DŽILIJAN

     Nije lako ženi sa Zemlje da glumi vanzemaljca.
     Ponajmanje Thenanijanca.
     Bila je sva ogrnuta lažnim bojama, a 'erzac' meso, lažno, dopunjavalo je obmanu; imala je izgled zdepastog i pogurenog dvonožnog bića sa debelom kožom nalik na štavljenu. Na glavi kresta, podjednako simulirana, koja se, međutim, rastezala i talasala pri svakom njenom klimanju glavom. Sa daljine veće od dva metra svako bi pomislio da je to robusni thenanijanski ratnik, mužjak, sa oklopnom kožom, okićen medaljonima sa stotinu međuzvezdanih vojnih pohoda; ni slučajno ljudsko biće, a ponajmanje mršava plavuša sa linijama umora ispod očiju, po struci lekar, prinuđena sticajem okolnosti da preuzme komandu nad malim svemirskim brodom u ratu.
     Ovo maskiranje već joj je uspevalo prilično dobro, a kako i ne bi: usavršavala ga je već više od godinu dana.
     "Gr-pmf pltif", progunđa Džilijan.
     Kad je počela da koristi ovu šaradu, morala je da se oslanja na nis-mašinu, koja je njene angliske rečenice prebacivala na thenanijanski jezik. Ali sada je već tečno vladala tim galaktičkim jezikom; verovatno bolje nego ijedno drugo ljudsko biće. Uračunavajući tu čak i Toma.
     Ali ipak zvuči smešno, reče ona sebi. Kao da beba ustima pravi neke prducave zvuke, čisto iz zabave.
     Ponekad je najteži deo glume bio: ne nasmejati se. Naravno da se ne bi ni smela nasmejati. Thenanijanci nisu poznati po smislu za humor.
     Ona nastavi da izgovara obredni pozdrav.
     "Fišmišingul parfful, mf."
     Vrlo hladna izmaglica prožimala je čitavu dvoranu, mutno osvetljenu. Izmaglica je dopirala iz jednog udubljenja na podu dvorane. Tamo je ležala kocka bež boje, u svojoj sopstvenoj bledoj svetlosti. Džilijan ju je doživljavala kao magičnu. Jer ta kocka bila je presavijena kroz mnogo dimenzija, tako da je imala daleko veću stvarnu zapreminu, pa i sadržinu, nego što bi se na osnovu spoljašnjih dimenzija moglo pretpostaviti.
     Džilijan je stajala na balkonu bez ikakve ograde. Maskirana u pređašnjeg vlasnika ove kocke, čekala je odgovor. Na prednjoj strani kocke bio je simbol sa spiralom i polugom; izgledao je nekako klizav pod njenim pogledom, kao da kroz taj amblem kocka gleda u nju, lukavo joj uzvraća pogled, iz duše mnogo starije nego što je Džilijanina.
     "Toftorf-f parfful. Fišfingtumpti parfful", odgovori kocka, glasom duboko rezonantnim. Da je Džilijan stvarno bila Thenanijanac, ovakvi podtonovi prijatno bi pogladili njenu krestu i izazvali psihički stav 'pažljivo slušanje, sa poštovanjem'. I na Zemlji postoji ogranak Biblioteke, ali tamošnja kocka govori kao ljubazna ljudska bakica, beskonačno iskusna, strpljiva i mudra.
     "Ja sam spremna svedok biti", promrmlja u Džilijaninom uvu jedno maleno dugme, dajući joj prevod na angliski. "Posle svedočenja biću na raspolaganju i za konsultacije."
     To je, uvek, bila cena usluge, morao si dati nešto za uzvrat. Džilijan nije mogla samo da zatraži podatke od Biblioteke, morala je i davati podatke.
     Ovo, u normalnim slučajevima, nije problem. Svakom većem svemirskom brodu dodeljivana je po jedna bibliotečka jedinica, i to snabdevena kamerama pomoću kojih je mogla posmatrati kontrolnu salu, a i prizore izvan broda, da bi za potomstvo ostale uspomene, informacije snimljene WOM tehnikom. Za uzvrat, biblioteka je svim putnicima davala pristup do znanja i mudrosti nakupljanih skoro dve milijarde godina, od kad civilizacija postoji; naravno, u sažetoj verziji, jer glavna kocka ove Biblioteke, takozvana master-arhiva, ima veličinu planete. Samo tako mogla je da primi sve podatke Civilizacije Pet galaksija.
     U normalnim slučajevima. Što mi nismo, pomisli Džilijan.
     Jer Brazdač nije 'veći svemirski brod'. Ima svoju solidnu, jeftinu bibliotečku minijedinicu koja ne stupa u razgovor ni sa kim - jedinu koju su siromašni Zemljani mogli sebi priuštiti. Ova druga, veća kocka, koja se sad nalazi pred Džilijan, daleko je veće bogatstvo; a ugrabili su je na Kitrupu, sa moćne krstarice jednog bogatog zvezdanog naroda.
     Džilijanin zadatak bio je da kocka nastavi da veruje da je i sad na toj krstarici, u rukama tog naroda, u službi jednog thenanijanskog admirala. Zato ovakvo maskiranje.
