16. KARTOGRAFSKA SOBA

     Kartografska soba se nalazila na samom vrhu zamka, što joj je davalo još veći značaj. Luis se zaduvao. Morao je dobrano da se napregne. Kzin nije trčao, ali hodao je brže od čoveka.
     Luis stiže na odmorište kad je Govornik promicao kroz dvostruka vrata pred njim.
     Kroz prorez Luis ugleda vodoravnu traku crnila, osam inča široku i tri stope dignutu iznad tla. On pogleda preko nje tražeći sličnu traku bebinje plavog, išpartanu ponoćnim plavim pravougaonicima; i ugleda je.
     Premija.
     Luis zastade na dovratku, razgledajući pojedinosti. Minijaturni Prstenasti svet bio je velik gotovo kao cela prostorija, koja je bila kružnog oblika i imala možda čak sto dvadeset stopa u prečniku. U središtu kružne mape nalazio se pravougaoni ekran, postavljen na postolje i okrenut od vrata, ali predviđen za okretanje.
     Visoko na zidovima nalazilo se deset pokretnih globusa. Bili su različitih veličina i okretali su se različitim brzinama; ali svi su bili obojeni karakterističnom raskošno plavom bojom sa uskovitlanom belom skramom, tako da su ličili na svetove slične Zemlji. Ispod svakog globusa nalazila se mapa konusnog preseka.
     "Proveo sam noć ovde, radeći", reče Govornik. Stajao je iza ekrana. "Imam mnogo toga da ti pokažem. Dođi ovamo."
     Luis se saže da prođe ispod Prstena, ali ga zaustavi jedna pomisao. Čovek sokoljeg lika koji je vladao salom za bankete, nikada ne bi tako postupio, čak ni pri ulasku u ovo svetilište nad svetilištima. Luis krenu pravo na Prsten, prođe kroz njega i uveri se da je posredi samo holo projekcija.
     Zaustavi se pored kzina.
     Kontrolne table okruživale su ekran. Dugmad je izgledala velika i masivna, napravljena od srebra; svako je bilo izrezbareno u obliku glave neke životinje. Table su se ocrtavale u vrtložjima i krivinama. Nakinđureno, pomisli Luis. Dekadentno?
     Ekran je bio osvetljen, ali nije uveličavao. Gledati u njega bilo je isto kao i gledati na Prstenasti svet iz blizine senkovitih kvadrata. Luis oseti da ga prože dja vu.
     "Regulisao sam ga ranije", reče kzin. "Ako se dobro sećam..." On dodirnu jedno dugme i vidik stade da se širi takvom brzinom da se Luis maši za regulator. "Želim da ti pokažem zidni obod. Rrr, malo..." On dodirnu drugo dugme divljeg lika i vidno polje kliznu dalje. Gledali su preko ivice Prstenastog sveta.
     Negde su se nalazili teleskopi koji su im omogućavali ovaj pogled. Gde? Postavljeni na senkovitim kvadratima?
     Gledali su odozgo na hiljadama milja visoke planine. Vidik se i dalje širio kada Govornik pronađe još preciznije komande. Luisa zadivi kako se planine, postavši tako stvarne zbog svoje veličine, odjednom nađoše presečene senkom svemira oštrom poput noža.
     A onda ugleda ono što se protezalo preko vrhova planina.
     Iako je to bila samo linija srebrnastih tačaka, znao je šta bi to moglo biti. "Linearni ubrzivač."
     "Da", reče Govornik. "Bez prenosnih kabina, to je jedini praktičan način na koji se mogu prevaljivati udaljenosti na Prstenastom svetu. Mora da im je to bio glavni transportni sistem."
     "Ali nalazi se na visini od preko hiljadu milja. Liftovi?"
     "Pronašao sam kanale za liftove svuda duž zidnog oboda. Tamo, na primer." Sada je srebrna nit već predstavljaIa liniju sićušnih petlji, široko razmaknutih koje su od pogleda odozdo skrivali planinski vrhovi. Tanka cev, koja se jedva mogla razabrati, protezala se od petlje, pa niz obronak planine, do sloja oblaka na dnu atmosfere Prstenastog sveta.
     Govornik reče: "Elektromagnetske petlje veoma su guste oko kanala za liftove. Inače su razdvojene milionima milja. Pretpostavljam da su one potrebne samo za pokretanje, zaustavljanje i upravljanje. Kola su se mogla ubrzati do slobodnog pada, a zatim nastaviti kretanje po inerciji oko oboda pri relativnoj brzini od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi da bi se zaustavila blizu cevi za lift pomoću druge skupine petlji."
