KA

     "Ali ti reče da su Huniši naššši neprijatelji!"
     Žaki je govorio tonom prkosa, ali držanje njegovog tela - glava pognuta, peraja dignuta - ukazivalo je na neodlučnost. Ka to odmah iskoristi: poče komešati vodu grudnim perajima, sa čvrstim i uspravnim držanjem oficira Teragenske osmatračke službe.
     "Bili su to drugi Huniši", odgovori on. "Katastrofa kod Novzore desila se davno."
     Žaki zatrese njuškom nalik na grlić boce. Kapi vode poleteše ispod vlažnog svoda. "Vanzemaljci su vanzemaljci. Uništiće oni Zemljane kad god im se ukaže prilika, baš kao Soro i Tandu i svi ostali baksuzi galaktički!"
     Ka se nervozno trže na ovo 'svi ostali'; zasmetalo mu je to ogromno uopštavanje. Ali u posadi koja već dve godine beži od Galaktika, takvi stavovi više nisu bili retkost. I Ka je u sebi gajio samosažaljivu sliku Zemlje koja se sama brani od čitave Vaseljene. Ali, naravno, da je ta slika bila istinita, odavno bi joj došao i kraj, okončala bi se uništenjem.
     Imamo mi i saveznike, pomisli on. Ponekog prijatelja... i mrzovoljne naklonosti neutralnih klanova, koji održavaju sastanke i raspravljaju šta da rade sa ovim talasima fanatizma koji sada zapljuskuju Pet galaksija.
     Jednog dana mogla bi se stvoriti većina, reče Ka sebi. Većina koja će odlučiti da nešto učini i da ponovo uspostavi civilizaciju.
     Možda i da kazni ove koji nas ubijaju... ako će nam to išta pomoći.
     "Zapravo", reče Brukida, okrećući se od svog radnog stola u udaljenom uglu prenatrpanog skloništa, "ja ne bih svrstavao Huniše u istu kategoriju sa drugim našim progoniteljima. Huniši nisu religiozni radikali, a ni zavojevači gladni vlasti. Kisele birokrate - to je bolji opis. Sve mora kod njih zvanično, i sve po pravilu i propisu; zato se i zapošljava toliki broj njih u galaktičkim-m institutima. Na Novzori su samo nametnuli poštovanje zakona, upotrebom sile. Pa, kad su ljudi pružili otpor..."
     "Ljudi su mislili da je to početak neke invazije!" usprotivi se Žaki.
     "Da." Brukida klimnu glavom. "Ali ta zemaljska kolonija još nije bila ni čula da se dogodio kontakt sa vanzemaljcima. Nije imala ni opremu da čuje pozive koje su Galaktici upućivali. Kad su huniški zvaničnici došli da saopšte obredno poslednje upozorenje, naišli su na nešto čega nema u njihovim priručnicima... na naoružane ilegalne naseljenike. Na varvare koji ne znaju nijedan galaktički jezik. Usledile su greške. Vojne jedinice masovno su dovučene sa Jof..."
     "To nema nikakve veze sa našom sadašnjom situacijom", upade Ka, prekidajući Brukidino predavanje iz istorije. "Žaki, odmah da si prestao sečenje mreža pomoću kojih love ovdašnji huniški ribari! To skreće pažnju na nas."
     "Ljutitu pažnju", dodade Brukida. "Počinju oni i da se brane od tvojih otimačkih poduhvat-tta. Poslednji put bacili su mnoga koplja."
     Mladi delfin frknu.

     Kitolovci svi
     dvonožni su! Talasi
     udaviće ih!

     Ka trznu delfinskim licem. Pre samo nekoliko trenutaka Žaki je bio voljan da se sveti Galakticima za pogibiju nekih ljudi u jednoj izgubljenoj koloniji, događaj koji se desio kad su delfini imali samo neku minimalnu moć govora. Sada je u gnevu okarakterisao sva dvonožna bića kao ista, i to u kontekstu jedne stare tragedije iz epohe pre nego što su ljudska bića počela da domaćinski se brinu o planeti Zemlji. Kako se raspravljati sa umom koji dejstvuje na takav način?
     Kako-tako; Ka ima obavezu da drži čvrstu disciplinu ovde.

     Mrežu dirni opet
     probošće te moji zubi
     najharpunskije!

