8. PRSTENASTI SVET

     Svetovi lutkara kretali su se gotovo brzinom svetlosti duž severnog dela Galaksije. Govornik je u hipersvemiru obišao do južnog dela Galaksije, gde se nalazilo G₂ sunce; izveo je manevar tako da se, u času kada je izišao iz slepe mrlje, našao u situaciji da velikom brzinom juri pravo prema Prstenastom svetu.
     G₂ zvezda predstavljala je bleštavu belu tačku. Kada se vraćao sa drugih zvezda, Luis je imao prilike da vidi Sunce sa ruba sistema i sada mu je odmah upalo u oči da je taj prizor veoma nalikovao ovome. Ali oko zvezde nazirao se jedva vidljivi oreol. Luisu će zauvek ostati urezan u sećanje prvi pogled na Prstenasti svet. Sa ivice sistema, Prstenasti svet mogao se videti golim okom.
     Govornik uključi velike fusione motore na najjače, a zatim iskosi pljosnate potisne diskove izvan ravni krila, usmeravajući im ose duž krme broda, i priključi njihov pogon pogonu raketa. Lažov se vrati u sistem, blistav kao dva sunca i uspori do blizu dve stotine gravitacija.
     Tila to nije znala, jer joj Luis nije rekao. Nije želeo da se ona brine. Ako bi samo na trenutak bila poremećena gravitacija u kabini - svi bi bili spljeskani poput zgaženih buba.
     Ali gravitacija u kabini funkcionisala je besprekorno savršeno. U sistemu za održavanje života osećala se jedva primetna privlačna snaga sveta lutkara, kao i postojano, prigušeno podrhtavanje fusionih motora. Silina pogona probijala se kroz jedini postojeći otvor, žičani cevovod ne deblji od čovekove butine; a kada bi jednom prodrla, osećala se posvuda.
     Čak i pri hiperpogonu, Govornik je više voleo da leti u providnom brodu. Dopadalo mu se da ima dobru preglednost, i izgleda da Slepa Mrlja nije imala uticaja na njega. Brod je još bio providan, sem privatnih kabina, i valjalo se navići na prizor koji je na taj način nastajao.
     Salon i kontrolna kabina, zid, pod i tavanica, koji su se oblo pretapali jedno u drugo, nisu bili toliko providni koliko nevidljivi. U prividnoj praznini nalazili su se čvrsti blokovi: Govornik u komandnom ležištu, zelena klupa u obliku potkovice i narandžasti brojčanici koji su je okruživali, neonski sjajni okviri vrata, grozdovi ležajeva oko stola u salonu, blok nepoznatih kabina u stražnjem delu; i, naravno, pljosnati trougao krila. S druge strane i oko ove formacije nalazile su se zvezde. Činilo se da je svemir veoma blizu... i da je nekako nepokretan; jer, Prstenom okružena zvezda nalazila se tačno iza njih, sakrivena iza kabina, i oni nisu mogli da je posmatraju kako raste.
     Vazduh je mirisao na ozon i lutkare.
     Nesus, koji bi trebalo da se sav zgurio od užasa izazvanog grmljavinom dve stotine gravitacija, izgledalo je da se sasvim udobno oseća, sedeći zajedno sa ostalima oko stola u salonu.
     "Nemaju hipertalase", reče on. "Matematika sistema to jemči. Hipertalas predstavlja generaciju matematike hiperpogona, a nemoguće je da oni poseduju hiperpogon."
     "Ali možda su slučajno otkrili hipertalas."
     "Ne, Tila. Možemo ispitati opsege na kojima se javlja hipertalas, pošto nema ničeg drugog što bismo mogli da isprobavamo dok usporavamo, ali..."
     "Još, tanj, da čekamo!" Tila iznenada ustade i napola trčeći napusti salon.
     Luis odgovori na lutkarev upitni pogled ljutitim sleganjem ramena.
     Tila je bila nakrivo nasađena. Nedelju dana provedenih u hiperpogonu strašno joj je dojadilo, a činjenica da ih je čekalo još dan i po usporavanja i prisilne neaktivnosti koja ide uz to izazivala je u njoj želju da se vere po zidovima. Ali šta je očekivala od Luisa? Šta je on tu mogao, da izmeni zakone fizike?
     "Moramo čekati", složi se Govornik, javivši se iz kontrolne kabine. Verovatno mu je promakla emocionalna obojenost Tilinih poslednjih reči. "Na hipertalasnim opsezima nema nikakvih signala. Jemčim da inženjeri sa Prstenastog sveta ne pokušavaju da stupe sa nama u vezu posredstvom nijednog poznatog oblika hipertalasa."
     Problem komunikacije zaokupio je sve. Sve dok ne uspostave vezu sa inženjerima Prstenastog sveta, njihovo prisustvo u ovom naseljenom sistemu predstavljaće banditizam. A do sada nije bilo nikakvog znaka da je njihovo prisustvo otkriveno.
