14. MEĐUIGRA SA SUNČEVIM SUNCOKRETIMA

     Ne odveć daleko ispred njih nalazile su se planine.
     Luis je upravljao cele noći i dobar deo jutra. Ni sam nije bio siguran koliko dugo. Nepokretno podnevno sunce predstavljalo je psihološku zamku; ono je ili sažimalo ili razvlačilo vreme, a Luis nije bio siguran šta je od toga dvoga tačnije.
     Emocionalno, Luis se nalazio na odsustvu. Gotovo da je zaboravio na ostale letcikle. Leteti sam iznad beskrajnog, stalno novog zemljišta nije se razlikovalo od putovanja u brodu jednosedu s one strane poznatih zvezda. Luis Vu je bio sam sa Vaseljenom, a Vaseljena je za Luisa Vua predstavljala igračku. Najvažnije pitanje u Vaseljeni postalo je: da li je Luis Vu i dalje zadovoljan sobom?
     Doživeo je stoga pravi šok kada mu se krznato, narandžasto lice oblikovalo iznad signalne table.
     "Mora da si umoran", reče kzin. "Želiš li da ja upravljam?"
     "Više bih voleo da se spustimo. Počinje da me hvata grč."
     "Spustimo se onda. Ti upravljaš."
     "Ne želim nikome da se namećem." Kada je to izgovorio, Luis shvati da tako odista i misli. Veoma lako ga je opet obuzelo raspoloženje sa odsustva.
     "Misliš li da će te Tila izbegavati? Možda si u pravu, nije čak ni mene zvala, mada sam i ja posramljen."
     "Suviše to primaš k srcu. Ne, čekaj, nemoj da se isključiš."
     "Želim da budem sam, Luise. Listojed me je strašno postideo."
     "Ali to je bilo tako davno! Ne, nemoj da se isključiš; sažali se na starog usamljenog čoveka. Da li si osmatrao predeo?"
     "Jesam."
     "Da li si opazio ogoljene oblasti?"
     "Da. Erozija se mestimično probila kroz stenovito tle do neuništivog poda Prstena. Mora da je nekada davno nešto bitno promenilo ustrojstvo vetrova. Do ovakve erozije ne može da dođe preko noći, čak ni na Prstenastom svetu."
     "Tačno."
     "Luise, kako je mogla da propadne jedna civilizacija takve veličine i moći?"
     "Ne znam. Hajde da razmotrimo stvar: nema načina da mi to pogodimo. Čak ni lutkari nisu dostigli tehnološki nivo žitelja Prstenastog sveta. Kako da odgonetnemo šta ih je vratilo na nivo sekire?"
     "Moramo nešto više saznati o domorocima", reče Govornik-Životinjama. "Oni koje smo do sada sreli nisu u stanju da pokrenu oštećenog Lažova. Moramo pronaći takve koji to mogu."
     Luis je očekivao takav početak. "Imam neke ideje s tim u vezi... čini mi se da sam smislio uspešan način da stupamo u vezu sa domorocima koliko god želeli."
     "Pričaj."
     "Želeo bih da se spustimo pre nego što porazgovaramo o tome."
     "Spustimo se onda."

     Planine su obrazovale visoki, stenoviti venac koji je stajao na putu flote letcikla. Vrhovi i klanci blistali su bisernim sjajem koji je Luis lako prepoznavao. Vetrovi koji su tutnjali preko i između vrhova strgli su stenu, otkrivši kostur materijala od koga je bio napravljen pod Prstena.
     Luis stade da spušta flotu prema blago zaobljenim brežuljcima i podnožju. Odredište mu je bilo izvor srebrnastog potoka koji se slivao sa planine i nestajao u naizgled beskrajnoj šumi koja je, poput zelenog krzna prekrivala brežuljke u podnožju.
     Javi se Tila. "Šta to radiš?" upita ona.
     "Spuštam se. Umoran sam od upravljanja. Ali nemoj da prekineš. Želeo bih da se izvinim."
     Ona se isključi.
     "Ovome sam se i mogao nadati", reče Luis za sebe, ne baš ubeđen u to. Ali ona će sada biti raspoloženija da me sasluša kada zna da će uslediti izvinjenje.

     "Ideju mi je dao naš razgovor o izigravanju boga", reče Luis. Na nesreću, pričao je samo sa Govornikom. Tila je sišla sa svog 'cikla, dobacila mu jedan prekorni pogled i oholim korakom se udaljila prema šumi.
