1. LUIS VU

     Usred noći u Bejrutu, u jednoj u nizu javnih prenosnih kabina, Luis Vu vrati se u stvarnost.
     Stopu dugačka kika bila mu je bela i sjajna poput veštačkog snega, dok su koža i depilirana lobanja izgledale hromatno žute; dužice očiju imao je zlatne, a odoru kraljevski plavu, sa zlatnim, stereoptičkim, utisnutim zmajevima. U trenutku kada se pojavio, široko se osmehivao, pokazujući biserne, besprekorne, savršeno standardne zube. Osmehivao se i njihao. Ali osmeh je odmah počeo da kopni i u sledećem trenutku je nestao, a ulegnuća na njegovom licu ličila su na gumenu masku koja se topi. Luisu Vuu videle su se godine.
     Nekoliko trenutaka promatrao je bejrutsku bujicu koja je promicala oko njega: ljude koji su se pojavljivali u kabinama iz nepoznatih mesta; svetinu koja je išla pešice zato što su pokretni trotoari bili isključeni tokom noći. A onda satovi počeše da otkucavaju dvadeset treći čas. Luis Vu podiže ramena i iziđe napolje, pridruživši se masi prolaznika.
     U Reštu, gde je proslava njegovog rođendana bila još u punom jeku, upravo je počeo novi dan. Ovde, u Bejrutu, bilo je sat manje. U jednom prijatnom otvorenom restoranu Luis ispi nekoliko rakija i pridruži se pevanju pesama na arapskom i međunarodnom. Pre ponoći krenu za Budimpeštu.
     Da li su se već dosetili da je otišao da se zabavlja za svoj račun? Verovatno su pretpostavili da je neka žena krenula sa njim i da će se vratiti za nekoliko sati. Ali Luis Vu je pošao sam, krećući se ispred ponoći, sa novim danom koji ga je u stopu pratio. Dvadeset četiri časa nije bilo dovoljno dugo za dvestoti rođendan jednog čoveka.
     Mogli su da se snađu i bez njega. Luisovi prijatelji znali su da se brinu sami o sebi. U ovom pogledu njegova merila bila su kruta.
     U Budimpešti je bilo vina i atletskih plesova; starosedeoci su ga smatrali za turistu punog para, dok su turisti mislili da je bogati starosedelac. Igrao je, i pio razna vina, a zatim otišao pre ponoći.
     U Minhenu je šetao.
     Vazduh je bio topao i čist; razbistrio mu je glavu od budimpeštanskog dima. Išao je blistavo osvetljenim pokretnim trotoarima, pridružujući svoj korak njihovoj brzini od deset milja na sat. Tog časa mu sinu da svi gradovi sveta imaju pokretne trotoare i da se svi kreću brzinom od deset milja na sat.
     Ta misao bila je nepodnošljiva. Ne nova; samo nepodnošljiva. Luis Vu se osvedočio da Bejrut u potpunosti podseća na Minhen, Rešt... San Francisko, Topeku, London, Amsterdam. U radnjama duž pokretnih trotoara prodavala se ista roba u svim gradovima sveta. Građani koji su večeras prošli pored njega ličili su jedni na druge, imali sličnu odeću. Nisu to bili Amerikanci, Nemci ili Egipćani, već naprosto ravnozemci.
     Evo šta su za tri i po veka prenosne kabine učinile od beskrajne zemaljske raznovrsnosti. Pokrivale su ceo svet mrežom trenutnih putovanja. Razdaljina između Moskve i Sidneja prevaljivala se za svega jedan trenutak i desetinku zvezdanog novčića. Gradovi su se tokom vekova neizbežno izmešali, dok imena mesta nisu postala samo ostaci prošlosti.
     San Francisko i San Diego bili su severni i južni krajevi jednog proširenog priobalnog grada. Ali koliko je ljudi znalo koji je koji kraj? Tanj malo, ovih dana.
     Pesimističko razmišljanje, za čovekov dvestoti rođendan. Ali mešanje gradova bilo je stvarno. Luis je posmatrao kako se to događalo. Sve iracionalnosti mesta, vremena i običaja pomešane u jednu veliku racionalnost Grada, koji je zapremao ceo svet, poput jednolične, sive paste. Da li iko danas govori nemački, engleski, francuski, španski? Svi govore međunarodnim jezikom. Stil bojenja tela smesta se izmenio širom celog sveta u jednom čudovišnom naletu.
