11. NEBESKI LUK

     Četiri letcikla podigoše se u dijamantskom jatu kroz dan na izmaku. Ogoljeno dno Prstena ostade pod njima.
     Nesus im pokaza kako da upravljaju ropskim kolima. Sada su svi ostali letcikli bili programirani da čine isto što i Luisov. Luis je upravljao za sve njih. Sedeći u naslonjači sličnoj ležaju za masiranje samo bez prigodne opreme, on je vozio svoj 'cikl pomoću pedala i komandne palice.
     Iznad komandne table lebdele su, poput kakvih prikaza, četiri poluprovidne minijaturne glave. Bila je tu jedna divna, crnokosa sirena, divlji kvazitigar opakih očiju, i dva smešna, jednooka pitona. Veza preko interkoma odlično je radila; ishod je bio sličan delirijum tremensu.
     Kada su se letcikli uzdigli iznad obronka crne lave, Luis osmotri izraze lica ostalo troje.
     Tila je prva reagovala. Kada je podigla pogled sa srednjeg odstojanja, suočila se sa beskrajem tamo gde je uvek ranije nailazila na granicu. Oči joj postaše velike i okrugle, a lice joj zasija poput sunčeve svetlosti kroz olujne oblake.
     "Oh, Luise!"
     "Kako neobično velika planina!" reče Govornik.
     Nesus nije ništa rekao. Glave su mu se nervozno trzale i kružile.
     Tama se brzo spustila. Iznenada, preko džinovske planine pređe crna senka. Za nekoliko sekundi je nestade. Sunce je sada bilo samo zlatna kriška koju je odsekla tmina. A onda, na nebu koje je tamnelo, stade nešto da se pomalja.
     Ogroman luk.
     Obrisi su mu svakog trena postajali sve jasniji. Kako su zemlja i nebo bivali tamniji, istinska dika nebeskog svoda Prstenastog sveta izranjala je naspram noći.
     Prstenasti svet se zalučio trakama bebinje plavog prožetim pramenovima belih oblaka, kao i nešto užim prugama gotovo crne boje. Osnova luka bila je veoma široka, a sa visinom se sve više sužavao. Blizu zenita videla se još samo izlomljena linija blistavo plavo-belog. U samom zenitu luk je presecao inače nevidljiv prsten senkovitih kvadrata. Letcikli su se brzo uzdizali, ne proizvodeći nikakav zvuk. Sonični nabor predstavljao je najbolji izolator. Do Luisa spolja uopšte nije dopirala pesma vetra. Tim je više bio iznenađen kada je u njegovu izolovanu čauru prostora nahrupilo vrištanje orkestarske muzike.
     Zvučalo je kao da su eksplodirale parne orgulje.
     Zvuk je bio bolno bučan. Luis rukama zapuši uši. Ošamućen, u prvi mah nije shvatio šta se događa. Zatim uključi komande interkoma, na šta se pojavi Nesusov lik, sličan duhu u zoru. Vrištanje (crkveni hor koga živog spaljuju?) znatno se stišalo. Još je mogao posredno da ga čuje (pokvareni stereo uređaj) preko Govornikovog i Tilinog interkoma.
     "Zašto je to učinio?" uzviknu zaprepašćeno Tila.
     "Užasnut je. Trebaće mu vremena da se navikne na ovo."
     "Na šta?"
     "Preuzimam komandu", zatutnja Govornik-Životinjama. "Biljojed nije sposoban da donosi odluke. Proglašavam ovu misiju vojnog karaktera i preuzimam komandu."
     Luis u času razmotri jedinu alternativnu mogućnost: da zahteva mesto vođe za sebe. Ali ko bi se još prepirao sa jednim kzinom? U svakom slučaju, kzin će verovatno biti bolji vođa.
     Letcikli su se do tada već popeli na visinu od pola milje. Nebo i zemlja bili su uglavnom crni; ali na crnoj zemlji nazirale su se još crnje senke, oblikujući, ako ne i bojeći mapu; a nebo je bilo poprskano zvezdama i njime je gospodario luk koji je satirao svako samopouzdanje.