     "Čoveku bi bilo potrebno do deset dana da dospe na željeno odredište. Ne računajući ubrzanje."
     "Sitnica. Potrebno ti je šezdeset dana da stigneš do Srebrnih Zraka, ljudskog sveta koji je najudaljeniji od Zemlje. A četiri puta toliko da pređeš s jednog na drugi kraj poznatog svemira."
     "Tačno. A životni prostor na Prstenastom svetu bio je veći od prostora koji je obuhvaćen poznatim svemirom. Ovu stvar su sagradili zbog prostora." Luis upita: "Da li si primetio neki znak kretanja? Da li se neko još koristi linearnim akceleratorom?"
     "Pitanje je besmisleno. Dopusti da ti pokažem." Vidik se promeni, skliznu u stranu, lagano se uvećavajući. Bila je noć. Tamni oblaci promicali su nad tamom tla, a tada...
     "Gradska svetlost!" Luis proguta knedlu. Došlo je tako iznenada. "Znači nije sve mrtvo. Možemo dobiti pomoć."
     "Ne mislim tako. Ovo ćemo verovatno teško pronaći... ah."
     "Do vraga!"
     Zamak, očito njihov vlastiti zamak, lebdeo je spokojno iznad polja svetlosti. Prozori, neon, matice lebdećih čestica svetlosti koje mora da su predstavljale vozila... zgrade čudnih oblika u vazduhu... divno.
     "Trake. Tanj! Gledamo stare trake. A pomislio sam da je to direktan prenos." Za jedan sjajan trenutak izgledalo je da je njihovoj potrazi došao kraj. Osvetljeni, uzavreli gradovi, naznačeni za njih na karti... ali te slike mora da su vekovima stare, civilizacijama stare.
     "I ja sam u to verovao mnogo časova prošle noći. Nisam uspeo da odgonetnem istinu sve dok mi se potpuno nisu izjalovili napori da pronađem hiljadama milja velik meteorski krater koji je napravio Lažov pri spuštanju."
     Ostavši bez reči Luis potapša kzina po nagom ljubičastom ramenu. Nastojao je da dosegne što je više mogao.
     Kzin ne obrati pažnju na taj izraz prisnosti. "Pošto sam odredio gde se nalazi zamak, stvari su se brzo razvijale. Posmatraj." On brzo prebaci vidno polje prema luci. Tamna zemlja se zamagli i izgubiše se sve pojedinosti. Zatim se nadoše iznad tamnog okeana.
     Izgledalo je kao da se kamera povlači...
     "Vidiš? Zaton jednog od glavnih slanih okeana nalazi nam se na putu prema obodnom zidu. Sam okean je nekoliko puta veći od bilo kog mora na Kzinu ili Zemlji. Zaton je veliki kao naš najveći okean."
     "Još jedno odugovlačenje! Zar ga ne možemo preskočiti?"
     "Možda i možemo. Ali suočili bismo se sa još većim odugovlačenjem." Kzin posegnu za dugmetom.
     "Stani. Želim da pobliže pogledam te grupe ostrva."
     "Zašto, Luise? Da bismo mogli da se zaustavimo zbog zaliha?"
     "Ne... Vidiš li kako teže da obrazuju skupine izdeljene širokim prugama duboke vode? Uzmimo na primer tu grupu tamo." Luis prstom zaokruži prikaz na ekranu. "A sada pogledaj kartu."
     "Ne razumem."
     "Ta skupina u onome što si nazvao zaton i ona mapa iza tebe. Kontinenti na kupastoj projekciji pomalo su izobličeni... Vidiš li sada? Deset svetova, deset skupina ostrva. Nisu u razmeri jedan prema jedan; ali kladio bih se da je ovo ostrvo veliko kao Australija, a prvobitni kontinent na globusu ne izgleda veći od Evroazije."
     "Kakva grozna šala. Luise, da li je ovo tipično ljudski smisao za humor?"
     "Ne, ne, ne. Osećanje! Sem..."
     "Da?"
     "Nisam se toga setio. Prvo pokolenje... morali su da odbace svoje svetove, ali želeli su da zadrže bar nešto od onoga što su gubili. Tri pokolenja kasnije to bi izgledalo smešno. Uvek je tako."
     Kada se kzin uverio da je Luis završio, on snebivljivo upita: "Da li vi ljudi mislite da razumete kzine?"