     I nije baš neki dobar haiku... svakako nije na nivou klasičnih, poetičnih haiku-iskaza kojima je kapetan Kraidaiki svojevremeno zadivljavao posadu. Taj je umeo da pridobije punu vernost već pomoću zvučnih talasa, divno upotrebljenih. Svejedno, ovo upozorenje prodrmalo je Žakija. Kau to nije bilo dovoljno; on ispali jedan jak mlaz iz svog sonara, maltene 'probadajući' Žakija zvukom. Sonar pokaza da su pojedini Žakijevi organi zgrčeni od straha.
     Kad ne znaš šta ćeš, reče on sebi, vrati se metodima predaka.
     "Voljno", reče on Žakiju. "Idi, odmaraj se. Sutra je joššš jedan dug dan."
     Žaki se poslušno okrete i povuče se iza jedne zavese, u nišu za spavanje koja je pripadala njemu i Mopolu.
     Ka je, međutim, znao da je ovo samo privremena pobeda; da neće potrajati.
     Tišt nam je rekla da smo u veoma značajnoj misiji, pomisli on. Ali kladio bih se da je u ovu moju grupu odredila tačno one pojedince koji su Brazdaču ponajmanje neophodni.

     Te noći, on je o pilotiranju snevao.
     Neo-delfini su veliki piloti - njihov prirodni dar za taj posao mnogo je značio jednoj takvoj rasi, koja je, u svih ujedinjenih Pet galaksija, 'najmlađa' u smislu da je najnedavnije stekla sapientnost. Samo tri stotine godina posle prvih ljudskih nastojanja da genetski preoblikuju prirodne 'uzano-kljunaste' delfine, zvezdani brod Brazdač odaslan je u duboki svemir; bio je to plemeniti eksperiment, jer trebalo je dokazati da su delfini dorasli takvom zadatku. Savet 'zemaljskih agencija i agenata' - Teragens - smatrao je da to moglo pomoći da se solidnije učvrsti politička položaja Zemlje: jer, biće poznata kao izvorište vrhunskih majstora pilotaže.
     'Srećni Ka' je, prirodno, odabran za tu misiju. Ali... pokazala se, drastično, jedna činjenica.
     Bio sam odličan, reče on sebi. Ali... ne najbolji.
     Sada, u polusnu, Ka u mislima prođe kroz onu užasavajuću zasedu na Morgranu, iz koje su se jedva živi izvukli. Sećanje koje ga je i sad potresalo, posle toliko vremena.
     Bio je na komandnom mostu, u svom ležištu, čvrsto uključen nervnim sistemom u brod. Nije mogao ništa osim da učestvuje u vožnji, pa ma kakva ona bila. Glavni pilot, Kipiru, povede Brazdača - koji je, zapravo, prastari geografsko-izviđački brod klase 'snark', ništa više - u niz manevara kojima bi se ponosio i pilot-lovac tanduovske ratne flote; izbeže mine-vrebačice, izbeže upletna polja, onda zaroni nazad u glavnu struju Morgrana, bez kompjuterskog vođenja.
     Uspomene britke i jasne, i posle dve duge godine.
     Posvuda oko njih tranzitne niti, zasenjujuće mnoštvo dimenzionih singularnosti. Pukim hirom cerebralne evolucije, uvežbani pilot delfin snalazi se izuzetno dobro u poslu slikovitog dočaravanja prostorvremenskih procepa, za šta koristi svoje sonarne nervne puteve. Ali Ka se nikada nije sjurio naglavačke u takav zamršaj! Tornado učvorenih mogućih putanja za Brazdača; svaka od njih - jedna 'nit'. Sve blistaju, trepere, prelivaju se sjajem. Uletiš li u samo jednu pod pogrešnim uglom, ona će te baciti natrag u normalan prostor, ali bićeš samo kaša izmešanih kvarkova...
     Ipak, brod se nekako uvuče u jednu, preskoči u drugu, treću, a progonioci, koji krenuše za njim, izgubiše trag. Izbegavajući sve normalne galaktičke trgovačke puteve, potražiše oni utočište. Kapetan Kraidaiki odabra jednu planetu za to.
     Avaj, planetu Kitrup.
     Na njoj je, doduše, bilo sirovina potrebnih za popravku; u otrovnim morima Kitrupa, izotopi pojedinih metala rastu na dnu, kao koral.
     ...Kitrup je, međutim, i stanište dveju slabo poznatih rasa, od kojih jedna leži u brlogu nekog svog davnog očajanja, dok se druga uzdiže, puna nade.
     Niko nije mogao očekivati da će ih Galaktici tu pronaći. Ali pronašli su ih. Banuli su na nebo Kitrupa i odmah počeli besomučno da ratuju između sebe; ali i da jurišaju na Brazdača, da bi ga opljačkali.
     Uskoro... uskoro nije bilo Kipirua. Nestali su i Tošio, Hikahi, i gospodin Orli.
     A Ka je naučio da je ponekad bolje da ti se želje ne ispune.
     Na primer, želja da postaneš glavni pilot. On to, ipak, nije stvarno želeo.
     Prošle su dve godine. Stekao je iskustvo. Pilotirao je u mnogim njihovim bekstvima, od Oake do Fraktalnog sistema; pilotirao je odlično, mada ne onako brilijantno kao što bi to Kipiru mogao.
     Ne dovoljno dobro da zadrži nadimak 'Srećni'; toliko sreće nije bilo.
     Ali, pomisli on, nikad nisam čuo da kažu da bi neko drugi mogao bolje.
     Sve u svemu, nije mu bio miran san.

