|
Poglavlje 3
Tih dana je bila takva suša, da se cak i Dunavom dizala
prašina kad neka lada prode malo vecom brzinom.
Pumpa je po danu izgledala kao amerska reklama za osvežavajuca pica. Face sa
tamnim "ogledalo" cvikerima i kapima znoja na celu, pas koji drema u
hladovini i poneka rerna na tockovima koja doplovi po asfaltu gustom kao fil za
tortu.
Miholjsko leto? Ma još gore. Sve se pomerilo...
Još ce mi do kraja zavideti što radim nocu...
Boba Drot, od kog sam preuzimao smenu, inace dopisni clan štafete 4 x 100
metara, bio je spreman da startuje cim me ugleda, a njegova famozna metalik
srebrna vespa uvek je cekala osedlana, za slucaj da stignem u smenu koji minut
ranije.
Kad ga nije bilo napolju, to je bio siguran znak da ima neki važan razlog da me
saceka. U devet od deset slucajeva u pitanju je bilo neko muvanje oko zamene.
Ovo je bio deseti slucaj...
Sedeo je podigavši noge na pult, sa ritualnom cigaretom u
uglu usana, i listao casopis sa slikama nekog izmišljenog arhipelaga u južnim
morima. Izgledao je zadovoljno, kao da je upravo kupio pumpu pod vrlo povoljnim
uslovima.
Ma, ne, izgledao je još zadovoljnije.
Kao da je upravo prodao pumpu...
O, moj kolega iz druge smene nikad nije bio izraziti trudbenik. Vrteo je neki
svoj sinemaskop od kog nije odustajao cak ni u vreme potpune dominacije
crno-belog.
A i zašto bi?
Glavnu i jedinu ulogu u tom filmu igrao je više nego dobro.
Njegov stari koji je bio pokrajinski "neko za nešto" i imao
milicionera pred kucom, zaposlio je sina jedinca na pumpi još pre desetak
godina, možda i više. Po kazni...
Decko je zanemario fakultet, uhvatio se lošeg društva, i, pošto ni vojska nije
uspela da od njega napravi coveka, Tata je nemilosrdno naslednika šibnuo u
udruženi rad.
Naravno, svi su mislili da ce to biti prolazno...
Ali, Tata je bio prolazan...
Pukao je kao feder na budilniku kad su ga samoupravljaci uzeli pod svoje, u
jednom od onih velikih istorijskih trenutaka kad se ispituje poreklo imovine,
kad se smene dva-tri direktora, i poneki pokrajinski sekretar napiše ostavku.
I Boba Drot se tako orocio na pumpi...
U svakoj nesreci, kažu ima srece, a Bobina sreca je bila u tome što se sve to
poklopilo sa nestašicama benzina, sa bonovima, par-nepar registracijama i
dugim, dugim redovima, zbog kojih su pumpaši naprasno postali važniji od
profesora kibernetike i specijalista za kardiovaskularne bolesti.
Bolje je umeti nego imati, kaže narodna mudrost...
Svaka cast...
Ali Boba Drot je tipican predstavnik pojedinacne mudrosti: umeti pa imati...
Biti crna porodicna ovca nikako ne znaci biti ovca u principu. Naprotiv...
Ipak, nekom bi možda izgledalo cudno što mali, obicni pumpaš prelistava
prospekt Mauricijusa.
I meni je izgledalo cudno...
Znao sam da je mali, obicni pumpaš vec tri puta bio na Mauricijusu...
Bobby je spustio noge sa pulta, lupio nadlanicom po casopisu i odgovorio na
moje nepostavljeno pitanje.
- Imaju strašnu vezu za Madagaskar...
Patio je za tim ostrvom, kao i za Peruom, i za preostalih par mesta koja još
nije overio svojim pecatom.
Naputovao se kao kofer trgovackog putnika, ali bio sam skeptik u vezi s
njegovim skorim odlaskom na jug Afrike.
Naime, tamo se ne ide preko Singapura...
Momci željni putovanja nekad su odlazili u mornaricu, ali Boba je pregledao
Atlas sveta i zakljucio da ni najboljim brodovima još nije uspelo da uplove u
Pariz, ili se usidre pod Kineskim zidom, pa je odlucio da do tih mesta stigne
drugim prevoznim sredstvom.
