RETI

     Siloviti vetar nastao zbog brzine kojom su leteli uspevao je ponovo i ponovo da otrgne vlagu iz njenih očiju, iako su se one stalno punile novim suzama. Utoliko bolje, jer bila bi sramota da suze poteku niz njene obraze izbrazdane ožiljcima. Plakala je Reti, od besa. Razmišljala o svim nadama koje su joj sad propale. Ona sad leži potrbuške na tvrdoj metalnoj ploči, za čije ivice se drži rukama i nogama; po njoj huji vetar, ali povremeno nalete i grančice drveća, koje je šibaju po licu, po kosi, ponekad i raskrvare.
     Plače, ali se drži svim silama, jer pasti bi značilo poginuti.

     Ta tuđinska mašina ispod nje trebalo bi da je njen verni sluga! Ali nastavlja ovo panično bekstvo i nikako ne pristaje da uspori, iako je odavno izvan domašaja svake moguće opasnosti. Čak i ako bi Reti uspela da sada doskoči na zemlju, bili bi joj potrebni dani da se dovuče nazad u svoje rodno selo, u kome se pre manje od jedne midure dogodila zaseda, kao i okršaj, kratak ali žestok.
     U njenom mozgu sve se komeša. Za samo nekoliko otkucaja srca propali su joj svi planovi, i to zbog onog Dvera!
     Čula je kako taj mladi lovac ječi, stisnut metalnim pipcima koji se nalaze sa donje strane ovog letećeg metalnog predmeta. Ranjeni bojni robot leti dalje i ne ispušta Dvera. Reti ne oseća neko veliko žaljenje zbog Dverove patnje. Sam je kriv: ko ga je terao da pešači do ovih gadnih Sivih brda iz svog bezbednog zavičaja blizu mora - sa Nagiba, gde šest inteligentnih rasa živi na mnogo višem nivou bede i neznanja nego ovi njeni jadni divljaci među kojima se rodila. Ko je uopšte terao tu grupicu Nagibara da pešače stotinama kilometara kroz pakao samo da bi stigli u ovaj neplodni i siromašni predeo?
     Šta su to želeli Dver i njegova družina da postignu? Da pokore maleno, brutalno pleme Retinih rođaka?
     Oni smrde. Neka ih pokori Dver, neka ih vodi, šta nju briga! Baš kao što nju nije ni najmanje briga za onu bandu Uriša koji su zašli u ove zabranjene predele i time postali 'prerano došli', a onda naleteli na Kuna koji ih je zasuo paljbom iz svog izviđačkog letećeg čamca i uništio ih. Nek nosi Dver i njih. Ali zar nije mogao da čeka u šumi i ne meša se, bar dok Reti i Kun ne dovrše svoj posao ovde i ne odlete natrag? Zašto je morao da sve zbrza, čemu onaj napad na robota na kome je ona još jahala?
     Kladim se da je to uradio samo da nazlobi meni, pomisli ona. Nije mogao otrpeti pomisao da sam ja jedina Jijoanka koja ima priliku da uzleti sa ove nikakve, bedne planete.
     U sebi je, ipak, znala da nije tako bilo; da Dver, u svome srcu, nije takav.
     Ali ja jesam takva, reče ona sebi.
     On se oglasi novim ječanjem, a ona progunđa: "Tek ćeš ti da vidiš, Dver, šta će da bude, ako zbog tebe ne odletim sa ove blatnjare!"

     Eto šta ostade od njenog slavnog povratka kući.
     Na početku je prijalo. Iz neba, prošaranog oblacima, među divljake sleće Kunov čamac nalik na srebrnu strelu, a onda izlazi ona, gorda; vide je njeni rođaci koji su i sad u dronjcima kao što su uvek i bili, oni isti koji su nju kinjili četrnaest godina bez prestanka. Zapanjeni su. Kakav divan rasplet njenog očajničkog kockanja sa životom, koje je počelo pre nekoliko meseci, kad je konačno skupila hrabrost da pobegne iz te prljavštine i bede, da se otisne sama u svet, da potraži taj legendarni Nagib sa koga su njeni pradedovi krenuli na istok željni 'slobodnog' života, pa i po cenu da postanu divljaci i prestupnici.
