5. ROZETA

     Postoje singularnosti u matematici hipersvemira. Jedna takva singularnost okružuje svaku dovoljno veliku masu u Ajnštajnovom svemiru. Izvan tih singularnosti, brodovi su u stanju da putuju brže od svetlosti. Unutar njih, nestaju ako to pokušaju.
     Udaljen oko osam svetlosnih časova od Sunca, Daleki let nalazio se izvan njegove lokalne singularnosti.
     Luis Vu nalazio se u stanju slobodnog pada.
     Osećao je pritisak u gonadama, neprijatnost u dijafragmi, a stomak mu je davao do znanja da hoće da povraća. Ali ti osećaji će proći. Javio mu se paradoksalan poriv da poleti...
     Mnogo puta je leteo u slobodnom padu, u ogromnom providnom balonu orbitalnog rotela, koji je kružio oko Zemljinog Meseca. Ovde bi smrskao neki vitalni telesni deo ako bi samo pljesnuo rukama.
     Odlučio se za ubrzanje od dve gravitacije. Već pet dana je radio, jeo i spavao u pilotskom zaštitnom ležaju. No uprkos izvesnim pogodnostima ležaja, bio je prljav i zapušten; iako je prospavao pedeset časova; osećao se iscrpljeno.
     Luisu se javio utisak da mu je budućnost nagoveštena. Glavno znamenje ekspedicije za njega će biti neudobnost.
     Nebo dubokog svemira nije se mnogo razlikovalo od linearnog neba. U Sunčevom sistemu planete malo doprinose onome što se može videti golim okom. Jedna posebno blistava zvezda sijala je na južnom delu Galaksije; bilo je to Sunce.
     Luis prionu na letački volan. Daleki let stade da se okreće, od čega zvezde počeše da mu promiču pod nogama.
     Dvadeset sedam, tri stotine dvanaest, okruglo hiljadu... Nesus mu je dao te koordinate trenutak pre nego što je Luis zatvorio njegov zaštitni ležaj. One su predstavljale lokaciju migracije lutkara. I Luis sada shvati da to nije bilo u pravcu nijednog od Magelanovih Oblaka. Lutkar ga je slagao.
     Ali od tačke ga je delilo nekih dve stotine svetlosnih godina. I to duž ose Galaksije. Možda su lutkari odlučili da napuste Galaksiju najkraćim putem, a zatim da putuju iznad galaktičke ravni u pravcu Manjeg Oblaka. Tako bi izbegli međuzvezdani materijal: sunce, oblake prašine, koncentracije vodonika...
     To, doduše, nije bilo osobito važno. Luisove ruke, poput ruku nekog pijaniste koji se sprema da započne koncert, zalebdeše nad komandnom tablom.
     A onda se spustiše na nju.
     Daleki let nestade.
     Luis nije gledao u providni pod. Prestao je već da se pita zašto nije bilo zastora na svim tim prozorima. Pred prizorom Slepe Mrlje zdravi ljudi bi namah sišli s uma: ali bilo je i takvih koji su to mogli da podnesu. Pilot Dalekog leta mora biti tog kova. Umesto u pod, gledao je u pokazatelj mase: providnu kuglu iznad ploče sa instrumentima sa izvesnim brojem plavih linija koje su zračile iz njenog središta. Bio je prevelik uprkos ograničenom prostoru kabine. Luis se zavali i stade da posmatra linije.
     One su se primetno menjale. Luis je mogao da usredsredi pogled na jednu liniju i da posmatra kako polako prelazi preko ispupčene kugle. To je bilo neobično i rastrojavajuće. Pri normalnim hiperpogonskim brzinama linije bi satima ostajale nepomične.
     Luis je leteo, ne skidajući levu ruku sa dugmeta za paniku.
     Automatska kuhinja sa njegove desne strane poslužila ga je najpre kafom čudnog ukusa a zatim užinom koja se sastojala iz posebnih porcija sira, hleba i nekakvog lišća. Uređaj je bio star nekoliko stotina godina, tako da se više nije mogao preprogramirati. Zrakaste linije u indikatoru mase postaše veće i stadoše da hitaju nagore poput male kazaljke na časovniku, da bi na rubu nestajale u ništavilu. Maglovita plava linija na dnu lopte postajala je sve duža i duža... Luis pritisnu dugme za paniku.