     "Moji prijemnici su otvoreni", reče Govornik. "Ako pokušaju da stupe u vezu u okviru elektromagnetskih frekvencija, znaćemo to."
     "Nećemo, ako pokušaju na uobičajen način", odvrati Luis.
     "Tačno. Mnoge vrste koristile su liniju hladnog vodonika u traganju za drugim umovima koji kruže oko drugih zvezda."
     "Poput kdatlina. Mudro su vas otkrili."
     "A mi smo ih mudro porobili."
     Zvuci zvezda prave buku u međuzvezdanom radiju. Ali područje od dvadeset jednog centimetra obično je tiho; čistim ga drže beskrajne kubne svetlosne godine hladnog međuzvezdanog vodonika. Linija je to koju bi svaka vrsta odabrala za stupanje u vezu sa tuđinskom rasom. Na žalost, poput nove vreli ispusni vodonik Lažova isključivao je iz upotrebe to područje.
     "Nemoj zaboraviti", reče Nesus, "da se naša planirana orbita slobodnog pada ne sme seći sa samim Prstenem."
     "Ponovio si to bezbroj puta, Neususe. Pamćenje mi je odlično."
     "Ne smemo izazvati strah kod stanovnika Prstena. Verujem da nećeš zaboraviti."
     "Ti si lutkar. Ti ni u šta ne veruješ", reče Govornik.
     "Smirite se", reče Luis umorno. Prepirka bi ga samo iznervirala, a to mu sada nije bilo potrebno. On ode u svoju kabinu da spava.
     Prodoše časovi. Lažov se primicao prstenovanoj zvezdi, usporavajući, dok su pred njim išla dva koplja: svetlost nove i toplota nove.
     Govornik nije otkrio nikakav trag koherentne svetlosti u blizini broda. Ili stanovnici Prstenastog sveta još nisu primetili Lažova ili nisu imali komunikacione lasere.
     Tokom nedelje provedene u hipersvemiru, Govornik je časove dokolice provodio sa ljudima. Luisu i Tili postepeno se sve više dopadala kzinova kabina: zbog neznatno veće gravitacije i holoprizora narandžasto-žute džungle i drevne, tuđinske tvrdave, zbog oštrih i promenljivih mirisa jednog tuđinskog sveta. Njihova kabina bila je nemaštovito uređena, sa prizorima gradova i morskim farmama, napola prekrivenim genetski skrojenim morskim korovom. Kzinu se više dopadala njihova kabina nego njima samima.
     Čak su pokušali i da obeduju zajedno u kzinovoj kabini. Ali kzin je jeo poput izgladnelog vuka i žalio se da ljudska hrana smrdi na spaljeno đubre; tu se ništa nije dalo učiniti.
     Sada su Tila i Govornik razgovarali tihim glasom na jednom kraju salonskog stola. Luis je osluškivao tišinu i udaljenu grmljavinu fusionih pogona.
     Bio je navikao da mu život zavisi od gravitacionog sistema u kabini. Njegova jahta dostigla bi trideset gravitacija. Ali ona je koristila potisnike, a potisnici se nisu čuli.
     "Nesuse", reče on uz zujanje razbuktaIih sunaca.
     "Da, Luise?"
     "Šta vi znate o Slepoj Mrlji, a mi ne znamo?"
     "Ne razumem pitanje."
     "Užasavate se od hipersvemira, ali ne i od ovog vraćanja kroz prostor na stubu vatre. Tvoja vrsta sagradila je Daleki let; mora da nešto znate o hipersvemiru što mi ne znamo."
     "Možda je tako. Možda mi nešto znamo."
     "Šta? Sem ako to nije jedna od vaših dragocenih tajni."
     Govornik i Tila prestaše da pričaju. Govornikove uši, koje su, presavijene, mogle da mu nestanu u ulegnućima krzna, bile su raširene poput delimično providnih ružičastih suncobrana.
     "Svesni smo toga da u nama nema nijednog besmrtnog dela", reče Nesus. "Neću govorti u ime tvoje rase. Nemam na to pravo. Moja vrsta nema nijedan deo. To su dokazali naši naučnici. Bojimo se smrti, jer znamo da je smrt večna."
     "I?"
     "Brodovi nestaju u Slepoj Mrlji. Nijedan lutkar ne bi se suviše približio singularnosti u hiperpogonu; no, letelice su iščezavale i u danima kada su se u njima nalazili naši piloti. Imam poverenja u inženjere koji su sagradili Lažova, pa dakle i u silu teže u kabini. Neće nas izneveriti. Ali čak se i inženjeri plaše Slepe Mrlje."
     Te noći na brodu Luis je loše spavao i sanjao spektakularne snove, a narednog dana Tila i on nikako nisu mogli da se slože. Nije bila uplašena, Luis je sumnjao da će je ikada videti uplašenu. Samo se strašno dosađivala.