     Slobodni od mudračkih dosadnih zanovetanja: ovu životinju je dozvoljeno loviti, onu nije. Slobodni od dosadnih ograničenja koliko beba sme da se rodi. Slobodni od obaveze da trpe u svojoj blizini neke susede koji imaju četiri noge, ili pet nogu, ili se kotrljaju na dva točka koji su im telesni organi.
     Reti frknu prezrivo, željna da tako iskaže šta misli o osnivačima svoga plemena.
     Slobodni od knjiga, i od lekova, reče ona sebi. Slobodni da tavore kao životinje!
     Njoj se takvo životarenje smučilo. Zato je krenula da potraži i nađe nešto bolje, ili da, u tom pokušaju, pogine.
     Pogibiji se zaista primkla, kad je gazila preko ledenih bujica i preko sušnih predela gde ni kapi vode nije bilo. Najbliže smrti bila je kad je bežala jednim od prevoja koji vode ka Nagibu, i tamo, jureći za tajanstvenom metalnom pticom, upala u mrežu mulk-pauka. U klopku koja se zatim počela stezati oko nje. Nebrojeni pipci tog pauka pokrenuli su se, a iz njih su curile zlatne kapi koje žrtvu očuvaju... na užasan način.
     Dođe joj, nehotice, uspomena - kako je Dver jurišao kroz tu strašnu šumu pipaka, vitlajući blistavom mačetom, i kako ju je svojim telom zaklonio kad je deo mreže planuo.
     Zapamtila je dobro kako se blistava ptica bacakala, smrtno pogođena izdajničkom vatrom jednog robota koji je izgledao isto kao ovaj njen sadašnji 'sluga' na kome se ona vozi. Koji, zapravo, nju odvlači, protiv njene volje, Ifni zna kuda.

     Nagli zaokret umalo da zbaci Reti sa ploče; taj trzaj bio je dovoljan da je odvoji od razmišljanja o prošlosti.
     "Idiote!" povika ona na robota ispod sebe. "Niko više ne puca na tebe! To je bilo samo nekoliko Nagibara, i svi su išli pešice. Ništa na Jijou ne može te sustići sad!"
     Ali skalamerija ispod nje grabila je mahnito napred, klizeći na jastuku neverovatne božanske sile.
     Može li ta sprava da oseti moj prezir? - zapita se Reti. Dver i dvoje-troje njegovih drugara, naoružani samo primitivnim vatrenim štapovima, za samo nekoliko dura oštetili su i oterali ovog tobožnjeg ratnog 'bota', to jest robota. Doduše, za to su i platili izvesnu cenu.
     Tako mi Ifni, zaplela sam se žestoko, pomisli ona. Zagleda se u čađavu rupu na mestu gde je Dverov iznenadni napad otrgao sa robota antenu.
     Kako ću objasniti Kunu ovo? - pomisli Reti.
     Njen nedavno osvojeni status usvojenice zvezdanih bogova već je bio veoma neizvestan. Tuđinski pilot mogao bi nju naprosto ostaviti negde u ovim brdima gde je odrasla, među divljacima kojih se gadila.
     A, ja se ne vraćam u ono pleme, reče ona sebi. Bila je to zakletva.
     Radije ću se pridružiti glaverima, pa zajedno sa njima isisavati bube sa leševa na Otrovnoj ravnici.
     Naravno da je Dver kriv za sve. Ona oslušnu još jedno njegovo ječanje. Glupander jedan mladi.
     Letimo na jug, kuda je i Kun odleteo. Robot sigurno žuri da lično podnese izveštaj, zato što ne može više da govori na daljinu, zaključi ona.
     Pošto se nagledala Kunovih mučiteljskih veština, sad se u duši ponada da će se Dveru otvoriti ona rana na nozi. Ako momak iskrvari i umre, to će mu biti mnogo bolja sudbina, lakša.

