6. BOŽIĆNA TRAKA

     "Šala je na moj račun", reče Luis Vu. "Sada znam gde ću naći svet lutkara. Vrlo lepo, Nesuse. Održao si svoje obećanje."
     "Rekoh ti da će te obaveštenje više iznenaditi, nego što će ti biti od koristi."
     "Dobra šala", reče kzin. "Iznenađuje me tvoj smisao za humor, Nesuse."
     Ispod njih pomaljalo se sićušno jezero jeguljastog oblika, okruženo crnim morem. Jezero se uzdizalo poput vatrenog daždevnjaka i Luisu se učini da može da razabere visoke, vitke zgrade. Teško da bi se tuđincima ukazalo poverenje na kopnu.
     "Mi ne zbijamo šale", reče Nesus. "Moja vrsta ne poseduje smisao za humor."
     "Čudno. A ja sam mislio da humor predstavlja jedan od vidova inteligencije."
     "Ne. Humor je povezan sa isključenjem mehanizma odbrane."
     "Pa ipak..."
     "Govorniče, nijedno razumno biće nikada ne isključuje mehanizme odbrane."
     Dok se brod spuštao, svetla se rastočiše na sunčane ploče duž nivoa ulica, prozore na zgradama, rasvetu na mestima nalik na parkove. U poslednjem trenu Luis opazi zgrade tanušne poput oštrice rapira, koje su se miljama uzdizale put neba. Zatim se grad u trenu uzdiže iznad njih, zaklopi ih i oni se obreše na tlu.
     Obreše se u parku punom raznobojnih, tuđinskih biljaka.
     Niko se ne pomeri.
     Po bezopasnosti izgleda lutkari su bili drugi po redu među razumnim bićima u poznatom svemiru. Delovali su suviše stidljivo, suviše sitno, odveć neobično da bi asocirali na opasnost. Bili su gotovo smešni.
     Ali sve je to bio samo privid. Nesusova vrsta bila je moćnija nego što su ljudi i sanjali. Ludi lutkar sedeo je sasvim mirno, pokrećući jedino vratove da bi stalno držao na oku podređene koje je izabrao. Nije bilo ničeg smešnog u vezi s njim. Njegova vrsta pokretala je svetove i to pet u isto vreme.
     S obzirom na tu činjenicu, Tilin iznenadni kikot bio je krajnje zbunjujući.
     "Upravo sam razmišljala", objasni ona. "Jedinu zaštitu od rađanja premnogo sitnih lutkara predstavljalo bi potpuno odricanje od seksa. Je li tako, Nesuse?"
     "Da."
     Ona se ponovo zakikota. "Onda me ne čudi što lutkari ne poseduju smisao za humor."
     Kroz park, koji je bio suviše pravilnog oblika, suviše simetričan, suviše pitom, pratili su plavu svetlost koja je lebdela na maloj visini.
     Vazduh je bio težak, ispunjen začinsko-hemijskim mirisom lutkara. Miris se osećao posvuda. U jednoj prostoriji sa sistemom za održavanje života na transportnom brodu delovao je nekako jako i veštački. Nije ga nestalo ni kada se vazdušna komora otvorila. Bilion lutkara namirisalo je ovaj svet i on će se za sva vremena osećati na lutkare.
     Nesus kao da je igrao; svojim malim, kandžastim kopitama jedva da je dodirivao elastičnu površinu trotoara. Kzin je klizio, poput mačke, dok mu se nagi, ružičasti rep ritmički klatio napred-nazad. Zvuk lutkarevog hoda podsećao je na jednu vrstu plesa u tročetvrtinskom taktu. Kzin nije stvarao ni najmanji šum pri kretanju.
     Tila je hodala gotovo isto tako tiho. Njen hod uvek je izgledao nespretan; ali, zapravo, nije bio takav. Nikada se nije saplela, nikada nije ništa oborila. Na kraju je stupao Luis, koji je delovao najmanje graciozno.
     Ali zašto bi Luis Vu bio graciozan? Prekrojen majmun koga evolucija nikada nije potpuno prilagodila hodanju po ravnom. Hiljadama godina njegovi preci hodali su četvoronoške tamo gde su morali, a koristili drveće tamo gde su mogli.