     Te večeri, u razmaku od pola časa, Prstenom okružena zvezda pomolila se iza krmenog bloka dnevno-spavaćih kabina. Bila je mala i bela, za nijansu slabija od Sunca, a stajala je u lučnom plavetnilu plitke linije oblika olovke.

     Stajali su iza Govornika i preko njegovog ramena zurili u videoekran koji je on uključio. Pronašao je lučno plavičastu liniju unutrašnje površine Prstenastog sveta, dodirnuo dugme za uvećavanje...
     I jedno pitanje dobi odgovor gotovo istog trenutka. "Nešto je na ivici", reče Luis.
     "Drži video upravljen na obod", naredi Nesus.
     Obod prstena uvećavao se pred njihovim očima. Bio je to zid koji se uzdizao prema unutra, prema zvezdi. Mogli su da vide njegovu celu, spoljnu stranu, izloženu svemiru, kako se ocrtava spram suncem obasjanog plavog predela. Ivični zid bio je nizak samo u poređenju sa samim Prstenom.
     "Ako Prsten ima u promeru milion milja", proceni Luis, "pogranični zid mora da je visok najmanje hiljadu milja. Sad bar nešto znamo. To je ono što zadržava vazduh."
     "Da li bi to bilo dovoljno?"
     "Trebalo bi da bude. Brzina okretanja Prstena obezbeđivala je silu teže od bar jedne gravitacije. Tokom hiljadu godina sasvim malo vazduha može da iscuri preko ivica, ali i to se može lako nadoknaditi. Za izgradnju Prstena morali su imati na raspolaganju jevtinu transmutaciju nekoliko zvezdanih desetina po kilotonu - a da i ne spominjem mnoštvo drugih nepremostivih teškoća."
     "Pitam se kako to sve izgleda iznutra?"
     Na te reči Govornik odmah dodirnu kontrolnu dirku, nakon čega se prizor promeni. Uvećanje nije bilo dovoljno da bi se razaznale pojedinosti. Videoekranom promicalo je svetlo plavetnilo i još svetlija belina, kao i zamagljena, prava ivica mornaričko plave senke...
     U vidnom polju pojavi se novi sektor ivice. Ovde je pogranični zid bio nagnut napolje.
     Nesus je stajao u okviru vrata, dok su mu glave lebdele iznad Govornikovih ramena. On naredi: "Uvećaj ovo što više možeš."
     Prizor stade da se širi.
     "Planine", reče Tila. "Kako je lepo." Pogranični zid bio je nepravilnog oblika, izvajan poput oglodane stene, i imao je boju Mesečeve površine. "Planine visoke hiljadama milja."
     "Ne mogu više da uvećam prizor. Moramo se približiti."
     "Hajde prvo pa pokušamo da stupimo u vezu sa njima", reče lutkar. "Da li smo u stanju mirovanja?"
     Govornik obavi konsultaciju sa brodskim mozgom. "Približavamo se matičnoj zvezdi brzinom od oko trideset milja u sekundi. Da li je to dovoljno sporo?"
     "Da. Počni da emituješ."
     Nikakva laserska svetlost nije stigla do Lažova.
     Mnogo teže bilo je ispitivanje elektromagnetskog zračenja. Trebalo je proveriti radio, infracrvene, ultraljubičaste, rendgenske zrake - ceo spektar, od toplote ravne sobnoj temperaturi koju odašilje tamna strana Prstenastog sveta, do svetlosnih kvanta, dovoljno nabijenih energijom da se rascepe u materijsko-antimaterijske parove. Područje dvadeset jednog centimetra bilo je prazno; isto tako su bili prazni njegovi množioci i delioci, koji su mogli biti upotrebljeni samo zato što je područje apsorbovanja vodonika bilo tako jasno. Izvan te zone prijemnici Govornika-Životinjama bili su slepi.
     Na krilu Lažova otvorile su se velike čaure opreme za komunikaciju. Lažov je odašiljao poruke na frekvenciji apsorpcije vodonika, kao i na još nekim drugim, obasjavajući naizmenične delove unutrašnje strane Prstena laserskom svetlošću na deset različitih frekvencija i šaljući Morzeove znake na međunarodnom, posredstvom ispusnih eksplozija fusionih motora.
     "Naš automatski pilot uspeo bi da prevede svaku moguću poruku", reče Nesus. "Moramo pretpostaviti da su za to kadri i njihovi kompjuteri stacionirani na tlu."
     Govornik zlobno uzvrati: "Mogu li tvoji leukotomizovani kompjuteri da prevode potpunu tišinu?"
     "Usredsredi emisije na obod. Ako poseduju vazdušne luke, one mora da se nalaze na ivici. Spustiti svemirski brod bilo gde drugde bilo bi veoma opasno."
     Govornik-Životinjama odreža nešto uvredljivo na Junakovom jeziku. To je efikasno okončalo razgovor; ali Nesus ostade tamo gde se već satima nalazio, sa glavama koje su oprezno lebdele iznad kzinovih ramena.