E, pošto je skupe avionske aranžmane otplacivao malim televizorima, plasticnim
telefonima i svilenim kimonima, odjednom su svi putevi poveli u Singapur ili
Hong Kong. Toliko se muvao po tim varošima da su mu se i oci vec pomalo
iskosile.
- Pazi stari... Cim prodam ono malo robe što mi je ostalo, palim na Madagaskar.
Isti dan...
Ono malo robe? Njegova dnevna soba licila je na sasvim dobro snabdeveni
"free shop".
- Ma idi Bobby... Nema šanse... Ti si ovisnik o švercu...
Kažiprst mu je proradio kao brisac.
- Ne, ne, ne... Gotovo je... Samo kokteli, zeleni, plavi, narandžasti, i one
"Njambe" sa belim zubima. Necu da udem u radnju...
Malo je zastao, shvativši da je preterao.
- U stvari, samo suveniri... Golubu cu doneti kokosov orah, da ga potseca na
detinjstvo, a tebi cvikere za sunce i školjku da slušaš more, da je onako
nasloniš na uvo i da si tamo...
Uvek mi je donosio sitnice sa putovanja, i ja sam se, kao i svi mi, infantilno
radovao tim stvarcicama.
Cinio je to pomalo zato što sam ja njemu cinio, zbog svih onih zamena sa kojima
je kod mene vecito bio u minusu, pomalo zbog narudžbina kojih sam ga poštedivao
kad su mu svi narucivali razervne delove za TV i baterije za sat, ali ipak
najviše zbog prijateljstva, zbog neke slicnosti i saucesništva koje je
postojalo izmedu nas.
- Cvikere za sunce? Nemam ja ništa sa suncem. Donesi ti meni cvikere za
mesec... Infracrvene... To mi više treba. A školjku vec imam u kupatilu, pa mi
donesi bolje jednu malu garavu sa onim perverznim pupkom, ako uspeš da je
preneseš kroz carinu. Ako ne, nabavicemo uvoznu dozvolu...
Razvukao je širok osmeh. Znao sam da zamišlja glatku crnu lepoticu koju iznosi
iz aviona prebacenu preko ramena, kao umotan tepih.
- Nije loše, nije loše... Ali, cekaj, nju neceš moci da staviš na uvo...
Ne, nisam ga razocarao.
- Nemaš brige... Na nešto cu je vec staviti...
Drotove oci su se skupile kao prorezi na štednoj kasici. Bio je neupotrebljiv
za neke muške razgovore, sa njim se nije moglo pricati o ofsajd pozicijama ili
štukama koje su otpale sa udice, ali su zato curice bile njegova omiljena tema.
- Matori pokvarenjak... A ja sam mislio da si rasista... Malu garavu... Nego,
to sam i ostao da ti kažem. Tražila te jedna devojka, malopre...
Tražilo je mene više devojaka, ali to je "malopre" samo u odnosu na
krstaške ratove, samim tim, te devojke odavno nisu devojke, što samo potvrduje
da je u pitanju potpuni nesporazum.
- Ne verujem... Zašto bi me tražila?
Bobby nije bio zadovoljan mojom reakcijom. Znaci, još jednom sam dobro odglumio
ravnodušnost.
- E sad... Otkud ja to znam... Mislim, neki intervju...
Misliš? E, ako je intervju, onda je ta cura sigurno iz zavoda za zaštitu
spomenika. Ja sam svoje pesme otpevao, svoje autograme podelio...
Ništa nije ostalo...
Kalendari za koje sam se slikao ne važe više ni u najzaostalijim krajevima naše
zemlje.
Ma, price o "bivšima" samo popunjavaju prostor izmedu lica sa
naslovnih strana i horoskopa. Šta ce kome to?
Zna se koja vrsta prica pocinje sa: Bilo jednom...
Ne hvala, vec izvesno vreme ne verujem u bajke...
Boba nije mislio tako. Svet je bio njegova ulica, a ipak je smatrao da slika u
novinama menja nešto u životu.