     Govornik klimnu kosmatom, narandžastom glavom.
     Uši su mu se grčevito trzale poput malih kineskih lepeza u nečjim nervoznim prstima.
     "Prilično smo sigurni na ovom svetu", reče mu Luis, "sve dok smo u vazduhu. Jedino je važno da stignemo gde smo se uputili. Verovatno bismo mogli bez spuštanja da prevalimo razdaljinu do zidnog oboda, ukoliko bi to bilo potrebno; ili možemo da se spuštamo tamo gde se probijaju temelji Prstena. Nijedan grabljivac ne bi mogao na tim mestima da preživi.
     Ali nećemo puno saznati, ako se ne budemo spuštali. Želimo da uzletimo sa ove ogromne igračke, a za to će nam biti potrebna pomoć domorodaca. Sve mi se čini da će neko ipak morati da vuče Lažova četiri stotine hiljada milja."
     "Pređi na stvar, Luise. Treba da vežbam."
     "Kada stignemo na zidni obod, biće nam potrebno da znamo mnogo više o stanovnicima Prstenastog sveta nego sada."
     "Nesumnjivo."
     "Zašto da se ne igramo boga?"
     Govornik je oklevao. "Misliš li to bukvalno?"
     "Sigurno. Kvalifikovani smo za inženjere Prstenastog sveta. Ne posedujemo moći koje su oni imali, ali ono što znamo mora da domorocima izgleda stvarno božanski. Ti bi mogao biti bog..."
     "Hvala."
     "...Tila i ja akoliti, dok bi Nesus bio dobar kao zarobIjeni demon."
     Govornik pokaza kandže i reče: "Ali Nesus nije sa nama i neće biti."
     "U tome i jeste stvar. U..."
     "Ne počinjimo razgovor o tome, Luise."
     "Šteta. Potreban nam je za ovaj posao."
     "Zaboravi ga."
     Luis još nije bio načisto sa kandžama. Da li su bile podložne svesnoj kontroli? U svakom slučaju, i dalje su se videle. Da su razgovarali preko interkoma, Govornik bi se do sada već sigurno isključio.
     Zato je Luis i navaljivao da se spuste.
     "Posmatraj to kao čistu intelektualnu lepotu. Bio bi strašan bog. Sa ljudskog stanovišta izgledaš upečatljivo kao sam pakao... mada pretpostavljam da ćeš morati da mi veruješ na reč."
     "Zašto nam je potreban Nesus?"
     "Zbog taspa, zbog nagrade i kazne. Kao bog, ti rastrgneš nevernika na komade i zalogaje, a zatim pojedeš zalogaje. To je kazna. Za nagradu koristiš se lutkarevim taspom."
     "Zar ne može bez taspa?"
     "Ali to je odličan način da se nagrade oni koji su verni!
     Udar čistog zadovoljstva, pravo u mozak. Bez uzgrednih efekata. Bez mamurluka. Tasp treba da je bolji od seksa!"
     "Ne volim etiku. Mada su domoroci samo ljudi, ne bih voleo da ih naviknem na tasp. Bilo bi milosrdnije ubiti ih", reče Govornik. "U svakom slučaju lutkarev tasp deluje protiv kzina, a ne protiv ljudi."
     "Mislim da grešiš."
     "Luise, znamo da je tasp predviđen za upotrebu protiv strukture mozga kzina. Osetio sam to. Ali u jednome si ti u pravu: bilo je to religiozno iskustvo, davolje iskustvo."
     "Ali ne znamo da li tasp deluje i na ljudska bića. Ja mislim da deluje. Poznajem Nesusa. Ili njegov tasp deluje i na vas i na nas ili on nosi dva taspa. Ja ne bih bio ovde da on ne poseduje način kojim može da upravlja ljudima."
     "Mnogo se upuštaš u nagadanja."
     "Hajde da ga pozovemo i upitamo?"
     "Ne."
     "Šta ima loše u tome da ga pitamo?"
     "Nema svrhe."
     "Da, zaboravio sam. Nisi znatiželjan", reče Luis. Majmunska znatiželja nije bila baš izražena kod većine razumnih bića.
     "Igrao si na moju znatiželju? Shvatam. Pokušao si da me nateraš na akciju, Luise, lutkar može sam da nađe put do zidnog oboda. Do tada, on putuje sam."
