Slovo:
ABCDEFG
HIJKLMN
OPQRSTU
VWXYZ#   

UvodBiografijaTekstoviKomentari o izvođačuLista albuma
Prijavite grešku

Olivera Katarina - Biografija

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com
Olivera Šakić rođena je u porodici Budimira Petrovića i Katarine Petrović (rođene Jovančić) 5. marta 1940. godine u Beogradu.
Otac Budimir je bio jedan od mnogobrojnih potomaka Alekse i Drage Petrović. Porodica Petrović živela je u Hercegovini u gazdinskoj kući okruženoj velikim vrtom.
Oliverini Jovančići su ime dobili po svecu kojeg su poštovali – svetom Jovanu. Bežeći od Turaka sa Kosova i Pomoravlja i Save i Dunava u Ugarsku, naselili su se u Dobanovce kod Beograda. Za vreme Prvog svetskog rata, Nemci su im porušili porodičnu kuću, ali je Oliverin deda Ljubomir, po povratku iz Francuske, gde se posle rata i školovao, zajedno sa svojom vernom ženom, Sremicom Nerandžom sagradio kuću, najlepšu u Dobanovcima
Olivera je krštena u crkvi Svetog Nikole u Dobanovcima, po dedinoj želji. Kao što je red, veselilo se, jelo i pilo, pa se dogodilo, da je kum usled sveg tog veselja, ponesen pićem zaboravio koje ime je trebalo da saopšti svešteniku. Tu se našla njegova mala kćer, koja ga je, povukavši za rukav od košulje, zamolila: “Tata, nek se beba zove Olivera” (kako se i sâma devojčica zvala). Pra-lik imena Olivera nalazi se u maslinovoj grančici, koju je biblijski golub doneo Noju posle potopa.
Svoje detinjstvo, Olivera je provodila igrajući se sa vršnjacima po ratnim ruševinama Beograda. Dok je trajao rat, njena porodica se često selila iz Beograda u Dobanovce, iz Dobanovaca u Valjevo, iz Valjeva u Zemun, da bi se na posletku nastanili u Pop Lukinoj ulici br. 15., pored mosta na Savi (današnji Brankov most). Baš taj, Brankov most, bio je glavno okupljalište Olivere i njene družine, koji su se, iako svesni rizika od neke zalutale bombe i obrušavanja zidina, ipak igrali na njemu. Olivera je praktično živela na reci. U zimsko doba, sankanje je bilo glavna zabava. Kako su sve ulice u blizini Brankovog mosta mahom strme, deca su ih “pretvarala” u malene klizaonice.
Olivera je pohađala osnovnu školu kod Saborne crkve (1947 – 1951), a uporedo je bila upisana i na balet, kod Ruskinje Sofije Velikove. Spremajući svoje učenice za baletsku predstavu “Pepeljuga”, profesorica Sofija je Oliveri dodelila ulogu pahuljice u predstavi, a njena drugarica dobila je ulogu Pepeljuge. Majka Katarina je uveliko šila belu haljinicu od tila. Premijera se bližila i trebalo je da se održi u današnjem pozorištu Boško Buha. Na dan premijere, dogodilo se da glavna glumica nije došla na predstavu. Profesorica je bila neutešna, jer je mislila da će propasti čitav trud oko pripreme. Međutim, ona nije ni slutila da je Olivera, čeznući što nije dobila glavnu ulogu, krišom učila tekst za vreme proba. Iznenadno ju je zamolila da prihvati ulogu Pepeljuge, što je Olivera sa ponosom uradila. Predstava je protekla bez greške. Publika je bila oduševljena. Sofija Velikova takođe. To je bio Oliverin prvi iskorak na polje glume i njena prva velika, glavna uloga.
Po završetku osnovne škole, Olivera upisuje Drugu žensku gimnaziju (1951 – 1955) , koja se nalazila u ulici Narodnog fronta. U to vreme, pored baleta, Olivera je pohađala i časove klavira. Njen otac Budimir, brodski kapetan, bio je jako strog čovek. Olivera nije smela da dolazi kasno kući. Krajnja granica je bila osam sati naveče. Njen prkos prema ocu je bio veliki. Njemu u inat, nosila je pantalone, pa bi je mati čekala u haustoru ispred kuće sa haljinom u ruci, samo da se ne bi pred ocem pojavila u pantalonama. Kad god bi nešto zabrljala, majka bi je slala u krevet, da je spase.
Stigao je i period zaljubljivanja i prve ljubavi. Oliverina prva, velika i nezaboravna ljubav bio je Milan Muškatirović-Gale, visoki momak, krupnih očiju, tada poznati vaterpolista, sudent Tehnološkog fakulteta. Bile su to čežnjive i pune snova, kasne pedesete. Svakoga dana, Gale bi čekao Oliveru posle škole, a zatim bi dugo hodali sve do njene kuće. Njih dvoje su često šetali na Adi koja je u njihovo vreme bila divlja i neukrotiva, baš kao i njih dvoje....