- Šta te košta? Bla, bla, truc, i gotovo... I, možda i umuvaš nešto, šta
misliš?
Skoro da sam mu rekao šta mislim, ali tad su se, iako sa malom zadrškom,
aktivirale moje cuvene kocnice.
Njemu se to ucinilo kao nedoumica.
- Pazi, riba je mracni mrak. Prevela bi copor pedera u pravu veru. Samo kad bi
se malo koncentrisala...
Đavo ce ga znati. Možda je u pitanju neka prakljaca koja je jednostavno
Bobin tip. Znao sam gospojicu koju su jedni opisivali kao cicu sa dobrim
dudicama, a drugi kao sisatu kravetinu.
U pitanju su nijanse, jedva primetne, kao recimo ta koja odvaja macku od
domaceg goveceta, pa je zato bolje da se o ukusima ne raspravlja.
Mnogi su doktorirali pišuci o tome, i stvarno nema smisla da se i ja upuštam u
tu problematiku svojim naivnim primerima.
Zato sam skrenuo temu...
Kad je Drot u pitanju, temu je najlakše skrenuti ka devizama i crnom kursu. Još
par minuta smo davili o markama i dolarima, a onda sam ga polako otpratio do
vespe.
Devojke? Ah da, cuo sam za njih...
Cak sam ih i video...
Jesam, stvarno...
Neke, doduše, u prolazu, izdaleka, kroz prozor kola ometan brisacima, ali zato
neke iz neposredne blizine, iz cudnih uglova, pod dnevnim svetlom i pod
veštackim osvetlenjem.
Da, neke sam baš dobro zagledao...
Šetao sam gluvoneme lutkolike kozmeticke poligone, raspravljao o suštini sa
ružnjikavim intelektualkama u debelim puloverima, i bio na ivici
homo-seksualizma, vodeci na utakmice promašene tatine sinove, curice koje su
nosile muške jakne i tukle tri piva po poluvremenu.
Posle su me razvukle lokalne poleguše, sa kojima sam se upoznavao i opraštao o
istom trošku, pod tušem, pred polazak...
I sve je u redu...
Zaboravio sam imena, brojeve telefona, madeže na bezobraznim mestima, nicega se
više ne secam.
Svi pravi mangupi boluju od amnezije...
Pamtim samo onu paniku hemije u vazduhu, kad se Veverica pojavila na vratima
kafea "Charlie", sa rukama u džepovima pantalona od tvida, ogrnuta
mirisom decembra i pecenog kestena koji više ni jedan fajront nije uspeo da
izjuri iz lokala.
Da, nedavno sam svratio na cugu. Taj kafe još uvek tako miriše...
Te veceri na pumpi, sve do 23:47, bio sam spreman da se
opkladim da se to dogada samo jednom u životu.
U 23:48 izgubio bih opkladu, jer se dogodilo drugi put...
Da se razumemo, nije mi osamnaest godina. Štaviše, devojcice i decaci iz mog
razreda vec su proslavili i petnaestogodišnjicu punoletstva. Slava im...
Odavno ne startujem na prvu loptu. Palim se na dugogoreci fitilj. Mašta me je
upropastila...
Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene
pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama.
Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...
Zato nisam naseo na siluetu koja je izašla iz automobila zaustavljenog na kraju
pumpe, kod aparata za promenu ulja.
Vozac nije ugasio svetla i farovi su kroz tananu letnju haljinu projektovali
duge, vitke noge...
Hej, svetska silueta. Nije joj mesto tu...
Sigurno je ispala, slucajno, iz nekog magazina, i samo je svratila da pita
kojim se putem može najbrže vratiti u svoju reklamu za parfem.
Iz prakse mi je bilo poznato da takve siluete uvek imaju olakšavajucu okolnost.
Stakleno oko, karijes dvojku ili nosinger kao kljuc od ludnice.
Na udaljenosti do koje se primakla još nisam uspeo da uocim ni jedan od
navedenih detalja, ali nije me to zbunjivalo.
Zbunjivalo me je što to uopšte nije izgledalo kao neko ko dolazi negde. Ne. To
je izgledalo kao Neko Ko Dolazi Meni. Kao neko ko mi opet dolazi...