     S one stane trupa čekao je Prstenasti svet, kružna traka plaveti koja je stajala preko neba.
     "Želeo si nešto da mi kažeš o Dajsonovim sferama", reče Tila.
     "A ti si mi odgovorila da idem da trebim vaši." Luis je pronašao opis Dajsonovih sfera u biblioteci na brodu. Uzbuđen tom zamisli prekinio je Tilu u ređanju pasijansa da bi joj saopštio novost i - pogrešio je.
     "Ispričaj mi sada", ostade uporna Tila.
     "Idi sad ti i trebi vaši iz kose."
     Ona ne uzvrati ništa.
     "Pobedila si", reče Luis konačno. Protekli sat je proveo buljeći zamišljeno u Prsten tamo napolju. Bilo mu je dosadno isto koliko i njoj.
     "Pokušao sam da ti kažem da je Prstenasti svet kompromis, inženjerski kompromis između Dajsonove sfere i normalne planete.
     Dajson je bio jedan od drevnih filozofa prirode, iz doba pre Pojasa, pa čak i pre atomskog oružja. Ukazao je na to da je civilizacija ograničena energijom koja joj stoji na raspolaganju. Jedini način na koji bi ljudska rasa mogla da iskoristi svu energiju do koje može da dođe, tvrdio je on, bilo bi da podigne sfernu loptu oko Sunca i da tako prihvata svaki zrak svetlosti matične zvezde.
     Ako za trenutak prestaneš da se kikoćeš shvatićeš u čemu se sastoji ideja. Do Zemlje dospeva samo oko pola milijarditog dela Sunčevog zračenja. Ako bismo mogli da iskoristimo svu tu energiju...
     Pa, u prvo vreme to nije zvučalo ludo. Tada još nisu postojali teorijski izgledi da se putuje brže od svetlosti. Ako se sećaš, mi nismo bili ti koji su otkrili hiperpogon. Ne bismo ga nikada ni slučajno otkrili, jer nismo razmišljali da vršimo opite van singularnosti.
     Zamisli da brod Spoljnih nije nabasao na usisnu sondu Ujedinjenih nacija? Zamisli da Zakon Plodnosti nije prihvaćen? Koliko bismo se dugo održali na fusionoj energiji sa bilion ljudskih bića koja stoje jedna drugima na glavama i usisnim brodovima kao najbržim prevoznim sredstvima? Za sto godina iscrpili bismo sav postojeći vodonik iz Zemljinih okeana.
     Ali Dajsonova sfera ne predstavlja samo sakupljača solarne energije.
     Recimo da sagradiš sferu koja u prečniku ima jednu astronomsku jedinicu. U svakom slučaju, na to bi otišao ceo Sunčev sistem; sve planete morale bi da se iskoriste kao gradivni materijal. Tako bi dobila opnu od, recimo, hromatskog čelika debljine nekoliko jardi. Zatim bi svuda po opni postavila gravitacione generatore. Tako bi dobila površinu milijardu puta veću od Zemljine. Bilion ljudi moglo bi njome da luta celog života i da se ne sretne."
     Tila konačno dođe do reči: "Gravitacioni generatori bi služili da se sve drži na tlu?"
     "Da, sa unutrašnje strane. Unutrašnjost bismo obložili zemljom..."
     "Šta ako jedan od gravitacionih generatora iz nekog razloga otkaže?"
     "Ako, ako, ako. Pa... milijarda ljudi sunovratila bi se prema Suncu. Sav bi se vazduh uskovitlao za njima. Stvorio bi se tornado dovoljan da proguta Zemlju. Nikakva ekipa za popravke ne bi mogla da se probije na lice mesta kroz takvu oluju..."
     "Ne dopada mi se to", reče Tila odlučno.
     "Ne prenagljuj. Postoje načini da se napravi potpuno siguran gravitacioni generator."
     "Nisam na to mislila. Ne bi se videle zvezde."
     Luis nije o tome razmišljao. "Nema veze. Kada su u pitanju Dajsonove sfere, najvažnije je imati u vidu činjenicu da svaka razumna, industrijski razvijena rasa pre ili kasnije oseti potrebu za njima. Što su starije tehnološke civilizacije koriste sve više snage. Prsten predstavlja kompromis između normalne planete i Dajsonove sfere. Prstenom dobijaš samo delić raspoloživog prostora i zaustavljaš samo delić raspoložive Sunčeve svetlosti; ali mogu se videti zvezde, i ne treba se brinuti oko gravitacionih generatora."
     Govornik-Životinjama zareža nešto veoma složeno iz kontrolne odaje; zvuk je bio toliko jak da je i sam vazduh u kabini zadrhtao. Tila se zakikota.
     "Ako su lutkari razmišljali na isti način kao i Dajson", nastavi Luis, "Ne bi me začudilo da su zaključili kako su Magelanovi Oblaci potpuno ispunjeni Prstenastim svetovima."
     "I zato smo mi pozvani."
