ALVIN

     Proba, proba. Isprobavam jedan potpuno novi način pisanja.
     Ako se to uopšte može pisanje nazivati. Ja samo govorim glasno, a rečenice se pojavljuju same od sebe, ispisane u vazduhu, iznad ove kutijice koju mi dadoše. A koja se naziva autoskrib.
     Ne, ne mogu da kažem da nije: ultra-kul je. Hakica je dobila istu takvu kutijicu, sinoć, pa je začas napunila čitavu sobu rečima i hijeroglifima, gal-trećim, gal-osmim, i svakojakim manje poznatim jezicima i dijalektima. Naređivala je da se prevodi sa jednog na drugi jezik, pa na treći, i tako dalje, i soba je sva blistala od reči ispisanih u vazduhu koje su se naprosto gurale svud oko Hak.
     Te mašinjoce su nam naši domaćini dali da bi svako od nas mogao što lakše ispričati pripovest o svome životu; a naročito o zajedničkom životu šest različitih rasa na istom kontinentu, Nagibu. Onaj glas koji se vrti obećao nam je da ćemo, za uzvrat, dobiti nagradu: moći ćemo da postavljamo velikoj, vrlo hladnoj kutiji pitanja koja mi hoćemo.
     Ova ponuda bacila je Hakicu u pravi delirijum. Besplatan, slobodan pristup jednoj memorijskoj jedinici Velike biblioteke civilizacije Pet galaksija! Pa, to je kao da je neko rekao Fernandu Kortesu da će mu dati tačne mape za odlazak u izgubljeni Zlatni grad. Tako se osećao legendarni huniški heroj Jug-vourfmin kad je otkrio lozinku pomoću koje je ovladao robot-fabrikama Kurturna. Ni onaj Alvin po kome sam ja dobio taj nadimak nije mogao biti oduševljeniji kad su tajne Vanamonda i Ludog Uma razotkrivene u svoj svojoj zastrašujućoj veličanstvenosti.
     Međutim, za razliku od Hakice, ja ovo što se dešava posmatram sa crnim brigama. Kao detektiv u nekoj drevnoj zemaljskoj knjizi sa pričama, moram se zapitati - gde je 'kukica'?
     Šta ako mi ispričamo sve što znamo, ovi posle ne održe obećanje?
     Ili ako nam daju netačne, lažne, izmišljene odgovore. (Kako bismo mi to mogli znati?)
     Mogli bi oni i da nas puste da razgovaramo sa kockom do mile volje, jer znaju da od toga nećemo imati nikakve koristi - naime, nećemo se nikad kući vratiti.
     Opet, pomislimo na mogućnost da je sve pošteno i čisto. Recimo da će nam biti, zaista, data mogućnost da postavljamo pitanja Biblioteci, tom magacinu znanja koje je prikupljano milijardu godina.
     Ali šta, za ime Jijoa, možemo mi da kažemo?

