STRANAC

     Život viđen kao lutanje kroz neku ogromnu kuću u kojoj je posvuda nered. Kroz kuću koju su zemljotresi rušili, a požari pustošili, i koja je sad ispunjena nekakvom gorkom, neobjašnjivom maglom. Kad god on uspe da otškrine neka vrata, da virne u neki ugao prošlosti, to otkriće skupo plati: naiđu talasi oštrog, strašnog bola.
     Prolazi mnogo vremena. On postepeno uči da ne popušta onome što bol od njega traži. Naprotiv: svaki nalet bola njemu je sada putokaz, oznaka, dokaz da je krenuo stazom koja mora biti ona prava.

     Strmoglavio se na ovaj svet zaista sa neba, kroz vatru. Trebalo je da se to završi milosrdnom prazninom nepostojanja. Umesto toga on je sa lomače pao u kužnu močvaru koja ga je ugasila. Tako ga je sreća bacila.
     Čudna neka sreća.
     Od tog dana, postao je blizak poznanik svih vrsta patnje. Od onih grubih, banalnih bolova, pa sve do žaoka druge, finije vrste. On ih razvrstava, sređuje u katalog, postaje poznavalac svakovrsnih načina na koji se bolovi mogu obrušavati na čoveka.
     One prve agonije, neposredno posle stropoštavanja sa neba, vrištale su grubo iz rana i opekotina; bila je to oluja tako žestoke patnje da je on jedva bio svestan da ka njemu vesla, u nekakvom čamcu, šarena družina urođenika i da ga izvlače kao što bi grešnici izvlačili palog anđela iz močvarnog tresetišta blizu sela. Spasli su ga od davljenja, samo da bi se posle suočio sa mnogim drugim stradanjima.
     Ta bića su navaljivala da se on mora boriti za svoj skršeni život. A bilo je neuporedivo lakše predati se.
     Kasnije, kad su se očigledne rane zalečile, a ožiljci stvrdnuli, drugi tipovi muke preuzeli su da budu glavni instrumenti u toj simfoniji bola.
     Muke uma, kao i duha.

     Svud po njegovom životu zjape rupe, ogromne zone koje su samo praznine, bez svetlosti, puste; tu nedostaju uspomene koje su sigurno obuhvatale mnogo megaparseka i mnogo godina. Svaka takva praznina kao da se sledila. Svaka je svojevrsna rana, i svaka svrbi. Nepodnošljivo svrbi; kao kad neko svrabno mesto ne možeš dohvatiti, kad je nemoguće počešati se.
     Još od kad je počeo da luta kroz ovaj jedinstveni svet, on pokušava da istraži taj mrak u sebi. Optimista je: čvrsto drži ono malo trofeja što je dosad izborio. Jedan trofej: Jijo.
     Prevrće tu reč po umu... Ime ove planete, gde se šest odbačenih etničkih grupa zgurilo i gde imaju, između sebe, nekakav naoružani mir. Mešovitu kulturu, kakve nema nigde drugde, pod milijardama zvezda.
     Druga reč lakše dolazi jer je on češće koristi. Sara. Osoba koja ga je negovala kad se vraćao sa samog praga smrti. Bilo je to u onoj njenoj kućici na drvetu, nad seoskom vodenicom. Osoba koja je umirila talase njegove panike kad je pri prvom buđenju video štipaljke ogromnih kraba ispred sebe, i kandže, i naslagane, sluzave, debele prstenove - telesnu građu kraba Gheuena, čovekolikih Huniša, kupastih Trekija, i drugih koji zajedno žive u ovom primitivnom pribežištu.
     Zna on i još neke reči, kao što su 'Kurt' i 'Priti'... prijatelji u koje sada ima poverenja gotovo isto onoliko kao u Saru. Prija mu pomisao na ta imena, a pomišlja ih lako, glatko, onako kako je pomišljao sve reči u vremenima pre nesreće, pre osakaćenja.
     Naročito se ponosi jednim nedavnim trofejem. Emerson...
     To je njegovo ime. Tako se on zove. Izmicalo mu je dugo, predugo. Oslobodilo se tek posle vrlo jakih šokova - jer upravo on je isprovocirao jednu bandu ljudskih buntovnika da izda svoje urske saveznike. Zbog toga je nastala bitka noževima, takav pokolj da je u poređenju s tim kosmička bitka maltene aseptična stvar. Bilo je to krvavo mahnitanje, a okončalo se silovitom eksplozijom koja je pocepala grubi karavanski šator, zabila mlazeve svetlosti Emersonu u oči, iako je čvrsto žmurio, savladala čuvare razuma.
     A onda je, u onom blesku, on na tren video... svog kapetana. Koji se zvao Kraidaiki.
     Blesak se preobratio u uskomešanu, penušavu vodu punu svetlosti, kroz koju mlataraju repna peraja. Napred se izdvojila dugačka, siva njuška sa završetkom koji se sužava kao boca prema grliću; na kraju toga, blistavi zubi. Ta glatka, sliveno oblikovana glava se iscerila, iako je na sebi imala, iza levog oka, strašnu ranu... sličnu ovoj rani koja je Emersonu otela moć govora.
     Iz mehurića vode izdvojio se i zvuk, govor, ali govor na nekom drugom jeziku. Emerson ne zna da ijedan od ovih 'urođeničkih naroda' na Jijou, niti ijedan 'veliki galaktički klan', govori tim jezikom.

