ALVIN

     Nisam imao po čemu da ocenim koliko je vremena proteklo. Ležao sam ošamućen i napola paralizovan u metalnoj ćeliji; osluškivao motorno brundanje ovog mehaničkog podmorskog zmaja koji je progutao mene i moje drugare i nosio nas, sada, u neznanom pravcu.
     Mislim da je sigurno prošao čitav jedan dan, možda i dva, od kraha naše improvizovane podmornice, koja se onako divno zvala - 'San Vufona'. Tek tad sam se pribrao dovoljno da se zapitam šta će biti dalje.
     Mutno sam se prisećao kako je lice tog čudovišta izgledalo kad smo ga prvi put ugledali kroz naše primitivno stakleno okno. Jedino osvetljenje bio je naš pokretni reflektor, takođe improvizovan. Bio je to samo jedan trenutak sagledavanja ogromne metalne stvari koja je izlazila iz mraka, iz ledenih dubina, i jurila ka nama. Bilo nas je četvoro u 'Snu Vufona': Hakica, Štipko, Ur-rona i ja. Bili smo se već pomirili da je svemu kraj, da živi nećemo ostati... već da ćemo ostati zgnječeni, mrtvi i zaboravljeni na dnu mora. Uviđali smo da je naš podmorski pohod propao i nismo se više osećali kao odvažni podvodni pustolovi, nego pre kao prestravljeni klinci. Ponekome je, priznati se mora, malčice i popustio poneki 'izlazni ventil' na organizmu. Čekali smo da svirepa provalija u koju smo tonuli zdrobi naše izdubljeno deblo i pretvori ga u milijarde mokrih cepki.
     Odjednom se to ogromno metalno stvorenje ustremilo na nas. Zinulo je i progutalo 'San Vufona' u jednom zalogaju.
     Nije ostao baš ceo. U prolazu smo samo okrznuli unutrašnju stranu tih divovskih čeljusti, i to je bilo dovoljno da se naša drvena podmorničica razvali i raspadne na bezbroj komada i komadića.
     Ono neposredno posle toga ostaće u mojoj uspomeni, valjda, zauvek mutno; i bolno, svakako bolno.
     U redu, valjda je bilo kakva sudbina bolja od smrti, ali ti sati i dani doneli su mi nekoliko razdoblja takvih bolova u leđima da sam poželeo da naduvam ovu moju jadnu ugruvanu kesu na grlu i da odmumlam jednu poslednju oproštajnu pesmu i da više nema Alvina Hf-Vajuoa, mladog lingviste, tobož kao nekog pisca, potpunog pustolova, neposlušnog sina Mu-fauvg i Joug-Vajoua iz luke Vufon Port, u pokrajini Nagib, planeta Jijo, galaksija četvrta, Vaseljena.
     Ali ostadoh živ.
     Mislim da sam zaključio da nije u skladu sa mojim huništvom da odustanem, posle svega kroz šta smo moji drugari i ja prošli da bismo dospeli ovamo. Šta ako sam jedino ja ostao živ? U tom slučaju, dužnost je moja, prema našoj Hak i prema ostalima, da se borim dalje, da nastavim naše delo.
     Ova moja ćelija - bolnička? zatvorska? - ima dva sa dva metra, a u visinu tri. Tesno, za jednog Huniša, čak i za Huniša koji, kao ja, još nije sasvim odrastao. Postaje mnogo tesnije kad god uđe jedan demon sa šest nogu, sav oklopljen metalom, koji nešto petlja oko moje povređene kičme. Pretpostavljam (nadam se!) da on to pokušava da me leči. Ali njegova dobrota svakako je vrlo trapava; poželim, očajnički, da dobijem samo malo onih anestetika koje tako dobro pravi naš seoski apotekar, Treki, onaj koga smo u mom selu zvali 'Stari Smrdljivko'.
     Padalo mi je na um da možda nikada više neću moći da hodam... da možda nikad više neću videti svoju porodicu, niti morske ptice kako se kovitlaju iznad lađa sa šljakom koje se otiskuju na pučinu, a ni druge takve lađe koje čekaju usidrene u našoj luci, ispod raširenih grana kamuflažnog drveća.
     Pokušavao sam da razgovaram sa tim insekatskim džinom i sa drugima koji se, njemu slični, pojavljuju ponekad na vratima moje ćelije.
     Šta reći o njima - dužina tela im je veća nego što je moj tata visok, širina im je (u zadnjem delu tela) velika, a oklop izgleda da je tvrd kao bujurski čelik, pa ipak, za mene su to samo uvećani funthui. Znate, funthu je naziv za onu šestonogu gamad koja gricka zidove drvenih kuća i stvara neki slatkasti smrad oko sebe. Ova 'uvećana verzija' stvarala je miris mašinerije koja se suviše napreže.