Olivera se po želji svoga oca i Galetovoj želji upisala na Pravni fakultet (1958). Svi su bili zadovoljni osim nje. Redovno je pohađala predavanja, ali bez obzira na to, ona nikad sebe nije mogla da zamisli kao sudiju ili advokata. Gale je dosta uticao na njeno vaspitanje. Međutim, nije mogao da utiče na Oliverine gene i na ono, čega je još kao mala postala svesna, dok je slušala iz muzičke kutije glas koji je pevao “Belle amie” i plakala svaki put kad bi se pesma završila. U početku nije imala snage da progovori istinu i pretvarala se da uživa, pohađajući Pravni fakultet. Međutim, želja u njenoj duši je bila toliko jaka, da je na kraju plačeći molila Galeta da joj dozvoli da ode na Akademiju. Sve je isplanirala – dok on bude na odsluženju vojnog roka, ona će biti u Parizu da nauči jezik. Bio je to početak 1959. godine. Sa svojih nepunih devetnaest godina, spremno je rešila da ode u Pariz. Majka joj se oštro protivila, iz straha da se tamo neće snaći. Odlučila da svoju Oliveru prati do Venecije vozom. Bila je ubeđena da će se dotle predomisliti. Verovala je da nema hrabrosti da ode u inostrani grad bez ijedne adrese, bez preporuke. Olivera, međutim, nije popuštala u svojoj zamisli da ode u Pariz. Ukrcala se na voz i otišla u Pariz, ostavljajući ubledelu majku na peronu u Veneciji. Prvi utisak na pariskoj železničkoj stanici bio je poražavajući. Hladan doček. Upisala se u školu francuskog jezika “Alliance Française”, i upoznala devojke iz Beograda, koje su je lepo prihvatile. Pokušavala je da nađe posao, ali Francuskinje su odbijale da je zaposle, jer su mislile da je iz „Čehoslovakije“ a i njena lepota i mladost nije ulivala poverenje. Bila je često gladna i sama, ali je izdržala da do kraja leta ostane u Parizu.
Došao je septembar. Bilo je vreme da se vrati u Beograd. Pomalo je bila umorna od tolike užurbanosti, metroa, vike njene gazdarice i stalne strepnje da negde ne zakasni. Vratila se u svoju zemlju za kojom je čeznula sve vreme boravka u Parizu. Ponovo je bila sa svojim Galetom. Dugo su šetali Kalemegdanom. Međutim, ćutanje se među njih dvoje isprečilo. Ljubomora se uvukla u Galetovo srce. I strepnja i sumnja. Oliverin neizbežan odlazak na Akademiju je presudio.
Tog septembra 1959. godine, prijavila se na Akademiju. Otišla je do Mire Stupice, da bi ona procenila ima li dara za glumu. Donela joj je monolog Lavrensije iz komada Lope de Vega i jednu japansku pesmu. Petnaest dana je Olivera pred majkom naglas vežbala tekst. Izašla je na prijemni ispit. Krenula je prvo sa japanskom pesmom. Time nije mogla da izkaže svoj vreli i nemirni temperament. Odmah su je ironično upitali: “I ti želiš sa OVIM da budeš glumica?!” To je nije obeshrabrilo! Kao iz topa je krenula da sipa monolog Lavrensije, koji je upućen ocu, pun žestine i prekora. Ostavila je potom, veoma dobar utisak na komisiju. Primljena je na Akademiju u klasi profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić i Mićom Uzelcem. Olivera je bila prepuna radosti i zadovoljstva i sa velikom pažnjom je pohađala sva predavanja. Već na prvoj godini je bila zapažena i dobila je angažman za Atelje 212 koji je tada bio u zgradi “Borbe”, da odigra ulogu u farsi “Kad je žena nema” (1960) sa Borom Todorovićem, Taškom Načićem i drugima. Sve više je ulazila u svet glume. Gale je bivao sve uznemireniji. Sve su se ređe viđali, a kada bi se videli, izbila bi svađa. Svemu tome, doprinelo je i potajno udvaranje Miloša Žutića, Oliverinog starijeg kolege, koji je umeo da joj šalje po čitave korpe cveća. Budio je u njoj nežnost i poštovanje, ali ne i nešto više od toga…
Olivera je uveliko bila u glumačkom svetu, i uživala bi u društvu svojih kolega u punom bifeu pozorišta, posle uspešno izvedene predstave. Jedan od tih susreta iza scene, imaće veliki uticaj na Oliverin život. Naime, posle odigrane predstave “Koštana” Bore Stankovića (1960) , u kojoj je Olivera imala glavnu ulogu, sastali su se u bifeu Narodnog pozorišta reditelj predstave – Milenko Maričić, Olivera, Miloš Žutić, Ljiljana Dulović, Ljiljana Kontić i drugi umetnici. Image Hosted by ImageTitan.com
Raspravljali su o ostvarenju “Koštana” koje je bilo koncipirano isuviše ispred svog vremena. Vrlo smela predstava, oslobođena folklornih elemenata, ali pomalo hladna i lišena emocija, na koje je publika navikla, kada odlazi da gleda “Koštanu”. Olivera je ovo uočila još na probama i nije nikako bila time zadovoljna. Želela je da odustane, ali joj je Mira Stupica savetovala da ostane do kraja. “Koštana” je trebalo da bude njen prvi veliki uspeh, a postala je njen prvi poraz, koji nije mogla da podnese. Svi su analizirali njen rad u bifeu. Hvalili su njen dar za karakterni balet, njeno umeće da sa velikom veštinom i bez greške prati disonantne tonove zaglušujućih udaraljki i da održava intonaciju, ali Olivera je bila potištena. Kritika je bilo raznih. Najviše joj je uši parala rečenica mladog reditelja Vuka Vuča – “Milolika, priučena balerina”. Osećala je takav bes prema tom čoveku zbog te rečenice, da se zarekla majci da će ošamariti Vuka, čim ga bude videla. Uveravali su je da je Vučo to namerno uradio, da privuče pažnju na sebe, jer je bio zaljubljen u Oliveru. Sedela je u bifeu, snuždena, sa Milošem Žutićem. Iznenada, u bife je ušao Vuk Vučo. Skočila je kao oparena i drsko i samouvereno ga pitala – “Da li ste Vi taj nadobudni kritičar koji veruje da je duhovit?!”