     Da li je vreme za još jedno odsustvo? U nepoznato, sam u brodu jednosedu, sa kožom, očima i kosom u prirodnoj boji, bradom koja nasumice raste svuda po licu...
     "Koješta", reče Luis sam sebi. "Upravo sam se vratio sa odsustva." Pre dvadeset godina.
     Ali približavala se ponoć. Luis Vu pronađe prenosnu kabinu, ubaci svoju kreditnu karticu u prorez i okrenu brojčanik za Sevilju.
     Iskrsnu u suncem obasjanoj sobi.
     "Šta, tanja mu?" upita se on, zažmirkavši. Prenosna kabina mora da se pokvarila. U Sevilji ne bi trebalo da je dan. Luis Vu se okrenu prema brojčaniku, zatim natrag - i širom razrogači oči.
     Nalazio se u potpuno nepoznatoj hotelskoj sobi: okolina je bila dovoljno prozaična da stanara dvostruko zaprepasti.
     Iz sredine sobe posmatralo ga je nešto što nije bilo ni čovek ni humanoid. Stajalo je na tri noge i gledalo Luisa Vua iz dva pravca, iz dve pljosnate glave smeštene na kraju savitljivih, vitkih vratova. Koža koja je prekrivala to neobično telo bila je pretežno bela i meka; ali između vratova zveri protezala se debela, gruba, smeđa griva, spuštajući se skroz niz kičmu, tako da je pokrivala bedreni zglob stražnje noge. Dve prednje noge bile su široko razmaknute, tako da su mala, kandžasta kopita zveri obrazovala gotovo jednakostranični trougao.
     Luis taman htede da zaključi kako se pred njim nalazi neka vanzemaljska životinja, budući da u pljosnatim glavama sigurno nije bilo mesta za mozgove, kada iznenada primeti grbu koja je izrastala između osnova vratova, gde je griva postajala debela zaštitna ćuba... i iza zastora od osamnaest decenija izroni mu sećanje.
     Bio je to lutkar, Pirsonov lutkar. Mozak i lobanja nalazili su mu se ispod grbe. Nije bio životinja, već u najmanju ruku biće inteligentno kao čovek. Imao je po jedno oko na svakoj glavi, smešteno u dubokoj koštanoj duplji; netremice je posmatrao Luisa Vua iz dva pravca.
     Luis pritisnu kvaku. Zaključano.
     Bio je zaključan spolja, ne iznutra. Mogao je da okrene brojčanik i nestane. Ali to mu uopšte nije palo na pamet. Ne sreće se Pirsonov lutkar svakog dana. Ova vrsta napustila je poznati svemir pre nego što se Luis Vu rodio.
     Luis reče: "Mogu li ti pomoći?"
     "Možeš", reče tuđinac glasom koji je pobuđivao mladalačke snove. Da je Luis zamislio ženu kojoj bi odgovarao taj glas, onda bi to bile Kleopatra, Jelena Trojanska, Merlin Monro i Lorelaj Hantz sjedinjene u jednoj.
     "Tanj!" Psovka je bila i te kako na mestu. To je nepravda! Da takav jedan glas pripada dvoglavom tuđincu nedefinisanog pola!
     "Ne plaši se", reče tuđinac. "Znaš da možeš pobeći ako bude potrebe."
     "U koledžu sam video slike pripadnika tvoje vrste. Otišli ste pre mnogo vremena... ili tako smo bar mislili."
     "Kada je moja vrsta napustila poznati svemir, ja nisam bio među njima", uzvrati lutkar. "Ostao sam u poznatom svemiru, jer sam svojoj vrsti bio potrebniji ovde."
     "Gde si se skrivao? I gde se mi na Zemlji nalazimo?"
     "To nije tvoja briga. Ti si Luis Vu MMGREVPLH?"
     "Otkud znaš? Da nisi baš za mnom tragao?"
     "Da. Pronašli smo mogućnost da manipulišemo mrežom prenosnih kabina na ovom svetu."
     Nije iskljućeno, pomisli Luis. Bilo bi potrebno čitavo bogatstvo za podmićivanje, ali može se izvesti. Ali... "Zašto?"
     "Morao bih puno da objašnjavam..."
     "Zar me nećeš pustiti odavde?"
     Lutkar se zamisli. "Izgleda da nemam druge. Ali najpre da te upozorim da imam zaštitu. Moje oružje bi te zaustavilo ako bi me napao."