     Luis se nasmeja i odmahnu glavom.
     "Dobro", reče kzin i promeni temu. "Noćas sam neko vreme proveo ispitujući najbližu svemirsku luku."
     Stajali su u središtu minijaturnog Prstenastog sveta, gledajući kroz pravougaoni prozor u prošlost.
     Prošlost koju su videli predstavljala je veličanstveno dostignuće. Govornik je upravio ekran na svemirsku luku, prema širokoj isturenoj grbini na spoljašnjoj strani obodnog zida. Posmatrali su kako se preteći cilindar zatupljenog vrha, sa hiljadu osvetljenih prozora, spušta u elektromagnetska pristupna polja. Polja su sijala u pastelnim nijansama, verovatno zato da bi operatori mogli njima vizuelno da upravljaju.
     "Traka ima petlje", reče Govornik. "Posmatrao sam neko vreme noćas. Putnici kao da ulaze direktno u obodni zid, kao da se koristi neki osmotski proces."
     "Aha." Luis je bio veoma potišten. Grbina svemirske luke nalazila se daleko u smeru okretanja... na takvoj udaljenosti da je dosad pređeni komad puta bio zanemarljivo mali.
     "Gledao sam poletanje broda. Ne koriste linearne akceleratore. Njih upotrebljavaju jedino za spuštanje, da bi prilagodili brzinu broda brzini svemirske luke. Pri poletanju jednostavno izbacuju brod u vaseljenu.
     Baš kao što je listojed pretpostavio, Luise. Sećaš se rasporeda kapija? Prstenasti svet lako postiže brzinu okretanja potrebnu za rad polja usisne crpke. Luise, slušaš li?"
     Luis se trže. "Izvini. Sada jedino mogu da mislim na činjenicu da nam se put produžava za daljih sedam stotina milja."
     "Mogao bi se iskoristiti glavni transportni sistem, mali linearni akcelerator na vrhu zidnog oboda."
     "Ne verujem. Verovatno je uništen. Civilizacija teži da se širi ako postoji transportni sistem koji bi joj to omogućio. Čak i ako bismo mogli da ga stavimo u pogon, ne krećemo se u pravcu kanala za lift."
     "To je tačno", reče kzin. "Pokušao sam da pronađem neki kanal."
     Na pravougaonom ekranu, brod je stajao na tlu. Lebdeći kamioni prineše spojnu cev do glavne komore letelice. Putnici se izliše u cev.
     "Da promenimo odredište?"
     "Ne možemo. Svemirska luka još je najizglednija."
     "Misliš?"
     "Nego šta, tanja mu! Ovoliki koliki je, Prstenasti svet je u stvari kolonija. A na kolonijama civilizacija se uvek koncentriše oko svemirske luke."
     "A to je zato što tu dolaze letelice sa rodnog sveta, noseći vesti o tehnološkim novinama. Ali mi se držimo pretpostavke da su žitelji Prstenastog sveta zauvek napustili svoje rodno stanište."
     "Ali brodovi još mogu dolaziti", reče uporno Luis.
     "Sa napuštenih svetova! Iz dalekih vekova! Usisne letelice podložne su relativnosti, vremenskoj diletaciji."
     "Nadaš se da ćeš naići na starog astronauta koji pokušava da domoroce poduči starim, zaboravljenim veštinama. Možda si u pravu", reče Govornik. "Ali mene je iznurilo ovo ustrojstvo, a svemirska luka je veoma daleko. Šta bih još mogao da ti pokažem na karti ekrana."
     Odjednom Luis upita: "Koliko smo prešli od kada smo napustili Lažova?"
     "Rekoh ti da nisam mogao da pronađem krater koji je nastao prilikom udara. Mogu samo da nagadam kao i ti. Ali znam koliko još imamo da prevalimo. Od zamka do zidnog oboda ima otprilike dve stotine hiljada milja."
     "Dugačak put... Ali mora da si pronašao planinu."
     "Nisam."
     "Onu veliku. Božju pesnicu. Gotovo smo udarili u njen obronak."
     "Nisam."
     "To mi se ne dopada. Da nismo možda skrenuli sa kursa, Govorniče? Trebalo je da pronađeš Božju pesnicu jednostavno tako što bi se vraćao nadesno od zamka."
     "Ali nisam", reče neopozivo Govornik. "Želiš li još nešto da vidiš? Na primer, postoje prazne oblasti. Možda je na tim mestima traka izlizana, ali pala mi je na pamet mogućnost da su neka mesta na Prstenastom svetu skrivana zato što su predstavljala tajnu."