     Mašina je, u bekstvu, napustila Siva brda i sjurila se nad preriju, prošaranu tu i tamo po kojim drvetom. Potočići su se približavali jedan drugom i postajali potoci, a onda se udružili u reku, koja je lenjo krivudala ka tropskim krajevima.
     Putovanje postade glatkije. Reti se odvaži da se pridigne u sedeći položaj. Robot je, međutim, dosta krivudao; umesto da ide očiglednim prečicama preko tih meandri, držao se svake pojedine, najčešće iznad same priobalne trske i vodene trave.
     Predeli ispod njih izgledali su pitomo i privlačno. Ovde bi se dobro mogla čuvati stoka, ili obrađivati zemlja; samo treba umeti, znati kako. I, naravno, ne plašiti se da ćeš biti uhvaćen.
     Ovo joj vrati uspomene na sva ona čudesa koja je videla na Nagibu, posle bekstva od mulk-pauka. Onaj narod koji tamo živi raspolaže svakojakim veštinama i mudrostima koje su njenom narodu nepoznate. Vetrenjače i vrtovi postoje na Nagibu, metalne alatke i papirne knjige. Pa ipak, kad je Reti stigla na Livadu okupljanja, jasno je videla da su svi nekako ošamućeni i prepadnuti.
     Svih šest rasa... zbog dolaska samo jednog zvezdanog broda. Koji je, međutim, okončao dvehiljadugodišnju izolaciju.
     Pridošlice iz svemira ostavili su na Reti čudesan utisak. Ogroman brod, čiji su gospodari Rotheni, koji se ne pojavljuju pred narodom; ali zato su u brodu i ljudi, koji se itekako pojavljuju. Ljudi koji služe Rothenima; ljudi tako zgodni i tako puni znanja da bi Reti dala sve samo da bude kao oni. Da ne ostane ukleta divljakuša sa izbrazdanim licem, koja jedva životari na planeti pod zabranom.
     Odvažna ambicija rodila se tada u njoj... i, zahvaljujući čistoj hrabrosti, ostvarila se! Reti se upoznala sa tim nadmenim muškarcima i ženama sa zvezda; zvali su se Ling i Beš (žene) i Kun i Ran. Nekako je uspela da im se omili, da stekne njihovu naklonost. Kad je žestoki Kun jednog dana zatražio da ga ona odvede do njenog nekadašnjeg plemena, rado je pristala. Svoje ranije, epsko putovanje sada je ponovila, vratila se istim putem, ali leteći; za samo četvrt dana stigli su u Siva brda. Usput je Reti grickala galaktičke poslastice i posmatrala, kroz prozore izviđačkog čamca, puste zemlje ispod njih.
     Za onolike godine maltretiranja dobila je nadoknadu kad su njeni rođaci, prljavi i musavi do očiju, počeli zapanjeno da gledaju ko silazi iz letećeg čamca... Reti, zvezdana boginja. A donedavno samo jedna od devojčica iz njihovog plemena, jadno derište bez igde ičega.
     Eh, da je taj trijumf samo malo duže potrajao.

     Trgla se: taj glas. To Dver izgovara njeno ime.
     Ona virnu preko ivice. Vide njegovo lice ogrubelo od vetra i sunca, njegovu divlju crnu kosu sada stvrdnutu od osušenog znoja. Jedna nogavica od jelenske kože bila je stisnuta kompres-zavojem ispod koga se videla smeđa mrlja; ali Reti ne vide svežu krv. Robotovi pipci nepopustljivo su držali Dvera, a Dver je isto tako uporno stiskao u rukama svoj dragoceni luk, ručno proizveden, kao da je to najdragocenija stvar, poslednja koju bi ispustio kad bi umirao. Reti se sad čudila sebi - kako je ikada mogla i pomisliti da taj primitivni luk vredi dovoljno da ga ona ukrade.
     "Šta hoćeš sad?" upita ona.
     Mladi lovac pogleda je u oči. Promuklo graknu.
     "Ako bih mogao dobiti... malo vode?"