     To su okončali milioni godina suše u pleiocenu. Iza šuma su ostali visoki, suvi i na smrt izgladneli preci Luisa Vua. U očajanju, jeli su meso. Postalo im je lakše kada su otkrili tajnu antilopine butne kosti, čija je s obe strane čvornovata zglobna ivica, ostavila traga na mnogim fosilnim lobanjama.
     Stojeći na nogama sa drevnim prstima, Luis Vu i Tila Braun sada su koračali sa tuđincima.
     Tuđincima? Svi su oni ovde bili tuđinci, čak i ludi izgnani Nesus, sa svojom smeđom i razbarušenom grivom i nemirnim, Ijubopitljivim glavama. I Govornik se osećao neprijatno. Očima okruženim crnim krznenim naočarima pretraživao je nepoznatu vegetaciju u potrazi za otrovnim bodljama ili poput britve oštrim zubima. Verovatno je u pitanju bio nagon. Lutkari svakako ne bi dozvolili da se u njihovim parkovima nađu opasne zveri.
     Ispred njih se pojavila kupola koja je sijala poput ogromnog poluzakopanog bisera. Tu se lebdeća svetlost razdvoji.
     "Moram da vas napustim", reče Nesus, a Luis primeti da je lutkara nešto uplašilo.
     "Idem pred one-koji-vode." Kazao je to tiho i užurbano. "Govorniče, brzo mi reci. Ako se ne bih vratio da li bi zahtevao da me izruče kako bi mogao da me pogubiš zbog uvrede koju sam izrekao u Krušenkovom restoranu?"
     "Postoji li opasnost da se ne vratiš?"
     "Postoji. Onima-koji-vode može se ne svideti ono što moram da im kažem. Ponovo te pitam, hoćeš li me tražiti?"
     "Ovde, na tuđinskom svetu, okružen bićima koja poseduju moć što uliva strahopoštovanje i koja tako malo veruju u kzinove miroljubive namere?" Kzin empatično mahnu repom. "Neću, ali neću ni nastaviti ekspediciju."
     "To mi je dovoljno." Nesus otkaska za svetlosnim vodičem, vidljivo podrhtavajući.
     "Čega li se plaši?" upita Tila tužnim glasom. "Izvršio je sve što su mu naredili. Zašto bi se ljutili na njega?"
     "Mislim da nešto smišlja", reče Luis. "Nešto nepošteno. Ali šta?"
     Plava svetlost se pokrenu. Pratili su je pogledom do polulopte svih duginih boja...

     Kupole više nije bilo. Iz trougla koji su obrazovali ležajevi, dva ljudska bića i jedan kzin posmatrali su pripitomljenu džunglu, punu divnih, nepoznatih biljki, koja se nalazila napolju i kroz koju se približavao jedan nepoznati lutkar. Ili je kupola bila nevidljiva iznutra ili je prizor parka predstavljao projekciju.
     Vazduh se osećao na mnogo lutkara.
     Nepoznati lutkar se probijao kroz poslednje rese visećih skerletnih vitica. (Luis se priseti da je Nesus u prvo vreme za njega bio 'ono'; tek kasnije prestao je da bude stvar, a postao biće. Nasuprot tome, Govornika, koji je takođe bio tuđinac, od početka je smatrao bićem.) Lutkar se zaustavio sasvim blizu mesta gde je trebalo da stoji biserna kupola. Griva mu je bila srebrna tamo gde je Nesusova bila smeđa, kao i uredno očešljana u složene uvojke; ali govorio je treperavim kontraaltom kao i Nesus.
     "Moram da se izvinim što nisam bio tu da vas pozdravim. Možete me oslovljavati sa Hirone."
     Znači, posredi je projekcija. Luis i Tila promrmljaše nekoliko učtivih prigodnosti. Govornik-Životinjama se iskezi.
     "Onaj koga zovete Nesus upoznat je sa svime što će vam sada biti saopšteno. Bio je potreban na drugom mestu. Međutim, pomenuo je na koji ste način reagovali kada ste saznali za naše inženjersko umeće."