     Luis iznenađeno zateče sebe kako razmišlja o Danteovoj Božanstvenoj komediji. Danteova Vaseljena predstavljala je složen artefakt, sa dušama ljudi i anđela prikazanim kao potpuno mehanizovanim delovima ogromnog ustrojstva. Prstenasti svet bio je bez sumnje artefakt, napravljena stvar. To se ni za trenutak nije moglo izgubiti iz vida, jer se s one strane ivice beskraja visoko uzdizala traka, ogromna, plava i izdeljena na kocke.
     Nikakvo čudo što Nesus nije mogao da se suoči s tim. Bio je suviše uplašen - i preveliki realista. Možda je video lepotu; možda ne. Nesumnjivo mu je bilo jasno da su nasukani na veštačkom zdanju veće površine od svih svetova bivšeg carstva lutkara.
     "Mislim da vidim obodne zidove", reče Govornik.
     Luis skrenu pogled sa lučnog nebeskog svoda i upravi ga prema 'luci' i 'nadesno'. Srce mu se steže.
     Sleva (kretali su se leđima okrenuti prema udubini koju je napravio Lažov pri spuštanju, tako da se luka nalazila sa leve strane), ivica obodnog zida bila je jedva vidljiva linija, plavocrna na plavocrnom. Luis nije mogao da proceni njegovu visinu. Podnožje mu se nije čak ni naziralo. Pomaljala se jedino gornja ivica; kada on poče netremice da je posmatra ona se izgubi. Linija se nalazila otprilike tamo gde je moglo biti obzorje; zbog toga je veoma lako mogla predstavljati kako osnovu tako i vrh nečega.
     Desno se nazirao u dlaku istovetan zidni obod. Ista visina, isti oblik, ista težnja date linije da iščili pod upornim pogledom.
     Lažov se očigledno srušio vrlo blizu srednje linije Prstena. Izgledalo je da su zidni obodi podjednako udaljeni... što je značilo da su na razdaljini od gotovo pola miliona milja...
     Luis pročisti grlo. "Govorniče, šta misliš?"
     "Meni se čini da je zid luke neznatno viši."
     "U redu." Luis krenu nalevo. Ostali 'cikli su ga sledili, još uvek preko ropskih kola.
     Luis uključi interkom da bi pogledao Nesusa: lutkar je obgrlio sedlo sa sve tri noge; glave su mu bile sakrivene između tela i sedla. Leteo je naslepo.
     Tila reče: "Govorniče, da li si siguran?"
     "Naravno", odgovori kzin. "Zidni obod prema luci uočljivo je viši."
     Luis se nasmeši u sebi. Nikada nije prošao kroz ratnu obuku, ali znao je ponešto o ratu. Zatekao se na bojištu za vreme revolucije na Čudoliji i borio se kao gerilac tri meseca pre nego što je uspeo da se dočepa broda.
     Priseti se da je jedna od odlika dobrog oficira sposobnost da brzo odlučuje. Ako se dogodi da se odluke pokažu ispravne, tim bolje...

     Leteli su prema luci iznad crnog tla. Prsten je sijao mnogo jače od Meseca, ali Mesečeva svetlost ne osvetljava baš mnogo predeo posmatran iz vazduha. Jaruga od meteora, poderotina koju je napravio Lažov preko površine Prstenastog sveta videla se kao srebrnasta nit iza njih. Konačno, ona se pretoči u tamu.
     Letcikli su postojano ubrzavali u tišini. Krećući se ispod brzine zvuka, jedan prodoran akustički talas probi sonični nabor. Dostigao je maksimum pri soničnoj brzini, zatim ga naglo nestade. Sonični nabor je stekao novi oblik i opet je zavladala tišina.
     Ubrzo potom 'cikli dostignuše optimalnu brzinu i Luis se opusti na sedištu. Procenio je da će u tom sedištu provesti više od mesec dana, tako da će se i te kako navići na njega.
     Uskoro (budući da je jedini upravljao, te stoga ne bi trebalo da zaspi) on poče da ispituje 'cikl.
     Instalacije su bile jednostavne, udobne i lake za rukovanje. Ali nedostojanstvene.
