Odlomak iz knjige
’’...Opet pro­me­na vre­me­na. I to opet u ne­de­lju. Ne­mam poj­ma da li se ovo de­ša­va svi­ma ili sa­mo me­ni. Kod ća­le­ta na ruč­ku sam se raz­bio kao svi­nja i do­šav­ši ku­ći, le­gao sam u kre­vet i spu­stio ro­let­ne. I to je to. Sa­mo sam drh­tao u kre­ve­tu i nju­šio je­sen, ko­ja je tre­ba­lo da poč­ne se­dam da­na ka­sni­je. U među­vre­me­nu sam to­li­ko za­vo­leo sva go­di­šnja do­ba, da smo na kra­ju po­če­li da se je­be­mo. Tač­ni­je, go­di­šnja do­ba po­če­la su da je­bu me­ne. I re­dov­no me ra­na je­sen ba­ci pra­vo u sred­nju ško­lu i ja se skvr­čim i tre­sem na kre­ve­tu dok me ši­ba­ju uspo­me­ne po­me­ša­ne sa uspo­me­na­ma ko­je su se do­godi­le ka­sni­je, po­me­ša­ne sa uspo­me­na­ma ko­je su se do­go­di­le ra­ni­je, sve to za­jed­no, udru­že­nim sna­ga­ma, sva ta por­no-kli­mat­ska ar­mi­ja se­æa­nja je­be me pa me ras­tu­ra. Vi­še se i ne se­ćam ne­kih kon­kret­nih do­ga­đa­ja. Ot­ka­ko sam na­pi­sao Ples sit­nih de­mo­na ni­sam vi­še si­gu­ran ni šta se za­i­sta de­si­lo, a šta sam iz­mi­slio. Sa­mo se uklju­čim u ne­ko ble­ja­nje na ne­kom ste­pe­ni­štu, sa­mo od­jed­nom se­be za­tek­nem ka­ko sam po­be­gao sa ča­sa, sa­mo od­jed­nom se­be za­tek­nem ka­ko pu­štam plo­če i cmi­zdrim, i sve to, sva­ki put pro­ži­vim...’’

Moja ocena: