DVER

     Pogled sa najviše dine nije mnogo obećavao.
     Danički istraživački čamac nalazio se barem petnaest kilometara daleko, nad pučinom našeg mora. Tačkica, jedva vidljiva, iza one jasne linije na kojoj se boja vode menja iz blede plavozelene u sasvim drugačiju, maltene crnu. Leteća mašina išla je tamo-amo, kao da traži nešto što je zagubila, zaturila tu negde. Samo povremeno, kad se pravac vetra menjao na najpovoljniji način, uspevali su da čuju vrlo tihi zvuk motora, kao najblaže brujanje. Po jednom na svakih četrdesetak dura Dver je uspevao da uoči neku još sitniju trunčicu kako ispada iz trbuha dugačkog, blistavog čamca, tumba se u jutarnjem suncu i pada u more. I potone. Prođe daljih desetak dura - a onda se površina mora ispupči na tom mestu, nekim nadimanjem iznutra, uzdigne se: brdo uskomešane bele pene. Voda sva razbijena, kao da neko ogromno čudovište umire u grčevima, negde dole, u dubini.
     "Šta to radi Kun?" upita Dver. Okrete se ka Reti, koja je zaklanjala šakom oči od sunca i trudila se da što oštrije vidi daleku letelicu. "Imaš li ikakvu pretpostavku?"
     Devojka poče da sleže ramenima, ali to nije bilo tako lako: na jednom njenom ramenu ležao je minijaturni 'kentaur', urski mužjak, koji je takođe gledao ka jugu sa sva tri oka na glavi, a vratom izvijao kao zmija. Nedaleko od njih robot se nestrpljivo njihao i malo uzdizao i spuštao, kao da bi hteo tim kretnjama svog tela da privuče pažnju letača nad morskom pučinom.
     "Ne znam, Dver", odgovori Reti. "Al valjda nešto oko ptice."
     "Oko ptice?" ponovi on prazno.
     "Znaš. Ona moja metalna ptica. Ona koju smo spasli od mulk-pauka."
     "Nešto oko te ptice?" upita Dver. "Pa, pošla si da je pokažeš mudracima. Kako su se tuđini dočepa..."
     Reti mu upade u reč.
     "Danici su želeli da znaju odaaakle je ona. Zato me je Kun zamolio da ih odvedem tamo i da pokupimo Džesa, pošto je on taj koji je video gde je ptica doletela na obalu. Sa mora. Ja pojma nisam imala da će mene ostavti u selu..." Ona se ugrize za usnu. "Džes je sigurno doveo Kuna, evo, tačno dovde. Kun je nešto pričao kako će da 'istera lovinu na čistinu'. Valjda misli da ulovi još tih ptica."
     "Ili onoga ko je pticu napravio i uputio na obalu Nagiba."
     "Ili to." Reti klimnu glavom; očito joj je bilo nelagodno. Dver odluči da ne insistira sad na pojedinostima o njenom odnosu sa ljudskim bićima sa zvezda.
     Njihovo putovanje ka jugu, prethodnog dana, nastavilo se uspešno, ali je bilo još nekoliko močvara - i još nekoliko rečica u koje je Dver morao da zagazi i da ih pređe pešice, a robota bukvalno da nosi na glavi. U sumrak je konačno izjavio da 'nema dalje'. Nastala je kratkotrajna napetost, jer je ta leteća borbena mašina pokušala da zastraši Dvera, da ga prinudi da pešači, ipak, dalje. Međutim, svoja božanska oružja više nije imala, izgubila ih je u pucnjavi kod logora istočnih, divljih 'prerano došlih'; sada je raspolagala samo jednim oružjem, pipcima ispod tela. Počela je vitlati i pucketati njima, ali Dver se sa time suočio ravnodušno, nije ni trepnuo. Pomoglo mu je neko čudno osećanje smirenosti, kao da je njegov um nekako porastao pod dejstvom pulsirajućih repulsivnih polja kojima se mašina oslanjala na podlogu ispod sebe, pa, tokom prelaženja rečica, i na njegova pleća i glavu. Možda mu se samo pričinjavalo da je njegova svest izmenjena, ali robot je u svakom slučaju odustao.
     To nije prošlo bez robotovog gunđanja, koje je učinilo da izgleda maltene kao živo biće. Onda su založili vatricu. Dver i Reti grickali su trake sušenog magarećeg mesa koje je Dver imao u rancu. Posle nekog vremena Reti je dala svoj prilog večeri: dve pločice romboidnog oblika, zamotane u neki nepropustljivi omotač koji je pod prstima bio gladak. Pokazala je Dveru kako se to odmotava, a onda se smejala izrazu njegovog lica kad su se čudni, jaki ukusi naglo proširili njegovim ustima. Nasmejao se i on, i umalo da udahne (umesto da proguta) taj danički slatkiš. Preobilna slatkoća brzo zauze mesto na Dverovoj listi 'stvari za koje mi je drago što sam ih učinio pre nego što sam umro'.
     Kasnije, zguren sa Reti na pepelu i toploj zemlji, Dver zaspa. Sanjao je niz fantastičnih slika, daleko jači nego što je kod njega bilo normalno. Možda je i to bila posledica nošenja robota, čija je odbojna polja toga dana sprovodio kroz sebe. Ali umesto da sanja da je postao težak, ili da ga nešto pritiska, dešavalo se suprotno. U snu mu se pričinjavalo da ga nosi neka lakoća, da se njegovo telo odiže od tla i plovi, slobodno. Nepojamne panorame razmotavale su se u svim pravcima ispod njegovih sklopljenih očnih kapaka... predmeti koji svetlucaju naspram crnih pozadina, ili oblici od gasa koji svetli sam iz sebe. Jednom ga obuze čudnovato osećanje da poznaje ono što vidi, da je doleteo do nečeg što mu je oduvek bilo blisko i voljeno.
     Ah, jijoansko Jaje, razmišljala je, tada, njegova uspavana svest. Da, bio je to taj sveti ovalni kamen, ali izgledao je drugačije; ne više kao div-oblutak skriven u jednoj udolini blizu vrha neke planine, nego pre nešto kao ogromno tamno sunce koje svojim crnilom nadsijava sjaj normalnih zvezda.
     Pre zore su ustali i nastavili putovanje. Samo još dva puta su morali prelaziti rečice. Onda stigoše do mora. Tamo im je robot rekao da se popnu na njegove pipke, a onda je jurio ka istoku duž mnogih obala, sve dok nisu stigli do ovih dina. Najvišu od njih robot je iskoristio kao uzdignutu tačku za osmatranje plavog mora.
     Dver je smatrao da je voda pred njima čuveni Procep, zvani i Rift. Na tom mestu zapravo je čitav kontinent, zvani Nagib, bio grubo, u planetnim razmerama, zasečen, presečen. I tu su sad ostali: zaustavljeni, pred Procepom.
     Kad bih samo imao svoj teleskop, razmišljao je Dver. Valjda bi mi bilo jasnije šta to pilot onog čamca pokušava da uradi.
     Reti je rekla da 'isteruje lovinu na čistinu'.
     Ako je to ono što 'lovac' Kun radi, onda, pomisli Dver, mora o lovu još mnogo da uči. Pomogla bi, recimo, lekcija koju je Dver čuo od majstora lova, Falona, pre znatnog broja godina.
     Bez obzira na to koliko je moćno tvoje oružje i za kojom lovinom ideš, govorio je Falon, nemoj sam i da isteruješ lovinu iz skloništa i da pucaš. Ako si sam, nemoj preuzimati obe te uloge na sebe.
     Usamljeni lovac mora biti majstor strpljenja i mora nečujno pratiti kretanje svog plena.
     Za taj pristup potrebno je nešto što nije lako steći, a naziva se empatija. Treba da se osećaš onako kako se lovljena životinja oseća. Ali što bolje se uživiš u tu ulogu, to su veći izgledi da jednog dana nećeš imati želju da ti to uopšte bude lovina.
     "Heh, jedno je jasno", primetila je Reti, gledajući kako robot, sa vrha dine, očajnički mlatara 'rukama', to jest pipcima, kao dečak koji mahanjem pokušava da privuče pažnju roditelja koji su suviše daleko da bi ga čuli. "Njegovu opremu za komunikaciju si sredio, izgleda, dooo-bro. Ne radi ni kratkodometna, čak ni u neometanoj pravoj liniji do prijemnika."
     Dvera je ovo impresioniralo: Reti je, tokom boravka kod svemirskih bića čije je 'usvojeno dete' bila, naučila mnogo toga. "Šta misliš", upita je on, "kad pilot krene nazad, ka selu, po tebe, da li će primetiti da se nalazimo ovde, na obali?"
     "Možda... ako je uopšte to nameravo", reče Reti. "Ako ulovi to što hoće, mogao bi sasvim da zanemari mene i da poleti pravo na zapad, u rothensku stanicu, da tamo podnese raport."
     Dver je znao da Reti više ne stoji tako dobro kao nekad kod nebeskih ljudskih bića. U njenom glasu bilo je puno ogorčenja, a Dver je znao i zašto: u onoj dalekoj letećoj tačkici sada se vozi Džes, čovek koji ju je kinjio dok je odrastala u divljem plemenu na istoku. Reti je postigla da tog siledžiju čak podvrgnu mučenju. Ali sada Džes, a ne ona, stoji uz lakat pilota i pridobija njegovu naklonost; a Reti ostaje napuštena, na zemlji.
     Bilo je jasno zbog čega je zabrinuta. Šta ako njen neprijatelj koji ju je celog života mučio postigne, umesto nje, ono što se ona toliko žrtvovala i dovijala da postigne? Šta ako on dobije kartu za putovanje do zvezda?
     "Hmmm. U tom slučaju trebalo bi da obezbedimo da nas ne previdi, kad se bude vraćao."
     Dver nije baš goreo od želje da se lično sretne sa tim zvezdanim pilotom koji je onako nemilosrdno izmasakrirao, bombardovanjem iz vazduha, ono malo, jadno ursko pleme koje se bilo zaputilo u istočne krajeve. Nije imao nikakvih iluzija o tome da će Kun prema njemu, Dveru, postupati blago ili dobro. Ali taj izviđački čamac bio je, za Reti, život; jedina nada. Osim toga, ako privuku i neko vreme zadrže pažnju tog Danika, oni možda mogu postići da se čamac ne vrati brzo u Siva brda. Danel Ozava je poginuo u onom kratkotrajnom obračunu sa robotom, ovim istim koji sad maše sa dine. Možda je još malo vremena potrebno da Lena Strong i komandantkinja preživelih Urkinja postignu neki mirovni sporazum sa Retinom starom bandom... i da se krišom povuku na neko mesto gde ih zvezdani bogovi neće nikad naći. Dobijanje na vremenu; ništa više. Možda je to poslednja korisna stvar koju će Dver uspeti da postigne dok je još živ.
     "Pa, da naložimo vatru", predloži devojka, pokretima pokazujući ka obali, koja je bila sva prošarana komadima drveta koje je tu bilo naplavljeno i nabacano tokom ranijih oluja.
     "Upravo to sam hteo da predložim."
     Ona se tiho nasmeja.
     "A-ha! Verujem da si hteo."