     Nepoznati crveni div zasija mu ispod stopala.
     "Suviše brzo", zareža Luis. "Suviše brzo, tanj!" U normalnim brodovima indikator mase treba proveriti tek na svakih šest časova. Na Dalekom letu jedva da je smeo da trepne okom!
     Luis spusti pogled na svetao, maglovitocrveni disk i njegovo zvezdano zaleđe.
     "Tanj! Već sam izvan poznatog svemira!"
     On okrenu brod da bi video zvezde. Ispod njega promicalo je nepoznato nebo. "One su moje, samo moje!" likovao je Luis trljajući ruke. Odavno je naučio da sam sebi bude najbolji zabavljač na samotnim vožnjama.
     Crvena zvezda se ponovo pojavi na vidiku i Luis skrenu za još dvadeset stepeni. Dopustio je da se brod suviše približi zvezdi i sada je morao da je obiđe.
     Putovanje je trajalo već sat i po.
     U trećem satu putovanja ponovo je istupio.
     Nepoznate zvezde mu nisu smetale. Svetla gradova potrla su svetlost zvezda iznad većeg dela Zemlje, a Luis Vu je bio rođeni ravnozemac. Sve do svoje dvadeset šeste godine nije video nijednu zvezdu. Proverio je da li se nalazi u običnom svemiru, a zatim prekrio ploču sa instrumentima i najzad se opružio.
     "Uh. Oči su mi kao kuvani luk."
     Oslobodivši se zaštitnih pojaseva, počeo je da lebdi, savijajući pri tom levu ruku. Tokom tri sata leta držao je tu ruku na prekidaču hiperpogona. Od ramena do vrhova prstiju osećao je grčenje.
     Ispod tavanice nalazile su se prečage za izometrijske vežbe. Luis prionu na njih. Mišići prestadoše da mu se grče, ali je još bio umoran.
     Mmmmm. Da probudim Tilu? Bilo bi lepo sada sa njom razgovarati. Divna ideja. Sledeći put kada budem išao na neku samotnu vožnju povešću i jednu ženu u stazisu. Uzmi ono najbolje što ti pružaju oba sveta. Ali izgledao je i osećao se poput nečega što je sprano iz potopljenog groblja. Nepodesan za učtivo društvo. Oh, dobro.
     Nije trebalo da joj dozvoli da se ukrca na Daleki let.
     Za njeno vlastito dobro! Bilo mu je veoma milo što je ostala još ona dva dana. Ličilo je na priču o Luisu Vuu i Paoli Šerenkov, prerađenu da bi se dodao srećan završetak. Možda je tako bolje.
     Pa ipak postojalo je nešto lakomisleno u Tili. Nisu bile u pitanju samo njene godine. Luis je imao prijatelje svih uzrasta; neki od najmlađih predstavljali su ujedno i najozbiljnije. Naravno, oni su najviše patili. Kao da je nanošenje povreda predstavljalo deo procesa učenja. Što je verovatno i bilo tačno.
     Ne, Tila nije bila u stanju da se uživi, nije bila sposobna da oseti tuđi bol...
     Pa ipak, mogla je da iskusi tuđe zadovoljstvo, da odgovori na zadovoljstvo i da stvori zadovoljstvo. Bila je divna ljubavnica: bolno lepa, gotovo novajlija u toj veštini, osećajna poput mačke, zapanjujuće nesputana...
     Nijedna od tih osobina nije joj išla u prilog kao istraživaču.
     Tilin život bio je srećan i dosadan. Dvaput se zaljubila i dvaput je ona bila ta koja se umorila od ljubavnika. Nikada se nije našla u nekoj jako teškoj situaciji, nikada je niko nije stvarno povredio. Kada dođe vreme za to, kada se Tila nađe u istinskoj opasnosti, verovatno će se upaničiti.
     "Ali poveo sam je kao ljubavnicu", reče Luis u sebi. "Prokleti Nesus!" Da se Tila ikada našla u nevolji, Nesus bi je odbacio kao zlosrećnu!
     Pogrešili su što su je poveli. Predstavljaće obavezu. Traćiće suviše vremena štiteći je u trenucima kada bi trebalo sebe da štiti.