     Provedoh, evo, jednu miduru u eksperimentisanju. Diktirao sam tekst. Vraćao sam se na ranije delove, menjao sam neke rečenice. Autoskrib je svakako mnogo fleksibilnije sredstvo nego ugljena olovkica i grudvica guaru gume za brisanje! Samo malo pomaknem prste - blokovi teksta premeštaju se celi. Ne moram čak ni da govorim glasno; dovoljno je da govorim u sebi, da samo želim reči i rečenice. To je osećaj kao kad samo malo pripremaš i pomičeš usta, ali ne kažeš ništa, da ne bi neko čuo. Znam ja da to nije telepatija; mašina samo očitava te minimalne pokrete mojih usta, mišića u grlu, ili tako nešto. Čitao sam o takvim stvarima u romanima Era Crnog Džeka i Klošar Luna Sitija. Ali ipak me nervira, pomalo.
     Šta se desilo kad sam od moje mašinjoce zatrašio rečnik angliskih sinonima! Oduvek sam verovao da imam bogat rečnik tog jezika, naprosto zato što sam zapamtio ceo Rožeov tezaurus, onaj jedini primerak koji u našem gradu Vufonu postoji. Ali ispostavilo se da su Arapi i tipovi iz Indije pridodali stotine reči iz svojih jezika, nakalemili ih na engleski, koji je bio jedan evropski jezik, i tako stvorili angliski. Ova kutijica zna toliko reči da pred time moramo i Hakica i ja da priznamo - 'predajemo se', zna više. Ili, barem, ja to priznajem.
     Moji drugari su u obližnjim sobama, svako priča o svemu čega se seća. Pretpostavljam da će Hakica na brzinu da istandrlja nešto nemarno-zadivljujuće, brzopotezno, drečavo, da bi naši domaćini bili zadovoljni. Ur-rona će pričati metodično i suvo, a Štipko će se zaneti u priče o 'čudovištima' ispod mora, i potpuno će zaboraviti o čemu treba da govori. Ja imam početnu prednost zato što je u mom dnevniku već ispričan veći deo onoga što se našoj družini nadešavalo, sve do trenutka kad smo nas četvoro pustolova dospeli u ovo mesto čudnovato zakrivljenih hodnika, duboko ispod morskih vala.
     Zato ja imam i vremena da se brinem zbog pitanja zašto funthui žele da doznaju naše životne priče.
     Možda su samo radoznali. Ali šta ako neka naša 'izvala', učinjena ovde, na kraju načini veliku štetu našoj rodbini na Nagibu? Doduše, ne umem tačno zamisliti kako bi to moglo da se desi, jer mi ne znamo nikakve vojne tajne - osim o onom uriškom blagu po koje nas je Urijel Kovačica i poslala pod more. Ali glas koji rotira sam oko sebe već je upoznat sa time.
     U nekim veselijim trenucima zamišljam kako nam funthui dopuštaju da se vratimo kući i još da ponesemo to blago sa sobom; pa kako stižemo u metalnom kitu u Vufon, u luku, a narodu se čini da smo ustali iz mrtvih kao u legendi o posadi Hukuftaua... na iznenađenje naročito Urijela, Urdonole i naših roditelja, koji su sigurno već zaključili da smo mi izgubljeni zauvek.
     Ove optimističke fantazije pojavljuju se u alternaciji sa nekim drugim prizorima koje ne uspevam da izbacim iz glave; jedna od takvih, jedna stvarna uspomena, jeste ona u kojoj naš mali San Vufona tone, upada u čeljusti ove kit-podmornice, razbija se, kroz prosute ostatke gaze stvorenja nalik na pauke sa izbuljenim očima, brbljaju na neki svoj brzi način, a onda ustuknu užasnuti jer su videli Ziza, našeg maleckog Trekija, koji se sastoji od samo pet prstenova-ličnosti. Mi smo Ziza dobili od Tjuga Alhemičara.
     Mlazevi plamena obasuli su Ziza, tada, i od njega nije ostalo ništa.
     Huniš se mora zapitati zašto bi neko učinio jednu tako bednu, zlu stvar.

     Ništa, da pređem ja na posao.
     Kako da počnem moj roman?
     Zovite me Alvin...
     Ne, ne. Suviše očigledan plagijat Mobi Dika. Dobro, da pokušam sa ovom prvom rečenicom:
     Alvin Hf-vajuo probudio se jednog dana pretvoren u ogr...
     Ma, ne. Prepoznatljivo, nezgodno.
     Možda bi trebalo da uobličim moju priču prema romanu Žila Verna Dvadeset hiljada milja pod morima. Eto nas, brodolomnici smo, prihvaćeni srdačno, ali ipak zarobljenici u jednom podvodnom svetu. Iako je žensko, Hakica bi insistirala da je ona glavni lik, kao što je Ned Lend u Dvadeset hiljada milja pod morima. Ur-rona bi bila profesor Aronaks, dabome, a to ostavlja samo mene i Štipka kao kandidate za ulogu komičnog tipa kome ništa ne polazi od ruke, Konseja.
     U tom slučaju, kada će konačno pred nama da se pojavi kapetan Nemo?
     Hmmm. To je nedostatak ove vrste pisanja, suviše je lako i suviše lako se unose ispravke. Onda se autor raspriča nekontrolisano; stara dobra olovka i hartija značile su da moraš imati neku samodisciplinu, prvo smisliti, pa onda napisa...
     Čekaj. Šta je ovo?
     Nešto se čulo. Evo opet... kao jedno udaljeno 'buuuum'.
     Sad je bliže.
     Ne dopada mi se. Nimalo.

     Ifni! Ovog puta je pod zadrhtao ispod mene.
     Tutnjava me podseća na mumlanje vulkana Guen, gore na Nagibu. Kad Guen podrigne, mi svi u gradu Vufonu ucvikamo, mislimo - počinje Veliko o...
     Ajoj! Kako je sad grunulo, vreća mu pod grlom istrunula.
     Ovo su eksplozije. Primiču se, i to brzo!
     Još jedan zvuk se pojavljuje, zvuk kao zukir kad vrišti do besvesti jer je seo na pernatog guštera.
     A, je li to zvuk sirene? Oduvek sam se pitao...
     Gištufvajuo! Svetlosti se zamračuju. Pod se sav trese...
     Šta se, o Ifni, dešava!