     Luis se trgnu. Lutkar nastavi: "Ovo je možda srećna okolnost. Tako ćete bolje shvatiti ono što ćete saznati o našim sopstvenim reakcijama na jedan ambiciozni inženjerski poduhvat."
     Pola kupole postade crno.
     Nezgodno je bilo to što je u pitanju bila ona strana koja se nalazila naspram projektovanog lutkara. Luis pronađe komande za okretanje ležaja, ali uvide da bi mu bile potrebne dve pokretne glave sa očima koje različito vide da bi u isto vreme posmatrao obe polovine kupole. Na zatamnjenoj strani bio je prikazan sektor zvezdanog neba, koji je predstavljao zaleđe malog bleštavog diska.
     Diska sa prstenom. Prizor je bio samo uvećani holo koji je Luis Vu imao u džepu.
     Izvor svetlosti bila je mala i sjajna belina, veoma slična Suncu viđenom iz okoline Jupitera. Prsten je bio ogroman u prečniku: prostirao se preko polovine zamračene strane kupole; ali bio je uzan - ne deblji od izvora svetlosti u svojoj osi. Bliža strana bila je tamna i, tamo gde je presecala snop svetlosti, oštrih ivica. Udaljenija strana ličila je na bledoplavu traku postavljenu preko svemira.
     Iako se Luis navikao na razna čudesa, još nije bio toliko blaziran da se upušta u idiotska nagađanja. Umesto toga, on reče: "Liči na zvezdu okruženu prstenom. Šta je to?"
     Hironov odgovor nije izazvao iznenađenje.
     "To i jeste zvezda okružena prstenom", reče lutkar.
     "Prsten je od čvrstog materijala: artefakt."
     Tila Braun pljesnu i prsnu u smeh. Posle nekoliko trenutaka ona priguši cerekanje i pođe joj za rukom da izgleda veoma svečano; ali oči su joj sijale. Luis ju je savršeno razumeo. I njega je obuzela ista radost. Sunce sa prstenom bilo je njegova i njena privatna igračka: nova stvar u svetovnom svemiru.
     (Uzmite na primer božićnu traku, bledoplavu i inč široku, onu kojom se obično vezuju pokloni. Stavite upaljenu sveću na goli pod. Uzmite pedeset stopa vrpce i načinite njome krug oko sveće, a zatim tako držite traku da se na njenoj unutrašnjoj strani ocrtava svetlost sveće.)
     Ali kzin je mahao repom napred-nazad, napred-nazad.
     (Uostalom, ovde se u središtu ne nalazi sveća, već sunce!)
     "Kao što znate", reče Hiron, "poslednjih dve stotine četiri zemaljske godine išli smo na sever duž galaktičke ose. Mereno kzinskim godinama, to bi bilo..."
     "Dve stotine sedamnaest."
     "Da. Za to vreme smo, prirodno, osmatrali svemir ispred sebe, kako bismo uočili opasnosti i iznenađenja. Znali smo da zvezdu ECl752 okružuje neuobičajeno uska i gusta vrpca tamne materije. Smatralo se da je prsten sazdan od gareži ili stene. Ipak, bio je iznenađujuće pravilnog oblika.
     Pre nekih dvadeset dana naša flota svetova našla se u položaju u kome je prsten zaklanjao zvezdu. Primetili smo da su mu ivice oštre. Potonja istraživanja otkrila su da se prsten ne sastoji ni iz gasa, ni iz prašine; takođe nije sačinjen ni od asteroidne stene, već predstavlja čvrstu vrpcu velike jačine. Naravno, bili smo prestravljeni."
     Govornik-Životinjama upita: "Kako ste uspeli da ustanovite koliko je naprezanje na istezanje?"
     "Pomoću spektroanalize i frekvencionih pomaka došli smo do relativne razlike u brzinama. Prsten se, očigledno, okreće oko svoje matrice brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, što je sasvim dovoljna kompenzacija za gravitaciono privlačenje zvezde, a time se i obezbeđuje i dodatno centripetalno ubrzanje od 9,94 metara u sekundi. Imajte u vidu naprezanje na istezanje neophodno da se spreči dezintegracija strukture pri postojećem privlačenju."