     Sa kakvim se nevoljama mogu suočiti? Lutkari su bili dobri poslovni ljudi. Nisu preplaćivali. Daleki let predstavljao je honorar basnoslovne vrednosti. Luis je često sumnjao da će ga zaraditi.
     "Krupan zalogaj", reče Luis sam sebi. Zatim se vrati do svog zaštitnog ležaja i usni oko jedan sat sa slušalicama za spavanje. Probudivši se, on dovede brod na kurs i vrati se u Slepu Mrlju.
     Pet i po časova od Sunca on ponovo izroni.
     Posmatrano sa Sunca koordinate koje mu je lutkar dao opisivale su malu, pravougaonu oblast neba, koja se nalazila na velikoj udaljenosti. Na licu mesta, pomenute koordinate određivale su kocku osnovice pola svetlosne godine. Negde u toj zapremini verovatno se nalazila flota brodova. U istom prostoru, sem ako ga instrumenti nisu varali, nalazio se Luis Vu u Dalekom letu.
     Negde daleko iza njega stajao je zvezdani mehur promera sedamdeset svetlosnih godina. Poznati svemir bio je mali i veoma udaljen.
     Nije imalo smisla tragati za flotom. Luis ne bi znao šta da traži. On ode da probudi Nesusa. Pričvršćen zubima za prečku za vežbanje, Nesus je virio preko Luisovog ramena. "Potrebne su mi određene zvezde za orijentaciju. Centriraj tog zelenobelog džina i priikaži ga na teleskopskom ekranu..."
     U pilotskoj kabini bilo je tesno. Luis se povi preko ploče sa instrumentima, štiteći dugmad od lutkarevih nepažljivih papaka.
     "Spektroanaliza... da. Sada plavozelenu dvostruku pod uglom od šezdeset stepeni..."
     "Imam ja svoje azimute. Pređi na 348,72."
     "Šta ja, zapravo, tražim, Nesuse? Snop fuzionih plamenova? Ne, vi ne koristite potiskivače."
     "Moraš upotrebiti teleskop. Kada ugledaš stvar, prepoznaćeš je."
     Na teleskopskom ekranu treperile su nepoznate zvezde. Luis poče da uveličava i... "Pet tačaka koje obrazuju temena pravilnog pentagona. To je, zar ne?"
     "Da, to nam je odredište."
     "Dobro. Čekaj da proverim udaljenost. Tanj! Nešto nije u redu, Nesuse. Suviše su daleko."
     Nije bilo odgovora.
     "To ne bi mogli biti brodovi, čak i da se merač udaljenosti pokvario. Flota lutkara mora da se kreće brzinom nešto manjom od brzine svetlosti. Videli bismo kretanje."
     Pet tamnih zvezda u pravilnom petaugaoniku. Nalazile su se na udaljenosti od jedne petine svetlosne godine i bile su gotovo nevidljive golom oku. Sudeći prema trenutnom teleskopskom uvećanju, trebalo bi da predstavljaju planete. Na ekranu, plava boja jedne od njih bila je nešto bleda, tako da je ta tačka izgledala tamnija.
     Kemplererova rozeta. Krajnje neobična.
     Uzmite tri ili više jednakih masa. Postavite ih na uglove jednakostraničnog poligona i dajte im istu angularnu brzinu oko zajedničkog središta mase.
     U tom slučaju, ustrojstvo ima postojanu ravnotežu. Orbite masa mogu biti kružne ili eliptične. Neka druga masa može da zauzme središte mase ustrojstva ili ono može ostati prazno. Svejedno. Ustrojstvo ostaje postojano poput para Trojanovih tačaka.
     Teškoća je u tome što postoji nekoliko lakih načina na koje Trojanove tačke mogu da zarobe datu masu. (Setite se samo Trojanovih asteroida na orbiti oko Jupitera.) Ali ne postoji lak način da pet masa slučajno zapadne u Kemplererovu rozetu.
     "To je ludo", promrmlja Luis. "Jedinstveno. Niko još nije pronašao neku Kemplererovu rozetu..." On je pusti da iščezne.
     Šta je ovde, među zvezdama, moglo da osvetljava te objekte?
     "Oh, ne, nećeš", reče Luis Vu. "Nikada me nećeš uveriti u to. Za kakvog me ti idiota smatraš?"
     "U šta to nećeš da poveruješ?"
     "Znaš ti, tanj, dobro u šta neću da poverujem!"
