ALVIN

     Drmalo nas je i treslo do kostiju; postajalo je iz dure u duru sve gore. Kao da su ogromni maljevi gruvali po našem podvodnom pribežištu. Ponekad se to udaljavalo, samo da bi se kroz neko vreme opet vratilo još jače. U ovakvim uslovima normalan Huniš ne može ostati uspravan na podu koji se naprosto bacaka ispod njega.
     Proteza mi je pomagala, ali ne i autoskrib, koji je zamagljivao sobu oko mene, puneći je projekcijama mojih reči. Jer, ja sam se teturao od predmeta do predmeta, nastojeći da se čvrsto uhvatim za nešto, a za sve to vreme sam psovao na angliskom i na gal-sedmom, a autoskrib je sve to registrovao i ispisivao u vazduhu. Nađoh jedan držač ugrađen u zid i uhvatih se za njega svim silama. Eksplozije su tutnjale i odzvanjale, i činilo sa da neki div stupa nogama sve bliže... sve bliže...
     Onda, kad sam se već plašio da će negde prsnuti neki od metalnih šavova i da će unutra pokuljati mračne, teške vode Midena... sve je najednom prestalo.
     Sad je tišina bila maltene isto onako dezorijentišuća kao maločas ona džikasta tutnjava i drmotresenje. Vreća ispod mog grla visila je beskorisno, a Hufu, koja je odavno pohisterisala, grebala je kandžama moje rame tako da su se moje krljušti pretvarale, na tim mestima, u trake nalik na torg.
     Na sreću, mi Huniši nemamo neki osobit dar za paničenje. Možda ne reagujemo dovoljno žustro, ili nemamo dovoljno imaginacije.
     Pribirao sam se polako. Hermetična vrata se otvoriše i jedno od malih amfibijskih stvorenja uđe žurno i procvrkuta nešto na pojednostavljenom gal-drugom.
     Poziv. Onaj obrtni glas želeo je da dođemo na još jedno savetovanje.
     "Možda bi dobro bilo da naša znanja postanu zajednička", reče glas kad smo se našli (svo četvro, plus Hufu) pred njim.
     Hakica i Štipko, koji bez problema gledaju na sve strane odjednom, izmenjaše značajne poglede sa mnom i sa Ur-ronom. Sve nas je prilično uzdrmalo ovo maločas. Čak ni celo detinjstvo provedeno pokraj vulkana nije nas pripremilo za onakvo dumbaranje!
     Glas kao da je stvarno dolazio iz tog prostora u kome su se apstraktne linije svijale u zbijene obrasce i okretale; ali ja sam znao da je to privid. Ti oblici, a i zvuci, bili su sigurno projekcija, kojom je upravljao neki skriveni entitet čije je stvarno telo moralo biti negde drugde, iza zidova. Očekivao sam da mala Hufu svakog trenutka jurne i pokida neku zavesu, a iza nje da se pokaže čovečuljak u smaragdnom karnevalskom odelu.
     Šta oni misle, da smo potpuni tupanderi, da ćemo pasti na takav trik? - upitah se.
     "Znanje?" upita Hak ironično, namotavajući tri svoja očna pipka spiralno nadole, kao tri zmije. "Vi biste da delite s nama neko znanje? Onda nam prvo recite šta se dešava! Mislila sam da ćemo se raspasti! Je li ovo bio zemljotres? Da li nas je planeta počela uvlačiti pod svoju koru?"
     "Uveravam vas da nije to", reče glas, glatkim tonovima, na gal-šestom. "Uzročnik naše zajedničke zabrinutosti leži iznad, a ne ispod nas."
     "Eksplozije", progunđa naša Ur-rona. Frknu kroz svoju izduženu njušku i udari jednim zadnjim kopitom o pod. "Nije ono vio zenljotres, vile su podvodne detonacije. Jasne, oštre i veona vlizu. Rekla vih da gore ina neko ko vas, drugari, ne voli osovito nnogo."
     "To je oštroumno pogođeno."
     Nisam mogao oceniti da li je taj glas ironičan i impresioniran, ili samo ironičan.