     Luisu Vuu ote se zvuk gađenja. "Zašto bih to učinio?"
     Lutkar ne odgovori.
     "Sada se sećam. Vi ste kukavice. Ceo vaš etički sistem zasniva se na kukavičluku."
     "Iako netačan, ovaj sud će nam koristiti."
     "Pa, moglo bi biti i gore", priznade Luis. Svaka vrsta kadra da oseća ima svoje ćudi. Sa lutkarima bi sigurno lakše bilo izići na kraj nego sa rasno paranoidnim Trinoksima, sa kzinima koji poseduju munjevite ubilačke nagone, ili sa sedećim Grogima i njihovim... uznemirujućim zamenama za ruke.
     Prizor lutkara izvukao je na površinu čitavo mnoštvo prašnjavih uspomena. Pomešan sa podacima o njima i njihovom trgovačkom carstvu, njihovim odnosima sa čovečanstvom, njihovom iznenadnom i zaprepašćujućem nestanku - pomešan sa ovim bio je ukus Luisove prve cigarete. Osećaj dirki pisaće mašine pod trapavim, neuvežbanim prstima, spiskovi reči međunarodnog jezika koje treba naučiti napamet, zvuk i ukus engleskog, nesigurnosti i nelagodnosti rane mladosti. Proučavao je lutkare na kursu istorije u koledžu, a zatim je zaboravio na njih za sledećih sto osamdeset godina. Neverovatno da čovekov mozak može toliko dugo da se seća!
     "Ostaću ovde unutra", reče on lutkaru, "ako ti tako više odgovara."
     "Ne. Moramo se susresti."
     Mišići ispod plavkaste kože stadoše da se grče i opružaju, odražavajući borbu koju je lutkar vodio sa samim sobom. Konačno, vrata na prenosnoj kabini se otvoriše. Luis Vu stupi u sobu.
     Lutkar se povuče za nekoliko koraka.
     Luis se spusti u stolicu, više zbog lutkara nego zbog sebe. Izgledaće mu manje opasan ako bude sedeo. Bila je to samopodešavajuća masažna stolica standardne izrade izričito namenjena za ljude. Zavalivši se, Luis oseti slabi miris, koji ga je istovremeno podsetio na policu sa začinima i na hemijsku laboratoriju; bio je pre prijatan nego neprijatan.
     Tuđinac je sedeo na savijenoj zadnjoj nozi. "Pitaš se zašto sam te doveo ovamo. To će zahtevati izvesno objašnjenje. Šta znaš o mojoj vrsti?"
     "Dugo je vremena prošlo od školskih dana. Jednom ste imali trgovačko carstvo, zar ne? Ono što mi običavamo da nazivamo 'poznatim svemirom' bilo je samo jedan njegov deo. Znamo da su Trinoki kupovali od vas, a njih nismo sreli već dvadeset godina."
     "Da, trgovali smo sa Trinokima. Uglavnom posredstvom robota, koliko se sećam."
     "Imali ste poslovno carstvo staro hiljadama godina, sa prečnikom od mnogo svetlosnih godina. A tada ste otišli, svi. Sve ste ostavili. Zašto?"
     "Zar se to moglo zaboraviti? Pobegli smo od eksplozije galaktičkog jezgra!"
     "To mi je poznato." Luis Vu se nejasno prisetio da su lančanu reakciju nove u središtu galaksije otkrili, u stvari, tuđinci. "Ali zašto ste tad pobegli? Sunca iz jezgra pretvorila su se u nove pre deset hiljada godina. Svetlost neće stići dovde za narednih dvadeset hiljada godina."
     "Ljudima", reče lutkar, "ne bi trebalo dozvoliti da postupaju po svom nahođenju. Vi ćete sigurno sami sebi doći glave. Zar ne uviđate opasnost? Zračenje duž fronta talasa učiniće ovu oblast galaksije nenastanjivom!"
     "Dvadeset hiljada godina je dugo vremena."
     "Uništenje za dvadeset hiljada godina je ipak uništenje. Moja vrsta je pobegla u pravcu Magelanovih oblaka. Ali neki od nas su ostali, u slučaju da migracija lutkara dođe u opasnost. Sada je došla."
     "Oh? Kakvu opasnost?"
     "Još ne smem da odgovorim na to pitanje. Ali možeš da baciš pogled na ovo." Lutkar se maši nečega što je stajalo na stolu.