     "Kako hoćeš. To je naše odredište, Luise. Ako nas dovedeš u blizinu, biće poslan brod koji će izvršiti ujednačavanje brzina."
     Bio je to cilinder sa trupom broj 3, zaobljenih ivica i zaravljenog dna, obojen drečeće ružičasto i bez prozora. Nisu postojali otvori motora. Mašine mora da su bile bezreakcione: potiskivači kakve su ljudi koristili ili nešto još savršenije.
     Prema Nesusovim nalozima, Luis prepusti drugom brodu da izvede manevar. Dalekom letu, koji je raspolagao jedino fusionim pogonom, bili bi potrebni meseci da uskladi brzinu sa 'flotom' lutkara. Brod lutkara je to izvršio za manje od jednog sata, treperavo se pojavljujući duž boka Dalekog leta; a onda, njegova pristupna cev poče da se poput staklene zmije primiče vazdušnoj komori Dalekog leta.
     Iskrcavanje neće ići bez problema. Nije bilo dovoljno prostora da cela posada odjednom iziđe iz stazisa. Osim toga, ovo bi bila Govornikova poslednja prilika da zaposedne brod.
     "Misliš li da će se povinovati tvom taspu, Nesuse?"
     "Ne. Mislim da će rizikovati još jedan udar da bi ukrao brod. Znaš šta će biti najbolje da uradimo..."
     Oni isključiše komandnu tablu fusionih motora Dalekog leta. Nije bilo ničeg što kzin ne bi mogao da sredi, uz malo vremena i s obzirom na mehaničku intuiciju koju poseduje svako biće kadro da pravi oruđa. Ali vremena neće biti...
     Luis je posmatrao kako se lutkar kreće kroz cev. Nesus je nosio Govornikov skafander. Oči su mu bile čvrsto zatvorene; šteta, pogled je bio zadivljujući.
     "Slobodni pad", reče Tila kada je otvorio njen zaštitni ležaj. "Ne osećam se baš dobro. Bolje me vodi, Luise. Šta se dogodilo? Jesmo li stigli?"
     Luis joj ispriča nekoliko pojedinosti dok ju je vodio u vazdušnu komoru. Slušala je, ali Luis je pretpostavljao da više vodi računa o svom stomaku. Izgledalo je da joj je jako loše. "Na drugom brodu biće sile teže", reče joj on.
     Ona razabra sićušnu rozetu na mestu koje joj je Luis pokazao. Sada se mogao videti golim okom; pentagon sazdan od pet belih zvezda. Ona se okrenu sa zapanjenim upitnim pogledom u očima. Kretanje joj je uskovitlalo polukružne kanale; Luis vide kako joj se izraz za trenutak promenio pre no što je ušla u vazdušnu komoru.
     Kemplererove rozete bile su jedno, a bolest slobodnog pada nešto drugo. Luis ju je gledao kako se udaljuje spram nepoznatih zvezda.
     Kada se poklopac zaštitnog ležaja otvorio, Luis reče: "Samo bez naglih pokreta. Naoružan sam."
     Izraz na kzinovom narandžastom licu nije se izmenio. "Da li smo stigli?"
     "Aha. Isključio sam fuzioni pogon. Nećeš imati vremena da ga uključiš. Na nišanu smo dva velika rubinska lasera."
     "Pretpostavimo da pobegnem hiperpogonom? Ne, moja greška. Mora da se nalazimo unutar singularnosti."
     "Čeka te iznenađenje. Nalazimo se unutar pet singularnosti."
     "Pet? Stvarno? Ali lagao si o laserima, Luise. Stidi se!"
     U svakom slučaju kzin je dosta mirno izišao iz svog ležaja. Luis ga je sledio sa vari mačom na gotovs. Kzin zastade u vazdušnoj komori, zapanjen iznenadnim prizorom zvezdanog pentaugaonika koji se širio.
     Teško da mu se ikada ukazao neki lepši pogled.