     "Pod pretpostavkom da ja imam neku vodu", progunđa ona, "kaži mi jedan razlog da je delim s tobom!"
     Neko šuškanje negde kod njenog opasača... Iz kožne kese, pričvršćene na opasač, izviri jedna uzana glava na gipkom, dugačkom vratu. Tri oka zagledaše se u nju netremice: dva sa kapcima, i jedno, facetovano, bez kapaka i bez zenice.
     "Žena ne lagati ne!" začu se glasić njenog minijaturnog 'muža'. "Ima voda ima. Jii miriše kako gorka. U boci."
     Reti uzdahnu zbog ovog ometanja.
     "Imam, ali samo pola boce", reče ona. "Niko mi nije reko da ću na put."
     Mali urski mužjak zašišta sa neodobravanjem. "Žena da da i ovome, inače loša loša sreća. Nijedna rupa sigurna za larve!"
     Reti je malo nedostajalo da mu tada kaže da ona nije stvarno njegova žena jer brak ljudske žene sa jednim malim Urom ne može biti stvarno brak. Nikada njih dvoje neće 'imati larve' kojima bi se razmnožavali. Ali ovaj malecki Jii kao da je rešio da bude njena prenosiva savest, čak i u ovoj situaciji gde je jasno da se svako bori samo za sebe po načelu 'spasavaj se ko može'.
     Nije trebalo da mu ispričam kako me je Dver spasao od onog mulk-pauka, reče ona sebi; smatra se da su mužjaci urskog roda glupi, ali ja, kakve sam sreće, naleteh na genija među njima.
     "Dobro, dobro!" reče mu Reti.
     Ta boca bila je još jedno od vanjijoanskih čuda; bila je teška jedva nešto malčice više od vode koja se u njoj nalazila. "Al' nemoj da ispustiš", reče ona, spuštajući bocu tako da mu crveni konopčić bude u dohvatu. Dver ga željno zgrabi.
     "Ej, budalo! To nije čep, pa da se vadi. To se odvrne, ej. Pih, kako ništa ne znaju ovi glupi Nagibari."
     Nije napomenula da se i sama svojevremeno dugo mučila sa tim zatvaračem dok nije 'provalila' kako se otvara. Bilo je to u nekim davnim danima kad su je Kun i ostali usvojili, kad je dobila provizorni status Danika. Kad još nije bila ovako pametna kao sad.
     "I ne prosipaj nimalo. I nemoj slučajno da si sve popio, je l' čuješ! Eto, to je dosta. Dvere! Dosta, hej, dosta si popio, eeeeeej!"
     Ali on i ne haje, nego pije li pije, a ona uzalud viče i psuje. Ostade čutura prazna; popio je sve do kapi. Onda joj se osmehnu ispucalim usnama.
     Reti je bila toliko šokirana da nije ni mogla da reaguje. Ali znala je: isto tako postupila bi, da je na njegovom mestu, i ona.
     Pa da, ja bih to učinila, reče neki njen unutarnji glas; ali nisam očekivala da on bude takav.
     Gnev se komešao u njoj dok se Dver migoljio u robotovom zahvatu, pokušavajući da nagne telo u pravcu kojim je robot jurio. Žmirkavo se zagledao u vetar; jednom rukom stiskao je luk, a drugom njenu bocu. Reti steče utisak da Dver očekuje da se svakog trenutka nešto desi. Leteća mašina se uzdiže nad jedan breg, preskoči neke nezgodne trnjake, onda jurnu niz drugu stranu brega, zamalo izbeže grane nekog drveća. Reti se opet čvrsto uhvati obema rukama za ploču na kojoj je sedela. Mali Jii je bezbedan u njenoj kesi...
     Drmusanje prestade. Reti opet pogleda dole, preko ivice, da vidi šta Dver radi. Ali trže se unazad: jer tačno ispred njenog nosa pojavilo se jedno drugo lice, sa dva svetlucava crna oka!