     "Ali morali bismo da odemo tamo da bismo to doznali."
     Govornik se iznenada okrete prema dvostrukim vratima, a uši mu se raširiše poput lepeze. Odjednom se spusti na sve četiri i skoči.
     Luis trepnu. Zbog čega li je to uradio? A zatim začu...
     Bez obzira na dugotrajnu upotrebu, postrojenja u zamku radila su gotovo nečujno. Sada je, međutim, kroz dvostruka vrata dopiralo tiho brujanje.
     Govornik se više nije video. Luis izvuče svoj reflektorski laser i oprezno krete za njim.
     Pronašao je kzina na vrhu stepeništa. Odložio je oružje a zatim su zajedno nastavili da posmatraju Tilu kako se vozi prema njima.
     "Idu samo nagore", reče im Tila. "Ne nadole. One između šestog i sedmog sprata uopšte ne rade."
     Luis postavi očigledno pitanje: "Kako si ih pokrenula?"
     "Treba samo uhvatiti rukom ogradu i gurnuti je napred. Neće da rade ako se ne držiš. Radi sigurnosti. Slučajno sam to pronašla."
     "Ma nemoj! Prevalio sam deset spratova jutros. Koliko si ti prepešačila pre nego što si pronašla?"
     "Nijedan. Krenula sam po doručak, saplela se o prvi stepenik i ščepala rukom ogradu."
     "Tačno. Slaže se."
     Tila je izgledala povredeno. "Nisam ja kriva što si ti..."
     "Izvini. Da li si doručkovala?"
     "Ne. Gledala sam ljude kako se kreću ispod nas. Da li ste znali da se tačno ispod zdanja nalazi javni trg?"
     Govornikove uši se širom rastvoriše. "Stvarno? I nije napušten?"
     "Ne. Pristižu odasvud, celog jutra. Do sada mora da ih ima na stotine." Ona se nasmeši poput svitanja. "I pevaju."

     Duž hodnika zamka nalazila su se proširenja. U svakoj niši bili su prostrti ćilimi, postavljeni ležajevi i stolovi, očito zbog toga da bi svaka grupa šetača mogla da obeduje tamo gde joj se dopada, ma gde se nalazila. U jednom takvom kutku za ručavanje, blizu 'nivoa podruma' zamka, nalazio se dugačak prozor koji se savijao pod pravim uglom tako da je zahvatao pola zida i pola poda.
     Luis se malo zaduvao sišavši sa desetog sprata. Zadivio ga je sto za ručavanje. Površina mu je bila izvajana; no, ivice su bile tako uobličene i rasporedene da su navodile na pomisao da je reč o tanjirima za supu, salatu ili maslac, odnosno o plitkim zdelama ili podmetačima za krčage. Upotrebljivan decenijama ili stolećima, čvrsti beli materijal stekao je patinastu prevlaku.
     "Nisu koristili tanjire", poče Luis naglas da misli. "Sipali su hranu u ulegnuća, a posle jela oprali sto."
     Izgledalo je nehigijenski, ali... "Nisu doneli ovamo muve, komarce ili vukove. Zašto bi onda doneli bakterije?"
     "Crevne bakterije", odgovori on sam sebi. "Za varenje. A ako jedna bakterija mutira, postaje opasna..." U međuvremenu, izgubili su svaku imunost. Da li je na taj način izumrla civilizacija Prstenastog sveta? Svakoj civilizaciji potreban je minimalan broj članova da bi se održala.
     Tila i Govornik nisu obraćali pažnju na njega. Klečali su na savijutku prozora, gledajući dole. Luis pođe da im se pridruži. "Još su tamo", reče Tila. I odista su bili. Luis proceni da ga promatra bar hiljadu ljudi. Sada nisu pevali.
     "Ne mogu znati da smo ovde", reče on.
     Govornik uzvrati: "Možda obožavaju zdanje."
     "Čak i da je tako, ne mogu to raditi svakog dana. Suviše smo daleko od ivice grada. Ne bi mogli da stignu na polja."
     "Možda smo se zadesili ovde na neki naročiti dan, sveti dan."
     Tila ređe: "Možda se nešto dogodilo noćas. Nešto izuzetno, kao što je naš dolazak, ako nas je neko ipak primetio. Ili kao ono." Ona upre prst.
     "Razmišljao sam o tome", reče Govornik. "Koliko već pada?"