     Probao sam da upotrebim desetak različitih galaktičkih i zemaljskih jezika, ali uzalud. Činilo se da bi veće prilike bile da naučim govoru one prave, male funthue, u mojoj kući, one koje smo Hakica i ja hvatali kad smo bili deca, hvatali i pokušavali da naučimo da nastupaju u našem minijaturnom cirkusu.
     Nedostajala mi je Hak tokom tog vremena tame. Nedostajao mi je njen hitri g'kečki um, njena ironična mudrost. Čak mi je nedostajao onaj njen fazon da svojim telesnim točkovima zahvati malo mog nožnog krzna i počupa ga, da bi privukla moju pažnju ako sam predugo gledao horizont, ako me je uhvatio onaj huniški mornarski trans. Te njene točkove poslednji put sam video kad su se vrteli bespomoćno u čeljustima ovog podmorskog zmaja, neposredno posle katastrofe našeg amaterski pravljenog 'Sna Vufona', kad smo se onako 'prosuli' po čeličnoj palubi.
     Zašto joj nisam priskočio u pomoć, u tim sumornim trenucima našeg kraha? Pa, hteo sam, ali strahovita oluja vazduha pod pritiskom počela je da izbija iz metalnih zidova i da potiskuje nadole i napolje gorku morsku vodu koja je zajedno sa nama bila prodrla u taj zatvoreni prostor; nisi mogao gotovo ništa da vidiš, ni čuješ, a ni učiniš. Moja prva bitka bila je da dišem, makar kako, makar malo. A posle toga, kad sam pokušao da se uspravim, leđa su me izdala. Ostala su nepokretna.
     Pamtim da sam u tim smućenim trenucima video i Ur-ronu. Razmahivala je tamo-amo svojim dugačkim vratom, vrištala je, bacakala se sa sve četiri svoje noge i obe vitke ruke, užasnuta što se našla u tolikoj količini vode, koja je za Uriški narod vrlo neprijatna kad im dospe na kožu. Ur-rona je i krvarila, jer je njena svetlosmeđa koža bila na mnogo mesta zasečena i probodena oštrim komadima stakla - ostacima istog onog okna koje je baš ona, svojeručno, izlivala od rastopljenog stakla u kovačnici kod Urijele Kovačice, nadomak vrha jednog vulkana.
     Bio je tu i Štipko, a on je, dabome, bio ponajbolje opremljen da preživi potonuće. Štipko je crveni Gheuen. Za njega je bilo normalno da se šeta po dnu morskih plićaka. On hoda na vrhovima štipaljki, koje su hitinske, debele, oklopne. Ali ni on ne bi preživeo potonuće u morsku provaliju. Sećanje me vara. Mislim da je bio živ kad sam ga poslednji put video... ali nisam siguran. Možda je to samo priželjkivanje.
     Sve je bilo uskovitlano, izmešano, i sve se pred mojim očima ugasilo... Probudio sam se tek u ćeliji, sam, u delirijumu.

     Ponekad ovi ogromni funthui urade sa mojom kičmom nešto što mi toliko 'pomogne' da bih, u takvim bolovima, rado priznao sve tajne koje sam ikada znao. Kad bi me oni pitali. Ali saslušanja nema: nikada nisu ništa pitali.
     Zato nisam imao kome da priznam kakvu nam je misiju Urijel Kovačica bila poverila: traganje za zabranjenim blagom koje su njeni preci ostavili, pre mnogo vekova, na dnu ovog mora. Onda kad su potopili svoj zvezdani brod i svoju visoku tehnologiju i postali samo još jedna od ovdašnjih palih rasa. Sporazum jijoanskih naroda potpuno zabranjuje dizanje takvih stvari sa morskog dna; takav, u suštini, šverc, dovlačenje kontrabandne robe. Ja znam da Urijel ne bi nikada pogazila Sporazum, osim ako bi bila naterana najgorom nevoljom.
     Ali, pojam 'najgora nevolja' sasvim odgovara onome što se jeste dogodilo, a dogodio se dolazak silnika i pljačkaša odozgo, sa neba; oni su nasrnuli na godišnju svetkovinu šest rasa, poznatu kao Okupljanje, i zapretili da će istrebiti svih šest. Zapretio je, dakle, genocid.