     "A pošto naši eksplozeri nisu nogli onako nešto da izvedu, pretpostavljan da inate neke noćne neprijatelje, daleko noćnije od nas, nejakih šest žitelja Jijoa."
     "Ponovo razumna ocena. Tako inteligentna mlada dama si ti."
     "Hrrrm", rekoh ja, ne želeći da ostanem izvan ovih ironičnih komentara. "Učili su nas da uvek treba prvo oprobati najjednostavniju hipotezu. Zato dozvoli da nagađam - vas love izvesni tipovi koji su nedavno sleteli na Livadu okupljanja. Oni pljačkaši gena, o kojima je Urijel nešto čula pre našeg polaska. Tačno?"
     "Dobra pretpostavka, lako bi mogla biti istinita... ali bi lako mogao biti i neko drugi."
     "Neko drugi? Šta to govoriš-š?" upita Štipko, podižući u vazduh čak tri noge i održavajući nesigurnu ravnotežu na preostale dve. Njegova hitinska koža zacrvenela se veoma od zabrinutosti. "Da oni tuđini na Livadi okupljanja možda nisu jedini-dini? Sletele su još-š gomile raznih drugih vaših neprijatelja?"
     Apstraktni obrasci stisnuli su se i ubrzali u pravi tornado, ali odgovor se sastojao samo od tišine. Mala Hufu, koju je ovaj prizor od prvog trenutka opčinjavao, zabode kandže u moje krljuštavo rame. Nije odvajala pogled od te stegnute spirale ispred nas.
     Hakica, prigušenim tonom, zapita: "Pa, koliko to neprijatelja vi, narode, imate?"
     Obrtna pojava uskoro opet progovori, ali sada bez i najmanjeg traga ironije; u tom glasu ostao je samo umor, duboki umor.
     "Ah, draga deco. Čini se da polovina poznatog neba ne radi već godinama ništa drugo osim što goni nas."
     Štipko zazvecka štipaljkama, a Hak uzdahnu dugo i žalostivno. Tome sam se pridružio i ja, sumornim kontemplativnim umblanjem; a to je prenulo Hufu, koja skrete pogled sa projekcije ispred nas i zacvrkuta nešto nervozno.
     Ur-rona je samo huktala, kao da je očekivala ovo, kao da je sad konačno dokazana ispravnost njenog urođenog urskog cinizma. Jer, šta nam pokazuje iskustvo? Pokazuje da, kad se čini da stvari ne mogu postati gore nego što jesu, one to, skoro uvek, ipak postanu. Ifni ima bogatu maštu, mada donekle opaku. Ifni je boginja sreće; neprestano menja ono što je urezano na njenim 'kockicama' koje imaju bezbroj stranica.
     "Pa, dobro, to valjda znači - hrrrmm - da možemo odbaciti sve one ideje da ste vi funthui narod najstariji ili da je vascelo podmorje oduvek vaše bilo."
     "Ili da ste zaostaci odbačenih mašina Bujura", nastavi Hak moju misao. "Ili čudovišta morska."
     "Dahhhh..." reče Štipko, glasom neosporno razočaranim. "Nego ste samo još jedna ekipa ludih Galaktika-tika."
     U kovitlanju linija kao da se pokaza neka zabuna. "Šta, vi biste više voleli podmorska čudovišta?"
     "Zaboravi to", reče Hakica. "Ne biste vi to razumeli."
     Obrasci se zanjihaše, počeše se naginjati na jednu, pa na drugu stranu.
     "Bojim se da vas i ne razumemo, to si tačno rekla. Vas petoro, tako mala družina, ali žestoko ste nas zbunili. Toliko da se među nama čuo čak i opaki scenario - da ste ubačeni samo da biste izazvali zabunu u našim redovima."
     "Kako to misliš?"
     "Vaše vrednosti, verovanja, kao i nesumnjiva naklonost koju osećate između sebe, baciše nas u velike nedoumice, minirajući izvesne postavke za koje smo verovali da su neosporne, da su deo stvarnosti same.
     Imajte u vidu", nastavi glas bez tela, "da ta zabuna nije u celosti neprijatna. Ja sam misleće biće, i moglo bi se reći da jedna od mojih osnovnih pobuda jeste žudnja za iznenađenjem. Moji saradnici nisu ništa manje nego ja iznenađeni činjenicom da se vi družite."