     "Gravitacija", reče Luis.
     "Izgleda."
     "Sila teže nešto malo slabija od Zemljine. Na unutrašnjoj površini neko živi. Huuu", reče Luis Vu. Počelo je da mu sviće i od toga su mu se dlačice nakostrešile duž kičme. Čuo je fijuk, fijuk kzinovog repa kojim je sekao vazduh.
     Nije to bilo prvi put da ljudi sreću nadređene sebi. Do sada su uglavnom imali sreće...
     Luis naglo ustade i krenu ka zidu kupole. Nije vredelo. Prsten i zvezda izgubiše mu se pred očima pre nego što je dodirnuo glatku površinu. Ali video je nešto što ranije nije zapazio.
     Prsten je bio izdeljen na kvadrate. Duž njegove plave pozadine nalazile su se pravilne pravougaone senke.
     "Može li se slika poboljšati?"
     "Možemo je uvećati", odgovori kontraalt. Zvezda G2 suknu napred, a zatim blistavo skliznu udesno, tako da je Luis gledao nadole, prema osetljivoj unutrašnjoj površini Prstena. Pošto je bila mutna, Luis je jedino mogao da pretpostavi da svetlije, belje oblasti predstavljaju oblake, a one tamnije plave kopno, dok bi zone otvorenije plaveti mogle biti mora.
     Ali područja u senci mogla su se sasvim dobro videti. Prsten je izgleda bio izdeljen u pravougaonike: dugačke pruge nežno plavog smenjivale su se sa kraćim prugama zagasitog, mornarskog plavetnila. Tačke i povlake.
     "Nešto stvara ove senke", reče on. "Nešto na orbiti?"
     "Da, upravo tako. Dvadeset pravougaonika kruži unutar Kemplererove rozete mnogo bliže matičnoj zvezdi. Nije nam poznata njihova svrha."
     "I nije mogla da vam bude poznata. Prošlo je suviše dugo vremena od kada ste imali sunce. Ti pravougaonici mora da se tamo nalaze kako bi razdvajali dan od noći. Inače bi na Prstenu uvek bilo podne."
     "Sada razumete zašto smo vas zvali upomoć. Vaša tuđinska pronicljivost sigurno će nam biti od koristi."
     "Uh! Koliko je velik prsten? Da li ste ga dobro proučili? Da li ste poslali sonde?"
     "Proučili smo Prsten što smo bolje mogli ne smanjujući brzinu i ne privlačeći na neki drugi način pažnju na sebe. Naravno da nismo poslali sonde. S obzirom na to da bi se njima moralo daljinski upravljati hipertalasima, sondama bismo samo ostavljali trag za sobom."
     "Ne može se slediti hipertalasni signal. To je teorijski nemoguće."
     "Možda su oni koji su sagradili Prsten razvili i drugačije teorije."
     "Mmmm."
     "Ali proučili smo Prsten pomoću drugih instrumenata." Dok je Hiron govorio, prizor na zidu kupole se izmenio u crnobelosivo ustrojstvo. Obrisi su se pomicali i treperili. "Snimili smo fotografije i holografije na svim elektromagnetskim frekvencijama. Ako vas zanima..."
     "Na njima se ne vide detalji."
     "Ne. Svetlost se suviše povija pod uticajem gravitacionih polja, solarnog vetra i postojeće prašine i gasova. Naši teleskopi ne mogu da uhvate više pojedinosti."
     "Znači da niste baš mnogo saznali."
     "Rekao bih da smo mnogo toga saznali. Evo jedne zbunjujuće činjenice. Kako izgleda, Prsten zaustavlja oko četrdeset odsto neutrina."
     Jedino je Tila izgledala zbunjena; Govornik iznenađeno uzviknu, a Luis prigušeno zviznu.
     To je sve eliminisalo.
     Normalna materija, pa čak ni materija pod strašnim pritiskom u središtu zvezde, ne bi zaustavila gotovo nijedan neutrino. Svaki neutrino ima pedeset odsto izgleda da prođe kroz olovo debelo nekoliko svetlosnih godina.