. Vuk joj je odgovorio da je ono o balerini zaista bila šala, jer inače, oni ne bi razgovarali večeras, da se to nije desilo. Usledilo je jedno dugo veče upleteno u raspravu o tome – da li je umesno pisati pozorišne kritike u kojima će biti ismejani glumci koji treba da budu usmereni… U čitavom tom metežu, Vuk je iznenadno, pred svim tim ljudima, upitao Oliveru da li želi da bude njegova žena. Zanemela je i upitala ga da li joj se on i sada podsmeva. Odgovor je ostao u vazduhu. Olivera je po prvi put zanoćila van kuće a da se nije javila roditeljima. Ujutru su već jurili za svojim dokumentima na Akademiji, jer je popodne trebalo da se organizuje venčanje. Olivera je bila ispijena i bleda od neprospavane noći u bifeu. Bila je obučena u crno, pod uticajem Žilijet Greko – crna suknja iznad kolena, crne čarape, šimi crne cipele sa visokom petom. Samo je iza crne duge kose sakrivala svoje bledo i umorno lice. Venčanje se odigralo u 13h u opštini koje se Olivera ne seća. Seća se samo da je izgovorila sudbonosno DA, kada je za to došlo vreme. Posle ceremonije, otišli su u Vukovu kuću, u naselju Senjak. Vuk je objavio ukućanima da je sa sobom doveo svoju ženu, Oliveru Vučo, kojom se danas oženio.
Image Hosted by ImageTitan.com
Olivera je bila sva pometena. Počela je da plače kao dete i da moli i preklinje Vukovu dadilju da joj da njen kaput, da ide kući, kod majke. Vuk je, međutim, strogo zabranio dadilji da tako nešto učini. Utom je zazvonio telefon. Oliverin otac je odnekud grmeo da će je se odreći i govorio da je izazvala tragediju, jer se Miloš Žutić otrovao i da je u bolnici. Olivera je otela svoj kaput i izletela na ulicu iz kuće Vuča. U noć. Otišla je svojoj kući, u Pop Lukinu 15. Otac joj nije bio kod kuće, a majka ju je puna razumevanja prekorevala kako je mogla da učini tako nešto. Budimir se iznenada vratio kući. “Šta ćeš ti tu?” – upita je. Puče šamar. “Tebi ovde više nije mesto! Obrukala si kuću Petrovića i ja ću da te se odreknem!” Puče još jedan šamar. Isterao je svoju jedinu kćer, Oliveru, na ulicu. Samu, bez ičega. Samo u onome u čemu je došla. Otišla je pred zgradu Narodnog pozorišta. Tu je zatekla svog profesora Milenka Maričića, koji je počeo da je teši onako promrzlu i mokru. Licemerno. Na silu. Želeći što pre samo da je ostavi i da se iščupa jer nije mogao da prizna svoju grešku zbog koje je “Koštana” tako loše prošla. Ostavio je samu na uglu ulice. Stajavši tako pokisla i promrzla, osetila je nečiju ruku na svom ramenu. Znala je da je to Vuk. Očajnički ju je tražio cele noći po celom gradu. Jako je bio žalostan što je pobegla iz njegove kuće. Dugo su razgovarali o svemu što se desilo. Odlučila je da mu se vrati. Dala mu je priliku da ga upozna. Olivera je počela da gaji prijateljska osećanja prema Vuku. Podsticala ga je da unese malo grubosti u svoje aristokratske stavove i načine izražavanja. Učila ga je da prodire dublje u analizu pojava i ličnosti, da ode “do dna”. Vuk se sve više menjao jer nije mogao da se uskladi sa Oliverinim vatrenim temperamentom. Činilo se da ona vodi glavnu reč, ali to nije bilo tako, što bi pokazivao batinama koje su Oliveri komplikovale život, a nikako nisu vodile u razrešenje životne situacije. Vuk je sve više pio, Olivera sve više ostajala sama u kući. Priželjkivala je razvod. Vuk je bio u vojsci. Po povratku iz vojske, sve mu je ispričala. Nije želeo da joj da razvod. Ali pustio ju je da ode. Rastali su se uz zvuke Albinonijevog Adađa, u kome se prepoznaju turobni zvuci dalekih koraka i kucanje dalekog sata, kao odlazak u neku duboku večnost.
Nastavila je da igra u pozorištu. Dobija ulogu u komadu “Masna čorba” (1963), gde je trebalo da sa divom Nevenkom Urbanovom igra isti lik, samo u mlađim godinama. Predstava je trebalo da bude veliki povratak dive Urbanove na scenu. Sve je teklo savršeno, sve do premijere. Urbanova je odlučila da ipak ne zaigra, jer je smatrala da joj ta predstava ne bi sasvim odgovarala kao “povratnička”. Tada je Mira Trailović “skinula” i Oliveru sa repertoara, pod izgovorom da se ne uklapa u šemu sa novo-odabranom glumicom koja bi zamenila Urbanovu. Predstava nikad nije izvedena. Kada je trebalo da se sprema “Idiot” Dostojevskog, uloga Nastasje Filipovne je dodeljena Miri Stupici, jer je njen suprug Bojan Stupica režirao predstavu. Olivera je morala da popusti pred svojom “pozorišnom majkom”, iako je smatrala da je rođena za tu ulogu! (to joj je mnogo godina nasnije potvrdio i ruski poeta Voznesenski, kada joj je pred čitavom salom na svojoj književnoj večeri spontano potvrdio da je rođena za ulogu Nastasje Filipovne.