     "Ne dopada mi se da se kladim kada su u pitanju misli lutkara. Ali ako bih morao, u to bih se kladio."
     "Nije ni čudo, sve vreme si proveo u biblioteci."
     "Da pobesniš!" povika kzin. "Uvreda! Oni nas namerno prenebregavaju! Otvoreno nam okreću leđa da bi nas izazvali!"
     "Malo verovatno", reče Nesus. "Ako ne postoji način da uhvatimo radio-emisije, to onda znači da se oni uopšte ne koriste radiom. Čak i da rutinski koriste radio-lasere otkrili bismo neke signale."
     "Ne upotrebljavaju lasere, ne upotrebljavaju radio, ne upotrebljavaju hipertalas. Kako komuniciraju? Telepatski? Preko pisanih poruka? Velikih ogledala?"
     "Papagaji", predloži Luis. Ustao je da bi im se pridružio na vratima kontrolne odaje. "Ogromni papagaji, specijalno odgajeni zbog neprirodno velikih pluća. Previše su veliki da bi mogli da lete. Jednostavno sede na vrhovima brda i dovikuju se."
     Govornik se okrete da bi Luisa pogledao u oči. "Već četiri sata pokušavam da stupim u vezu sa Prstenastim svetom i sve to vreme njegovi žitelji me prenebregavaju. Njihov prezir je nedvosmislen. Nisu me udostojili ni jedne jedine reči. Mišići mi se tresu od nevežbanja, krzno mi se zamrsilo, oči me više ne slušaju, kabina mi je premalena, mikrotalasni grejač mi zagreva meso do iste temperature, ali ona je pogrešna, a ja ne mogu da je promenim. Da nema tvoje pomoći i tvojih predloga, Luise, bio bih očajan."
     "Da li je moguće da im je civilizacija propala?" upita Nesus, "samo, s obzirom na sve, bilo bi to glupo."
     "Možda su mrtvi", uzvrati pakosno Govornik. "I to bi bilo glupo. Takođe je glupo što nisu stupili u vezu sa nama. Hajde da se spustimo i vidimo u čemu je stvar."
     Nesus panično zazvižda. "Da se spustimo na svet koji je možda pobio svoje prvobitne žitelje? Jesi li ti lud?"
     "Kako ćemo drugačije saznati?"
     "Naravno!" upade Tila. "Nismo prevalili sav taj put da bismo kružili okolo!"
     "Zabranjujem. Govorniče, nastavi sa pokušajima da stupiš u vezu sa Prstenastim svetom."
     "Prekinuo sam s tim."
     "Počni ponovo."
     "Neću."
     Iskoračivši napred, Luis Vu se dobrovoljno prijavio za diplomatu. "Smiri se, krznati momče. Nesuse, on je u pravu. Žitelji Prstena nemaju šta da nam kažu... U protivnom, već bismo do sada nešto primili od njih."
     "Ali šta drugo možemo sem da i dalje pokušavamo?"
     "Da gledamo svoja posla. Dajmo žiteljima Prstena vremena da odluče kako će da se ponašaju prema nama."
     Lutkar se nerado složi s tim.

     Nastavili su da plove prema Prstenastom svetu. Govornik je usmerio Lažova da prođe sa spoljašnje strane ivice Prstena: taj ustupak je učinjen Nesusu. Lutkar se plašio da bi pretpostavljeni stanovnici Prstenastog sveta shvatili to kao pretnju, ako bi se kurs broda ukrštao sa samim Prstenom. Takođe je tvrdio da snažni fusioni pogon Lažova podseća na oružje; zbog toga je Lažov nastavio da se kreće samo pomoću potisnika.
     Slobodnim okom nisu se mogle proceniti razmere. Satima je Prsten menjao položaj. Bilo je to suviše polako. Pri sili teže u kabini, koja je nadoknađivala potisak od nula do trideset gravitacija, unutrašnje uho nije moglo da oseti kretanje. Vreme je prolazilo kao u vakuumu i Luis je, po prvi put od kada je napustio Zemlju, dobio želju da grize nokte.
     Konačno, Prsten se našao ivicom okrenut prema Lažovu. Govornik uključi potisnike, dovodeći brod na kružnu putanju oko sunca: a zatim se spustiše prema obodu.
     Sada se osećalo kretanje.
     Obod Prstenastog sveta prerastao je iz nejasne crte, koja zaklanja nekoliko zvezda, u crni zid. Zid visok hiljadu milja, lišen bilo kakvih pojedinosti, premda bi se one, da ih je i bilo, stopile u nerazlučivu mrlju zbog brzine. Pet stotina milja odatle, zaklanjajući sektor neba od devedeset stepeni, zid je promicao đavolskom brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Ivice su mu se stapale u dve sabirne tačke beskonačnosti na dva kraja Vaseljene; a iz svake tačke u beskraju pružala se pravo naviše po jedna uska linija bebinje plave boje.