     Predmet u Slejverovom stazisnom polju reflektuje sve neutrine. Isto kao i trup koji pravi Opšti Proizvod.
     Ali nijedan od poznatih predmeta ne zadržava četrdeset odsto neutrina, a ostale propušta.
     "Znači, nešto novo", reče Luis. "Hirone, koliko je veliki ovaj Prsten? Koliko je masivan?"
     "Prsten ima masu od dva puta deset na trinaest grama, poluprečnik mu iznosi nula zarez dvadeset pet puta deset na osmi milja, a širina nešto manje od deset na šesti milja."
     Luis nije voleo da računa u apstraktnim stepenima decimalnog sistema. Pokušao je da brojeve prevede u slike.
     Bio je u pravu kada je pomislio na božićnu vrpcu širine jednog inča, svezanu u omču i držanu uspravno. Poluprečnik Prstena iznosio je više od dvadeset miliona milja - dužina mu je, dakle, oko šest stotina miliona milja - ali mu širina ne dostiže ni milion milja. Težio je nešto malo više od Jupitera...
     "Nekako mi ne izgleda dovoljno težak", reče on. "Telo te veličine trebalo bi da teži kao oveće sunce."
     Kzin se složi. "Dobija se suludi utisak da milijarde bića pokušavaju da žive na konstrukciji koja nije deblja od knjige-filma."
     "Intuicija vas vara", reče lutkar sa srebrnim kovrdžama. "Uzmite u obzir dimenzije. Ako je Prsten traka od metala koji se upotrebljava za trupove, na primer, onda bi njena debljina iznosila približno pedeset stopa."
     Pedeset stopa? U to se teško moglo poverovati.
     Tilin pogled bio je uprt u tavanicu, a usne su joj se nečujno, ali brzo pomicale. "U pravu je", reče ona. "Proračun je tačan. Ali čemu to služi? Zašto bi neko izgradio jednu takvu stvar?"
     "Prostor."
     "Prostor?"
     "Prostor za život", objasni Luis. "U tome je stvar. Šest stotina biliona kvadratnih milja površine tri miliona puta je više nego što ima na Zemlji. To vam je kao da imate tri miliona vodoravnih svetova čije se ivice dodiruju. Tri miliona svetova koje deli udaljenost dostupna svakom vazdušnom automobilu. To bi rešilo sve probleme prenaseljenosti."
     "Sa kakvim li su oni to problemom bili suočeni! Ne ulazi se u jedan ovakav projekat iz zabave."
     "Samo trenutak", reče kzin. "Hirone, da li ste istražili obližnje zvezde u potrazi za drugim, sličnim Prstenovima?"
     "Da, mi..."
     "I niste ništa pronašli. Kao što sam i mislio. Da je vrsta koja je sagradila Prsten znala za putovanja brža od svetlosti, ona bi nastanila druge zvezde. Ne bi im bio potreban Prsten. Zbog toga postoji samo jedan Prsten."
     "Da."
     "Sad mi je lakše. Bar smo u nečemu superiorniji od tvoraca Prstena." Kzin iznenada ustade. "Da li ćemo istraživati nastanjenu oblast Prstena?"
     "Fizičko spuštanje može se pokazati preambicioznim."
     "Glupost. Moramo pregledati vozilo koje ste pripremili za nas. Da li je dobro terenski opremljeno? Kada možemo da krenemo?"
     Hiron zazvižda u znak iznenađenja i neslaganja. "Mora da ste ludi. Razmislite o snazi onih koji su sagradili ovaj Prsten! Prema njima moja vlastita civilizacija liči na divljaštvo!"
     "Ili na kukavičluk."
     "U redu. Možete da pregledate letelicu kada se vrati onaj koga zovete Nesus. Ali do tada ima vremena, pa ću vam izneti još podataka o Prstenu."
     "Iskušavate moje strpljenje", reče Govornik. Ali ipak sede.
     Lažljivče, pomisli Luis. Dobro si to odglumio i ja se ponosim tobom. I sam je osećao mučninu u stomaku kada se vratio do svog ležaja. Nebeski plava traka protezala se preko zvezda; a čovek se ponovo sreo sa nadređenim bićima.

     Kzini su bili prvi.