Snimivši film „Vojnik“ – 1966. godine, Olivera odlazi na Kanski festival. Iako Pozorište nije zbog toga trpelo, ipak je dobila otkaz. Čim se vratila iz Kana, obrazovan je Sud časti koji je bio smišljen da se Olivera odstrani iz Pozorišta. Članovi suda – Divna Đoković, Jovan Milićević i Bora Grigorović su joj presudili nemilosrdnim otkazom bez ikakvog razloga. Izgovor je bio da niko ne može da radi šta mu se prohte, a da ne ostane nekažnjen.
U to vreme, Olivera je dosta putovala u inostranstvo. Jednom prilikom je bila Pjer Kardenova gošća u Francuskoj. Ponudio joj je da u njegovom pozorištu “Espas Karden” održi koncert. Sa njim se kasnije susrela i u Beogradu, u Skadarliji, gde su sedeli zajedno jedne večeri. Tada ju je čuo kako peva. Ponudio joj je da za njen nastup u svom pozorištu izmeni izgled sale – da fotelje zameni šarenim jastucima, sa vatrom u sredini, kako bi potpuno napravio atmosferu ciganske čerge. Želeo je da je obuče u crno i boju vatre, jer je smatrao da te dve boje najbolje idu uz Oliveru. Oliverina karijera je bila u svom naglom usponu u to doba. Obilazila je i ostale velike TV centre Evrope, kako bi se što bolje promovisala. Osim Evrope, gostovala je u Njujorku, ni manje ni više, nego u “Džoni Karson šou”. Često je nastupala sa tamburaškim orkestrom Janike Balaša. Stizali su pozivi sa svih strana za koncerte. Tako je direktor Kanskog festivala, Favr le Bre, uporno, bez odustajanja, nekoliko godina posle “Skupljača perja” (1967) insistirao sa Olivera zatvori Kanski festival. Pristala je najzad da to učini. Pojavila se u raskošnoj ciganskoj haljini, koju su kreirali u Rimu, duge, raspuštene kose, bosa. Ovacije! Ovacije!
O Oliverinom glasu se pisalo svugde u svetu, gde je nastupala. Radio televizija Italije – RAI ju je proglasila za najoriginalniji glas Mediterana. U Jugoslaviji, je, međutim, taj glas bio ismevan. Mnogi bili sumnjičavi prema kvaliteti tog glasa, koji kao da je dolazio iz grla u koje se “zaglavio kliker”. Govorili su da je moguće tako grleno pevati samo u studiju, pod tehnikom, koja bi to sve uobličila. A nikada nisu govorili – šta je uzrok tolikoj omiljenosti Oliverinog grlenog, slovenskog pevanja kod publike? Nisu smeli o tome da pričaju. Publika ju je prihvatila posle prve snimljene extended play ploče!
U periodu od 1967-1969 izdala je desetak extended play singl ploča. Na njima su bile pesme raznih naroda i narodnosti – od afričke narodne pesme – “Jer ljubav, to je miris belog cveća”, preko hebrejske narodne – “Svu noć je padao sneg” do indonežanske narodne – “Suliram”. Kao što je bio običaj u jugoslovenskoj zabavnoj muzici, pevala je obrade poznatih hitova – “Sendi – Marioneta” (“Puppet On A String”), “Baš sam srećna ja” (“La felicidad”). Međutim, posebno ostvarenje u oblasti zabavne muzike u Jugoslaviji, Olivera je ostvarila pesmom “Šu… šu..”, kada je ubacila etno motive u domaću zabavnu muziku. Pojavila se na sceni u kratkoj haljini sa potpeticama, i na taj način bacila sve pod svoje noge. Izuzetno značajnim, smatra se njen extended play singl “Četiri balade” na kompozicije Vokija Kostića, koji je sadržao četiri pesme poznatih pesnika, koje su pevale o različitim temama – “Balada o Vijetnamu… (Vest sa Juga)”, “Balada o ženi”, “Balada o ružama” i “Mačija balada”.
U tom periodu je snimljen i legendarni film Saše Petrovića – “Skupljači perja” (1967) , sa kojim su osvojili prvu nagradu u Kanu, što je bio prvi veliki uspeh Jugoslovenskog filma u svetu. Image Hosted by ImageTitan.com Taj film je oduševio publiku širom sveta, kao i tadašnji žiri u Kanu, kojim je predsedavala velika zvezda Širli Mek Lejn. Svetska štampa je bila prepuna članaka koji su izražavali oduševljenje filmom “Skupljači perja”. “Njujork tajms” je za Oliveru napisao: “Rođena je nova Ana Manjani”. Francuska štampa je bila prepuna Oliverinih fotografija. Francuzi su govorili da “Olivera Vučo nema na čemu da zavidi Brižit Bardo”, koja je u to vreme bila prava francuska ikona. Direktor pariske “Olimpije”, doputovao je u Beograd, samo da bi upoznao Oliveru o kojoj se toliko pisalo i pričalo, iako nije odgledao njen film, jer je u vreme projekcije bio u Japanu. Ponudio je Oliveri gostovanje u tom pariskom svetilištu muzike, u kojoj je velika čast bila (i još uvek je) zapevati. Bilo joj je čudno – kako to da je angažuje “na slepo” kada nije ni video njen film, niti je čuo kako peva. Gospodin Kokatriks je izjavio da je dovoljno što se toliko piše i priča o njoj, da mu ne treba ni jedna druga potvrda. Te 1968. godine, potpisala je ugovor sa gospodinom Kokatriksom, i čak SEDAMSESET I DVA PUTA izlazila pred parisku publiku sa orkestrom Janike Balaša!!! Pariska publika ju je primila oduševljeno, skoro zaljubljeno! Diskografske kuće su se praktično otimale o Oliveru. Čuveni francuski kompozitor Šarl Dimon, koji je pisao čuvene šansone za Edit Pjaf, nagovarao je Oliveru da snimi njegove kompozicije za “Philips”. Posvetio joj je jednu kompoziciju koju je otpevala uz njegovu pratnju na klaviru – “Jedan dan posle kraja sveta”. Žilber Beko nije propuštao ni jedno veče da sluša Oliveru, nazivajući je “najboljim jugoslovenskim ambasadorom u svetu”.