Prišla je sasvim blizu. Sad sam vec bio sasvim siguran da se radi o
"skrivenoj kameri".
Bila je lepa kao san umornog andela...
Gde je zamka? Ah, da, ostao je još sopran. Znao sam da ce sve upropastiti kad
zapišti kao cajnik.
- Dobro vece...
Alt?
Setio sam se jednog plavog i dubokog mesta u moru koje sam video visoko sa
magistrale, u prolazu, i više nikad nisam uspeo da ga nadem.
Otkud mi je to palo na pamet?
- Dobro vece...
Pokušao sam da ne izgledam kao žvalavi mesni švaleri koji se iskeze kad vide
nešto tako lepo, ali je malo verovatno da sam uspeo u tome.
Šandor me je spasao. Izvukavši se ispod camca protegao se i glasno, prostacki
zevnuo, ne stavljajuci šapu na usta.
Okrenula je profil na trenutak.
Kao ono u starim filmovima, kad se nekom opaljenom vraca izgubljeno pamcenje,
zatitrala je slika zadnjeg sedišta Naduvenkovog "golfa", i jedan
pogled, kraci od slobodnog vremena leptira koji žive jedan dan.
To je, znaci, ta ticica? Saputnica onog frkadžije od pre neki dan?
Brzo sam pogledao auto koji ju je dovezao, bio je zaklonjen senkama Šefovih
omiljenih breza, ali poziciona svetla su bila dovoljna da pogodim o kom se
modelu radi.
Laknulo mi je...
Pomislio sam da je to objašnjenje za sav taj elektricitet.
Protumacila je da je taj uzdah upucen Naduvenku.
- Mišku je neprijatno zbog onog, pre neki dan. Zato su stali malo dalje...
Ne vredi. Napetost nije nestajala...
Dok sam gledao kako dolazi, neko mi je neprimetno zatakao zapaljenu šipku
dinamita za uvo, i ta stvar je još šištala tamo, preteci da eksplodira, svakog
casa...
Na srecu, živci su mi još uvek kao užad za šlepanje pokvarenih nosaca aviona.
- Nema problema. Što se mene tice neka dode... Samo, ako je vec želeo da sklopi
primirje, bolje da je uzeo belu "zastavu" nego beli
"golf"...
Osmehom je registrovala tu malu igru reci, i tako prošla još jedan test na
ispitu savršenosti.
Onda se uozbiljila...
- Ali... Ja nisam tu zbog toga. Zar vam kolega nije rekao? Želela bih da pišem
nešto o vama, pa sam svratila da se dogovorimo. Oni bi posle došli po mene...
Ako ne smeta?
Ako ne smeta? Boba Drot je bio u pravu. Ona ne bi smetala ni tek vencanim
pederima na medenom mesecu...
- Ne smeta, naravno...
Postojala je opasnost da njeno grubo prisustvo naruši harmoniju tog plemenitog
mesta, da poremeti sklad naslaganih limenki motornog ulja i boca destilovane
vode, ali sam ipak odlucio da rizikujem i dozvolim joj da ostane malo.
Mahnula je rukom...
Naduvenko je, izgleda, motrio kao lovni terijer, jer je istog casa dao gas i
zbrisao u noc. Poželeo sam mu da ga iza okuke pokupe na vojnu vežbu i da se tek
za dve-tri nedelje vrati po devojku cije ime još nisam znao.
- Ja sam Mila...
Nego šta si. Ali, nismo se ovde okupili da se hvalimo.
- Slažem se...
Verovatno su je svi davili na taj fazon. Kao da se ljutnula, ali sasvim damski.
Malo, malcicko.
- Svi me tako zovu. Ime mi je staro, dugo i ružno...
To svi kažu. Znate li ikoga ko je zadovoljan svojim imenom?
Videla je da ne odustajem. Osmehnula se u znak predaje.
- Emilija...
Emilija? Stvarno su mogli to davanje imena da shvate malo ozbiljnije. Ko su ti
ljudi koji su mogli jednu malu bebu nazvati Emilija. Emi...
Lija...
Moj nepogrešivi instikt za nadimke odmah se uklopio uz njen radoznali nosic i
dugi rep od pirgave kose.