     Posmatranjem tih nestvarnih tačaka sticao se utisak o stupanju u jednu Vaseljenu, Vaseljenu odista pravih linija, pravih uglova i ostalih geometrijskih apstrakcija. Luis je kao pod hipnozom zurio u jednu od sabirnih tačaka. Koja je to tačka bila, izvir ili uvir? Da li se crni zid pomaljao ili nestajao u tom stecištu?
     A onda, iz te tačke u beskraju, nešto krenu ka njima...
     Bila je to ispupčena ivica, koja je rasla poput još jedne apstrakcije duž osnove oboda zida. Najpre se pojavila ona, a zatim, postavljen na nju, red uspravljenih prstenova. Pokuljaše pravo prema Lažovu, pravo prema Luisovom nosu. Luis zatvori oči i podiže ruke da bi zaštitio glavu, začuvši istovremeno kako neko cvili od straha.
     Smrt je trebalo da nastupi istog trena. Pošto se to nije dogodilo, on otvori oči. Prstenovi su promicali u nepreglednom nizu i on shvati da ga od njih ne deli više od pedeset jardi.
     Nesus se sklupčao u loptu. Tila je, dlanova priljubljenih uz providan trup, strastveno buljila napolje. Govornik je bez straha i prisebno sedeo za kontrolnom tablom. Možda je on bolje od Luisa umeo da proceni razdaljinu.
     Ili se samo pretvarao. Ko zna, možda je on bio taj koji je zajecao.
     Nesus se odmota i pogleda napolje, prema prstenovima koji su sada bili manji i konvergentni. "Govorniče, moraš podesiti brzinu broda sa brzinom Prstenastog sveta. Drži nas u mestu potiskom od jedne gravitacije. Moramo ovo ispitati."
     Centrifugalna sila predstavljala je opsenu, manifestaciju zakona inercije. Stvarna je samo centrifugalna sila, sila koja stoji pod uglovima u odnosu na vektor brzine mase. Masa se opire, nastojeći da nastavi kretanje po uobičajenoj pravoj liniji.
     Zbog njene brzine i zakona inercije, Prstenasti svet ispoljava težnju da se rasprsne. No, njegova kruta struktura ne dozvoljava da do toga dođe. Prstenasti svet primenjuje vlastitu centrifugalnu silu na sebe. Lažov je, postigavši brzinu od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, morao da se prilagodi toj centripetalnoj sili.
     Govorniku je uspeo manevar. Lažov je lebdeo naspram oboda zida, balansirao na potisku od devet stotina devedeset dve gravitacije, dok je posada očekivala da ugleda svemirsku luku.
     Kosmodrom se najzad pojavio u obliku jedne uske, ispupčene ivice, toliko tanke da se činila poput linije bez dimenzija, sve dok Govornik nije u nju usmerio brod. A onda se ispostavilo da je više nego dovoljno široka: dve ogromne svemirske letelice koje su stajale na njoj izgledale su prilično patuljasto. Brodovi su imali oblik zatupastih cilindara i pripadali su istom tipu, koji je, doduše, bio nepoznat, ali je očigledno počivao na principu fusionog usisnika. Brodovi su bili projektovani da se sami snabdevaju gorivom, sakupljajući međuzvezdani vodonik crpkama na elektromagnetski pogon. Sa jednog od njih skinuti su neki delovi, tako da mu je unutrašnjost zjapila otvorena, a struktura stajala izložena nepoznatim očima.
     Oko gornjeg ruba celog broda nalazili su se prozori, na osnovu kojih su iste nepoznate oči mogle proceniti veličinu letelica. Pri raspršenoj svetlosti zvezda, svetlucanje prozora ličilo je na kristalne bombone posute po kolaču. Bilo ih je na hiljade. Brod je stvarno dostizao ogromne razmere.
     I nije bio osvetljen. Cela svemirska luka nalazila se u mraku. Možda bićima koja su je upotrebljavala nije bila potrebna svetlost u 'vidljivim' frekvencijama, ali Luisu Vuu se pre činilo da je svemirska luka napuštena.
     "Ne shvatam prstenove", reče Tila.
     "To je elektromagnetski top", odgovori odsutno Luis. "Služi za uzletanje."
     "Ne", reče Nesus.
     "A?"
     "Top je tu za spuštanje brodova. Mogu čak da pretpostavim na kom principu radi. Letelica mora da ude na orbitu duž zidnog oboda. Zatim ne bi pokušala da uskladi brzinu sa brzinom Prstena, već bi se postavila na dvadeset pet milja od osnove zidnog oboda. Kako se Prsten okreće, koturovi elektromagnetskog topa usisavaju brod i daju mu ubrzanje dok ne dostigne brzinu okretanja samog Prstena. Odista se divim inženjerima Prstena. Brod ne mora suviše da se približi Prstenu i tako ugrozi vlastitu bezbednost."
     "Prsten se takođe može koristiti za poletanje."
     "Ne. Pogledaj onu napravu s leve strane..."