     Pre nego što je Luis stigao da odgovori, kzin se okrenu i odlunja u čestar lakat-korenja. Okončao je razgovor isto tako efektno kao da se isključio iz interkoma.
     Svet se srušio oko Tile Braun. Jecala je tužno i slomljeno, žaleći sama sebe.
     Pronašla je veoma pogodno mesto za svoju žalopojku.
     Tamno zelenilo ju je privuklo. Iznad glave joj se prostiralo bujno rastinje, suviše neprobojno da bi dozvolilo neposredan prolaz sunčevoj svetlosti. Ali blizu tla gustiš je bio ređi, tako da je omogućavao lako kretanje. Bio je to mračni raj za ljubitelje prirode.
     Ravni, uspravni zidovi stene, koje je neprekidno vlažio vodopad, okruživali su duboki, prozračni zdenac. Tila je bila u zdencu. Huk vode koja se obrušavala gotovo da je prigušivao njene jecaje, ali zidovi stene pojačavali su zvuk poput kabine za tuš. Činilo se kao da Priroda plače zajedno s njom.
     Nije primetila Luisa Vua.
     Nasukana na nepoznatom svetu, čak ni Tila Braun nije se udaljavala bez kutije za prvu pomoć. Bila je to mala, pljosnata kutija, pričvršćena za opasač, sa ugrađenim automatskim nalazačem. Luis je sledio njegov signal koji ga je doveo do Tiline odeće nabacane na gomilu na prirodnoj granitnoj površini ivice zdenca.
     Tamnozeleno osvetljenje, tutanj vodopada i odjek jecaja. Tila se nalazila gotovo ispod vode koja se obrušavala. Mora da je sedela na nečemu, jer su joj ruke i ramena virili iznad vode zdenca. Lice joj je skrivala kosa prebačena sa povijene glave.
     Nije imalo smisla čekati da dođe do njega. Luis skinu odeću i nabaca je pored Tiline. Namršti se zbog studenog vazduha, slegnu ramenima i zaroni.
     Odmah shvati u čemu je pogrešio.
     Na odsustvima Luis nije često nailazio na svetove slične Zemlji. Oni na koje se spuštao bili su uglavnom na istom stupnju razvoja kao i Zemlja. Luis nije bio glup. Da mu je palo na pamet da proveri temperaturu vode...
     Ali nije.
     Voda u koju je zaronio slivala se sa snegom prekrivenih planina. Luis pokuša da vikne od hladnoće, ali glava mu se već našla pod vodom. Bio je dovoljno priseban da ne diše.
     Voda se rastvorila pred njim. On zapljuska i zadahta od studeni i nedostataka vazduha.
     A zatim poče da uživa.
     Znao je da pliva; mada je bio navikao na toplije vode od ove! Ostao je da pluta, ravnomerno mašući rukama i osećajući na koži struje virova koje je pravio vodopad.
     Tila ga je ugledala. Sedela je ispod vodopada, čekajući. On zapliva prema njoj.
     Morao bi da joj viče na uho, ako bi želeo nešto da joj kaže. Izvinjenja i izlivi ljubavi bili bi neprimerni na tom mestu. Ali mogao je da je dodirne.
     Nije ustuknula. Savila je glavu i kosa ju je ponovo prekrila. Reakcija joj je imala gotovo telepatsku snagu.
     Luis oseti poštovanje prema njoj.
     Plivao je okolo, ispravljajući mišiće koji su bili zgrčeni nakon osamnaest časova provedenih na sedištu letcikla. Voda je bila divna. Ali ukočenost od hladnoće povremeno se pretvarala u bol, što Luisa podseti da bi mogao navući upalu pluća.
     On dodirnu Tilinu ruku i pokaza u pravcu obale. Ovog puta ona klimnu glavom i krenu za njim.
     Ležali su pored zdenca, drhteći, umotani u sopstvene ruke, dok su oko njih bila otvorena i prostrta odela sa termoregulacijom nalik na ćebad. Njihova promrzla tela postepeno su upijala toplotu.
     "Žao mi je što sam se smejao" reče Luis.
     Ona klimnu, prihvatajući izvinjenje, ali ne praštajući.