     On pokuša da gurne ruku u sonični nabor. Nabor je predstavljao polje sile, mrežu vektora sile čija je uloga bila da vazdušne struje usmerava oko prostora koji zauzima letcikl. Nije trebalo da se ponaša kao stakleni zid. Luisova ruka ga je osetila kao da se susrela sa jakim vetrom, vetrom koji je sa svih strana duvao pravo na njega. Nalazio se u zaštićenom mehuru vetra koji se kretao.
     Sonični nabor mu se činio idiotskom zaštitom.
     Ispitao je to tako što je izvukao jednu papirnatu maramicu iz proreza i ispustio je. Maramica je zalepršala ispod 'cikla, i ostala u vazduhu, mahnito vibrirajući. Luis je bio sklon da veruje da bi ga, ako ispadne iz sedišta, što ne bi bilo lako, prihvatio sonični nabor, kao i da bi bio u stanju da se potom popne natrag.
     Uklapalo se. Lutkari...
     Hidraulična cev ga je snabdevala destilisanom vodom. Prorez za hranu servirao mu je pljosnate, crvenkastosmeđe cigle. Šest puta je naručio ciglu, zagrizao je i bacio u usisni levak. Svaka cigla imala je drugačiji ukus i sve su bile veoma ukusne.
     Bar mu hrana neće dosaditi. Bar ne uskoro, u svakom slučaju.
     Ali ako ne budu pronašli biljke i vodu da ih ubace u usisni levak, prorez za hranu će verovatno prestati da isporučuje cigle.
     On naruči sedmu ciglu i pojede je. Nije bio pribran da bi razmišljao o tome koliko su udaljeni od pomoći. Zemlja je bila dve stotine svetlosnih godina daleko, flota lutkara, na razdaljini od dve svetlosne godine, udaljavala se gotovo brzinom svetlosti; čak se i napola isparen Lažov nije više video od kada su poleteli. Sada je i meteorska izdubina nastala s vidika. Kako će lako biti potpuno izgubiti brod?
     Tanj gotovo nemoguće, zaključi Luis. Suprotno od smera okretanja nalazila se najveća planina koju je čovek ikada video. Na Prstenastom svetu sigurno nije moglo biti mnogo takvih supervulkana. Da bi se pronašao Lažov, trebalo bi poći prema planini, a zatim zaokrenuti u smeru okretanja prema ravnoj udubini dugačkoj nekoliko hiljada milja.
     ...Ali iznad njihovih glava bleštao je luk Prstenastog sveta: površina mu je bila tri miliona puta veća od Zemljine. Postojalo je više nego dovoljno prostora da se čovek potpuno izgubi na Prstenastom svetu.
     Nesus poče da čkilji. Prvo se ispod lutkarevog torza pojavi jedna, pa onda i druga glava. Lutkar jezikom uključi prekidače, a zatim progovori.
     "Luise, možemo li da popričamo nasamo?"
     Providne prikaze Govornika i Tile su dremuckale. Luis ih isključi iz sistema interkoma. "Izvoli."
     "Šta se događalo?"
     "Zar nisi čuo?"
     "Uši su mi u rukama. Sluh mi je bio blokiran."
     "Kako se sada osećaš?"
     "Možda ću se vratiti u stanje katatonije. Osećam se dosta izgubljeno, Luise."
     "I ja. Pa, prešli smo dve hiljade stotine milja u protekla tri časa. Brže bismo išli pomoću prenosnih kabina, ili čak pomoću odskočnih diskova."
     "Naši inženjeri nisu bili u stanju da obezbede odskočne diskove." Lutkareve glave se pogledaše, oko u oko. Samo za trenutak zadržaše taj položaj, ali Luis je već video taj gest.
     U magnovenju mu prođe kroz glavu da se to lutkar smeje. Da li bi ludi lutkar mogao da razvije smisao za humor?
     Nastavio je da govori: "Idemo prema luci. Govornik je došao do zaključka da je zidni obod prema luci bliži. Mislim da smo mogli da bacamo novčić i tako napravimo bolji izbor. Ali Govornik je gazda. Preuzeo je vođstvo kada si ti zapao u stanje katatonije."
     "Na nesreću, Govornikov letcikl je van domašaja mog taspa. Moram..."
     "Sačekaj trenutak. Zašto ga ne bi pustio da komanduje?"