     "Neka budem tanj", reče Luis Vu.
     'Naprava' je bila usisna cev u koju je mogao da stane jedan usisni brod.
     Slagalo se. Brzina usisne crpke bila je sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Lansirna naprava Prstena predstavljala je naprosto zdanje kojim se brod izbacuje u svemir. Pilot bi odmah prešao na ubrzanje fusionog pogona.
     "Lansiralište izgleda napušteno", reče Govornik. "Ima li energije?"
     "Moji instrumenti je ne beleže. Nema nikakvih neprirodno toplih tačaka, nikakvih elektromagnetskih aktivnosti velikih razmera. Doduše, senzori koji pokreću linearni akcelerator možda koriste manje energije nego što smo mi u stanju da zabeležimo."
     "Šta predlažeš?"
     "Lansiralište je možda još u ispravnom stanju. To možemo ispitati ako nastavimo da se krećemo prema otvoru linearnog akceleratora i ako uđemo u njega."
     Nesus se smota u loptu.
     "Ne vredi", reče Luis. "Možda postoji odgovarajući signal kojim se ta stvar pokreće, a mi ga ne znamo. Možda reaguje samo na metalni trup. Ako pokušamo da prođemo kroz top brzinom kojom se kreće Prstenasti svet, verovatno ćemo udariti u jednu od spirala i raspasti se u paramparčad."
     "Upravljao sam brodovima u sličnim uslovima za vreme lažnih vojnih manevara."
     "Pre koliko vremena?"
     "Možda je stvarno prošlo mnogo. Nema veze. Šta ti predlažeš?"
     "Idemo na donju površinu", reče Luis. Lutkar se smesta odmota.

     Lebdeli su ispod dna Prstenastog sveta, uskladivši brzine potiskom od devet zarez devedeset četiri metra u sekundi. "Reflektori", reče iznenada Nesus.
     Reflektori se pojaviše na udaljenosti od pet stotina milja; ali ako je njihova svetlost obasjavala pozadinu Prstena, nije se od nje odbijala. Svrha im je očigledno bila da pomognu pri spuštanju.
     "Da li još uvek u svoje inženjere, Nesuse?"
     "Trebalo je da predvide ovu mogućnost."
     "Ali ja jesam. Mogu da osvetlim Prstenasti svet, ako mi dozvolite da upotrebim fusioni pogon", reče kzin.
     "Učini to."
     Govornik uključi sve četiri jedinice: dva motora okrenuta napred, kao i one veće, smeštene pozadi, otvorivši pri tom otvor rasprskivača na prednjem paru, namenjenom za iznenadno kočenje ili kao oružje. Vodonik poče suviše brzo da protiče kroz cev, kuljajući napolje napola sagoren. Temperatura fusione cevi počela je da opada sve dok izlazni mlaz, koji je inače topliji od jezgra nove, nije postao hladan poput površine zvezde žutog patuljka. Svetlost uperena napred u obliku dva istovetna koplja padala je na crnu, donju stranu Prstenastog sveta.
     Prvo: donja površina nije bila ravna. Spuštala se i uzdizala; postojali su useci i ispupčenja.
     "Mislila sam da će biti glatka", reče Tila.
     "Izvajana je", reče Luis. "Hajde da se kladimo. Gde god primetio ispupčenje, na tom mestu se, na suncem obasjanoj strani, nalazi more. Gde ugledamo udubljenje, tamo se nalazi planina."
     Ali oblici su ostali sićušni, gotovo neprimetni, sve dok Govornik nije prišao brodom bliže. Lažljivo kopile pređe granicu Prstenastog sveta, pet stotina milja ispod njegovog trbuha. Izvajani useci i ispupčenja promicali su mimo njih, nepravilnog lika i na neki način prijatni...
     Mnogo vekova spoljni moduli preletali su na sličan način preko površine Zemljinog Meseca. Prizor pod njima veoma je nalikovao ovome ovde: bezvazdušne jame i vrhovi, crnila i beline oštrih ivica, pojavljivali su se na tamnoj strani Meseca pod snopovima jakih reflektora kojima su bili opremljeni svi moduli. Pa ipak, postojala je razlika. Sa bilo koje visine iznad Meseca uvek se moglo ugledati lunarno obzorje, oštro, zupčasto i blago zakrivljeno, naspram crnog svemira.
     Na obzorju Prstenastog sveta nisu se primećivali zupci, niti obline. Bila je to prava, geometrijska linija, nezamislivo udaljena; jedva se primećivala jer je predstavljala tamu naspram tame. Kako li je Govornik mogao to da podnese, upita se Luis. Satima je vozio Lažova preko i ispod ovog... artefakta.
     Luis slegnu ramenima. Postepeno je dobijao predstavu o veličini, razmerama Prstenastog sveta. Saznanje je bilo neprijatno, kao i svaki drugi proces učenja.