     "Bilo je smešno, znaš. Lutkari, vaseljenske kukavice, drznuli su se da uzgajaju ljude i kzine, poput kakve stoke! Mora da su bili svesni rizika." Znao je da mnogo govori, ali morao je da objasni, da se opravda. "I pogledaj šta su uradili! Uzgajanje razumnih kzina, nije bilo loša ideja. Znam nešto malo o ljudsko-kzinskim ratovima; poznato mi je da su kzini bili veoma surovi. Govornikovi preci bi sravnili Zignamuklikklik sa podom Prstena. Govornik se, međutim, obuzdao.
     Ali uzgajati ljude zbog sreće..."
     "Misliš li da su pogrešili što su me stvorili ovakvom kakva jesam."
     "Tanj, misliš li da želim da te uvredim? Pokušavam da kažem da je to smešna ideja. Tim je smešnija što su to učinili lutkari. Zato sam se smejao."
     "Očekuješ li od mene da se kikoćem?"
     "To bi bilo suviše."
     "U redu."
     Nije ga mrzela zato što se smejao. Tražila je utehu, ne osvetu. A utehu je nalazila u toploti radnih odela i toplini dva tela priljubljena jedno uz drugo.
     Luis stade da miluje Tilu po leđima. To ju je nagnalo da se opusti.
     "Želeo bih da ponovo objedinim ekspediciju", reče on posle izvesnog vremena. Ona se ukoči. "Ne dopada ti se ta ideja?"
     "Ne."
     "Nesus?"
     "Mrzim ga. Mrzim ga! Uzgajao je moje pretke kao... kao životinje!" Ona se malko opusti. "Ali Govornik bi ga zavrljačio dalje od neba, kada bi pokušao da se vrati. Prema tome, svejedno."
     "Pretpostavimo da mogu nagovoriti Govornika da dozvoli Nesusu da nam se ponovo pridruži?"
     "Kako bi ti to uspelo?"
     "Pretpostavimo da mogu?"
     "Ali zašto?"
     "Nesus poseduje Daleki let. Jedino Dalekim letom ljudski rod može da stigne do Magelanovih Oblaka, a da ne putuje vekovima. Gubimo Daleki let, ako Prstenasti svet napustimo bez Nesusa."
     "Kako je to, kako je to glupo, Luise!"
     "Slušaj. Tvrdila si da bismo svi mi bili kzinski robovi da lutkari nisu učinili ono što jesu sa kzinima. To je istina. Ali da se lutkari nisu umešali u Zakone Oplodnje, ti čak ne bi ni bila rođena!"
     Ukrutila se uz njega. Lice joj je otkrivalo misli, a ono je bilo kao i oči: čvrsto zatvoreno.
     Nastavio je sa pokušajima. "Ono što su lutkari učinili, učinili su veoma davno. Zar ne možeš da oprostiš i zaboraviš?"
     "Ne!" Otkotrljala se od njega, napustivši toplinu radnih odela, i skliznula pravo u ledenu vodu. Luis je za trenutak oklevao, a zatim krenu za njom. Hladan, mokar šok... našao se na površini... Tila se vratila na svoje mesto ispod vodopada.
     Smešila se, pozivajući ga. Kako je moguće da tako naglo menja raspoloženja?
     On otpliva do nje.
     "Poznaješ čaroban način da čoveku staviš do znanja da zaveže!" On se nasmeja. Verovatno ga nije čula. Nije mogao ni sam sebe da čuje, usled vode koja je hučala oko njih. Ali Tila mu odgovori smeškom, isto tako bezglasno, i pruži mu ruke.
     "Bili su to ionako glupi argumenti!" povika on.
     Voda je bila hladna, hladna. Tila je predstavljala jedinu toplinu. Oni kleknuše, zagrlivši jedno drugo, na hrapavu, plitku podvodnu stenu.
     Ljubav je bila ukusna mešavina toplote i hladnoće. Uživali su vodeći ljubav. To nije rešavalo probleme; ali od problema se može uteći.
     Vraćali su se prema 'ciklima, pomalo drhteći u svojim zagrejanim čaurama. Luis je ćutao. Shvatio je nešto u vezi sa Tilom Braun.
     Nikada nije naučila kako da reaguje. Nije umela da kaže ne i da ustraje u tome. Nije mogla da pruži protivdokaze proračunate snage, duhovite ili direktne, ili pak otrovno pakosne, kao što su to ostale žene umele. Tili Braun društvo nikada nije nanosilo povrede, bar ne dovoljno često da bi naučila te stvari.