Učestvovala je i na tadašnjem Jugoslovenskom izboru za pesmu Evrovizije, 1969. godine, sa pesmom „Poigraj, poigraj, devojče“. Te godine, snimila je dva filma: u Italiji – “Gospođica doktor (”Fräulein Doktor“), Alberta Latuada a u Nemačkoj – “Veštica iz đavolje šume („Hexen bis aufs Blut gequält“) Majkla Armstronga, gde joj je partner bio Udo Kier, koji se danas može videti u spotovima Madonne.
Potom se desila još jedna velika prekretnica u Oliverinom životu – upoznavanje sa Miladinom Šakićem, koji je tada bio potpredsednik grada Beograda. U vreme kada je srela Miladina, Oliverina majka Katarina se teško razbolela. Olivera ju je svakodnevno obilazila u bolnici, hranila i pazila. Osećala je kako je sve više gubi. Miladin joj je tada mnogo pomagao, i bezuspešno pokušavao da je uteši. Pred smrt, majka je zatražila da joj donese televizor, da bi mogla svoju kćer da gleda u “Novogodišnjem programu” koji je snimala u to doba, sa velikom mukom. Doček Nove godine je provela kraj njenog uzglavlja. Drugog januara se probudila, i kako je tada išla repriza šou programa, uspela je da po poslednji put vidi svoju jedinicu. Preminula je dva dana kasnije, 4.01.1969. godine. Olivera je bila u velikom šoku. Izgubila je glas. Sa okolinom je komunicirala preko ceduljica. Tada je, u čast svoje majke, odlučila da svom scenskom imenu, uz svoje kršteno ime, pridoda i majčino ime – Olivera Katarina.
Venčanje sa Miladinom (01.02.1970) je proslavljeno u Skupštini grada Beograda, po želji njihovog kuma Branka Pešića, predsednika Grada. Image Hosted by ImageTitan.com
Miladin je bio divan muž – beskrajno nežan i pažljiv. Upravo zbog svega toga, njih dvoje su izazivali veliku ljubomoru i zavist, kad god bi se negde pojavili zajedno. Ta velika ljubav, burnih osećanja iznedrila im je sina, 01. februara 1971. godine. Nazvali su ga Mane, po Miladinovom ocu. Image Hosted by ImageTitan.com Olivera nije ni sanjala u kakav će pakao zakoračiti. Sedam meseci posle rođenja deteta, Miladin je doživeo strašan udes kolima na službenom putu kod Milanovca. Zadobio je teške povrede glave i lakat razbijen u sedamnaest delova. Ništa više nije bilo kao pre.
Pored svega toga, Olivera je nastavila da snima filmove. Po prvi put, jedna jugoslovenska glumica je glumila u inostranom filmu. Igrala je veliku ljubav Franciska Goje – groficu od Albe, poznatu po njegovim platnima Maya nuda i Maya desnuda. Film „Goya - oder Der arge Weg der Erkenntnis“ (1971) u nemačko-ruskoj koprodukciji se snimao duže od godinu dana u Lenjingradu, u predelima Sočija, u Berlinu, na Crnom moru u Bugarskoj i u Dubrovniku. Jedva je čekala premijeru u Beogradu. Premijera je, međutim, protekla bez ikakve reklame. Nije bilo ni jednog novinara. Potpuni bojkot. Nigde ni kritike u novinama, a radilo se o filmu sa dve međunarodne nagrade. Na skromnom prijemu u Udruženju filmskih glumaca, poklonili su joj sliku Miće Popovića. U Berlinu na premijeri, nemački ministar za kulturu je izjavio: “Od sada će nemački narod pamtiti Gojinu Maju po Vašoj ulozi u ovom filmu”.
Dve godine posle toga, japanski kompozitor Dome Suzuki, poslao joj je ponudu da na Međunarodnom festivalu u Tokiju zastupa Japan sa njegovom kompozicijom na japanskom jeziku. Snimila je još par pesama, koje su se našle na toj ploči, snimanoj u tokijskom studiju, 1973. godine - Wakamono ha kaeranakatta i Koi ha...U Beogradu nikada niko nije poželeo da emituje te pesme, iako je to bio kuriozitet – jedna Srpkinja je zastupala Japan na japanskom jeziku. U Japanu je bila praćena velikom reklamom. Već na samom aerodromu, priređen joj je sjajan doček sa transparentima i japanskim suncobranima na kojima su visile njene fotografije.
U periodu od 1974-1977 snimila je dva albuma. Njena matična kuća PGP RTB je 1974. izdala kompilacijsli album sa uspešnim pesmama sa singl ploča, gde su se našle nezaboravne pesme: “Alba”, “Plovi lađa Dunavom”, “Budi moj”, “Treperi jedno veče”, “Suliram”. Te godine, izdat je i album iz TV šou programa – “Alaj mi je večeras po volji”. Dve godine kasnije, 1976. Olivera je objavila svoj, takoreći prvi (ako se izuzme kompilacijski LP i album sa pesmama iz šou programa), šlagerski orjentisan LP. Na njemu su se našle kompozicije Đorđa Novkovića, S. Kalođere i Željka Sabola. Sa toga albuma, poznate su kompozicije: “U ime ljubavi”, “Opa, opa uz buzuki” i fantastična, antologijska pesma “Skrivni pogled” za koju je Olivera sama napisala tekst. Godine 1977. izašao je album sa ciganskim pesmama u modernom aranžmanu.