     Luis, koji se sve vreme pitao gde su smeštene lutkareve ruke, shvati tog časa da su lutkaru usta bile ruke. Uvideo je takođe da su to bile i te kako dobre ruke, kada mu je lutkar oprezno prišao da bi mu dao holo otisak. Labave, gumaste usne razvlačile su mu se inčima od zubiju. Bile su suve kao ljudski prsti i obrubljene čvorićima nalik na prste. Iza četvrtastih vegetarijanskih zuba za trenutak je ugledao palacav, račvasti jezik.
     On uze holo otisak i zagleda se u njega.
     U prvi mah nije uspeo da razabere nikakav smisao, ali nastavio je da gleda, čekajući da se samo razreši. Video se mali jarko beli disk koji je mogao da predstavlja sunce spektralnog tipa G0, ili K9 ili K8, sa plitkim usekom zasečenim duž potpuno crne ivice. Pa ipak, blistavi predmet nije bio sunce. Delimično iza njega, naspram tamne pozadine svemira, nalazila se traka plavog neba. Plava traka bila je savršeno ravna, oštrih ivica, čvrsta, veštačka i šira od osvetljenog diska.
     "Izgleda kao zvezda oko koje se nalazi obruč", reče Luis. "Šta je to?"
     "Možeš ga zadržati radi proučavanja, ako želiš. Sada ti mogu reći razlog zbog koga sam te doveo ovamo. Predložio sam da obrazujem istraživačku grupu od četiri člana, uključujući tu mene i tebe."
     "Za kakvo istraživanje?"
     "Još mi nije dozvoljeno da ti to kažem."
     "Oh, ma hajde. Trebalo bi da sam lud pa da se naslepo upustim u tako nešto."
     "Srećan dvestoti rođendan", reče lutkar.
     "Hvala", uzvrati zbunjeni Luis.
     "Zašto si napustio rođendansku proslavu?"
     "To se tebe ne tiče."
     "Ali tiče me se. Odgovori mi, molim te, Luise Vu. Zašto si napustio vlastitu rođendansku proslavu?"
     "Jednostavno sam zaključio da dvadeset i četiri časa nisu dovoljna za dvestoti rođendan. Zato sam pošao na put da ga produžim. Stalno sam uzmicao pred linijom ponoći. Kao došljak ti to nećeš shvatiti..."
     "Mora da si bio ushićen razvojem stvari?"
     "Ne, ne baš. Ne..."
     Nisam bio ushićen, priseti se Luis. Upravo suprotno. Mada je slavlje bilo veoma uspešno.
     Započeo ga je u jedan minut posle ponoći. Zašto da ne? Imao je prijatelje iz svih vremenskih zona. Nije postojao razlog da se protraći nijedan jedini trenutak. Po celoj kući nalazile su se spavaće garniture za brze, duboke, mačje odmore. Za one koji su mrzeli da bilo šta propuste bilo je droga za buđenje, od kojih su neke imale zanimljiva propratna dejstva, dok druge nisu.
     Bilo je tu gostiju koje Luis nije video stotinu godina, kao i onih koje je sretao svakog dana. Neki su mu veoma davno bili smrtni neprijatelji. Bilo je tu i žena koje je potpuno zaboravio tako da se stalno iščuđavao kako mu se ukus promenio.
     Kao što se i moglo predvideti, premnogo vremena utrošeno je na predstavljanje. Postojao je poduži spisak imena koje je trebalo naučiti napamet. Mnogi prijatelji postali su mu stranci.
     Nekoliko minuta pre ponoći, Luis Vu je ušao u prenosnu kabinu, okrenuo brojčanik i nestao.
     "Do besvesti sam se dosađivao", reče Luis Vu. "'Pričaj nam o svom poslednjem odsustvu, Luise.' 'Kako možeš da izdržiš sam toliko dugo, Luise?' 'Baš si pametno učinio što si pozvao ambasadora Trinoka, Luise!' 'Dugo se nismo videli, Luise.' 'Hej, Luise, zašto su potrebna tri Džinksijana da bi se obojio oblakoder?'"
     "Stvarno, zašto?"
     "Šta zašto?"
     "Zašto su potrebna tri Džinksijana?"
     "Oh. Jedan da drži sprej sa bojom, a dvojica da tresu oblakoder gore-dole. Čuo sam taj vic u obdaništu. Sve same starudije moga života, sve bajati vicevi, i to u jednoj ogromnoj kući. Nisam mogao da izdržim."
