ASK

     Možete me zvati Ask.
     Vi, raznobojni prstenovi, naslagani jedan na drugi, visoko; vi iz kojih povremeno izlaze mirisni smaradovi; vi koji koristite životne sokove što kruže kroz našu zajedničku unutrašnju šupljinu; i hvatate ponešto od našeg voska sećanja, koji curi nadole iz našeg senzornog vrha.
     Vi, prstenovi, koji igrate različite uloge u ovom našem objedinjenom telu, u ovoj mlitavoj kupi koja je, ipak, visoka maltene kao Huniš, teška maltene kao plavi Gheuen, a po terenu se vuče kao omatoreli G'Keki sa napuklom osovinom.
     Vi, članovi moji, prstenovi, koji svakog dana iznova glasate, svako ponaosob, da li želite da obnovite svoje učešće u ovoj našoj koaliciji.
     Od vas, prstenovi, ja/mi tražim/o sada odluku. Hoćemo li nastaviti ovu opsenu, da smo jedna osoba, jedan 'Ask'?

     Unitarna bića - ljudi, Uri, i drugi naši dragi ortaci u izgnaništvu - tvrdoglavo koriste tu reč, Ask, da obeleže ovu samo ovlaš ujedinjenu hrpu debelih torusa. Kao da je meni/nama to pravo ime; kao da nije samo etiketa za jedan 'grupni portret'.
     Naravno, sva unitarna bića su ludaci, sto posto. Mi Treki odavno smo se pomirili sa činjenicom da moramo živeti u Vaseljeni koja je puna takvih egoista.
     Naravno da se nismo mogli pomiriti sa izgledima - a to je i razlog što smo dobegli u ovaj egzil - da baš Trekiji postanu najgori egoisti.

     Ove naduvene cevi svijene u krug, pa natrpane ovako jedna na drugu, sve manjeg i manjeg prečnika prema vrhu, dakle ja/mi, svojevremeno sam/smo bili skromni seoski farmaceut. Apotekar - posao moj/naš. Služili smo narodu, dajući svoje skromne sekrete. Bilo je to blizu primorskih močvara Dalekog Vlažnog Pribežišta. Onda neki počeše da dolaze kao na hodočašće, da traže savet, da nam se obraćaju tim imenom 'Ask' koje bi na jednom jeziku moglo značiti i 'Onaj koga pitaju'; počeše da govore da smo mi glavni mudrac naroda Trekija. Izabraše nas da budemo, ispred trečke rase, član rukovodećeg saveta šest rasa.
     A pazi gde smo sada. Stojimo u pustoši, ovde je eksplozija raznela teren koji je donedavno bio svetkovinski. Naši čulni prstenovi i neuronski ogranci još su u grču zbog izvesnih prizora koje ne mogu podneti. Iz tog razloga sada smo maltene slepi. Torusi od kojih sam/smo sačinjen/i nalaze se na udaru svakovrsnih polja koja se šire iz dva zaustavljena zvezdana broda. I jedan i drugi brod veliki su kao planine.
     Gubi se i ono malo opažanja... ne vidimo ništa više...
     Ostajemo u tami.

     Šta to bi!
     Smireno, prstenovi. Dešavale su se takve stvari i ranije. Prejak šok može izbaciti razne komponente Trekija iz sinhronizacije. Razdešeni, Trekiji ostaju privremeno bez velikih delova svoje kratkoročne memorije. Ali zato mi imamo onaj drugi, bolji način da pamtimo šta se desilo. Nervna memorija je lepršava, sad je tu, a sad nije. Koliko je bolje osloniti se na spori/pouzdani vosak.
     Promišljajte ovaj sveži vosak koji lagano curi niz naše zajedničko jezgro, još vruć/klizav; u njega su učitani događaji koji su se odigrali tu skoro na ovoj zlosrećnoj livadi gde su donedavno vesele šatre stajale, a zastave lepršale u srećnom vetru planete Jijo. Bejaše svetkovina, tipična godišnja proslava jijoanska, okupljanje šest rasa voljnih da proslave stogodišnjicu mira. Kad, najednom...
     To li je uspomena koju smo zatražili?
     Osmotrite... zvezdoplov stiže na Jijo! Ne šunja se kroz noć, kako dolažahu naši preci. Niti plovi nadmeno kao globularni brod tajanstvenih Zanga. Ne, ovo je nadmen upad, nasilnički; krstarica je stigla, nekog naroda iz Pet galaksija, ali u njoj su tuđinska bića zvana Rotheni.
     Pođite tragom ove uspomene, do trenutka kad smo videli prvog Rothena da izlazi, konačno, iz njihove metalne jazbine. Zgodan, otmen, gleda nas sa takve visine, projektuje magičnu harizmu što zasenjuje čak i njihovu poslugu koja se sastoji od nebeskih ljudskih bića. Kako je to slavno biti nebeski bog! Pa makar i 'kriminalac' po galaktičkim zakonima.
     Zar oni nisu prema nama, jadnim varvarima, kao blistavo sunce prema bednoj sveći lojanici?
     Ali mi mudraci proniknuli smo u istinu koja je užasna. Ovi će nas unajmiti samo da im pomognemo, svojom upućenošću u ovdašnje prilike, da što bolje opljačkaju ovu planetu. Onda će otići, ali ne smeju da ostave ni jednog jedinog svedoka.
     Pobiće nas sve. Do poslednjeg.