Bila je pozvana da peva drugu Titu i drugarici Jovanki, posle dočeka Nove 1975. godine na Brionima. Tri godine kasnije (1978), Olivera je ponovo pevala pred Titom. Ovoga puta na planini Tara. Na Tari je trebalo ostati šest dana. Olivera je trebalo samo da se pobrine za orkestar. Tada se desilo nešto, što danas može izgledati samo kao anegdota, ako se zanemari pozadina tog događaja. Naime, kada je trebalo da obavi poslednji razgovor sa orkestrom pred nastup, iznenada su joj javili da je čitav orkestar vraćen u Beograd. Srećom, tu se zatekao Milutin Popović Zahar, koji se ponudio da joj pomogne. Bila van sebe od straha. Počela je da peva svoju pesmu “Ti si moje janje”, koja može da se izvodi bez orkestra. Međutim, umesto da izgovori “Ti si moje janje”, Olivera je otpevala “Ti si naše janje”, i ukopala se od straha. Nije znala kako će to da protumače, jer nije želela da pomisle da je ona Titu poručila da je ovca. Izvinila se odmah. A jedan od političara je dodao – “Ne zaboravite – ona je glumica”. Dobila je veliki aplauz i vrtoglavo nestala sa scene. Te godine je učestvovala na Opatijskom festivalu sa pesmom "Nikad' ne zaboravi dane naše ljubavi".
Godine 1979., Olivera snima jako uspešnu ploču sa Kornelijem Kovačem u Londonu. Kao tekstopisci se pojavljuju Duško Trifunović i Bora Đorđević. Nazvali su je simboličnim nazivom – “Osvetnica”. Može se zaključiti zbog čega. Ploča je, međutim, bila puna ljubavnih pesama. Pesma “Letnja avantura” je snimljena kao duet sa Michael de Albuquerqueom.
Sledeće, 1980. godine Olivera je potpuno promenila muzički stil.Okrenula se potpuno izvornom narodnom, grlenom, slovenskom načinu pojanja. Obren Pjevović je za nju napisao 7 divnih narodnih pesama. Osma pesma, sa kojom je zatvorila LP “Zarudela zora na Moravi”, je bila upravo ona kojom je izašla pred druga Tita dve godine ranije, na Tari – “Ti si moje janje”. Ploča je doživela veliki uspeh, i zlatni tiraž.
Na sledećoj ploči, snimljenoj 1982. godine, Olivera je ostvarila saradnju sa Milutinom Popovićem-Zaharom. LP je nazvan “Idu momci u vojnike”. Pored melosa južne Srbije, Olivera je obradila i jednu rumunsku pesmu – “Dani mog detinjstva”.
Godine 1984. snima svoj poslednji LP, pre potpunog odlaska u izolaciju i mrak – “Retka zverka”. Album je bio inspirisan modernim, novokomponovanim folk motivima. Prošao je gotovo nezapaženo.
Onda su usledile godine tuge, samoće i izolacije. Miladina više nije bilo. Oliveri je najteže padalo što je kroz sve to morao da prolazi i njihov sin Mane. Prema njemu se u školi postupalo strože, samo zato što je bio sin Olivere i Miladina Šakića. Mane je upisao Teologiju, a potom i Likovnu akademiju i danas živi i radi u Madridu kao slikar.Image Hosted by ImageTitan.com Tokom mračnih devedesetih, dok je živela u zabrani i izolaciji, imala je malo pravih prijatelja. Mogla ih je nabrojati na prste jedne ruke. Svi oni su se sastajali u domu dr Veselina Savića, neuropsihijatra koji je Oliveri mnogo puta pomogao. Zahvaljujući njemu, Olivera se oslobodila sujete. “Kada ženu u mladosti proglase lepom i dive joj se, pa je tako razmaze, ona opasno izgubi objektivnost prema sebi i postane narcis i sama sebi dovoljna” – tako razmišlja Olivera. Jedno vreme je izlazila na ulicu bez imalo šminke i oblačila se kako stigne, bez ikakve želje da ostavi utisak i bez želje da bude elegantna i nalickana. Navlačila je Manetove patike i u njima koračala ulicom. Posmatrala je zapanjenost ljudi u susretu sa njom, jer su navikli da za Oliverom Katarinom uvek ostaje oblak parfema, bujna, negovana kosa, i vitko telo utegnuto u tesne haljine. Sada je tu stajala Olivera, posivela, ugojena, po svemu drugom zapuštena, osim po higijeni.
Pošto nije bilo mogućnosti da Oliveru iko vidi na nekom koncertu, onaje često priređivala zabave za svoje prijatelje. Pevala bi sve što oni vole – stare narodne pesme, ruske romanse, šlagere…
Stan je morala da proda. Živela je u iznajmljenim stanovima i garsonjerama. Svi oni komadi nameštaja koje je godinama skupljala rasejani su na nekoliko mesta – deo je u Valjevu, deo u beogradskim naseljima Sremčica i Krnjača. Deo je sa njom u stanu u kojem bi trenutno živela – Manetove slike, knjige i neke sitnice, samo njoj važne. Živela je u gomili ruševina svoga života, otkrivena lica, gledajući pravo u oči sve one sa maskom, koji su je doveli do toga… Strpljivo je čekala…
….