     Posle nekog vremena bolovi u kičmi toliko su popustili da sam ja mogao potražiti ono što je ostalo sačuvano u rancu na mojim leđima. Našao sam ovaj iskrzani dnevnik i pisaljku, i zato sam, evo, ažuirirao uspomene na našu pustolovinu koja zaista nije bila pod srećnom zvezdom. Pisanje me je malo razvedrilo. Možda niko od nas četvoro neće ostati živ, govorio sam ja sebi, ali možda će barem ovaj dnevnik ostati, možda će ga jednog dana čitati narod u Vufonu.
     Ja sam žitelj Vufona, ali odrastao sam u malom huniškom selu. Kao dete, naprosto sam 'gutao' pustolovine koje su napisali ljudski pisci: Klark i Rostan, Konrad i Ksu Ksiang. Sanjao sam da će narod širom Nagiba jednog dana govoriti: "A-uh, kakav je izvanredan pisac bio taj Alvin Hf-vajuo, njegove priče nisu ništa lošije od priča ma kog starog zemaljskog autora."
     Ovaj dnevnik mi je možda prva i poslednja prilika za to.
     Moja pisaljka je šiljak od ćumura. Stiskam je u mojoj kvrgavoj huniškoj pesnici. Provodim, tako, duge midure, škrabucam jedan po jedan pasus, lagano. Evo, stigoh i do ovog. Upotpunjujem izveštaj o načinu na koji dopadosmo ove nevolje.
     - Kako je četvoro prijatelja načinilo podmornicu od koža skinka i od izdubljenog balvana garu drveta, a sve u želji da pođu u lov na blago na dnu Velikog Midena.
     - Kako je Urijel Kovačica, u svom uporištu na planini, punom snagom podržala naš projekat i omogućila da se od nedomišljenog petljanja pretvori u nešto stvarno, u stvarnu ekspediciju.
     - Kako smo se nas četvoro krišom uvukli u Urijelinu opservatoriju, i tamo čuli kako jedan ljudski mudrac govori o dolasku zvezdanih brodova, koji bi mogli izvršiti predskazanu galaktičku presudu nad ovih šest naroda skrivenih na Jijou.
     - I kako je uskoro potom 'San Vufona' visio sa jednog krana blizu stene zvane Terminus, gde sveti podmorski rov Miden prolazi najbliže kopnu. Urijel nam je rekla, šišteći kroz svoju rascepljenu gornju usnu, da se jedan zvezdoplov zaista spustio negde na severu, ali da u toj krstarici nisu nikakve galaktičke sudije niti sudska komisija nego da su došli nekakvi kriminalci, i to vrlo zle vrste, gori čak i od naših grešnih predaka.
     Zato smo zaptili okno, a veliki čekrk počeo se okretati. Ali kad smo stigli na planirano mesto, ustanovili smo da je Urijelino blago već nestalo! I još gore: pošli smo u potragu za tom prokletom stvari, ali je 'San Vufona' izgubio orijentaciju i stumbao se sa ruba podmorske provalije... u dubine mnogo veće.
     Prelistavam te stranice i sada vidim da ih je pisala ruka prožeta strašnim bolovima. Ali napisane su sa takvim osećanjem drame da ja to sada ne mogu nikako nadmašiti. Naročito ne onu scenu kad naši točkovi ostaju bez uporišta i kad se prevrćemo u bezdan, u onaj pravi Miden.
     U sigurnu smrt.
     Bila je, zapravo, sigurna - sve dok nas ovi funthui nisu ugrabili.

     Evo me, dakle, progutanog, u metalu, pod vladavinom kriptičnih bića koja ne zbore i ne romore; ne znam ni da li su moji prijatelji živi ili sam ostao sam. Ili su osakaćeni, možda, ili možda blizu smrti.
     Imaju li moji zarobitelji ikakve veze sa sletanjima svemirskih brodova na naše planine?
     Ili su sasvim zasebna zagonetka, koja je izronila iz davne prošlost Jijoa? Zaostala nekolicina Bujura, možda? Ili aveti još mnogo starije?
     Odgovora niotkud, a ja, pošto sam završio prepričavanje našeg sunovrata, ne mogu traćiti ovaj dragoceni papir na nagađanja. Moram ostaviti pisaljku, iako ću time ostati bez poslednje odbrane od usamljenosti.
     Čitavog života mene su nadahnjivale knjige pisane u ljudskom stilu, i uvek sam sebe zamišljao kao junaka u nekoj super-kul pustolovini. A sad, da bih sačuvao zdrav razum, moram naučiti da uživam u strpljenju.
     Neka vreme prolazi - neću obraćati pažnju na to.
     Eto prilike da najzad i ja živim i mislim onako kako to jednom Hunišu, zapravo, dolikuje.