I

     Svaka od šest 'prerano došlih' rasa koje učestvuju u Zajednici Jijoa ima svoju posebnu priču o onome što je bilo. Priča se prenosi sa pokolenja na pokolenje, i sa njom objašnjenje zašto su preci odustali od moći maltene božanskih i izložili se mogućnosti užasne kazne, samo da bi se nastanili u ovoj zabiti. Zašto su se provukli pomoću svojih 'šunjajućih brodova' pored patrola Galaktičkog instituta, pored robota-čuvara, pored loptastih brodova Zanga. Ukupno sedam talasa grešnika je došlo, svaki sa ciljem da zasadi svoje zabranjeno seme na ovoj planeti gde je svako naseljavanje zabranjeno. Ovom svetu je određena sudba da se odmara i oporavlja na miru. Tako bi i bilo, da nismo mi došli.
     Prvi su G'Keki došli na ovu zemlju, koju danas nazivamo Nagib, između maglenih planina i svetog mora - pola miliona godina posle odlaska sa Jijoa poslednjih legalnih zakupaca, Bujura.
     Zašto su ti g'kečki osnivači naseobine svesno odustali od života građana Pet galaksija, međuzvezdanih bogova? Zašto su se opredelili da život nastave kao rasa palih, kao primitivci, bez udobnosti tehnologije, bez ikakvog moralnog uporišta osim nekoliko spisa ugraviranih u platinu?
     Legende kažu da su naši rođaci G'Keki bežali od genocida: naime, načinili su ogromne kockarske dugove, pa im je dosuđena strašna kazna, istrebljenje cele njihove rase. Ali ne znamo sigurno da li je tako bilo. Veštinu pisanja izgubili smo i ponovo je stekli tek kad su došla ljudska bića; zato ono što pamtimo može biti izobiličeno proticanjem vremena.
     Ali sigurno znamo da nisu zbog sitnice, zbog neke male pretnje, napustili kosmoplovni život koji su voleli i spustili se na teški Jijo, gde njihovi telesni točkovi moraju tako mukotrpno savladavati kamenito tle. Svaki G'Keki ima po četiri elegantna pipka navrh glave, a na kraju svakog pipka po jedno oko: oštar vid, sposoban da se usmeri u svakom pravcu. A da li su oni davni G'Keki oštro videli neku mračnu sudbinu koju su im donosili kovitlaci galaktičkih vetrova? Zar to prvo pokolenje nije videlo baš nikakvu drugu mogućnost? Valjda su prokletstvo ovakvog pada ostavili svojim naslednicima samo zato što ništa drugo nisu mogli.

     Nedugo posle G'Kekija, pre oko dve hiljade godina, sa neba se navrat-nanos sjurila grupa Trekija, u očiglednom strahu da bi ih neki dušmanin mogao sustići. Nisu časili ni časa: odmah su potopili svoj šunjalački brod u najdublju morsku provaliju, a onda se nastanili na ovom kontinentu i postali najmiroljubiviji narod Nagiba.
     Koja ih je to nemeza oterala sa spiralnih putanja galaksije?
     Svakome ko je na Jijou rođen dobro je znan, i blizak, izgled Trekija: kupasto debelo telo sazdano od nekoliko debelih prstenastih torusa, spratova nalik na đevreke koji leže jedan na drugome, sve manji i manji. Povremeno ispuštaju iz sebe mirisna isparenja, a ponekad blagu mudrost. Ima ih u svakom selu Nagiba. Teško je zamisliti da bi Treki mogli imati neprijatelje.
     Vremenom su sami Trekiji ispričali šta je bilo. Oni nisu bežali od neke druge rase, niti je protiv njih bila objavljena zajednička užasna vendeta, osveta, udruženih zvezdanih bogova. Bežali su od jednog vida sebe samih. Neki od njihovih prstenova su modifikovani, nedavno, u agresivna i moćna bića, Jofure, kojih su se počeli plašiti i stari, uzvišeni galaktički klanovi.
     Tu sudbinu su neki od Trekija smatrali neizdrživom, pa su se dali u bekstvo. Zavukli su se na ovu planetu pod tabuom, postali su prekršioci zakona, samo da bi izmakli svome zlu.
     Obavezi da se bude 'veliki'.

     Kaže se da su glaveri - tada sa velikim G, dakle, Glaveri, narod - došli na Jijo ne iz straha nego zato što su tragali za Stazom iskupljenja; za onim nevinim zaboravom posle koga nestaju sve uspomene i svi računi, zauvek. A to su i našli. Ostvarili su taj svoj naum, mnogo uspešnije nego iko drugi. Pokazali su svima nama put. Samo, treba i 'stisnuti petlju', pa krenuti tom stazom.
     Bez obzira na to da li će ta sveta staza postati i naša, ili neće, moramo ceniti njihovo dostignuće. Pretvorili su se u blažene nišče duhom. Dok su bili besmrtnici na zvezdanim stazama, mogao ih je neko možda pozvati na odgovornost za neka njihova zlodela, kao što je, na primer, iskrcavanje na Jijo. Ali sada su u konačnom pribežištu, u čistoti potpunog neznanja, slobodni da počnu iz početka.
     Mi smo dobri prema njima. Puštamo glavere da riškaju po zemljištu iza naših naselja, iza kuhinja, da traže crviće, kojima se i hrane. Nekadašnji moćni intelekti... a sad nisu čak ni sedmi narod Zajednice na Jijou. Nisu narod. I nisu više uprljani gresima svojih otaca.