     Luis je mogao da je plaši do sudnjeg dana, a ona ne bi znala kako da ga spreči u tome. Ali mogla je da ga mrzi zbog toga. I zato je ćutao, zato i još zbog nečega.
     Nije želeo da je povredi.
     Hodali su u tišini, držeći se za ruke i preplićući prste u ljubavnoj igri.
     "U redu", reče ona odjednom. "Ako ti uspe da nagovoriš Govornika, možeš Nesusa dovesti natrag."
     "Hvala", reče Luis. Videlo se da je iznenađen.
     "To je samo zbog Dalekog leta", reče ona. "Uostalom, nisi u stanju to da izvedeš."
     Imali su vremena za obrok i za propisane vežbe: sklekove i čučnjeve kao i za slobodne vežbe: penjanje na drveće.
     Uskoro se i Govornik vratio do 'ciklova. Usta mu nisu bila krvava. Okrenuo je brojčanik u svom 'ciklu, ali ne za alergijsku pilulu, već za vlažnu ciglu tople džigerice. Moćni lovac se vraća, pomisli Luis, čvrsto stegnutih usta.
     Nebo je bilo oblačno kada su se spustili. Još je bilo oblačno, podjednako olovno sivo, kada su uzleteli. Luis nastavi sa ubeđivanjem preko interkoma.
     "Ali to je bilo veoma davno!"
     "Na čast ne utiče vreme, Luise, mada bi ti to, naravno, trebalo da znaš. Dalje, posledice tog čina veoma se jasno osećaju. Zašto li je Nesus izabrao kzina da putuje sa njim?"
     "Rekao nam je zašto."
     "Zašto je izabrao Tilu Braun? Poslednji mora da je naložio Nesusu da ispita da li su ljudi kadri da nasleđuju psihičku sreću. Takođe je trebalo da sazna da li su kzini postali pokorni. Mene je izabrao, jer kao ambasador kod naročito ohole vrste, verovatno bi trebalo da se odlikujem pokornošću za kojom njegov narod traga."
     "I ja sam na to pomišljao." Luis je ovu ideju još dalje razvio. Da nije Nesusu bilo naloženo da pomene mamce zvezdanog semena da bi procenio Govornikove reakcije?
     "Nije važno. Tvrdim da nisam pokoran."
     "Hoćeš li prestati da upotrebljavaš tu reč?"
     "Luise, zašto se zalažeš za lutkara? Zašto želiš njegovo društvo?"
     Dobra pitanja, pomisli Luis. Lutkar je nesumnjivo zaslužio da se malo preznoji. Ali ako je ono, na šta je Luis sumnjao, bilo tačno, Nesus nije bio ni u kakvoj opasnosti.
     Da li je stvar bila samo u tome što je Luis voleo tuđince?
     Ili je, možda, postojao neki opštiji razlog? Lutkar je bio drugačiji. Razlika je bila važna. Čoveku starom poput Luisa Vua dosadio bi život bez raznovrsnosti. Za Luisa je društvo tuđinaca predstavljalo životnu potrebu.
     'Cikli se vinuše, prateći nagib planine.
     "Zavisi kako se gleđa na stvari", reče Luis Vu. "Nalazimo se u nepoznatoj sredini, čudnijoj od bilo kog sveta ljudi ili kzina. Ne smemo se nipošto lišiti nijedne mudre glave, ako želimo da ustanovimo šta se ovde događa."
     Tila mu uputi nečujan pljesak. Pametno izvedeno. Luis joj namignu. Bilo je to karakteristično ljudsko opštenje; Govornik verovatno nije bio u stanju da shvati njegovo značenje.
     Kzin reče: "Nije mi potreban lutkar da bi mi objasnio svet. Dovoljne su mi vlastite oči, nos, uši."
     "O tome bi se još dalo raspravljati. Ali zato je sigurno da ti je potreban Daleki let. Svima nam je potrebna tehnika kojom je taj brod opremljen."
     "Zbog zarade. Bezvredan motiv."
     "Tanj, to nije pošteno! Daleki let je životno potreban ljudskom rodu, baš kao i kzinima."
     "Cepidlačiš. Mada nećeš samo ti ušićariti, još prodaješ čast za zaradu."
     "Moja čast nije u opasnosti", zaškrguta Luis.
     "Mislim da jeste", reče Govornik. I isključi se.
     "Baš je zgodna naprava taj prekidač", primeti zajedljivo Tila. "Znala sam da će to uraditi."