     Na samom rubu hiperpogona, Daleki let se zaustavio na pola svetlosnog časa ispred 'flote' lutkara: nešto manje nego što iznosi prosečna udaljenost između Zemlje i Jupitera. Ali 'flota' se kretala neverovatnom brzinom, zaostajući sasvim malo za sopstvenom svetlošću, tako da je svetlost koja je stizala do Dalekog leta dolazila sa mnogo veće udaljenosti. Kada se Daleki let zaustavio, rozeta je bila suviše mala da bi se mogla videti. Kada je Tila napustila kabinu već je ušla u zonu vidljivosti. Sada je bila upečatljivo velika i rasla je ogromnom brzinom. Pet bledoplavih tačaka u petaugaoniku prostiralo se preko neba, raslo je, širilo se...
     Još delić sekunde i oko Dalekog leta obrelo se pet svetova. Zatim su nestali - ne iščileli već nestali, kako im se svetlost brzo udaljavala prema crvenom kraju spektra, da bi na kraju utonula u nevidljivost. A u ruci Govornika-Životinjama nalazio se vari mač!
     "Do vraga!" prasnu Luis. "Zar nisi nimalo znatiželjan?"
     Kzin se za trenutak zamisli: "Znatiželjan sam, ali ponos mi je mnogo veći." On uvuče žičanu oštricu i vrati vari mač Luisu. "Pretnja predstavlja izazov. Hoćemo li?"
     Brod lutkara bio je, zapravo, robot. S one strane vazdušne komore ceo sistem za održavanje života bio je smešten u veliku prostoriju. Tu su se nalazila četiri zaštitna ležaja, različitog oblika kao što su bili različiti i njihovi budući korisnici, poređani jedan naspram drugog oko konzole za osvežavanje.
     Nije bilo prozora.
     Luis je sa olakšanjem zaključio da postoji sila teže. Ali to nije bila prava zemaljska gravitacija; ni vazduh nije bio kao na Zemlji. Pritisak je izgledao malo previsok. Postojali su i mirisi, koji nisu bili neprijatni, ali su bili čudni. Luis je osetio miris ozona, ugljenih hidrata, lutkara - na desetine lutkara - kao i druge mirise za koje se nadao da ih nikada neće prepoznati.
     Nigde nisu postojali uglovi. Zakrivljeni zid uranjao je u pod i tavanicu; ležajevi i konzola za osveženje izgledali su napola istopljeni. U svetu lutkara nije postojalo ništa što je bilo čvrsto ili oštro, ništa što je moglo da izazove krvarenje ili da napravi modricu.
     Nesus se tromo sruči u svoj ležaj. Izgledao je nekako smešno lagodno.
     "Neće ništa da kaže", nasmeja se Tila.
     "Naravno da neću", reče lutkar. "Trebalo je da počnem tek kada vi stignete. Bez sumnje ste mozgali o..."
     "Letećim svetovima", prekinu ga kzin.
     "I Kemplererovim rozetama", reče Luis. Jedva čujan šum stavljao mu je do znanja da se brod kreće. On i Govornik smestiše svoj prtljag i pridružiše se Tili i Nesusu na Iežajevima. Tila dodade Luisu crveno voćno piće u tubi na istiskanje.
     "Koliko još vremena imamo?" upita on lutkara.
     "Sat pre nego što se spustimo. Tada ćete biti obavešteni o krajnjem odredištu našeg puta."
     "Imamo dovoljno vremena. Hajde, sad, da čujemo. Zašto leteći svetovi? Nekako ne izgleda baš bezbedno razbacivati unaokolo naseljene svetove uz takvu vedru štedrost."
     "Ali jeste, bezbedno je, Luise." Lutkar je bio potpuno otvoren. "Mnogo je bezbednije nego što je to slučaj sa ovim brodom, na primer; a on je vrlo siguran u poređenju sa većinom drugih letelica koje su ljudi projektovali. Imamo prakse što se tiče pokretnih svetova."
     "Prakse! Kako je do toga došlo?"
     "Da bih to objasnio moram da govorim o toploti... i o kontroli populacije. Neće vam biti neugodno, niti ćete se uvrediti?"
     Oni odmahnuše glavama. Luis se uzdrža da se ne nasmeje; Tila se nasmejala.
     "Ono što treba da znate, jeste da je kontrola populacije za nas vrlo teška. Postoje svega dva načina da izbegnemo očinstvo. Jedan podrazumeva ozbiljnu operaciju. Drugi predstavlja potpunu apstinenciju od seksualnih skupova."
     Tila je bila zaprepašćena. "Užasno!"