     "E, što mi je drago što vas tako lepo zabavljamo", reče Hak suvo i irončno. "Dakle, vi, narode, dobegli ste na Jijo sa željom da se sakrijete, baš kao i naši preci?"
     "Postoji takva paralela. Ali naš plan nijednog trenutka nije bio da ostanemo trajno na Jijou. Nego da izvršimo popravke, popunimo zalihe i da sačekamo povoljne vetrove na najbližoj prelaznoj tački."
     "Znači, Urijel i mudraci možda nisu dobro ocenili namere ovog broda koji je sleteo na Livadu okupljanja? Glavni razlog njegovog dolaska, i naših nevolja, možda ste bili vi, a ne krađa gena? Možda je krađa gena samo 'fasada' njihove akcije?"
     "Nevolja je sinonim za 'svesno biće koje ima metabolizam'. Da nije tako, zašto biste vas petoro tako oduševljeno srljali u nevolje?
     Ali vaša žalba nije sasvim bez osnova. Mislili smo da smo pobegli svim goniocima. Taj brod koji se spustio u planine možda je čistom slučajnošću došao baš na Jijo, ali možda i ne. Možda ga je privukao sticaj izuzetno nesrećnih okolnosti. U svakom slučaju, da smo znali da vi živite ovde, možda bismo potražili zaklon negde drugde, na primer u jednom od mrtvih gradova na nekom od vaših meseca, mada su takva mesta manje pogodna za servisne radove."
     U taj deo bilo mi je teško da poverujem. Možda sam ja jedan divljak i neznalica, ali odrastao sam čitajući naučne romanse i savršeno mogu sebi dočarati rad u nekom napuštenom lunarnom gradu gde je među duhovima prošlosti radio i moj imenjak, budeći moćne mašine koje su dremale eonima. Koja bi zvezdoletna bića više volela da krpe svoj brod u mraku, pod pritiskom miliona tona slane vode, nego u čistoći vakuuma?
     Utonuili smo u neraspoloženo ćutanje; nismo se mogli dalje ljutiti na jedan narod koji je, ipak, tako spremno priznao svoju odgovornost. Ponajmanje na one koji su, kao i mi, begunci od galaktičkog progona.
     Ili begunci od pravde, dođe druga, zabrinutija misao.
     "Možete li vi nama reći zašto su svi toliko besni na vas?" upitah.
     Zarotirana figura sad se stisnu u levak čiji donji kraj kao da se smanjio do zatvorenosti i odmakao u daljine.
     "Kao i vi, mi smo istraživali neposećena mesta i zamišljali da smo odvažni istraživači..." poče glas objašnjavati, tonom bezgranične tuge. "Ali onda smo imali tu nesreću da nađemo tačno ono što smo i tražili. Neočekivana čuda, nesanjano ogromna.
     Nismo prekršili nijedan zakon. Naša jedina namera bila je da o svojim otkrićima obavestimo celu javnost. Ali ovi koji nas gone, više čak i ne glume da se pridržavaju zakona. Kao divovi rešeni da prigrabe nešto što je otkrio komararac, tuku se nesuzdržano između sebe, otimaju se: ko će nas pre zgrabiti! I ko god nas bude zgrabio, avaj, upotrebiće naše otkriće protiv mnogih drugih."
     Opet se zgledasmo. Štipko progovori na svih pet nožnih ventila istovremeno, tonovima strahopoštovanja.
     "Neka bogatstva-stva-stva-st..."
     Hakica zakotrlja oba točka svog tela i doveze se sasvim blizu rotirajuće figure. "Možeš li nam dati dokaz za to što si rekao?"
     "Ne sad. Jer to bi bacilo vaše narode u još goru opasnost od dosadašnje."
     Pamtim da sam se zapitao: šta bi moglo biti opasnije od genocida koji je, kako nam je Urijel rekla, najverovatnija poslednja etapa delovanja kradljivaca gena na našoj planeti?
     "Ipak", nastavi obrtni glas, "postoje mogućnosti da uzdignemo naše uzajamno poverenje na znatno viši nivo, pa čak i da značajno pomognemo jedni drugima."