Lija...
No, vec je bio krajnji momenat da prestanem da blenem u nju i da i ja nešto
kažem.
- I moje je staro i ružno, ali, dobio sam ga po dedi, nema smisla da ga menjam.
Ime je sve što sam nasledio od porodice...
Dopadalo joj se kako se ponašam, i nije cudo. Bio sam bar deset godina mladi
nego poslednjih dana.
- Nemoguce... Sigurno ima još nešto...
Zackiljio sam i pogledao naviše kao da pokušavam da se setim.
- A da, da, da... Lažem... Nasledio sam i visok krvni pritisak...
Slatko se nasmejala, pa sam se nasmejao i ja, ali moj osmeh je malo gorcio. To
što sam rekao bilo je kriticno blizu istine.
- Mene zovu Džokej...
Izvadila je nešto iz tašne i pružila ruku kao da mi poklanja tu stvar.
- Zašto Vas zovu Džokej?
Kasetofon? Mali "reporterac" kojih sam se nagledao...
Zatvorio sam oci i postrojio novinare uza zid, kao osumnjicene u policijskoj
stanici.
I sve sam ih identifikovao...
Pokvarila je caroliju...
Mala nocna znatiželja diskretno me podsetila da njoj nisam potreban ja, nego
prica. I to ne cak ni prica o meni, nego samo i jedino prica...
Nekoliko trenutaka nisam pazio na lice i na njemu se sigurno desila neka
promena, jer ona je to primetila.
- Ne želite da pricate o tome?
Da znaš da želim. Voleo bih da kažem citav život u jednoj dugoj, duuugoj
recenici. Ali samo tebi, Rido, ne glupim novinama. Necu fotografiju na kojoj
tocim benc, pored neke slike iz Dana Lavova...
Nek neko važniji novim pokolenjima posluži za primer o neminovnoj prolaznosti
slave...
- Ne. Ne želim. Ni o tome ni o bilo cemu...
Konju...
Glupa, trapava, gruba, dlakava balkanska konjino. Ko si ti da zbog svoje sujete
i bezvezne price uskratiš staroj pumpetini najlepši osmeh koji se tu dogodio?
- Ja sam kriva... Ucinilo mi se da je u redu...
Pošla je ka vratima i skoro sam podigao ruku da je zaustavim.
Ponovo mi se ucinila kao neko moj, kao neko kome ne smem dozvoliti da ode.
Došla je do vrata, naslonila se na okvir sasvim mirno, ali se nije okrenula.
- Rekli su mi da više nikad niste hteli da pricate o tome, i zato sam prvo i
došla da se dogovorimo, ali... Malo sam se zaboravila, izvinjavam se...
Preterao sam...
Dolazili su novinari i pre, sad vec dugo nisu, ali njih sam uvek nekako mogao
da prepoznam i da ih docekam na gotovs, kao jež suvo lišce poneto vetrom.
Ona me je prevarila. Nije htela, i nije znala, ali uspela je da me zatekne bez
obrambene maske, i uplašila se kad sam je na brzinu stavio. Da je bila na mom
mestu, sigurno bi me razumela.
Ali, svako je uvek samo na svom mestu...
Tako sam i ja bio na svom, na korak iza nje.
Poželeo sam da joj dodirnem rame prstima, da kažem nešto što bi me opravdalo,
ali ostao sam sto kilometara dalje i izvalio glupu sindikalnu ispriku.
- Ne, ja se Vama izvinjavam...
Ni na to se nije okrenula.
Odmahnula je rukom što je moglo da znaci: U redu je...
Ali najverovatnije je znacilo: Idi s milim bogom...
- Da li bi mogli da mi pozovete taksi?
Ne bih. Kad nisam odao telefonsku tajnu zbog klempavog Doktora, kog sam želeo
da što pre maknem s ociju, necu ni tebi pomoci da odeš, mala uvredena lisice...
Napravila je još jedan korak i zastala na pragu. Onaj pokvarenjak od vetra
jedva je docekao da joj se zavuce pod široku staromodnu haljinu.
Verovatno grešim. Haljina je sigurno bila modernija nego što je to mogao i da
pretpostavi dežurni pumpaš...