     "Ali, ali, ali..."
     "Razmisli o tome", zauze se Luis. "Uvek mu možeš staviti veto pomoću taspa. Ako ga ne naimenuješ, on će u svakom slučaju preuzeti vodstvo svaki put kada se ti budeš povlačio u sebe. Potreban nam je neprikosnoveni voda."
     "Pretpostavljam da nam to ne može škoditi", odsvira lutkar. "Ja kao vođa ne bih mogao bitno da poboljšam naše izglede."
     "U tome i jeste stvar. Pozovi Govornika i reci mu da je on Poslednji."
     Luis se uključi u Govornikov interkom da bi čuo razgovor. Ako je očekivao vatromet, bio je razočaran. Kzin i lutkar izmenjaše nekoliko piskavih, pljuckavih rečenica na Junakovom jeziku. Zatim se kzin isključi iz sistema.
     "Moram da se izvinim", reče Nesus. "Moja glupost nam je navukla propast na vrat."
     "Ne brini o tome", tešio ga je Luis. "Upravo si u depresivnom delu ciklusa."
     "Ja sam razumno biće i u stanju sam da se suočim sa činjenicama. Strašno sam pogrešio u pogledu Tile Braun."
     "Istina, ali to nije tvoja greška."
     "Bila je to stvarno moja greška, Luise Vu. Trebalo je da shvatim zašto sam imao toliko problema oko pronalaženja drugih kandidata sem Tile Braun."
     "A?"
     "Bili su suviše srećni."
     Luis nemelodično zviznu kroz zube. Lutkar je postavio novu teoriju.
     "Razumeš?" upita Nesus. "Bili su odveć srećni, tako da ih nisam mogao uvući u jedan ovako opasan projekat kao što je naš. Dobitnici na Lutriji za Pravo rođenja zaista su razvili psihološku, naslednu sreću. Meni je, međutim, ta sreća bila nedostupna. Kada sam pokušao da stupim u vezu sa porodicama dobitnika, pronašao sam samo Tilu Braun."
     "Slušaj..."
     "Nisam mogao da dođem u dodir sa ostalima, jer su suviše srećni. Uspeo sam da stupim u vezu samo sa Tilom Braun i da je uvučem u ovu baksuznu ekspediciju, jer ona nije nasledila taj gen. Luise, izvinjavam se."
     "Oh, idi da spavaš."
     "Moram i Tili da se izvinim."
     "Ne. To je moja greška. Mogao sam da je sprečim."
     "Da li si?"
     "Ne znam. Stvarno ne znam. Idi da spavaš."
     "Ne mogu."
     "Onda ti upravljaj. Ja ću spavati."
     Tako je i bilo. Ali pre nego što se Luis isključio, iznenađeno je zaključio da letcikli lete kao po loju. Lutkar je bio odličan pilot.

     Luis se probudio sa prvim svetlom.
     Nije bio naviknut da spava pod silom teže. Nikada u životu nije proveo noć u sedećem položaju. Kada je zevnuo i pokušao da se protegne, mišići stadoše da mu pucketaju i da se grče od naprezanja. Stenjući, on protrlja slepljene oči i osvrnu se oko sebe.
     Senke su bile smešne; svetlost je bila smešna. Luis podiže pogled i spazi beli odsečak podnevnog sunca. Glupo, reče on u sebi dok je čekao da mu oči prestanu da suze. Refleksi su mu bili brži od mozga.
     S njegove leve strane vladala je tama, koja je postajala sve dublja sa udaljenošću. Nepostojeće obzorje predstavljalo je crnilo rođeno u noći i haosu, ispod mornarsko plavog neba na kome su slabašno svetlucali obrisi luka Prstenastog sveta.
     S desne strane, u smeru okretanja, bio je potpun dan.
     Zora je bila drugačija na Prstenastom svetu.
     Približavao se kraj pustinje. Njena talasasta granica, jasna i oštra, zavijala je nadesno i nalevo. Iza 'cikla bila je pustinja, žutobela, svetla i neplodna. Velika planina još je zaklanjala pozamašan komad neba. Ispred njih pomaljale su se umanjene reke i jezera, razdvojene zelenosmeđim mrljama.
