nisam ja evropski prvak u skromnosti. Bila je to dobra pesma, iako je, neka mi
Bog oprosti, nikad nisam voleo.
Bila je cvrsta, relativno duhovita, imala je ritam koji nosi kao leteci cilim,
ali takvih pesama je bilo još, pa nikad nisu bile prve u pet listova odjednom.
Kasnije sam upoznao i obolele koji sastavljaju top-liste, pišu muzicke kritike
i biraju Hitove Nedelje na radiju, ukapirao sam koliko je sujete u opticaju,
koliko živaca treba ispucati, koliko genijalnih saveta treba, šatro, saslušati
da bi ti neko ucinio nešto što sa strane izgleda sasvim normalno.
Još kasnije sam otkrio i džokera u toj igri, lovu, jasno, ali je bilo
nepod-mitljivih specijalaca sa kojima si morao da budeš viden, bilo je
rodendana na koje si morao da budeš voden, i bilo je šizoida koji te više nece
pustiti u svoju emisiju ako im licno ne odneseš karte svaki put kad gostuješ u
njihovom gradu.
Karte za prvi red, podrazumeva se...
"Mala Garava" je prošla bez svega tog. Recimo da je imala srece...
Vrtela se te jeseni kao japanski suncobran, a momci su je forsirali pomalo i
zbog neodoljive ekskluzivnosti, jer isprva nije bilo ni ploce, nego je glavni
junak bila uska traka koju je Matroz vec utrapio nekom.
Okomotavši mu je oko vrata, koliko ja znam doticnog daveža...
- Dobro vece, dragi slušaoci. Momci koje niko nije video, iz grupe za koju niko
nije cuo i pesma koju svi znaju...
O, Beograd je voleo tu pesmu. Klasika, automatski su je zavoleli i okolni
vazalni gradovi, pa pomalo i ova varoš. Ali tajno...
Od pedesetak ljudi koji su znali anonimusa koji to peva, dvadeset devet ih je
bilo na doceku te veceri, ali ne, niko od njih ni pod anestezijom ne bi
spomenuo išta u vezi toga.
Ton na TV-u je bio skinut, i bi sam u iskušenju da ga pojacam kad sam video
svoju njušku na ekranu, ali znao sam da ce puci svi moji dušmani ako se umesto
toga nezainteresirano okrenem, pa sam to i ucinio.
Plašio sam se samo da ce Lufter reagovati u svom stilu...
- Ljudi! Džokej! Pojacajte brzo! Tišina tamo, Džokej je na televiziji, ovaj ovde,
to on peva, Džokej, okreni se, ovi ne veruju...
Ne...
Martin je sedeo ledima okrenut televizoru i davio se nekim prealkoholisanim
cvikerašem. Kakvo olakšanje...
Tek tad sam mirno pošao ka terasi...
I nikad nisam video taj spot.
A on je kriv za sve...
Opasna mašina je televizija, nema joj ravne. Hiljadu puta se pesma cula na
radiju, ali ja nisam dobio osmeh od blagajnice u samoposluzi, a onda sam se, u
pet do dvanaest, pojavio u odžacarskom odelu, namignuo u objektiv, i odjednom
postao blesava zlatna ribica u okruglom akvarijumu, koju uvek neko odnekud
gleda.
Za razliku od suseda na nižim spratovima, Popovicki nisu
došli na genijalnu ideju da terasu zatvore armiranim staklom i pretvore je u
magacin za stare cipele i džakove sa krompirom.
Sasvim logicno...
Sticajem okolnosti oni su imali samo nove cipele, a krompir su kupovali na
komad, tek kad im zatreba, šokirajuci komšiluk ispod.
Uf, daleko ispod...
Terasa sobe, koja je inace pripadala Popcevoj sestri, bila je opremljena jedino
pletenom baštenskom garniturom ofarbanom u belo, i uokvirena žardinjerama od
sitnog kamena iz kojih su se preko citave godine važnirale raskošne kraljevske
petunije.
Ponekad sam, sa betonskog igrališta na kom smo maltretirali loptu, posmatrao
Mladu Gazdaricu kako ih zaliva i uklanja osušene listove, i uvek sam želeo da
ih dotaknem.
I petunije i nju...
U novogodišnjoj noci žardinjere su bile prazne, i ja sam se, pokušavajuci da se
setim leta, naslonio na njih i posmatrao bulevar.
Bio je pust, secam se, potpuno prazan, samo je jedan kolericni
"tristac" probijao zvucni zid ili je testirao koliko može da juri pod
rucnom.
Ko je taj covek?
Pokušavao sam da dokucim šta se zbiva u glavi tipa koji šiba kroz noc, u nula
casova i dva minuta, prvog januara, dok se normalan svet, na primer, smrzava po
terasama, i zvera u usamljene automobile.
U pozorištu senki, na prozoru susedne zgrade, davao se neki komad sa
ljubljenjem i grljenjem, a nesnosne harmonike otezale su unisono iz hiljadu
napaljenih televizora.
Društvo u stanu iza mene slušalo je pretežno psiho-mesecarsku muziku, koju sam
cuo glasnije nekoliko sekundi, što je znacilo da je neko otvorio i zatvorio
vrata...
Bio sam siguran da se našao humorista koji ce me zakljucati na terasi, ali
senzori ugradeni iza levog uha javili su centrali da nam neko stoji za ledima.
Držala je u ruci cašu sa nogicom, otpila gutljaj i pružila je meni...
Imitirao sam nazdravljanje i polako ispio do kraja, mada nisam znao da li je u
pitanju arsenik, sok od ceralije ili razredivac za anilinske lakove.
Sva cula, sem delimicno vida, uzela su "time-out", što je izdaleka
možda i licilo na hladnokrvnost koju sam uvek planirao za taj trenutak, ali u
stvari se radilo o blažoj formi totalnog raspada sistema.
Bila je potpuno lepa...
Naravno shvatio sam to još mnogo ranije, ali ipak nikako nisam uspevao da
mislim na nešto drugo...
Prišla je ogradi zagledavši se u daljinu, i dopustila mi da pogledom poljubim
maleni mladež na njenim ledima, otkriven dubokim izrezom na crnoj, cipkastoj
haljini.
Da li je poželela da joj se ispuni neka želja?
Ne znam...
Ali tacno je tako izgledala, zamišljena, cvrsto stiskajuci medaljon koji je
nosila na finom starom lancicu oko vrata.
U meduvremenu sam poceo i da dišem...
Oblacic mog daha zadržao se nacas, kao oreol, u njenoj crnoj kosi.
Crnoj?
Nikad nisam bio ekspert za detalje, ali sasvim sigurno sam bio ekspert za njenu
svetlosmedu kosu, i za onaj plavi pramen koji se ponekad pojavljivao krajem
leta, kao suvenir sa mora.
Okrenula je glavu i zadovoljno napucila usne, otkrivši da je baš to ono što je
želela da mi pokaže.
- Hoceš Malu Garavu? E pa, ovo je najgaravije što sam uspela da izvedem...
Veliki Medved i Mala kola?
Ucinilo mi se da bi sa dobrim zaletom uspeo da dotaknem obližnja sazvežda...
Ali dotakao sam samo njena ramena...
Poljubio sam je nežno, u jedan obraz pa u drugi, pa...
Pa ponovo u prvi...
Ona je ipak bila sestra mog najboljeg druga.
- Sretna Nova... Veverice...
|