     Žaki i Mopol počeli su opet da rade ono svoje, pre zore, trljajući se telom o telo i cičeći tiho, iza zavese koja ne samo što je bila tanka, nego i poprilično pocepana gde god su je oni dokačili zamasima repnih peraja. Trebalo je da iziđu napolje, pa u moru da se 'zabavljaju', ali Kau je bilo nezgodno da im tako nešto kaže.
     "To je tipično postadolescentno pona-ššanje", reče mu Brukida, pokraj automata iz koga su dobijali hranu. "Mlade mužjake zahvata uzbuđenje. Među prirodnim delfinima, tokom odrastanja dođe vreme kad igranje u istopolnim družinama više nije dovoljno; oni požele da osvoje naklonost ženki. Tada se često dešava da mladi saveznici oprobaju snage na taj način što upute izazov nekim starijim mužjacima, čiju prevlast pokušavaju da sruššš-še."
     Ka je sve to, naravno, znao. Smetala mu je samo reč 'tipično'. Ja nikad nisam postupao tako, reče on sebi. Doduše, bio sam velika napast i svuda sam se nametao, u tom smislu bio sam stvarno nasrtljiv mladi delfinko. Ali nikad se nisam namerno ponašao odvratno, niti kao da me je evolucija ponela nazad i nadole, u životinjstvo.
     "Možda je trebalo da Tišt u našu ekipu imenuje pola muških i pola ženskih članova", reče on, razmišljajući glasno.
     "Ne bi to pomoglo", odgovori stari metalurg. "Ova dvojica štorkova terali bi isto ovako, a delfinke iz posade verovatno ne bi htele ništa da imaju sa izvesnim-m pojedincima koji su u ovoj grupi. Naše ženske imaju, hm, visoke standarde."
     Ka se nasmeja, pri čemu umalo da ispljune polusažvakani zalogaj ribe. Prijao mu je Brukidin jednostavan humor. Doduše, taj humor išao je ivicom jedne prilično osetljive teme, jer kroz posadu Brazdača već je išla jedna peticija... sa zahtevom da na ovoj planeti otpočne njihovo, delfinsko, razmnožavanje. Neki su je već potpisali.
     Ka promeni temu. "Kako napreduje analiza materijala koji su Huniši bacali u more?"
     Brukida odmahnu glavom ka svom radnom stolu, pokraj koga je ležalo nekoliko burića napravljenih od povijenih, dugačkih komada drveta. Burad su bila otvorena. Videlo se kakva je sadržina: masa pepela i praha, a u njoj poneka bela kost i ponešto sa kristalnim svetlucanjem.
     "Do sada, sadržina potvrđuje ono što je huniški dečko pisao u tom svom dnevniku."
     "Zapanjujuće. Bio sam siguran da taj tekst mora biti lažnan, da su to naši neprijatelji ubacili samo da bi nas zavarali", reče Ka. Jer, čitao je i on; komanda Brazdača dala je da se prevod tog teksta umnoži i stavi na raspolaganje svim zainteresovanim delfinima. Ali Ka je smatrao da je sadržina neverovatna i da bi morala biti lažna.
     "Izgleda da je istinit", reče metalurg. "Na ovoj planeti zaista živi šest rasa, i to zajedno. Imaju neke svoje ekološke obrede, prilikom kojih sav onaj otpad koji ne mogu reciklirati bacaju u more. Imaju posebne zone za to. U taj otpad ulaze i delovi njihovih tela, posle prerade."
     "I našao si i..."
     "Ljudske kosti. Jesam." Brukida klimnu glavom. "Kao i kosti šimpanza, Huniša, kenta-Ura... cele te gomile o kojoj pripoveda uhvaćeni mladi 'Alvin'."
     Ka je to zapanjivalo.
     "Kao i... Jofura?" upita on.
     Brukida se namršti. "Čini se da je to stvar definicije. Raspitivao sam se kod Džilijan i kod Nis-mašine. I kažu mi otprilike ovako nešto: postoji reč 'Treki' za razliku od reči 'Jofuri'. Navodno su neki Trekiji skovali dugoročnu zaveru da obmanu sve ostale rase u Galaksiji i to im je donekle uspelo."
     "Kako bi to bilo moguće?"
     "Pa, nisam siguran. Ne bi bilo potrebno da se u zaveru uključe svi Trekiji; dovoljno je da samo nekolicina njih imaju takve toruse, u tajnosti, kao i skrivenu opremu koja bi im omogućavala da vladaju svojim sunarodnicima. Nije mi baš jasno. Džilijan je pitala jedinicu Biblioteke i kaže da je neki takav scenario moguć."
     Ka nije imao šta da odgovori na to. Njegov je utisak bio da su to složena pitanja, daleko onostran njegovog razumevanja. Mogao je samo da zadrhi od glave do repa.