     Ne, to je predaleko zalaženje u prošlost. Daj nešto bliže.
     Hoćete ove modrice koje smo nedavno zadobili, prstenovi moji? Erupciju crvenog plamena u tišini noći? Eksploziju koja je prekinula naše hodočašće? A pamtite li kako je izgledala baza Rothen-Danika, nešto kasnije: razvaljena, sva u dimu i iskrivljenim gredama? Celokupna njihova zaliha prikupljenih bioloških uzoraka - izgorela? I, najgore od svega, dvoje mrtvih, jedan Rothen i jedno ljudsko biće sa neba?
     Pri svetlosti zore, grozne optužbe su bacali jedni na druge Ro-ken i naši mudraci. Jezive pretnje.
     Ne, i to je bilo pre više od jedan dan. Pogladi vosak noviji od toga.

     Ovde nalazimo široko platno užasa, koje stravom blista niz naše uljasto jezgro. U tim kolorima i teksturama mešaju se krv i hladna vatra, izbijaju dimni mirisi razbuktalog drveća i ugljenisanih leševa.
     Pamtite kako je komandovao Ro-ken, jedini preživeli od rothenskih gospodara, na osvetu protiv šest rasa se zaklinjući, robotima svojim da krenu napred?
     "Sve pobiti, sve! Smrt svakome ko vide naših tajni razotkrivanje!"
     Ali, gle čudo zatim! Čete naše hrabre. Teritorijalci; branioci. Kao da ih je neko prosuo iz okolne šume. Divljaci jijoanski, samo lukove i strele imaju, i puške sa metalnim zrnima, i svoju hrabrost. Pamtite li kako su jurnuli na pobesnele demone smrti... i pobedili!
     Ne laže vosak. Za samo nekoliko sekundi desilo se to, a za to vreme ovi matori trečki prstenovi nisu mogli da učine baš ništa, nego su samo zurili u jezivo bojno razaranje, zapanjeni da se nisu već pretvorili, kao i toliki drugi unaokolo, u plamteći leš.
     Iako su mrtvi i ranjeni ležali svud oko nas, pobeda je bila blistavo jasna. Pobeda šest rasa! Bez robota, Ro-ken i njegovi bogoliki služitelji ostali su i bez oružja; uvređeno i zapanjeno su gledali, očima raširenim, ovaj preokret Ifninih kockica koje se večito tumbaju.

     Da, prstenovi moji. Znam da to nije poslednja od naših dosadašnjih uspomena. Bilo je to mnogo midura pre ovog, sadašnjeg trenutka. Jasna stvar: isključili smo se, a događaji se oko nas nastavljaju. Nešto grozno se desilo, sumnje nema.
     Možda se vratio izviđački nebeski čun Danika, u kome je bila jedna od onih nebeskih ljudskih ženki koje obožavaju Rothene kao svoje pokrovitelje i gospodare. Ili se čak vratio glavni brod Rothena, sa namerom da pokupi biološko blago, i zatekao pustoš, sve njihovo upropašćeno, a njihove preživele drugare u našim rukama kao taoce.
     Time bi se mogao objasniti ovaj miris čađavog uništenja koji ovoga trenutka ispunjava naše nozdrve.
     Ali šta da se radi kad nismo u stanju, sada, da očitamo ništa od toga, nijednu noviju uspomenu od one koju poslednju pomenuh. Taj vosak se još nije zgusnuo.
     Što jednom trekiju znači da se ti događaji još nisu ni desili.
     Nisu stvarno. Nisu još.
     Možda sve neće ispasti tako loše kao što sad izgleda.
     To je jedna od sposobnosti koje su se nama Trekima vratile kad smo se spustili na Jijo. Dar je to jedan, koji nam pomaže, ovde: olakšava nam da živimo bez svega onoga što smo napustili kad smo se odrekli i zvezda.
     Sposobnost da se veruje u sopstvena priželjkivanja.