     "Znao sam i ja. Sto mu svemira! Baš ga je teško ubediti."

     S one strane planina pružalo se beskrajno prostranstvo vunastih oblaka, koji su postajali sve sivlji prema beskonačnom obzorju. Letcikli kao da su lebdeli iznad belog oblaka, ispod svetloplavog neba na čijem se zaleđu luk ocrtavao na samom pragu vidljivosti.
     Planine ostaše za njima. Luis oseti trunku žaljenja za šumskim zdencem sa vodopadom. Nikada ga više neće videti.
     Za 'ciklima se kretao talas, kotrljajući talasni front nastao na mestima gde su tri sonična praska dodirnula pokrov oblaka. Samo je jedna pojedinost, daleko napred, narušavala beskonačnost obzorja. Luis zaključi da to mora biti ili planina ili oluja, vrlo udaljena i vrlo velika. Izgledala je kao glava čiode posmatrana na udaljenosti ruke.
     Govornik prekinu tišinu. "Procep u pokrovu oblaka, Luise. Napred i u smeru okretanja."
     "Vidim ga."
     "Vidiš li kako se svetlost probija kroz njega? Predeo odbija mnogo svetlosti."
     Istina, ivice otvora u oblaku sjajno su blistale. Hmmmm.
     ..."Da ne letimo možda iznad materijala od koga je napravljena osnova Prstenastog sveta? To bi bila do sada najveća golet na koju smo naišli."
     "Želim da pobliže osmotrim."
     "Dobro", reče Luis.
     Posmatrao je mrljicu koja je predstavljala Govornikov letcikl kako se udaljava, pomamno krivudajući, u pravcu okretanja. Pri brzini od dva maha Govornik bi samo letimično video tlo...
     Suočio se sa problemom. Šta da gleda? Srebrnastu mrlju koja je predstavljala Govornikov letcikl ili malo, narandžasto, mačje lice iznad signalne table? Jedno je bilo stvarno, drugo je bilo izražajnije. Oba su budila informacije, ali različitih vrsta.
     U načelu, nijedan odgovor nije potpuno zadovoljavao. U praksi, Luis je naravno posmatrao oba.
     Video je da se Govornik nalazi iznad procepa...
     U interkomu odjeknu Govornikov urlik. Srebrna mrlja iznenada postade blistavija, a Govornikovo lice pretvori se u blesak bele svetlosti. Oči su mu bile čvrsto zatvorene. Usta otvorena, vikao je.
     Lik potamne. Govornik je prošao procep. Jednom rukom je skrivao lice. Krzno mu se dimilo poput crnog uglja.
     Ispod divergentne, srebrnaste mrlje Govornikovog letcikla koja se razilazila na pokrovu oblaka ukazala se sjajna tačka... kao da je odozdo Govornika pratio neki neobičan reflektor.
     "Govorniče!" pozva Tila. "Vidiš li?"
     Govornik ču poziv i otkri lice. Tanka traka narandžastog krzna oko očiju nije bila spaljena. Na ostalim mestima krzno je bilo pepeljasto. Govornik otvori oči, zatim ih brzo i čvrsto sklopi, pa ih ponovo otvori. "Slep sam", reče on.
     "Da, ali možeš li da vidiš?"
     Obuzet brigom za Govornika, Luis jedva da je i primetio neobičnost tog pitanja. Ali nešto u njemu pribeleži ton njenog glasa: uznemirenost, a povrh toga, sugestiju da je Govornik pogrešno odgovorio i da mu treba pružiti drugu priliku.
     Ali nije bilo vremena. Luis pozva: "Govorniče! Priključi svoj 'cikl na moj. Moramo naći zaklon."
     Govornik je petljao po tabli. "Izvršeno Luise, kakav zaklon?" Bol mu je utanjio i iskrivio glas.
     "Nazad u planine."
     "Ne. Izgubili bismo suviše vremena. Luise, znam šta me je napalo. Ako ne grešim, sigurni smo sve dok nas štiti pokrov oblaka."
     "Oh?" :
     "Moraćeš da istražiš."
     "Potrebna ti je medicinska pomoć."
     "Potrebna mi je, ali prvo moraš pronaći mesto za spuštanje. Moraš se spustiti tamo gde su oblaci najgušći..."

     Ispod oblaka nije bilo tamno. Probijala se izvesna količina svetlosti, tako da se dovoljan deo odbijao prema Luisu Vuu. Sjajilo se.