     Provedoše još jedan dan motreći na lokalne prerano došle. Ta huniška morska luka, Vufon, stvarno je odgovarala opisima u Alvinovom dnevniku... mada je izgledala kudikamo primitivnija i siromašnija, viđena očima putnika koji su svojevremeno gledali i nebeske kule Tanita i blistave gradove na Zemljinom Mesecu. Huniši kao da su sa više pažnje i naklonosti negovali svoje brodove nego svoje domove. Bili su to jedrenjaci, ali ukrašeni tananim rezbarijama, počev od ponosnih pramčanih figura koje su izgledale kao drečavo obojena, šarena božanstva.
     Prođe jedan jedrenjak, širokim zamahom, ne mnogo daleko od Ka. On začu duboke, potmule zvuke. Pesma... Plove Huniši morem i pevaju, talasima se raduju. A talasi plavi i na vrhovima beli, od pene.
     Teško je verovati, reče on sebi, da je to isti onaj narod za koji Brukida kaže da je činovništvo bez duše. Možda postoje dve rase koje izgledaju veoma, veoma slično, s tim da su Huniši jedna od te dve? Možda se ona druga rasa zove nekako slično, veoma slično? Ka odluči da u večerašnjem raportu pošalje i pitanje o tome.
     Na palubi, međutim, nisu bili samo Huniši. Ka je virio iz vode i jasno video: tu su i neki sitniji stvorovi. Pentraju se hitro po konopima. On pokuša da ih snimi; ali zakasnio je, a osim toga brod je projurio prebrzo, tako da Kaova portabl-kamera nije stigla da obavi posao. Snimak se pretvorio u razmućenu brljotinu.
     Oni u Brazdaču zahtevaju i dobre snimke vulkana zato što su vulkani, koliko se može videti, središta industrijske aktivnosti ovih jijoanskih prerano došlih rasa. Džilijan i Tišt se predomišljaju da li da upute na obalu još jednog nezavisnog robota, iako su dosadašnji takvi roboti nastradali. Ka je spektroskopijom očitavao hemijski sastav lave koja curi iz vulkanskog grotla niz planinu. Osmatranjem je uočio, jednog dana, i maleni šinski put vešto kamufliran na kamenitim obroncima, sproveden sve do vrha; tu su išla vozila nalik na tramvaje.
     Često je proveravao šta rade Žaki i Mopol. To dvoje su, za promenu, radili ono što treba - naime, diskretno su osmatrali i prisluškivali koloniju crvenih 'kraba', Gheuena.
     Ali, kasnije, kad su sve troje zaplivali natrag ka bazi, Mopol poče da se 'vuče', da zaostaje.
     "Sig-gurno sssam nešššto pojeo", reče plavi delfin, iz čijeg trbuha su dopirala neka neprijatna grgotanja.
     E, super, pomisli Ka. Sto puta sam ih upozoravao da ne jedu lokalna živa bića pre nego što Brukida proveri da li su otrovna!
     Mopol se zaklinjao da to 'nije ništa'. Ali tokom daljeg plivanja kroz sve tamniju vodu, pod zalazećim suncem, poče da ječi. U skloništu, Brukida ga pregleda svojim vrlo malim med-skenerom, ali ne nađe šta nije u redu.