     Opet onaj prokleti nur, reče ona sebi. Onaj kome je Dver nadenuo ime 'Blatko'. Izgleda da se sve vreme vozio sa njima, valjda zavučen negde između Dvera i robotove donje ploče. Ono što je naročito zasmetalo Reti bilo je - kako taj grabljivac gleda njenog malog muža. Pokazuje zube oštre kao brijač, oblizuje se, očigledno mu ide voda na usta. Poče se pentrati sa Dvera na gornju ploču robota.
     "Ma, beži!" reče Reti i izmahnu rukom da ga udari po tom uzanom, iscerenom licu. "Hoću da vidim šta radi ovaj Dver."
     Nur uzdahnu i vrati se dole, u svoje skrovište ispod robota, a ipak iznad Dvera.
     Nešto plavo poče hitro promicati ispod njih, a Dver naglo ispruži nadole ruku u kojoj je držao bocu, sada samo za konopčić. Izvi se na tu stranu i boca zapara otvorenim prednjim krajem po vodi reke. Za koji trenutak Dver je povuče gore ka sebi, sada punu. Iz boce se čulo prijatno pljuskanje.
     Setila bih se i ja toga, reče ona sebi. Samo da sam bila dovoljno blizu vode.
     Dver je taj koji je iskrvario; zato je jedino pošteno pustiti ga da pije prvi. Možda i da popije celu čuturu, i napuni je ponovo. Onda će je dodati njoj, gore.
     Da, da, pošteno; a on je pošten, pa će to uraditi, reče ona sebi. Daće ti čuturu punu.
     Reti se suoči sa jednom neugodnom mišlju.
     Ti u njega imaš poverenja, reče ona sebi.
     Pa, on je neprijatelj. On je napravio tebi i Danicima ogromne probleme. A ti, kakva si, ti bi mu i svoj život poverila.
     A ne bi Kunu, tom zvezdanom ratniku koji voli Rothene. Međutim, baš sa Kunom će uskoro morati da se suoči.
     Dver napuni čuturu još jednom i pruži joj. "Hvala, Reti... tvoj sam dužnik."
     Njoj se zacrveneše obrazi; taj osećaj nije volela. "Zaboravi to. Nego, samo mi dodaj kanap."
     On izmahnu da bi kanap čuture poleteo gore ka Reti. Ona pokuša da uhvati kanap, ali ne uspe. I sledećih pet-šest pokušaja bilo je neuspešno, mada je vrhovima prstiju pomalo dodirivala kanap. Šta ako ga nikako ne dohvatim? - pomisli ona.
     Životinja zvana nur pruži se iz svoje udubine i dohvati taj kanap, ali zubima. Uspentra se po Dverovim prsima, pa pođe nagore, koristeći jednu slupanu robotovu lasersku cev kao oslonac. Poče prilaziti sve bliže Retinoj pruženoj ruci.
     Dobro, pomisli ona; ako on može da pomogne...
     I upravo kad je dohvatala kanap, nur se baci uvis i uzvera se uz njenu ruku kao uz granu drveta. Reti dreknu, ali pre nego što je stigla da reaguje, nur se već nađe na gornjoj strani robota, sav isceren, zadovoljan.
     Mali Jii se oglasi jednim paničnim "Jaip!" i uvuče se dublje u Retinu kesu na opasaču, koju za sobom čvrsto zatvori.
     Reti vide da se duž njenog rukava pojavljuju mrljice od krvi, na mestima gde su se nurove kandže pozabadale u njenu kožu. Razmahnu besno, ne bi li zbacila ludog nura sa gornje ploče robota. Ali nur lako izbeže udarac. Nasmešen zubato, ali umiljato, on pruži ka Reti čuturu, koju je držao pomoću svoje dve spretne prednje šape.
     Reti teško uzdahnu, a onda ipak uze čuturu i dopusti nuru da sedne mirno na ploču - ali podaleko od Jiia.
     "Izgleda da ja nikako ne mogu da se otkačim nikoga od vas trojice, a?" upita ona glasno.
     Blatko nešto vrlo hitro promrmlja. A odozdo se začu Dverov kratak smeh, ironičan i umoran.