     "To je hendikep. Nemojte me pogrešno razumeti. Operacioni zahtev ne predstavlja zamenu za apstinenciju; on je nameće. Danas ti operacioni zahtevi mogu biti i opozvani; u prošlosti je to bilo nemoguće. Malo će pripadnika moje vrste dobrovoljno pristati da se podvrgnu takvoj operaciji."
     Luis zazvižda. "Trebalo je da pomislim na to. Znači vaša kontrola populacije zavisi od snage volje?"
     "Da. Apstinencija izaziva neprijatne propratne efekte, kako kod nas, tako i kod većine drugih vrsta. Tradicionalan ishod ovog postupka jeste prevelika populacija. Pre pola miliona godina bilo nas je, izraženo ljudskim brojkama, pola biliona. Prema kzintskom računanju to je..."
     "Dobro stojim sa matematikom", reče kzin. "Ali čini mi se da ti problemi nemaju veze sa neobičnim osobinama vaše flote." Nije se žalio, samo je komentarisao. Govornik je uzeo iz konzole za osveženje kondir sa dve ručke kzintske izrade, zapremine pola galona.
     "Ali imaju veze, Govorniče. Pola biliona civilizovanih bića proizvodilo je zamašnu količinu toplote kao nusproizvod svoje civilizacije."
     "Zar već tako dugo imate civilizaciju?"
     "Naravno. Koja varvarska kultura bi bila u stanju da izdržava tako veliku populaciju? Prošlo je mnogo vremena od kako smo ispostili zemlju za obrađivanje i bili primorani da teraformiramo dva sveta iz našeg sistema za potrebe poljoprivrede. U tom cilju morali smo da ih približimo našem suncu. Razumete?"
     "To je bilo vaše prvo iskustvo u pomeranju svetova. Koristili ste brodove-robote, naravno."
     "Naravno... Posle toga, hrana više nije predstavljala problem, kao ni životni prostor. Već tada smo gradili mnogo u visinu, a i prija nam kada smo zajedno."
     "Nagon krda, kladim se. Da li zbog toga ovaj brod miriše na stado lutkara?"
     "Da, Luise. Na nas umirujuće deluje miris koji nagoveštava prisustvo pripadnika vlastite vrste. Naš jedini problem, u vremenu o kome govorim, bila je toplota."
     "Toplota?"
     "Toplota se stvara kao nusproizvod civilizacije."
     "Ne shvatam", reče Govornik-Životinjama.
     Luis, koji je kao ravnozemac odlično razumeo u čemu je stvar, uzdrža se od komentara. (Zemlja je bila daleko nastanjenija od Kzina.)
     "Evo jednog primera. Ti bi želeo izvor svetlosti u noći, zar ne, Govorniče? Bez izvora svetlosti moraš da spavaš, bilo da imaš neka pametnija posla ili ne."
     "Jasno."
     "Pretpostavimo da je tvoj izvor svetlosti savršen, to jest da zrači jedino u spektru vidljivom za kzine. Ipak, svu svetlost koja ne pobegne kroz prozor, upiće zidovi i nameštaj. Ona će se pretvoriti u nekontrolisanu toplotu.
     Još jedan primer. Zemlja stvara premalo prirodno sveže vode za njenih osamnaest milijardi stanovnika. Slana voda se mora fusiono destilisati. To stvara toplotu. Ali naš svet, koji je mnogo više naseljen, izumro bi u jednom danu bez destilacionih postrojenja.
     Treći primer. Pri menjanju brzina u transportu uvek se stvara toplota. Svemirski brod natovaren žitom sa poljoprivrednih svetova stvara i širi toplotu pri prolasku kroz gušće slojeve atmosfere. Još se više toplote proizvodi pri uzletanju."
     "Ali sistemi za rashladivanje..."
     "Većina sistema za rashladivanje samo ispumpava toplotu unaokolo, stvarajući dodatnu toplotu svojim radom."
     "U-u-uh. Počinjem da shvatam. Što je lutkara više, to je više i toplote."
     "Shvatate li, onda, da je naš svet postajao nenaseljiv usled toplote koju je stvarala civilizacija."
     Smog, pomisli Luis Vu. Mašine sa unutrašnjim sagorevanjem. Fisione bombe i fisione rakete u atmosjeri. Industrijski otpaci u jezerima i okeanima. Već je dovoljno i to što smo se napola zaglibili u vlastite otpatke. Da nije Odbora za plodnost, da li bi Zemlja sada izumirala usled vlastite nustoplote?