     * U kruženju, u ciklusima
     * raznim
     * dođe i vreme za proboj

     * na površinu.
     * U praznim danima

     * krije se poziv
     * da se počneš baviti stvarima

     * važnim.
     * Potraži misli ovog mora,

     * diši, radi,
     * i pridruži se njegovom, morskom
     * snu.

     Prepoznao je, zapanjen, ali iza toga je naišla tuga neopisiva, jad bolniji od ma kakve patnje tela, teži od ma kakve nemoći.
     Stid. Malo je nedostajalo da u tom trenutku on umre od sramote. Jer nikakvo stradanje, osim smrti same, nije opravdanje da on zaboravi...
     Kraidaikija.
     Teru... a to znači Zemlju.
     Delfine...
     Hanes.
     Džilijan.
     Kako su mogli svi oni iskliznuti iz njegovog uma, kako ih se nije setio tokom ovih meseci lutanja po ovom varvarskom svetu, plovidbe čamcem, jahanja u karavanu?
     Krivica ga je lako mogla udaviti u tim prvim sekundima prisećanja o njima. Ali otrgao se, jer njegovim novim prijateljima bilo je neophodno da on, baš on, stupi u akciju tog trenutka, da iskoristi kratkotrajnu prednost stečenu eksplozijom, da savlada i zarobi njihove otmičare. On je ustao oružjem protivu otmičara i u sumrak, na pocepanom šatoru i na gomili leševa, pomogao Sari i Kurtu da vežu sve preživele neprijatelje: i Uriše, i ljude. Sara je, doduše, nagoveštavala da će im to doneti samo kratkotrajnu bezbednost.
     Jer očekivalo se da neprijatelju uskoro stignu pojačanja, kudikamo fanatičnija.
     Emerson je znao šta pobunjenici žele. Želeli su njega. Nije bila nikakva tajna da je on čovek koji je stigao sa zvezda. Pobunjenici bi ga ponudili nebeskim lovcima, nastojeći da postignu razmenu, trampu: daće njega, ovako postradalog, a u zamenu će dobiti zajemčenu bezbednost.
     Kao da bi ikakvim pogodbama bilo moguće jemčiti bezbednost ovim jijoanskim odbačenim rasama, sad kad su ih snage Pet galaksija pronašle.
     Dok su čučali zgureni oko slabe vatre, bez ikakvog zaklona, ogrnuti komadima pocepanog šatorskog platna, Sara i ostali gledali su kako zastrašujući nebeski nagoveštaji preleću preko ledenih sazvežđa.
     Prvo je došao moćni svemirski titan, koji se sa rikom stuštio ka obližnjim planinama, rešan da počini užasnu osvetu.
     Kasnije, istom putanjom, prolete drugi džin, ali neuporedivo veći, tako ogroman da se činilo da privlačna snaga Jijoa postaje nešto manja dok to prolazi iznad njihovih glava; svakome je bilo jasno da je velika nevolja na pragu.
     Ubrzo posle toga, zlatne svetlosti zatreperile su između planinskih lanaca... nesporazum između dva kolosa. Emersonu nije bilo važno ko će pobediti. Znao je da ni jedan ni drugi svemirski brod nisu njegovi. Nisu onaj dom među zvezdama za kojim je on čeznuo... i molio se Bogu da ga nikad više ne vidi.
     Ako ima sreće, bar malo sreće, Brazdač je već veoma daleko od ovog ukletog sveta; daleko i sve dalje; a u svom spremištu nosi veliko blago, sačinjeno od drevnih misterija - koje bi mogle biti ključ za jednu novu galaktičku eru.
     Zar nije celokupno njegovo, Emersonovo, žrtvovanje bilo usmereno da omogući Brazdaču bekstvo?
     Kad su levijatani proleteli svojim putem, ostale su samo zvezde, a u suvoj stepskoj travi ledeni vetar. Emerson je krenuo da traži tovarne životinje karavana, koje su se u međuvremenu razišle kud koja. Ako bi pojahali magarce, njegovi prijatelji možda bi mogli pobeći pre nego što pristignu nove horde fanatika...
     Onda je tle ispod njegovih nogu počelo podrhtavati u ritmu koji kao da je glasio:

     tara-rap, tara-rap
     tara-rap, tara-rap

     Galop. A ko bi galopirao nego urski odredi, očekivano pojačanje neprijatelja. Dolaze da ponovo zarobe Emersona i njegove prijatelje.
     Onda, čudo: umesto neprijatelja pojavili su se saveznici. Urski, kao i ljudski odredi, ali prijateljski. Sa sobom su doveli zapanjujuće životinje.
     Konje.
     Osedlani konji. Za Saru su predstavljali iznenađenje očigledno u istoj meri kao i za njega. Emerson je verovao da su ta stvorenja na ovoj planeti odavno izumrla, a gle - pojaviše se iz noći, kao iz sna.
     Tako je počela sledeća faza njegove odiseje. Pojahali su ka jugu, bežeći od senke tuđinskih svemirskih lađa, prema obrisu nemirnog vulkana.
     I sad se on pita, prevrće po svom ranjenom mozgu pitanje - postoji li neki plan? Odredište?
     Stari Kurt očigledno ima poverenja u ove iznenadne spasitelje koji ih vode nekud. Ali mora biti da tu ima još nečeg.
     Emersonu je dodijalo da stalno samo beži od nečega.
     Mnogo bi više voleo da pojuri ka nečemu.

     Konj pod njim grabi napred. Pozadinskoj muzici njegovog života, a to je muzika bola, pridružuju se dva nova mala motiva: preosetljiva, bolna koža na butinama, maltene oguljena od sedla, i uz to bol u kičmi zato što životinja u galopu stalno i grubo bacaka ovakvog jahača gore-dole.

     tara-rap, tara-rap, tara-rap
     tara-rap, tara-rap, tara-rap

     Krivica ga grize: osećaj da neke svoje dužnosti nije ispunio. I tuga nad verovatnom sudbinom njegovih novih, jijoanskih prijatelja, čija je skrivena kolonija sada 'provaljena'.
     Pa ipak...
     Vreme prolazi, a Emersonu se vraća u sećanje način na koji jahač može da se prilagodi njihanju sedla. Sviće zora, sunčevi zraci podižu rosu sa lepezastog lišća drveća na obali reke. Rojevi blistavih buba zujkavo plove kroz kose mlazeve svetlosti, plešu nad poljem punim purpurnog cveća koje oprašuju. Ispred njega jaše Sara, i kad god se ona okrene i pogleda Emersona (a to retko čini), njegovi bolovi i tuge kao da postanu lakši. Čak postane blaži i strah od tuđinskih letećih mašina sposobnih da rascepe nebesa, od njihove mašinske oholosti. Galopira družina begunaca u opasnosti još nepoznate.
     Emerson oseća da ga, i protiv njegove volje, nosi talas nove nade. To je jače od njega: priroda mu je takva. Kopita gruvaju po starom tlu jijoanskom, ritmom koji povlači Emersona ka nekoj niti pamćenja. Ka nekoj ritmičnoj muzici... koja je vrlo daleko od ma kakve elegije. Kopita, kopita:

     tara-rap tara-rap tara-rap
     tara-rap tara-rap tara-rap

     I najednom nešto se uklapa unutra, telo nehotice reaguje, nove reči kreću neočekivano iz nekog do sad zatvorenog kutka u njegovom mozgu. Reči, ali i melodija koja srce dira. Stihovi kreću kao da je odvrnuta česma, i on, jašući dalje, počinje da peva, iznenađujući time i samog sebe.

     "Frka je, frka je, frka frka je
     beže svi, beže svi, sklanjaju se svi,
     frka je, frka je, frka frka je -
     aaaaaaaaaaaal ne plašimo se mi."
     Njegovi prijatelji se smeškaju. Nije prvi put da se ovako nešto dešava njemu. Sara se smeje, a onda se pridružuje jer on peva tu strofu ispočetka, u žustrom ritmu konjskih kopita. Čak i njihovi tmurni urski pratioci istežu dugačke vratove nalik na kentaurske i pokušavaju se uključiti u pesmu.

     "...aaaaaaaaaal ne plašimo se mi."