     'Cikli su zadržali svoje položaje, bili su dosta udaljeni jedan od drugog i obrazovali su dijamantsko ustrojstvo. Sa ove udaljenosti ličili su na srebrne insekte, međusobno veoma slične. Luis se nalazio na čelu. Sećanje mu je reklo da se Govornik nalazio u smeru okretanja; Nesus suprotno od smera okretanja, a Tila je predstavljala zaštitnicu.
     U smeru okretanja, gde se nalazila planina, izgledalo je kao da visi nit prašine, nalik na trag koji za sobom ostavlja džip krećući se kroz pustinju, ali mnogo veći. Mora da je bio veći, mada se sa ove udaljenosti videla samo nit...
     "Da li si budan, Luise?"
     "'Bro jutro, Nesuse. Jesi li ti upravljao sve vreme?"
     "Pre nekoliko sati prepustio sam upravljanje Govorniku. Primetićeš da smo već prešli sedam hiljada milja."
     "Aha." Bio je to samo sićušan deo razdaljine koju će još morati da prevale. Luis je izgubio osećaj razdaljine, jer se celog života koristio mrežom prenosnih kabina.
     "Pogledaj iza nas", reče on. "Vidiš onaj trag prašine? Imaš li neku ideju šta bi to moglo biti?"
     "Naravno. Mora da je to isparena stena nastala pri našem meteorskom spuštanju, koja se kondezovala u atmosferi. Nije imala vremena da se staloži usled prevelike zapremine."
     "Oh. Ja sam mislio na oluje prašine... Tanj, vidi koliko smo odmakli!" Trag prašine mora da je bio dugačak najmanje nekoliko hiljada milja, ako je bio isto onoliko udaljen kao i brod.
     Nebo i zemlja predstavljali su dve pljosnate ploče, beskrajno široke i priljubljene jedna uz drugu; a ljudi su bili mikrobi koji puze između ploča...
     "Povisio se vazdušni pritisak."
     Luis odvoji pogled od nestajuće tačke. "Šta si rekao?"
     "Pogledaj na svoj manometar. Mora da smo se nalazili bar dve hiljade milja iznad sadašnjeg nivoa kada smo se spustili."
     Luis naruči sledovanje cigle za doručak. "Da li je važno koliki je vazdušni pritisak?"
     "Moramo zapaziti sve pojedinosti u nepoznatoj sredini. Nikada se ne zna koji detalj može postati važan. Na primer, planina koju smo izabrali kao orijentir postaje sve krupnija iza nas. Mora da je čak veća nego što smo mislili. Zatim, šta je s tom srebrnosjajnom tačkom ispred nas?"
     "Gde?"
     "Gotovo na zamišljenoj liniji obzorja, Luise. Pravo napred."
     Traganje je ispalo kao da je pokušao da otkrije neki sitan detalj, posmatrajući postrance mapu. Ali Luis ju je ipak pronašao: svetao odsjaj ogledala, nešto malo veći od tačke.
     "Odsjaj sunca. Šta bi to moglo biti? Stakleni grad?"
     "Nemoguće."
     Luis se nasmeja. "Suviše si učtiv. Mada je veliki kao stakleni grad. Ili je to jedno jutro ogledala. Možda je posredi veliki teleskop, reflektorskog tipa."
     "Onda je verovatno napušten."
     "Kako to?"
     "Znamo da se ova civilizacija vratila divljaštvu. Zašto bi inače dozvolili da se prazne oblasti prometnu u pustinju?"
     Luis je jednom poverovao u to. Sada... "Možda suviše uprošćavaš. Prstenasti svet je veći nego što smo mislili. Čini mi se da na njemu ima mesta i za divljinu i za civilizaciju i za bilo šta što dolazi između."
     "Civilizacija naginje širenju, Luise."
     "Aha."
     U svakom slučaju saznaće sve o svetloj tački. Nalazila se tačno na njihovom putu.

     Nije bilo slavine za kafu.

     Luis je upravo gutao poslednju ciglu iz sledovanja za doručak kada je primetio dva zelena svetla na signalnoj tabli. U prvi mah su ga zbunila, a zatim se seti da je prošle noći isključio Tilu i Govornika iz interkoma. On ih ponovo uključi.