     "Ti si čovek nemirnog duha, Luise Vu. Tvoja odsustva... ti si uveo taj običaj, je li tako?"
     "Ne sećam se gde je to počelo. Veoma lepo je prihvaćeno. Većina mojih prijatelja sada to upražnjava."
     "Ali ne tako često kao ti. Svakih četrdeset godina ili tu negde ti se umoriš od ljudskog društva. Tada napustiš svetove ljudi i hitaš prema ivici poznatog svemira. Ostaješ van poznatog svemira, sasvim sam u brodu jednosedu, dok te ponovo ne obuzme potreba za društvom. Vratio si se sa svog poslednjeg odsustva, četvrtog po redu, pre dvadeset godina."
     "To je moj problem, zar ne?"
     "Da. Moj problem je jedino regrutacija. Ti si pravi izbor za člana moje ekipe za istraživanje. Prihvataš rizike, ali ih prvo proceniš. Ne plašiš se da budeš sam sa sobom. Dovoljno si obazriv i pametan da si još živ posle dve stotine godina. Nisi zanemario medicinske potrebe, tako da imaš telo dvadesetogodišnjaka. Na kraju, ono najvažnije: izgleda da stvarno uživaš u društvu tuđinaca."
     "Sigurno." Luis je poznavao nekoliko ksenofoba i smatrao ih je za glupake. Život je postajao strašno dosadan kada se razgovaralo samo sa ljudima.
     "Ali ti ne bi želeo da ideš naslepo. Luise Vu, zar nije dovoljno to što ću ja, lutkar, biti s tobom? Čega bi ti mogao da se uplašiš, a da se ja ne uplašim prvi? Poslovična je mudra predostrožnost moje vrste."
     "Tako je", reče Luis. U stvari, bio je upecan. Mešavina ksenofilije, nemira i znatiželje: gde god ide lutkar, ići će i Luis Vu. Ali želeo je da čuje nešto više.
     Imao je odlične uslove za pogađanje. Došljak ne bi dobrovoljno izabrao da živi u ovakvoj jednoj sobi. Ova sasvim obična hotelska soba, ova nedvosmisleno normalna soba prema shvatanjima čoveka sa Zemlje, mora da je nameštena isključivo radi regrutovanja.
     "Nećeš mi reći šta nameravaš da istražuješ", reče Luis. "Hoćeš li mi bar kazati gde je to?"
     "Nalazi se na udaljenosti od dve stotine svetlosnih godina odavde u pravcu Manjeg Oblaka."
     "Ali biće nam potrebne dve godine da stignemo tamo brzinom hiperpogona."
     "Neće. Posedujemo brod koji će putovati znatno brže od konvencionalne letelice na hiperpogon. Prevaliće jednu svetlosnu godinu za četiri petine minuta."
     Luis zinu, ali ništa ne izusti. Minut i četvrt.
     "Ne bi trebalo da te to iznenađuje, Luise Vu. Kako bismo drugačije bili u stanju da pošaljemo agenta u jezgro galaksije da sazna o lančanoj reakciji nova? Trebalo je da pretpostaviš da jedan takav brod postoji. Ako moja misija bude uspešna, nameravam da taj brod predam posadi, zajedno sa shematskim planovima, koji će im omogućiti da sagrade nove.
     Taj brod je, znači, tvoj... honorar, plata, kako se to već kod vas zove. Moći ćeš da se upoznaš sa njegovim letačkim osobenostima kada se budemo pridružili migraciji lutkara. Tamo ćeš saznati šta je to što treba istražiti."
     Pridružiti se migraciji lutkara... "Uvrsti me", reče Luis Vu. Mogućnost da vidi celu jednu inteligentnu vrstu u pokretu! Ogromne brodove, od kojih svaki prevozi hiljade miliona lutkara, sa besprekornim ekološkim sistemima...
     "Dobro." Lutkar ustade. "Naša posada će brojati četiri člana. Idemo sada da izaberemo trećeg." On otkaska u prenosnu kabinu.
     Luis spusti tajanstveni holo u džep i krete za njim. U kabini pokuša da pročita cifru na brojčaniku da odgonetne gde se nalaze, ali lutkar ga okrenu i oni se otisnuše na put.

     Luis Vu krenu za lutkarom iz kabine i stupi u zamračenu unutrašnjost jednog luksuznog restorana. Prepoznao je mesto po crno-zlatnom dekoru i potkovičastim kabinama koje su zauzimale rasipnički mnogo mesta. Krušenkov restoran u Njujorku.