     "Neverovatno", reče Govornik-Životinjama. "Zašto niste otišli?"
     "Ko bi poverio svoj život mnogobrojnim opasnostima koje vrebaju u svemiru? Samo neko kao ja. Uostalom, zar bi trebalo da nastanjujemo svetove našim ludacima?"
     "Šaljite tovare smrznutih oplođenih jajašaca. Neka brodovima upravljaju posade sastavljene od ludaka."
     "Ne osećam se prijatno kada se razgovara o seksu. Naša biologija nije pogodna za takve metode, ali bez sumnje bismo mogli da razvijemo nešto slično... No, čemu? Naša populacija biće ista i naš svet će i dalje odumirati zbog sopstvene nus-toplote!"
     Tila uzgred reče: "Volela bih kada bismo mogli da bacimo pogled napolje."
     Lutkar je bio zapanjen. "Da li si sigurna? Zar te nije strah od padanja?"
     "Na brodu lutkara?"
     "Da-a. U svakom slučaju, posmatranje ne može da uveća opasnost. U redu." Nesus otpevuši nešto na svom jeziku i broda nestade.
     Mogli su da vide sami sebe kao i jedni druge; pred očima su im takođe stajala četiri ležaja kako počivaju u praznom prostoru, sa konzolom za osveženje u sredini. Sve ostalo bilo je crnilo. Ali iza Tiline crne kose belim sjajem bleskalo je pet svetova.
     Bili su iste veličine: angularni promer bio im je možda dvostruko veći od punog Meseca viđenog sa Zemlje. Obrazovali su pentagram. Četiri sveta opasavale su tanane niti sjajne svetlosti: orbitalna sunca koja šalju veštačku žutobelu sunčevu svetlost. Bili su međusobno slični po sjajnosti: maglovite plave kugle čiji se obrisi kontinenata nisu videli sa ove udaljenosti. Ali peta...
     Peti svet nije posedovao orbitalnu svetlost. Sjajio je sopstvenom svetlošću, a u prugama su se nazirali obrisi kontinenata i boje sunčeve svetlosti. Između pruga stajalo je crnilo koje je odgovaralo tmastosti okolnog svemira; a i ta tama bila je ispunjena zvezdama. Crnilo svemira kao da je zakoračilo na kontinente sunčeve svetlosti.
     "Nikada nisam videla ništa tako lepo", reče Tila, plačnim glasom. Luis, koji je video mnoge neobične stvari, bio je saglasan.
     "Neverovatno", reče Govornik-Životinjama. "Jedva mogu da poverujem u ono što vidim. Svoje svetove nosite sa sobom."
     "Lutkari nemaju poverenja u svemirske brodove", reče odsutno Luis. Prože ga jeza pri pomisli da je mogao sve ovo da propusti; da je lutkar mogao da izabere nekog drugog umesto njega. Mogao je da umre i da ne vidi rozetu lutkara...
     "Ali kako?"
     "Objasnio sam", reče Nesus, "da je naša civilizacija počela da izumire usled vlastite nus-toplote. Potpuna konverzija energije oslobodila nas je svih suvišnih proizvoda civilizacije, izuzev toga. Nismo imali drugog izbora sem da naš svet pokrenemo sa prvobitnog mesta."
     "Zar to nije bilo opasno?"
     "Veoma. Bilo je mnogo ludosti te godine. Čuvena je po tome u našoj istoriji. Ali od Spoljnih smo nabavili bezreakcioni i bezinercioni pogon. Možete zamisliti kolika mu je bila cena. Još uvek ga otplaćujemo u ratama. Pokrenuli smo dva poljoprivredna sveta, a vršili smo eksperimente i sa drugim, beskorisnim svetovima našeg sistema, koristeći pogon Spoljnih.
     U svakom slučaju, uspeli smo. Pokrenuli smo matični svet.
     U sledećem milenijumu naš broj dostigao je čitav bilion. Nestašica prirodne sunčeve svetlosti primorala nas je da osvetljavamo ulice čak i danju, stvarajući tako još više toplote. Sunce nam je postajalo sve nastranije.