     "Sigurno od kada sam se probudio, a verovatno i duže. Liči na kišu ili na neku novu vrstu snega. Milja za miljom žice sa senkovitih kvadrata... Šta mislite zašto pada ovde?"
     Luisu, pade na um šest miliona milja razdaljine između vlakna pokidanog u sudaru sa Lažovom... koje je padalo zajedno sa Lažovom prema Prstenastom svetu, odnosno približno istim kursom. Gotovo da i nije bilo čudno što su naišli na deo tog ogromnog vlakna.
     Raspoloženje ga nije dugo držalo. "Slučajnost", reče on.
     "U svakom slučaju, visi posvuda i verovatno pada još od sinoć. Domoroci mora da od ranije obožavaju dvorac zato što leti."
     "Razmislite", reče lagano kzin. "Ako inženjeri Prstenastog sveta treba danas da se pojave, spuštajući se iz ovog lebdećeg zamka, to će biti primljeno kao nešto primereno, a ne iznenađujuće. Luise, da probamo Božji Gambit?"
     Luis se okrenu da odgovori... ali nije uspeo. Mogao je samo da pokuša da napravi bezizrazno lice. Možda bi mu to i pošlo za rukom, ali Govornik stade da objašnjava Tili:
     "Luis pretpostavlja da bismo možda više postigli kod domorodaca ako bismo se predstavili kao inženjeri Prstenastog sveta. Ti i Luis biste izigravali akolite, a Nesus zarobljenog demona; ali možemo se nadati uspehu i bez njega. Ja bi trebalo da budem više božanstvo nego inženjer, neka vrsta boga rata..."
     Tila stade da se smeje, a ni Luis više ne izdrža.
     Osam stopa visok i neljudski širok u ramenima i bedrima, kzin je bio suviše veliki i suviše zubat da bi ulivao nešto drugo sem straha, čak i ovako oprljen. Mačkolik rep uvek mu je predstavljao najmanje upečatljiv deo. Sada mu je sva koža bila iste te boje: bebinje roze, prošarana bledoljubičastim kapilarima. Bez krzna koje bi mu prekrivalo glavu, uši su mu ličile na neotvorene ružičaste suncobrane. Narandžasto krzno prekrivalo mu je oči poput domino maske, a na produžetku leđa kao da mu je izrastao vlastiti jastuk za sedenje.
     Sve je postalo još smešnije zbog opasnosti koja se krila u ismejavanju jednog kzina. Presamićen, sa rukama prekrštenim na trbuhu, smejući se bezglasno, jer nije mogao da udahne, Luis krenu unazad prema nečemu za što se nadao da je stolica.
     Neljudski velika ruka ščepa ga za rame i podiže visoko. I dalje zgrčen od smeha, Luis se nađe oči u oči sa kzinom i začu: "Moraš mi objasniti ovo tvoje ponašanje, Luise."
     Luis uloži ogroman napor da progovori: "Neka vrsta boga rata", reče on i ponovo se zaceni. Tila je štucala od smeha.
     Kzin ga spusti na stolicu i sačeka da ga prođe napad.
     "Jednostavno, nisi dovoljno upečatljiv da bi izigravao boga", reče Luis nekoliko minuta kasnije. "Sve dok ti ponovo ne izraste krzno."
     "Ali ako golim rukama rastrgnem nekoliko ljudi, možda će me onda poštovati."
     "Poštovaće te iz daljine, krijući se. To nam ne bi koristilo. Ne, moraćemo da sačekamo krzno. Čak i tada, biće nam potreban Nesusov tasp."
     "Ne računaj na lutkara."
     "Ali..."
     "Kažem da ne računaš na lutkara. Kako ćemo da stupimo u vezu sa domorocima?"
     "Ti ćeš morati da ostaneš ovde. Pogledaj šta još možeš da naučiš u kartografskoj sobi. Tila i ja", reče Luis, a onda se iznenada seti. "Tila, ti nisi videla kartografsku sobu."
     "Kakva je?"
     "Ostani ovde i neka ti je Govornik pokaže. Sam ću sići. Vas dvoje me možete pratiti pomoću komunikacionog diska i priteći mi upomoć ako zagusti. Govorniče, daj mi svoj reflektorski laser." Kzin zagunđa, ali ipak pruži reflektorski laser. Još je imao modifikovani Slejverov dezintegrator.

     Na visini od hiljadu stopa, Luis začu kako se sveta tišina pretvara u zaprepašćeno mrmljanje; znao je da su ga ugledali u vidu svetle mrlje koja se odvojila od prozora zamka. On nastavi ka njima.