Staromodna, u najlepšem mogucem smislu, bila je ta lepa slika.
Devojka sa vihorom pod haljinom, od nepoznatog autora...
Spustila se u "moju" stolicu, i gledala negde kroz mrak. Znao sam da
svakog casa može naici neko ko ce je zauvek odvesti.
Prišao sam i seo na visoki prag, malo iza nje. Tako sam mogao neprimetno da
zavirim šta se dogada na levoj polovini njenog zamišljenog lica.
O, samo to ne...
Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se
ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo
lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa
potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa...
Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila.
Trudeci se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajuci
nezrelo da privucem njenu pažnju.
Neuspešno...
Na srecu, Tajni agent Šandor nije me ispuštao iz vida, pa sam se obratio njemu,
a njemu sam nekako i navikao da pricam.
- Nema tu nekog zapleta... Jednom sam zakasnio u školu. Prvi put sam zakasnio u
školu... U stvari, prvi put sam uopšte negde zakasnio. A padao je sneg, kao
sumanut. Onda su padali veliki snegovi i nije se videla druga strana ulice...
Ja je nisam video... Išao sam u prvi razred, obukli su mi sve novo, i kariranu
kapu, to je bio prvi dan posle Nove godine... I bio je jedan prozor usput, bilo
ih je više, ali taj mi je odgovarao, bio je nizak, i uvek pun nekih cedulja,
prodaje se med, krevetac, domace vino, i ucinilo mi se da se pojavila nova
cedulja. A prozor je bio zamrznut, i ja sam duvao da ga odmrznem, i virio i
zakasnio. Minut, možda, ili pet, ne znam, sigurno sam mnogo duže stajao pred
vratima plašeci se da udem. I, kad sam najzad ušao, ucitelj je rekao, zbog one
šarene kape, ili zbog toga što je nisam skinuo, ne znam, rekao je: A, evo,
stigao je i neki džokej... I svi su se smejali, a ja sam stajao ukopan, kao
mala karirana pecurka. I nadimak je ostao zauvek... to je ta prica, ništa
posebno. Tako me i danas uglavnom zovu Džokej...
Ne znam kad je pocela da me gleda, ali nije prestala ni kada sam podigao glavu
i pogledao je pravo u oci.
Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza,
znaju kako je to dobar osecaj.
- Lepa prica...
Nisam više želeo da budem grub, ali sam nekako morao da nas vratim na pravi
razlog našeg susreta.
- Stara prica. Nove vec nisu tako lepe...
Pogledala me cudno, kao da misli da sam buntovnik bez razloga, i odjednom se i
meni ucinilo da sve to i nije tako važno.
Preuzela je servis.
- Pišem za "Lunu", to je ženski list, ne znam da li ste culi?
Nastavio sam da šmiram. Nabrao sam obrve kao da pokušavam da se setim, a ne ide
mi...
U poverenju, nije se moglo sastaviti ni sat na TV-u a da bar jednom nije
pompezno reklamirano šta "Luna" u sledecem broju, izmedu ostalog,
donosi...
No, izgleda da sam je prevario...
- Svejedno, nije ni važno... Kad sam Vas ono videla tu, nedavno, to mi je
nekako... Šta ja znam... Preslušala sam ponovo sve te ploce, otkrila još neke
pesme, i bilo mi je tako...
Žao? Prilicno nespretno je izbegavala tu rec.
- Bilo mi je teko... cudno. Nisam uspela da nadem nikakvu vezu izmedu tih
pesama i ovog mesta...
Primetio sam da joj glas sve više prelazi u šapat i požurio sam da nešto lupim.
Nocas se u mom bircuzu više nece plakati.
- Ali našli ste bar oficira za vezu...
Vidim li ja to izvesne nagoveštaje osmeha?
- Pa da. Jedino Vi i znate...
Prekinuo sam je podigavši prst.
- Nemojte mi više govoriti "Vi". Stalno se okrecem da vidim ko mi se
to ubacio u pozadinu.
- Ali, i Vi meni govorite Vi...
Šandor me je ponovo izvadio. Dogegao se i seo kraj njenih nogu, a da ona,
okrenuta ka meni, to nije primetila.