     On odvoji pogled od tog užasnog obzorja i vrati ga na osvetljenu oblast ispod i iznad njih.
     Nesus reče: "Sva mora izgleda da su istog reda veličine."
     "Videla sam nekoliko jezera", usprotivi mu se Tila. "I pogledajte, eno reke. Mora da je to reka. Ali nisam videla nijedan veliki okean."
     Postojalo je mnogo mora, Luis ih je video ako je uopšte bio u pravu, odnosno ako su ta ravna udubljenja uopšte predstavljala mora. Iako sva nisu bila iste veličine, bila su ravnomerno raspoređena, tako da nijedna oblast nije bila bez vode. I... "Ravna su. Sva mora imaju zaravnjena dna."
     "Da", reče Nesus.
     "To je dokaz. Sva mora su plitka. Žitelji Prstenastog sveta nisu stanovnici mora. Koriste jedino površinu okeana. Kao i mi."
     "Ali sva mora imaju vijugav oblik", reče Tila. "A ivice su im svuda iskrzane. Znate li šta to znači?"
     "Zalivi. Svima dostupni zalivi."
     "Mada vaši žitelji Prstenastog sveta nastanjuju kopno, oni se ne plaše ni čamca", reče Nesus. "Inače im ne bi bili potrebni zalivi. Luise, ti Ljudi će po izgledu ličiti na ljudska bića. Kzini mrze vodu, a moja vrsta oseća urođen strah od davljenja."
     Mnogo se može naučiti o jednom svetu, pomisli Luis, posmatrajući ga odozdo. Jednoga dana napisaće monografiju na tu temu...
     Tila reče: "Mora da je lepo izrezbariti svoj svet po meri."
     "Zar ti se ne svida tvoj svet, partneru?"
     "Znaš ti na šta ja mislim."
     "Moć?" Luis je voleo iznenađenja; moć ga nije uzbuđivala. Nije bio kreativac; nije stvarao; više je voleo da pronalazi stvari.
     A onda ugleda nešto pred njima. Jednu veću grbinu... istureno peraje površine mnogo hiljada kvadratnih milja, crno pri svetlosti prigušenog pogona.
     Ako su ostala ispupčenja predstavljala mora, ovo je bio okean, kralj svih okeana. Promicao je pored njih u beskraj; a trbuh mu nije bio ravan. Ličio je na topografsku kartu Pacifika: doline i grebeni, plićaci i dubine, kao i vrhovi dovoljno visoki da bi mogli predstavljati ostrva.
     "Želeli su da očuvaju život u moru", reče Tila. "Bio im je potreban jedan duboki okean. Peraje je tu zbog održavanja, hladnoće u dubinama. Radijator."
     Okean nije bio osobito dubok, ali je zato bio dovoljno prostran da proguta Zemlju.
     "Dosta s tim", reče iznenada kzin. "Sada moramo izvideti unutrašnju površinu."
     "Prvo treba da obavimo merenja, Da li je krug odista pravilnog oblika? I najmanje odstupanje dovelo bi do oticanja vazduha u svemir."
     "Znamo da tamo ima vazduha, Nesuse. Raspored vode na unutrašnjoj površini pružiće nam podatke o eventualnom odstupanju od savršenog kružnog oblika."
     Nesus odustade od dalje prepirke. "U redu. Čim dospemo do naspramnog oboda."
     Videle su se i rupe od meteora. Nije ih bilo mnogo, ali postojale su. Luis sa zadovoljstvom pomisli kako su stanovnici Prstenastog sveta bili nemarni u čišćenju svog solarnog sistema. Ali ne, ovi meteori mora da su dospeli spolja, iz međuzvezdanog prostora. Fusiona svetlost obasjala je jedan kupasti krater i Luis ugleda neki odsev na dnu. Bilo je to nešto sjajno, nešto što je odbijalo svetlost.
     Mora da je to bio odsjaj sa poda Prstena. Ta podloga sastojala se od guste supstance, koja je bila u stanju da zaustavi četrdeset odsto neutrina; takođe je bilo verovatno da je bila veoma čvrsta. Iznad i sa unutrašnje strane poda Prstena nalazilo se tle, mora i gradovi, a povrh njih vazduh. Ispod i sa spoljne strane od poda Prstena nalazila se neka sunđerasta materija, po svoj prilici slična plastičnoj peni, koja je trebalo da ublaži sudar sa meteorima. Većina meteorita bi isparila u debeloj, penastoj tvari; ali nekoliko bi uspelo da je probije i da ostavi kupaste rupe sa svetlucavim dancima...
     Daleko duž Prstenastog sveta, gotovo s one strane njegove beskrajno blage obline, Luis uoči jednu jamicu. Mora da je, u stvari, velika, pomisli on. Veoma velika kada se vidi pri svetlosti zvezda na ovolikoj udaljenosti.
     Ali nije obratio podrobniju pažnju na tu meteoridnu rupu. Oči i um još mu se nisu privikli na razmere Prstenastog sveta.