     Skeptično šaputanje pratilo je lutkara. Čovek kelner, hladnokrvan kao robot, odvede ih do stola. Jedna od stolica za njim bila je uklonjena i zamenjena četvrtastim jastukom, koji je došljak smestio između bedra i zadnjeg papka kada je seo.
     "Očekivali su te", zaključi Luis Vu.
     "Da. Najavio sam se. Krušenko je iskusan u služenju gostiju-tuđinaca."
     Luis tog časa primeti i ostale tuđince koji su večerali: četiri kzina za susednim stolom i jednog kdatlina u središtu prostorije. Njihovo prisustvo nije bilo neobično, s obzirom na blizinu zgrade Ujedinjenih Nacija. Luis naruči kiselu tekilu i posluži se čim je stigla. "Ovo je bila dobra zamisao", reče on. "Gotovo da umrem od gladi."
     "Nismo došli da bismo jeli. Došli smo da regrutujemo našeg trećeg člana."
     "Oh? U restoranu?"
     Lutkar uzvrati povišenim glasom, ali ono što je rekao nije bio odgovor. "Još nisi upoznao mog kzina, Khulu Rrita? Držim ga kao domaću životinju."
     Luisova tekila umalo ne krenu krivim putem. Za stolom iza lutkara nalazila su se četiri zida od narandžastog krzna, sve sam kzin; dok je lutkar govorio, svi se okrenuše sa iskeženim zubima nalik na igle. Izgledalo je kao da se smeše, ali kod kzina pokazivanje zuba na ovaj način ne predstavlja osmeh.
     Rritovi pripadaju porodici Patrijarha Kzina. Iskapivši ostatak pića, Luis zaključi da mu je svejedno. U svakom slučaju, uvreda je bila na smrt teška, a čoveka mogu pojesti samo jedanput.
     Najbliži kzin ustade.
     Bogato narandžasto krzno, sa crnim krugovima oko očiju, pokrivalo je nešto što je moglo da predstavlja vrlo debelu, prugastu mačku, visoku osam stopa. Telesina je bila mišićava, glatka snažna i čudno raspoređena oko takođe čudnog kostura. Iz proreza na šakama, nalik na crne kožne rukavice, iskliznuše zaoštrene i uglačane kandže.
     Četvrt tone inteligentnog mesoždera nadvi se nad lutkarom i reče: "Reci mi, zašto misliš da možeš uvrediti Patrijarha Kzina i ostati u životu?"
     Lutkar smesta odgovori i to otresito. "Ja sam bio taj koji je, na svetu koji kruži oko Bete Lire, šutnuo u stomak zadnjim papkom kzina po imenu Kapetan-Šuft, slomivši mu tri podupirača endoskeletne strukture. Potreban mi je jedan hrabar kzin."
     "Nastavi", reče kzin crnih očiju. Uprkos ograničenjima građe usta, kzin je odlično govorio međunarodni jezik. U njegovom glasu nije mogao da se primeti ni najmanji znak ljutnje koju mora da je osećao. Ako je suditi po osećanjima koja su ispoljavali kzin i lutkar, Luis je lako mogao da zamisli kako prisustvuje nekom drevnom obredu.
     Ali meso koje je posluženo kzinima bilo je krvavo i pušilo se; bilo je zagrejano do telesne temperature upravo pre nego što je izneseno na sto. Svi kzini su se osmehivali.
     "Ovaj čovek i ja", reče lutkar, "istražićemo mesto o kakvom jedan kzin nikada nije ni sanjao. Biće nam potreban kzin u posadi. Sme li kzin da krene za lutkarom?"
     "Priča se da su lutkari biljojedi i da radije zaobilaze bitku nego što se u nju upuštaju."
     "Presudićeš sam. Ako preživiš, tvoja nagrada biće planovi za novi dragoceni tip svemirske letelice, kao i sam model broda. A možda će ti se ovakva pogodba učiniti odveć opasnom."
     Luis shvati tog časa da lutkar hotimice vređa kzine. Niko još nije kzine uplašio opasnošću, zato je poznato da oni ne prezaju ni pred čim.
     Ali kzinova jedina primedba bila je: "Prihvatam."
     Ostala tri kzina zafrktaše na njega.
     Prvi kzin uzvrati im istom merom.