- A ne, ja to mislim u množini, na tebe i Šandora.
Tek tada je spazila najvernijeg covekovog prijatelja, bar kad je ovaj covek u
pitanju, i glasno se nasmejala.
Sad sam vec znao da ce mi taj smeh nedostajati.
- Šandor? O, Bože, kako si samo mogao da tako nazoveš psa?
Opa, dve lepe stvari. Rekla je "ti", i nije ni pomislila da je neko
drugi mogao da kumuje malom psu.
- Ne, nisam ga ja nazvao. Tako mu piše u ispravama. Šandor je inace luksemburški
gonic, vrlo retka vrsta...
Bilo joj je jasno da je Šaca surovi mešanac, ali joj to nije smetalo da ga
pomiluje. Repati poltron se istog casa prevrnuo na leda.
- Šalim se, naravno... Šef ga je nazvao Žuca, ludim od invencije, pa sam hteo
da ga ofarbam u crno, samo da zeznem šefa, ali sam shvatio da je ipak
jednostavnije da kucu drukcije nazovem i nazvao sam ga Šandor, sasvim slucajno.
Ali sad mi sve više i više lici na nekog pravog Šandora...
Pas je za to vreme samo podizao i spuštao uši. Još mu se nije dogodilo da u
nekom razgovoru toliko puta pomenu njegovo ime.
- I? Gde smo stali?
To pitanje ju je trglo iz dobrog raspoloženja, i glas joj je ponovo dobio onaj
bojažljivi prizvuk.
- Naš list se bavi drugim stvarima, ali je urednik u principu veoma zainteresovan,
mislim zbog tiraža i svega, i spreman je da objavi feljton, više nastavaka, i
da uvede rubriku o tom vremenu, pocevši sa tobom...
Cekaj, ovde neko vara. Sad se prave feljtoni o smenjenim generalima i
ministarskim švalerkama, a ne o bivšim pevacima...
- Ko je taj tvoj urednik, znam li ga možda?
Kimnula je glavicom, zadovoljna razvojem situacije.
- Brzak... Rekao je da vas... da TE puno pozdravim...
Brzak? O, to je stvarno od srca. Dakle, prokleti alkos je još živ...
Tacno sam ga zamislio u prljavoj, vecitoj zelenoj jakni, koja bi trebalo da
izgleda terenski, kako grokce u slušalicu:
- Mala, ti izvuci jednu rec od te budale, a ja cu objaviti feljton...
Lepi pirgavi amater još nije provalio zlocudni humor starih profesionalaca. Ona
je mislila da radi neku pravu stvar.
- Pa ako te interesuje, morao bi mi pokloniti desetak dana...
Ne interesuje me. Ali cu ti pokloniti šta god poželiš...
- Šta kažeš na noci? "Hiljadu i jedna noc - part 2". Hm? Samo, zbog
toga ceš morati tri godine svake noci dolaziti na pumpu...
Digla je dva prsta kao klinci u školi.
- Da ili ne?
E, Lijo, Lijo, mali Mandrak si ti. Nisam primetio trik, ali ti si to
"Da", kao zeku iz cilindra izvukla još iz one šarene džokejske
kape...
Ne znam kako ranije nisam primecivao da benzinska stanica
na starom putu za Beograd ponekad lici na avetinjski grad...
Godinama sam vodio jedan davno završeni rat, kao oni suludi samuraji,
zagubljeni po pacifickim ostrvima, koji nikad nisu priznali poraz.
Da li sam ga ja to upravo priznao?
Ne još. Samo sam konstatovao da je rat završen...
Ali, nešto je sumnjivo oko ishoda. Izgleda da nisam baš jako na pobednickoj
strani. Nigde ni traga vatrometu...
Naprotiv...
Mesec i ekipa su se pritajili iza oblaka, podržavajuci tišinu kojaje nastala po
Emilijinom odlasku. Bice bolje da se sklonim unutra.
U takvim nocima davoli sa kofama i lopatama tiho se spuštaju u Veliki Tihi Rit.
Oni se uvek snabdevaju tu, kad im ponestane mraka...
|