     Gheueni su prvi koji su se doselili krijući u sebi i neku ambiciju.
     Izgledaju kao krabe, sa ogromnim, oštrim štipaljkama/hvataljkama na kraju svake od pet nogu. Raznih su boja. U ono vreme predvodile su ih fanatične sive ženke, gospodarice. Podsmešljivo su škljocali tim svojim prirodnim 'makazama' na svaku pomisao o pristupanju Zajednici. Imali su cilj: vladavinu nad svima ostalima.
     Vreme je sahranilo taj njihov plan. Plavi i crveni Gheueni, krabe podjednako, odlučili su da odbiju da dalje trpe istorijski nametnutu poslušnost prema sivima. Otišli su po dnu jijoanskih reka, daleko, i potražili neku svoju sudbu. Ostavši same, sive kraljice Gheuena više nisu mogle da nameću staro feudalno ropstvo drugim narodima.

     Naša braća Huniši stoje uspravno; prilično su visokog rasta. Kad god ih neko upita "Otkud vi ovde?" oni počnu ubrzanije, dublje da udišu vazduh. Huniš, vidite, na grlu ima veliku kožnatu vreću koju može ispuniti vazduhom, a onda, ako se upusti u duboko razmišljanje, počne u njoj da proizvodi jedan dubok, mumlav zvuk. I krene priča, razliveno: kako njihovi preci nisu bežali ni od kakve velike opasnosti, niti od tiranije, niti od neželjenih obaveza.
     Dobro, pa onda zašto ste došli? Izložili svoje potomke užasnoj kazni, ako ikad budu otkriveni ovde?
     Najstariji Huniši na Jijou na ovo samo slegnu ramenima, veselo, a mi ostanemo bez odgovora. Ponašaju se kao da ne znaju i ne mare.
     Neki ipak pomenu jednu legendu, vrlo kratku, koja kaže da je neko galaktičko proročište jednom prilikom progovorilo i da je ponudilo zvezdoplovnom narodu Huniša jedinstvenu priliku, pod uslovom da se odvaže da je iskoriste. Trebalo je, navodno, da zatraže da im bude vraćeno nešto što je od njih bilo oteto i opljačkano tako davno da su i sami zaboravili šta je to bilo. Ali, svakako, nešto veoma dragoceno; nešto što bi po pravu nasleđivanja trebalo da pripadne upravo Hunišima. Nešto što bi moglo biti otkriveno na nekoj zabranjenoj planeti.
     Retko kad se to od njih čuje. U većini slučajeva, kad ih pitate o prošlosti, jedan od tih visokih stvorova naduva kesu na grlu i počne da mumla 'pesmu' u kojoj se veselo raspreda kako su oni pametno pravili prve splavove na Jijou, nedugo posle odbacivanja svog svemirskog broda; pa brodiće, i na kraju brodove za plovidbu morem, pronalazeći sve iz početka, sopstvenim snagama. Njihovi nadmeni preci ne bi pristali da potraže tako primitivne stvari ni u sveznajućoj Galaktičkoj biblioteci, a kamoli da svojim šakama prave tako nešto.

     Imamo mi i Ure, ili Uriše, kako ih još zovu. Liče otprilike na kentaure. Njihove legende kažu da su njihove pretkinje, prve Urkinje na Jijou, dobegle ovamo zato što su želele da prekrše zakone o razmnožavanju - da se namnože daleko više nego što je to u Pet galaksija dopušteno. Urkinje žive kratko, veoma su temperamentne, a u seks se bacaju bez oklevanja. Mogle su prekriti ceo Jijo svojom sortom... ili izumreti, kao kentauri iz pradrevnih legendi.
     Bilo je velikih bitaka i muka, ali je urski narod izbegao obe te krajnje sudbine. Svojim postignućima uz nakovanj i kovačko ložište, ali i na bojnom polju, izboriše se za časno mesto u Zajednici šest naroda Jijoa. Njihov je život vreo i težak, i kad krdo tutnji po ravnici, a i kad čekić odzvanja po gvožđu; pa i ne primetiš koliko kratko traje pojedinačni urski život na ovom svetu, među nama.

     Na kraju su, pre samo dva veka, stigli i ljudi, Zemljani. Doneli su sa sobom šimpanze i druga bogatstva. Najveću dobrobit Zajednici učinili su tako što su doneli hartiju i izgradili veliko svetilište štampane reči - Biblos. Tako su u našoj jadnoj zajednici izgnanika postali nosioci najvećeg znanja. Štampa i školovanje izmeniše život na Nagibu, stvoriše novu tradiciju akademske učenosti. Zato su kasnija pokolenja odlučila da prouče ovaj svoj novonaseljeni svet, svoju hibridnu civilizaciju, pa i sebe same.
     Ljudska priča o razlozima za ilegalni dolazak na Jijo i za ovaj ubogi život zgurenog skrivanja pod neprijateljskim nebom možda je i najčudnija od svih jijoanskih šest, ili sedam.

     Etnografija Nagiba, Dorti Čeng-Džounz i Huf-alh Huo.