     Mrmljanje nije samo od sebe utihnulo. Bilo je ugušeno. Mogao je da uoči razliku.
     Zatim poče pevanje.
     "Razvučeno je", kazala je Tila. "Nema ritma i zvuči jednolično." Luis je odlutao u mislima, tako da ga je pevanje iznenadilo. Bilo je mnogo bolje nego što je očekivao.
     Pretpostavljao je da pevaju u dvanaestonskoj lestvici. Osmotonska lestvica koja se koristila na većini ljudskih svetova bila je, zapravo, slična dvanaestonskoj, uz neke manje razlike. Nikakvo čudo što je Tili zvučala jednolično.
     Da, bilo je jednolično. Bila je to crkvena muzika, lagana i svečana, ponavljala se i bila je neskladna. Ali ipak je zvučala veličanstveno.
     Trg je bio ogroman. Hiljadu ljudi predstavljalo je ogromno mnoštvo nakon samotnih nedelja; ali trg je mogao da primi deset puta toliko. Zvučnici bi im pomogli da skladno pevaju, ali nije bilo zvučnika. Jedan izdvojen čovek mahao je rukama sa postolja na sredini trga. Ali masa nije gledala u njega. Svi pogledi bili su upravljeni uvis, prema Luisu Vuu.
     Zbog svega toga muzika je bila divna.
     Tila nije mogla da oseti tu lepotu. Muzika koju je ona poznavala poticala je sa snimaka i trodimenzionalnih setova sa neizbežnim sistemom mikrofona. Ta vrsta muzike mogla se pojačavati, ispraviti, glasovi su se mogli umnožiti ili pojačati, loše deonice izbaciti. Tila Braun nikada nije čula muziku uživo.
     Luis Vu jeste. On uspori 'cikl da bi nervnim završecima pružio vremena da se naviknu na njen ritam. Setio se velikih javnih pojanja na stenama iznad Krahograda, gomila koje su se mogle pohvaliti dvaput većim brojem ljudi i pesmama koje su zbog toga i još zbog nečega drugačije zvučale; jer i Luis Vu je pevao. A sada, pošto je pružio vremena muzici da zatitra u njemu, uši počeše da mu se privikavaju na pomalo oštre i jednolične tonove, na mešanje glasova, ponavljanje, na laganu veličanstvenost himne.
     On uhvati sebe kako se sprema da zapeva. To nije dobra ideja, pomisli i nastavi da spušta 'cikl prema trgu.
     Na postolju u sedištu trga nekada se nalazila statua. Luis prepoznade stopala nalik na ljudska, svako četiri stope dugačko, koja su označavala mesto gde se uzdizao kip. Sada je na postolju bio smešten trouglasti oltar, a okrenut leđima njemu stajao je čovek koji je mahao rukama dok su ljudi pevali.
     Odsev ružičastog povrh sive odore... Luis zaključi da čovek ima na glavi šlem, možda od ružičaste svile.
     Odlučio je da se spusti na samo postolje. Upravo je dodirnuo tle, kada se dirigent okrete licem prema njemu. Od iznenađenja, umalo nije uništio 'cikl.
     Luis je, u stvari, video ružičastu lobanju. Jedinstvenu u ovoj gomili glava nalik na zlatne cvetove, sa licima obraslim plavom dlakom i očima koje su kroz nju provirivale, lice ovog čoveka bilo je glatko kao i lice Luisa Vua.
     Jednim otresitim gestom, dlanova okrenutih nadole, čovek zadrža poslednju otpojanu notu... ostavi je da potraje više sekundi... a zatim je preseče. Trenutak kasnije, sa ivica trga nahrupiše njeni poslednji treptaji. Sveštenik se suočio s Luisom Vuom u iznenadnoj tišini.
     Nije izgledao niži od Luisa Vua, što znači da je bio visok za domoroca. Koža na licu i lobanji bila mu je veoma bleda, gotovo poluprozirna, kao kod albina sa Uspesmo. Mora da se obrijao pre mnogo časova žiletom koji nije bio dovoljno oštar, pošto su sivkaste čekinje počele da se pojavljuju posvuda sem oko očiju.
     Obratio mu se prekornim tonom, ili je bar tako izgledalo. Disk za prevođenje smesta reče: "Najzad ste došli."