     Kada je čovek prvi put upotrebio fusioni pogon da bi premostio ponore među zvezdama, kzini su već koristili gravitacioni polarizator za pokretanje svojih međuzvezdanih ratnih brodova. To je doprinelo da njihove letelice budu brže i pokretljivije od ljudskih. Čovekov otpor kzinskoj floti bio bi to samo po nazivu da nije bilo kzinskog nauka: reakcioni pogon predstavlja oružje čija je razornost upravo srazmerna njegovoj efikasnosti kao pogona.
     Prvi upad u ljudski svemir predstavljao je stravičan šok za kzine. Ljudsko društvo vekovima je živelo miroljubivo, tako da su praktično zaboravili šta je to rat. Ali međuzvezdani brodovi ljudi koristili su fusione fotonske pogone, lansirane uzajamnim dejstvom fotonskih jedara i laserskih topova postavljenih na asteroide.
     I tako, dok su kzinski telepati javljali kako na svetovima ljudi uopšte nema oružja... divovski laserski topovi obarali su kzinske brodove, a manji pokretni topovi trzali su se pod svetlosnim pritiskom vlastitih snopova...
     Usporen neočekivanim otporom ljudi i barijerom brzine svetlosti, rat se protegao na decenije, umesto da potraje samo nekoliko godina. Ali kzini bi na kraju svakako pobedili.
     Pobedili bi da jedan brod Spoljnih nije naišao na ljudsku koloniju na svetu Uspesmo. Oni su na kredit prodali upravniku tajnu svoje hiperpogonske skretnice. Na Uspesmo nisu znali za rat sa kzinima, ali čim su izgradili nekoliko brodova bržih od svetlosti saznali su za njega.
     Protiv hiperpogona kzini nisu mogli ništa.
     Kasnije su došli lutkari i osnovali trgovačka sedišta u ljudskom svemiru...
     Čovek je bio veoma srećan. Tri puta se susreo sa rasama koje su bile na višem tehnološkom nivou od njegovog. Kzini bi ga uništili da nije bilo hiperpogona Spoljnih. Što se tiče Spoljnih, oni su takođe bili nadređeni, ali nisu želeli ništa što bi čovek mogao da im da, sem baze za snabdevanje i informacija, a to su bili u stanju da kupe. U svakom slučaju, Spoljni, ta krhka bića sa metabolizmom tipa helijum II, bili su suviše osetljivi na toplotu i gravitaciju da bi bili dobri ratnici. A lutkari, nezamislivo moćni, bili su prevelike kukavice.
     Ko je sagradio Prstenasti svet? I... da li su ti graditelji bili ratnici?
     Mesecima kasnije, Luis je shvatio da je Govornikova laž predstavljala njegovu ličnu prekretnicu. Mogao je tada da se povuče izgovarajući se na Tilu, naravno. Prstenasti svet ulivao je strah čak i kao apstrakcija izražena u brojkama. Razmišljati o približavanju u svemirskom brodu, o spuštanja na njega...
     Ali Luis je video kzina prestravljenog lutkarskim letećim svetovima. Govornikova laž predstavljala je veličanstvenu hrabrost. Može li Luis sada ispasti kukavica?
     On sede i okrenu se prema svetlećoj projekciji; prešavši pogledom preko Tile, on je za trenutak prekore u sebi zbog lakomislenosti. Na licu joj se očitavalo čuđenje i divljenje. I ona je žudela da krene isto onoliko koliko se to kzin pretvarao. Da li je bila suviše glupa da bi osećala strah?
     Na unutrašnjoj strani Prstena postojala je atmosfera. Spektroanaliza je pokazala da je gustina vazduha bila ista kao na Zemlji i da je bio približno istog sastava: sasvim pouzdano su ga mogli disati čovek, kzin i lutkar. Moglo se samo nagađati šta ga je sprečavalo da se rasprši u svemir. Morali bi da odu i pogledaju.
     U sistemu sunca GZ nije bilo baš ničega sem samog Prstena. Nisu postojale planete, asteroidi, ni komete.
     "Sve su uklonili", reče Luis. "Nisu želeli da bilo šta zagreva Prsten."