     "Dobro jutro", reče Govornik. "Jesi li video svitanje, Luise? Izazvano je veštački."
     "Video sam. 'Bro jutro, Tila."
     Tila nije odgovorila. '
     Luis pažljivije pogleda. Tila je bila opčinjena, zanesena poput nekoga ko je dostigao Nirvanu.
     "Nesuse, da li si primenio tasp na moju žensku?"
     "Ne, Luise. Zašto bih?"
     "Koliko je dugo ovakva?"
     "Kakva?" upita Govornik. "Nisam uspostavljao skoro s njom vezu, ako na to misliš."
     "Mislim na njen izgled, tanj!"
     Tilin lik je lebdeo na njegovoj signalnoj tabli, zagledan u beskraj kroz Luisovu glavu. Bila je tiha i potpuno srećna.
     "Izgleda opuštena", reče kzin, "i kao da joj je udobno. Jedna od čistijih nijansi ljudskog izraza..."
     "Ostavi se toga. Spusti nas, hoćeš li? Zapala je u trans visoravni."
     "Ne razumem."
     "Samo nas spusti."
     Luis je izdržao mučno razdoblje slobodnog pada od oko jedne milje pre nego što Govornik ponovo uključi potisak.
     Posmatrao je Tilin lik da bi primetio neku reakciju, ali ništa nije uočio. Bila je vedra i mirna. Uglovi usana veoma su joj se lagano uzdigli.
     Luis je bio ljut kada su se spustili. Znao je nešto malo o hipnozi: mrvice i ogrisci informacija kakve čovek sakupi nakon preko dve stotine godina gledanja trodimenzionalaca. Kad bi samo mogao da se seti...
     Zeleno i smeđe razložiše se na polje, šumu i srebrnastu nit potoka. Pod njima se nalazila bujna, divlja zemlja, zemlja kakvu bi ravnozemci očekivali da nađu na nekom kolonizovanom svetu, i tim je šteta bila veća.
     "Probaj da nas spustiš u dolinu", reče Luis Govorniku.
     "Želeo bih da joj onemogućim da vidi obzorje."
     "U redu. Predlažem da se ti i Nesus otkačite od automatskog pilota i da me sami pratite pri spuštanju. Ja ću spasiti Tilu."
     Dijamant letcikla se rasturi i pregrupisa se. Govornik krenu prema luci i u smeru okretanja, prema potoku na koji mu je Luis ranije ukazao. Ostali su ga sledili.
     Kada se nađoše nad potokom, još su se spuštali. Govornik krete u smeru okretanja da bi nastavio istim kursom. Ali sada je praktično puzio kroz vazduh, upravo iznad vrhova drveća. Tragao je za nekom čistinom na obali.
     "Biljke su veoma slične zemaljskim", reče Luis. Tuđinci zarogoboriše u znak slaganja.
     Grupa zaokrenu okukom potoka.
     Domorci su se nalazili u sredini proširenog dela potoka. Bacali su mrežu za ribolov. Kada je niz 'cikla došao u njihov vidokrug, domorci podigoše pogled. Jedan dug trenutak čak se ni ne pokrenuše, sem što ispustiše mrežu; buljili su uvis, otvorenih usta.
     Luis, Govornik i Nesus svi su reagovali na isti način.
     Uzleteše pravo uvis. Domoroci se prometnuše u tačke; potok u krivudavu srebrnu nit. Bujna, divlja šuma zamagli se u zelenosmeđu oblast.
     "Prebacite se na automatskog pilota", uzviknu Govornik, nedvosmislenim tonom naređenja. "Spustiću nas negde drugde."
     Mora da je naučio taj zapovednički ton isključivo za slučajeve kada ima posla sa ljudskim bićima. Dužnosti ambasadora, pomisli Luis, bile su stvarno raznovrsne.
     Tila očito ništa nije primetila.
     Luis reče: "Dakle?"
     "Bili su to ljudi", reče Nesus.
     "Ljudi, je l' da? Pomislio sam da možda imam priviđenja. Kako bi ljudi mogli da stignu dovde?"
     Ali niko ne pokuša da odgovori.