     "Nismo znali da nas očekujete", reče Luis iskreno. Nije bio dovoljno samopouzdan da pokuša sa Božjim Gambitom koji bi počivao na njemu. Za vreme dugog života naučio je da se dosledna gomila laži može đavolski upetljati.
     "Puštaš kosu na glavi", reče sveštenik. "To onda znači da nisi baš čistokrvan, Inženjeru."
     Znači u tome je stvar! Rasa Inženjera mora da je bila potpuno ćelava; ovaj sveštenik ih verovatno oponaša izbrijavajući nežnu kožu tupim žiletom. Ili... su Inženjeri upotrebljavali kremu za depilaciju, odnosno nešto podjednako delotvorno samo zato što je to bilo moderno? Sveštenik je veoma ličio na žičani portret iz sale za bankete.
     "Moja krv te se ne tiče", reče Luis, rešivši na taj način problem. "Na putu smo prema obodu sveta. Šta nam možeš reći o našem putu?"
     Sveštenik je bio vidno zbunjen. "Ti od mene tražiš obaveštenja? Ti, Inženjeru?"
     "Ja nisam Inženjer." Luis je bio spreman da aktivira sonični nabor.
     Ali sveštenik je izgledao još zbunjeniji. "Zašto si onda polućelav? Kako letiš? Da li si ukrao tajne sa Nebesa? Šta tražiš ovde? Da li si došao da ukradeš moje vernike?"
     Izgleda da je poslednje pitanje bilo važno. "Na putu smo prema obodu. Sve što tražimo jesu obaveštenja."
     "Vaši odgovori su sigurno u Nebesima."
     "Ne budi neozbiljan sa mnom", reče Luis ujednačenim glasom.
     "Ali došao si pravo sa Nebesa! Video sam te!"
     "Oh, zamak! Prošli smo kroz zamak, ali nismo mnogo saznali. Na primer, da li su Inženjeri stvarno bili ćelavi?"
     "Ponekad mi se činilo da su se samo brijali kao i ja. Pa ipak, tvoja brada kao da je prirodno ćosava."
     "Depiliram je." Luis se osvrnu oko sebe, po moru časnih, zlatnih, cvetnih lica. "U šta oni veruju? Izgleda da ne dele tvoje sumnje?"
     "Vide nas kako razgovaramo na ravnoj nozi, na jeziku Inženjera. Voleo bih da tako i nastavimo, ako ti to odgovara." Sada je sveštenikovo ponašanje više ličilo na ponašanje zaverenika nego neprijatelja.
     "Da li bi ti od toga porastao ugled među njima? Pretpostavljam da bi", reče Luis. Sveštenik se stvarno plašio da ne izgubi svoje vernike kao što bi to bio slučaj i sa bilo kojim drugim sveštenikom, kada bi njegov bog oživeo i pokušao da preuzme vlast. "Mogu li nas oni razumeti?"
     "Možda jednu od deset reči."
     Luis u tom trenu zažali što ima tako dobrog prevodioca. Nije mogao da odredi da li je sveštenik govorio jezikom Zignamuklikklika. Kada bi to znao, kada bi znao koliko su se dva jezika udaljila jedan od drugog od prekida komunikacija, bio bi u stanju da odredi vreme kraha civilizacije.
     "Zašto je ovaj zamak nazvan Nebesima?" upita on. "Znaš li?"
     "Legende pominju Zrilira", reče sveštenik, "kao i način na koji je on vladao svim zemljama ispod Nebesa. Na ovom postolju nalazila se Zrilirova statua, u prirodnoj veličini. Zemlja je snabdevala zamak poslasticama koje mogu da ti nabrojim, ako želiš da čuješ, jer smo njihova imena naučili napamet; ali one danas ne rastu. Da li...?"
     "Ne hvala. Šta se dogodilo?"
     U čovekovom glasu pojavi se napevan prizvuk. Mora da je ovu priču čuo mnogo puta, kao i da ju je mnogo puta ispričao...
     "Nebesa su bila podignuta kada su Inženjeri sagradili Svet i Luk. Onaj koji je upravljao njima, vladao je s kraja na kraj zemlje. Tako je Zrilir vladao, tokom mnogo ljudskih života, gađajući s Nebesa sunčevim plamenom kada je bio nezadovoljan. A onda se javila sumnja da Zrilir više ne može da baca sunčev plamen.
     Ljudi ga više nisu slušali. Nisu mu slali hranu. Oborili su statuu. Kada su Zrilirovi anđeli počeli da bacaju kamenice sa visina, ljudi su se sklanjali i smejali.