     "Naravno", reče Iutkar sa srebrnim kovrdžama. "Ako bi nešto udarilo Prsten, naletelo bi na njega pri minimalnoj brzini od 770 milja u sekundi, što predstavlja i brzinu rotacije samog Prstena. Bez obzira na to kolika je jačina materijala od koga je izgrađen Prsten, uvek bi postojala opasnost od predmeta koji bi eventualno promašio spoljašnju površinu i, prošavši pored sunca, jurnuo da se sudari sa nezaštićenom, naseljenom površinom."
     Samo sunce bilo je žuti patuljak nešto hladniji od Sola i neznatno manji od njega. "Na Prstenu će nam biti potrebna toplotna odela", reče kzin. Ovaj ga sad pretera, pomisli Luis.
     "Neće", reče Hiron. "Temperatura na unutrašnjoj površini sasvim je podnošljiva za sve nas."
     "Otkud to znate?"
     "Frekvencija infracrvenog zračenja koje emituje spoljašnja površ..."
     "Baš sam ispao budala."
     "Ni najmanje. Mi proučavamo Prsten otkada smo ga pronašli, dok je vama stajao na raspolaganju svega nekoliko osmina minuta. Infracrveno zračenje ukazuje na prosečnu temperaturu od dve stotine dvadeset apsolutnih stepeni, što se naravno odnosi kako na unutrašnju tako i na spoljašnju površinu Prstena. Za vas je to nekih deset stepeni iznad optimalne temperature, Govorniče Životinjama. Za Luisa i Tilu to je optimalna temperatura."
     "Nemojte dopustiti da vas naše poklanjanje pažnje pojedinostima zavede ili uplaši", dodade Hiron. "Nećemo vam dopustiti da se spustite dok sami inženjeri Prstena to ne budu zahtevali. Mi samo želimo da budete spremni, za svaki slučaj."
     "Ne znate ništa podrobnije o konfiguraciji površine?"
     "Na žalost, ne. Uveličavajuća snaga naših teleskopa nedovoljna je za tako nešto."
     "Možemo da nagađamo", reče Tila. "Na primer, tridesetočasovni ciklus smenjivanja dana i noći. Svet sa koga potiču neimari Prstena mora da se okretao tom brzinom. Mislite li da vode poreklo iz ovog sistema?"
     "Pretpostavljamo da je tako, pošto očigledno nisu znali za hiperpogon", reče Hiron. "Ali verovatno su bili u stanju da svoj svet pomere u drugi sistem, koristeći se istom tehnikom kao i mi."
     "A i trebalo je", zatutnja kzin. "Bolje i to nego da su unišlili vlastiti sistem radi izgradnje Prstena. Smatram da ćemo negde u blizini pronaći njihov drugi sistem, lišen svetova baš kao i ovaj. Mora da su koristili tehniku teraformiranja u cilju naseljavanja svih svetova vlastitog sistema, pre nego što su pribegli ovom očajničkom koraku."
     Tila reče: "Očajničkom?"
     "A tada, kada su završili sa izgradnjom Prstena oko sunca, bili su prinuđeni da pokrenu sve svoje svetove u ovaj sistem kako bi prebacili celokupno stanovništvo."
     "Možda i nisu morali", reče Luis. "Možda su upotrebili velike STL brodove za preseljenje na Prsten ako je bio dovoljno blizu njihovog drugog sistema:"
     "Zašto očajničko?" Zagledaše se u nju.
     "Meni se čini da su sagradili Prsten zato... zato..." Tila zape. "Zato što su to želeli."
     "Iz obesti? Zbog dekoracije? Sto mu gromova Tila, razmisli o sredstvima kojima su morali da raspolažu. Ne zaboravi, sigurno ih je vraški tištio problem prenaseljenosti. U vreme kada im je Prsten bio potreban kao Životni prostor, verovatno nisu imali dovoljno sredstava da ga sagrade. Pa ipak su ga izgradili, jer im je bio potreban."
     "Mmmm", reče Tila, zbunjena izgleda.
     "Vraća se Nesus", reče Hiron. A onda, ne rekavši više ništa, lutkar se okrenu i otkaska u park.