     Govor jednog kzina zvučao je kao okršaj mačaka. Četiri kzina u bučnoj prepirci ispuštala su zvuke nalik na mačji rat. U restoranu se automatski uključiše zvučni prigušivači i frktanje postade udaljeno, mada nije prestajalo.
     Luis naruči još jedno piće. S obzirom na ono što je znao o istoriji kzina, ova četvorica mora da su se jedva uzdržavala. Lutkar je još bio živ.
     Prepirka zamuknu i četiri kzina se ponovo okrenuše prema njima. Onaj sa crnim krugovima oko očiju reče: "Kako se zoveš?"
     "Uzeo sam ljudsko ime Nesus", reče lutkar. "Moje pravo ime je..." Iz lutkarevih izuzetnih grla za trenutak se razleže orkestarska muzika.
     "Pa, dobro, Nesuse. Treba da znaš da nas četvorica predstavljamo ambasadu na Zemlji. Pošto sam samo učenik i kzin niskog roda, ja nemam imena. Zovu me prema mojoj profesiji: Govornik-Životinjama."
     Luis se uzdrža.
     "Problem je u tome što smo ovde potrebni. Važni pregovori... ali to se vas ne tiče. Odlučili smo da se jedino za mene može naći zamena. Ako se pokaže vrednim imati tu vašu novu vrstu broda, pridružiću se. U suprotnom, moraću svoju hrabrost da iskažem na drugi način."
     "Zadovoljan sam", reče lutkar i ustade.
     Luis ostade da sedi, upitavši: "Kako se na kzinskom kaže tvoja titula?"
     "Na Junakovom jeziku..." Kzin zareža, povisivši glas.
     "Zašto onda nisi to naveo kao svoju titulu? Da li je to bila namerna uvreda?"
     "Da", reče Govornik-Životinjama. "Bio sam rasrđen."
     Naviknut na sopstvena merila taktičnosti, Luis je očekivao da kzin slaže. Tada bi se Luis pretvarao da mu veruje, a kzin bi u budućnosti bio učtiviji... ali sada je bilo kasno za povlačenje. Luis je oklevao delić sekunde pre nego što je rekao: "A kakav je običaj?"
     "Moramo se boriti goloruki... čim me izazoveš. Ili jedan od nas mora da se izvine."
     Luis ustade. Srljao je u samoubistvo; ali on je tanj dobro znao kakav je običaj. "Izazivam te", reče on. "Zub protiv zuba, kandža protiv nokta, dok ne budemo mogli da u miru delimo vaseljenu."
     Ne podižući glavu, kzin koga su zvali Hrot, progovori: "Moram da se izvinem u ime svog druga, Govornika-Životinjama."
     Luis reče: "A?"
     "To je moja dužnost", reče kzin sa žutim prugama. "Da se nađem u situacijama kada neko mora da se izvine, jer borba je kzinima u krvi. Znamo šta se događa kada se borimo. Danas nas nema ni osminu koliko nas je bilo kada je kzin prvi put sreo čoveka. Naši kolonijalni svetovi su vaši kolonijalni svetovi, naše rase robova su oslobođene i naučene da se služe ljudskom tehnologijom i da prihvataju ljudsku etiku. Kada se nađemo u prilici da se izvinemo ili da se borimo, moja dužnost je da se izvinim."
     Luis sede. Izgledalo je da će preživeti. On reče: "Ne bih želeo tvoj posao ni za šta na svetu."
     "Verovatno ne, ako bi se borio goloruk protiv kzina. Ali Patrijarh je zaključio da sam nesposoban za bilo šta drugo. Nisam mnogo inteligentan, slabog sam zdravlja, koordinacija mi je užasna. Kako drugačije da zadržim svoje ime?"
     Luis otpi jedan gutljaj i požele da neko promeni temu razgovora. Ponizan kzin ga je zbunjivao.
     "Hajde da jedemo", reče onaj koga su zvali Govornik-Životinjama. "Sem ako naša misija nije hitna, Nesuse."
     "Ni najmanje. Posada nam još nije sakupljena. Moje kolege će me nazvati kada pronađu četvrtog člana posade. Svakako, hajde da jedemo."
     Govornik-Životinjama dodade još nešto pre nego što se vratio za svoj sto, "Luise Vu smatram da je tvoj izazov bio preopširan. Kada se izaziva kzin, dovoljan je samo vrisak. Ti vrištiš i skačeš."
     "Vrištiš i skačeš", reče Luis. "Sjajno."