     Tlo je bilo ustalasano. To nije bio materijal kao na podu Prstena, već zemlja i rastinje.
     Luis se spusti niže, žmirkajući zbog sjaja.
     ...Jedna jedina vrsta rastinja, ravnomerno raspoređena preko tla sve do beskonačnog obzorja. Svaka biljka imala je samo po jedan cvet i svaki stade da prati Luisa Vua dok se približavao. Izvanredna publika, tiha i pažljiva.
     On se spusti i siđe pored jedne biljke.
     Biljka na čvornovatoj zelenoj stabljici bila je stopu visoka. Njen jedini cvet bio je poput ovećeg ljudskog lica. Naličje eveta izgledalo je vrpčasto, kao da je bilo prekriveno venama ili žilama; a unutrašnja površina predstavljala je glatko udubljeno ogledalo. Iz njegovog središta strčala je kratka stabljika koja se završavala tamnozelenim mehurom.
     Posmatrali su ga svi cvetovi koje je mogao da vidi. Kupao se u pogledima. Luis je znao da pokušavaju da ga ubiju i stoga je bacao pomalo uznemirene poglede uvis; ali pokrov oblaka još je bio tu.
     "Bio si u pravu", reče on u interkom. "To su Slejverovi suncokreti. Da nije bilo pokrova oblaka, bili bismo mrtvi onog trenutka kada smo se uzdigli iznad planina."
     "Postoji li neko sklonište od suncokreta? Neka pećina na primer?"
     "Mislim da ne postoji. Zemljište je suviše ravno. Suncokreti nisu u stanju da precizno usmeravaju svetlost, ali posvuda ima dosta sjaja."
     Umeša se Tila: "Pobogu, šta je s vama dvojicom? Luise, moramo se spustiti! Govornik trpi užasne bolove!"
     "Istina, boli me, Luise."
     "Onda glasam za rizik. Spustite se vas dvoje. Ostaje nam samo nada da se oblaci neće razići."
     "Dobro!" Tilin lik na interkomu stupi u akciju.
     Luis je proveo minut-dva istražujući među biljkama. Njegove pretpostavke su se obistinile. U carstvu suncokreta nije bilo preživelih uljeza. Nikakva manja biljka nije rasla među stabljikama. Ništa nije letelo. Ništa nije rovalo ispod zemlje slične pepelu. Na samim biljkama nije bilo medljike, gljivičastih izraštaja, obolelih mrlja. Ako bi bolest napala neki suncokret ostali bi ga uništili.
     Cveće-ogledalo predstavaljalo je strašno oružje. Njegova prvobitna namena bila je da usmerava sunčevu svetlost na zeleni fotosintetični čvor u središtu. Ali isto tako su se mogli usmeravati na biljojede ili insekte i na taj način ih uništavati. Suncokreti su spalili sve neprijatelje. Sve što živi neprijatelj je fotosintetičnoj biljci; a sve što je bilo živo postalo je đubrivo za suncokrete.
     "Ali kako su dospeli ovamo?" upita se Luis. Suncokreti, naime, nisu mogli da opstanu u zajednici sa manje egzotičnim biljnim životom. Bili su suviše moćni, što je isključivalo mogućnost da potiču sa matične planete žitelja Prstenastog sveta.
     Inženjeri mora da su izviđali obližnje zvezde u potrazi za korisnim ili ukrasnim biljkama. Možda su čak dospeli do Srebrnih Očiju, u ljudskom svemiru. I verovatno su došli do zaključka da su suncokreti lepo ukrasno bilje.
     "Ali morali su da ih ograde. Svaki idiot bi bio toliko pametan. Trebalo im je, na primer, dati teren okružen visokim, širokim prstenom od golog poda Prstena. To bi ih zadržalo unutra."
     "Ali nije. Seme je nekako dospelo na drugu stranu. Ne mogu da procenim koliko su se do sada proširili", reče Luis za sebe, slegnuvši ramenima. Mora da je to bila 'svetla mrlja' koju su on i Nesus primetili u daljini. Dokle je pogled dosezao, nikakvo živo stvorenje nije prkosilo suncokretima.
     Ako bi im se pružilo dovoljno vremena, suncokreti bi zavladali Prstenastim svetom.
     Ali za to je odista bilo potrebno mnogo vremena. Prstenasti svet je bio prostran. Dovoljno prostran za bilo šta.