     Ukratko, shvatili smo da sunce predstavlja pre obavezu nego preimućstvo. Pomerili smo naš svet za desetinu svetlosne godine, zadržavši matičnu zvezdu jedino kao sidro. Bili su nam potrebni poljoprivredni svetovi, a i bilo bi opasno pustiti da naš svet nasumice luta kroz svemir. Inače, sunce nam uopšte ne bi bilo potrebno."
     "Tako, dakle", reče Luis Vu. "Zato niko nikada nije pronašao svet lutkara."
     "Donekle je tako."
     "Ispitali smo svako žuto patuljasto sunce u poznatom svemiru, kao i veliki broj izvan njega."
     "Čekaj malo, Nesuse. Neko je morao da pronađe poljoprivredne planete u rozeti Kemplerer."
     "Ispitivali su pogrešna sunca, Luise."
     "Šta? Zar ne potičete sa žutog patuljka?"
     "Nastali smo pod žutom patuljastom zvezdom nalik na Prosion. Verovatno znate da će Prosion za pola miliona godina preći u stadijum crvenog džina."
     "Sto mu gromova! Da li se i vaše sunce rasprslo u crvenog džina?"
     "Da. Ubrzo nakon što smo pomerili naš svet, naše sunce počelo je da se širi. Vaši očevi su u to vreme još upotrebljavali gornju butnu kost antilope za razbijanje lobanja. Kada ste počeli da se pitate gde se nalazio naš svet, istraživali ste pogrešne orbite oko pogrešnih sunaca.
     Prebacili smo pogodne svetove iz susednih sistema, povećavši tako broj poljoprivrednih planeta na četiri i rasporedivši ih sve u ustrojstvo Kemplererove rozete. Bilo je potrebno pokretati ih sve istovremeno kada je sunce počelo da se širi i opskrbiti ih izvorima ultraljubičastog zračenja da bi se nadoknadilo pretežno odlivanje sa crvenog kraja spektra. I tako kada je kucnuo čas da napustimo Galaskiju, pre dve stotine godina, bili smo pripravni. Već smo imali veliko iskustvo u pomeranju svetova."
     Rozeta svetova se neko vreme širila. Sada je svet lutkara sijao pod njihovim nogama, uspinjući se i lagano ih obuhvatajući u svoje okrilje. Rasute zvezde u crnim morima stale su da se šire, pretvarajući se u mala ostrva. Kontinenti su goreli poput sunčeve vatre.
     Jednom davno, Luis Vu je stajao na vrletnoj ivici planine Pogledajga. Dugopadna reka na tom svetu završava se najvišim vodopadom u poznatom svemiru. Klizio je pogledom niz njega, ponirući kroz bezdanu izmaglicu. Bezoblična belina ponora ščepala je njegov um, i Luis Vu, napola hipnotisan, zakleo se da večno živi. Kako bi drugačije mogao da vidi sve ono što je valjalo videti?
     Sada, dok se svet lutkara uzdizao oko njega, još se više učvrstio u toj odluci.
     "Prestrašen sam", reče Govornik-Životinjama. Ružičasti, nagi rep nervozno mu je poskakivao, mada se na krznatom licu i u erkavom glasu nisu očitavala nikakva osećanja. "Vaš kukavičluk zasluživao je naš prezir, Nesuse, ali taj prezir nas je zaslepio. U stvari, vi ste opasni. Da ste nas se stvarno plašili, vi biste satrli naš rod. Vaša moć je strašna. Mi ne bismo mogli da vas zaustavimo."
     "Nemoguće je da se jedan kzin plaši biljojeda."
     Nesus ovo nije kazao podrugljivo; ali Govornik besno odvrati: "Koje se razumno biće ne bi plašilo takve moći?"
     "Uznemiruješ me. Strah je brat mržnje. Od kzina bi se moglo očekivati da napadne ono čega se boji."
     Razgovor je postajao napet. Daleki let bio je milionima milja iza njih, a od poznatog svemira delilo ih je mnogo stotina svetlosnih godina, tako da su praktično bili u vlasti lutkara. Ako lutkari zaključe da ih treba preplašiti...
     Promeni temu, brzo! Luis zausti da nešto kaže...
     "Hej", reče Tila. "Govorili ste o Kemplererovoj rozeti. Šta je to, zapravo?"
     Oba tuđinca počeše da odgovaraju u isti glas, a Luis se upita zašto je mislio da je Tila plitke pameti.