Najzad, čudo se dogodilo! Posle više od dve decenije izolacije, vrata pravde su se otvorila Oliveri! Godine 2005. je sarađivala sa Marinom Abramović na performansu Balcan Epic, u Gugenhajm muzeju u Njujorku, sa velikim uspehom.
Ponovo je zaigrala na velikom platnu u filmu Uroša Stojanovića – “Čarlston za Ognjenku”, čija je premijera bila u januaru 2008. godine.
Tu se nije završilo Oliverino otkrivanje – 19.06. 2008. godine je imala veliki solistički koncert u prepunoj dvorani beogradskog Sava Centra. Bio je to veliki skup emocija, pesme i suza. Koncert se sastojao iz tri dela – prvi deo je bio šlagerskog tipa, gde je otpevala svoje nezaboravne pesme – “Ljubav”, “Nikad’ ne zaboravi dane naše ljubavi”, “Sanjam”, “Pričaj mi o ljubavi”. Na sceni se pojavila u raskošnoj paperjastoj beloj haljini. Otpevala je tada i dve nezaboravne šansone Edit Pjaf – “La vie en rose” i “Milord”. Drugi deo koncerta je bio posvećen tradicionalnoj, srpskoj narodnoj pesmi – “Alaj mi je večeras po volji”, “Verka kaluđerka” i niz grlenih pesama. Treći deo koncerta je bio posvećen ruskim romansama i ciganskoj pesmi. Pojavila se u crvenom kostimu ruske princeze. Ređale su se – “Đelem, đelem”, “Crvena jabuka”, “Kuna”, “Čororo”. Publika se veselila i plakala zajedno sa Oliverom, koja je na toj velikoj sceni slavila život!