     A onda jednoga dana, ljudi su pokušali da zauzmu Nebesa podigavši stepenište ka njemu. Ali Zrilir je srušio stepenište. Zatim su njegovi andeli napustili Nebesa u letećim kolima.
     Kasnije smo zažalili što smo izgubili Zrilira. Nebo je uvek bilo oblačno; usevi su bili zakržljali. Molili smo se da se Zrilir vrati..."
     "Šta misliš, koliko je sve to tačno?"
     "Poricao bih sve do jutros, kada si ti doleteo sa Nebesa. Zadaješ mi silne brige, o Inženjeru. Možda Zrilir stvarno namerava da se vrati, pa šalje svoje kopile kao prethodnicu da očisti put od lažnih sveštenika."
     "Mogu da obrijem glavu. Da li bi to pomoglo?"
     "Ne. Nema veze; postavljaj pitanja."
     "Šta mi možeš reći o padu civilizacije Prstenastog sveta?"
     Pitanje je, izgleda, još više zabrinulo sveštenika. "Da li će civilizacija pasti?"
     Luis uzdahnu i... po prvi put... okrenu se da pogleda oltar.
     Oltar je zauzimao središte postolja na kome su stajali. Bio je napravljen od tamnog drveta. Ravna, pravougaona površina bila mu je izrezbarena u obliku reljefne karte, sa brdima, rekama, jednim jezerom i dve ivice koje su se podizale uvis. Drugi par ivica, znatno kraćih, predstavljao je osnovu zlatnog paraboličnog luka.
     Zlatna oplata luka bila je izbledela. Ali sa prevoja na njegovom vrhu na jednoj niti visila je mala, zlatna lopta; a to zlato bilo je veoma izglačano.
     "Da li je civilizacija u opasnosti? Toliko toga se dogodilo. Sunčeva žica, tvoj vlastiti dolazak... da li je to sunčeva žica? Da li će sunce pasti na nas?"
     "Nema ni govora. Misliš na žicu koja je padala celo jutro?"
     "Da. Za vreme religijske obuke učili su nas da sunce visi sa Luka na vrlo jakoj niti. Ta nit je jaka. Znamo to", reče sveštenik. "Jedna devojčica pokušala je da je podigne i razmrsi, a ona joj je isekla prste."
     Luis klimnu. "Ništa neće pasti", reče on. A u sebi dodade: čak ni senkoviti kvadrati. Čak i kada bi sve žice bile presečene, kvadrati ne bi udarili o Prstenasti svet. Inženjeri su im dali orbitalni aphelion unutar Prstena.
     Bez mnogo nađe, on upita: "Šta znaš o transportnom sistemu na obodu?" Istog časa postade mu jasno da nešto nije u redu. Naslutio je nešto, neki dokaz propasti; ali kakav?
     Sveštenik reče : "Da li bi to ponovio?"
     Luis ponovi.
     Sveštenik odgovori: "Tvoja sprava koja govori rekla je nešto drugo prvi put. Nešto o zabranjenom... nečem."
     "Smešno", reče Luis. A onda i sam začu. Prevodilac je govorio drugačijim tonom, sa prekidima.
     "'Koristite zabranjenu talasnu dužinu, kršeći...' Ne sećam se ostataka", reče sveštenik. "Bolje da završimo ovaj razgovor. Probudio si nešto iz davnina, nešto zlo..." Sveštenik prestade da sluša, jer Luisov prevodilac opet poče da govori njegovim jezikom. 'kršeći naredbu broj dvanaest i ometajući održavanje.' "Mogu li se vaše snage povući..."
     Kraj sveštenikovog pitanja ostao je nepreveden.
     Disk iznenada postade crveno usijan u Luisovoj ruci. On ga nagonski odbaci što je dalje mogao. U trenutku kada je udario o pločnik već je dostigao nivo belog usijanja... ali nije nikoga povredio, koliko je on mogao da vidi. Narednog časa Luis oseti reakciju na bol i ostade napola zaslepljen suzama.
     Još je mogao da vidi jedino sveštenika kako mu se klanja vrlo svečano i kraljevski.
     On uzvrati klanjanjem, ne promenivši izraz lica. Budući da nije silazio sa 'cikla, on pritisnu komande i krete put Nebesa.
     Kada više nisu mogli da mu vide lice on zaurla od bola i upotrebi reč koju je jednom čuo na Čudesnoj zemlji od čoveka koji je ispustio komad Steuben kristala star hiljadu godina.