O koncertu su pisale sve novine... Olivera posebno ističe članak Isidore Bjelice:

Image Hosted by ImageTitan.com


Šta je sledeće, što će ova veličanstvena žena uraditi i zaseniti sve nas svojom veličinom i jednostavnošću? Neka to ostane kao iznenađenje…

U tekstu su korišćeni citati iz knjige “Aristokratsko stopalo”, Olivere
Katarine. Izdavač Karić fondacija, 2002., prvo izdanje i Prosveta, drugo,
dopunjeno izdanje, 2006.

Hvala mojoj dragoj Oliveri na mnoštvu korisnih saveta i na mnoštvu
predivnih fotografija i novinskih članaka koje mi je ustupila za ovu priliku.

Marko

Diskografija

Extended Play Singles

1967 6 ciganskih pesama iz filma Skupljači perja“ – Đelem, đelem / Rino / Trajo-trajo / Bida / Niška banja / Čerda Mile

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1967 Neću tebe / Suliram / Svu noć je padao sneg / Jer ljubav, to je miris belog cveća

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1967 Nije to, ljudi, istina / Shoshana / Ajde da igramo / Ne dam, ne dam

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1967 Ja ništa ne znam / Bosonoga Sendi (Marioneta) / Moj je ceo svet / Tema iz filma „Jedan ćovek, jedna žena“

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1967 Šu... šu.... / Tula / Baš sam srećna ja / Eri (Irene Erini)

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1968 4 balade – Balada o Vijetnamu (Vest sa Juga...) / Balada o ženi / Balada o ružama / Mačja balada

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1969 Ža, ža / Lidu lidu / Verka kaluđerka / Kaljina maljina

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1975 Alaj mi je večeras po volji / Kamerav, kamerav / Čep, čep u slavinu / Verka kaluđerka

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

Singl ploče

1969 Poigraj, poigraj, devojče (Evrovizija '69)

Image Hosted by ImageTitan.com

1969 Himna čoveku

Image Hosted by ImageTitan.com

1971 Tam’ deka ima... / Dimitrijo, sine Mitro

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1971 Vatra / Ljubav

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1971 Budi moj / Imam nešto da ti dam

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com


1971 To je naše more, to su naše gore...

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1972 Treperi jedno veče / Htela bih da znam

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1973 Alba / Plovi lađa Dunavom

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1973 Wakamono ha kaeranakatta ; Koi ha... (singl za japansko tržište)

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com
Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1974 Pričaj mi o ljubavi / Pada noć

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1974 Ne dodiruj moje lice / Ne reci nikom

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1975 Žena / Sada, i nikada više

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1976 Sanjam / Bilo je tako lepo sve

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1977 Crvena jabuka / Sijerinska banja

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1978 Nikad’ ne zaboravi dane naše ljubavi / Slatke, male laži

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1986 Džemo (gost na ploči bosanske grupe "Mona Liza")

Image Hosted by ImageTitan.com

LP ploče

1974 Olivera
Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1974 TV Šou „Alaj mi je večeras po volji“
Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1976 O. K.

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1977 Ciganske pesme

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1979 Osvetnica

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1980 Zarudela zora na Moravi

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1982 Idu momci u vojnike

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1984 Retka zverka

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com


CD-ovi

1999 Olivera Katarina

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

1999 Najlepše pesme - Alaj mi je večeras po volji

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com


2009 3CD box kompilacija - Tajna

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

CD 1 - Zabavna muzika


Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com


CD 2 - Narodna muzika

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com


CD 3 - Ciganska muzika

Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com Image Hosted by ImageTitan.com

Filmske uloge
1964 “Dobra kob” Nikole Stojanovića
1964 “Put oko sveta” Soje Jovanović
1966 “Vojnik” Džordž Brekstona
1966 "Ponedeljak ili utorak“ Vatroslava Mimice
1966 “Roj” Miće Popovića
1966 “San” Puriše Đorđevića (nagrada na Niškom filmskom festivalu)
1966 „Kommissar X - Jagd auf Unbekannt“
1967 “Skupljači perja” Aleksandra Saše Petrovića (Grand prix kritike u Kanu)
1968 “Planina gneva” Ljubiše Geogrijevskog
1968 “Ima ljubavi – nema ljubavi” Nikole Rajića
1968 “Uzrok smrti ne pominjati” Jovana Živkovića (bio je dugo u bunkeru kao film tzv. “crnog talasa”)
1969 „Fräulein Doktor“ (“Gospođica doktor”) Alberta Latuada
1970 „Hexen bis aufs Blut gequält“ (“Veštica iz đavolje šume”) Majkla Armstronga
1970 „Ann och Eve - de erotiska“ (“An i Ev”) Arne Matsona
1971 „Großer graublauer Vogel, Ein“ (“Sivo-plava ptica”) Tomasa Šamonija
1971 „Goya - oder Der arge Weg der Erkenntnis“ („Goja“) Konrada Volfa
1973 “Devičanska svirka” Đorđa Kadijevića (bio je dugo zabranjen film)
1974 “Polenov prah” Nikole Stojanovića
1974 “Derviš i smrt” Zdravka Velimirovića
1974 “Partizani” Stoleta Jankovića
1974 “Crveni udar” Dragana Golubovića
2008 “Čarlston za Ognjenku"