     "Tvoje kamere za neposredno posmatranje i dalje su onesposobljene", objasni Džilijan na tom jeziku. "Međutim, doneo sam ti nove slike, nedavno snimljene, pomoću ručnih kamera. Molim, uzmi sada te informacije i prihvati ih."
     Dala je signal nis-mašini, svojoj pametnoj robotskoj pomoćnici koja se nalazila u sledećoj sobi. Najednom se pokraj kocke pojavi niz živopisno snimljenih scena. Slike ovdašnjeg podmorskog kanjona za koji u govoru lokalnih žitelja Jijoa postoji naziv 'Miden' ili 'Midenski rov'.
     Ali slike pomno obrađene, da se na njima, ni slučajno, ne bi videle izvesne stvari.
     Opasne su nam ove igre, pomisli Džilijan. Treperave holosimulacije prikazivale su ogromne hrpe prastarog krša i loma, čitave gradove izručene na smetlište, kao i groblja napuštenih zvezdoplova. Cilj je bio stvoriti lažni utisak da se thenanijanski ratni brod Krondorova vatra sakrio, iz nekih svojih taktičkih razloga, u ovaj vilajet mrtvih mašina. Ne dopustiti da se primeti da je u ispražnjenu unutrašnjost te lađe uvučena druga, manja i vitkija svemirska lađa, Brazdač; niti da se vidi prisustvo delfina; niti da se ma čime otkrije koja je ovo planeta i gde se nalazi.
     Ako ikada stignemo kući, ili do neke neutralne institutske baze, reče ona sebi, bićemo u zakonskoj obavezi da predamo ovu bibliotečku jedinicu. Ona će onda biti zaštićena pečatom anonimnosti. Ali ipak... bolje je otkriti što manje. Najmanje što je moguće.
     Uostalom, ni sama ova bibliotečka jedinica možda ne bi pristala da sarađuje sasvim dobro sa bićima koja su samo obični Zemljani. Bolje je zadržati je u uverenju da su pred njom oni koji su je zvanično zakupili. Biće kooperativnija.
     Još od katastrofe na Oakki, Džilijan je radila na ovom poduhvatu; ovo je bio njen lični omiljeni projekt. Lažno se predstavljajući ovoj mašini koju su oteli, nastojala je da iz nje izvuče što više podataka. Ova jedna bibliotečka kocka bila je, na neki način, vrednija od sveg onog plena koji je u Brazdač utovaren u Plitkom zvežđu.
     Postigla je i više nego što je očekivala. Pribavila je izvesne informacije koje bi mogle biti od presudne važnosti Teragentskom savetu.
     Bile bi, pomisli ona, ako bismo se ikada opet dočepali Zemlje...
     Još od Kitrupa, na kome je Brazdač izgubio najbolje i najpametnije članove svoje posade, izgledi za takav povratak bili su minimalni. Ili nikakvi.

     U jednoj određenoj oblasti tehnologije Zemljani iz dvadeset drugog veka, ljudi, bili su već blizu galaktičkih nivoa tehničke veštine, čak i pre prvog kontakta.
     U holografiji.
     Majstori specijalnih efekata, oni iz Holivuda, Luande i iz kratera Aristarh, među prvima su zaronili, sa puno samopouzdanja, u tuđinsku likovnu umetnost, nimalo obeshrabreni činjenicom da su konkurenti, tuđini, imali milijardu godina prednosti. Samo nekoliko decenija posle kontakta, moglo se već smatrati da su Zemljani ovladali jednom uskom granom umetnosti jednako virtuozno kao najbolji zvezdani narodi.
     A to je umetnost laganja pomoću slika.
     Mi smo hiljadama godina pričali jedni drugima izmišljene priče, kad god nismo prčkali po blatu i drveću u potrazi za hranom, pomisli Džilijan. Izvrdavali smo od istine. Širili svoju propagandu. Nabacivali sisteme opsena. Pravili filmove za 'bioskop'.
     Kad god nisu imali na raspolaganju dovoljno nauke, naši preci su se vraćali na pokušaje sa magijom, reče ona sebi.
     A magija je ubedljivo pričanje neistina.
     Ipak, Džilijan je i sama bila zaprepašćena da njeno maskiranje uspeva baš toliko dobro. Očigledno da ova kocka Biblioteke, iako raspolaže ogromnom inteligencijom, ne uspeva da prozre prevaru. To mora biti, dakle, sasvim drugačija vrsta inteligencije nego što je Džilijanina; otud ima i drugačija ograničenja.
     Ili možda ne mari, reče ona sebi.
     Džilijan je iz iskustva znala da je bibliotečka kocka voljna da prihvati praktično sve, bilo šta, kao ulazne podatke. Ali - pod uslovom da se prikazuje uverljiva scena, koja toj kocki nije nikada ranije prikazana; jer kocka želi uvek 'biti svedok' nečeg novog. Prikazivani su, dakle, ponori Jijoa, ovog puta panorame pribavljene pomoću kamere na optičkom kablu, u zapadnim morima; to je poslala Kaova istraživačka ekipa, koja je otplivala čak u blizinu nastanjenog područja poznatog kao 'Nagib'. I šta se vidi? Reflektori koji nabadaju kroz mrak i nalaze u vodi provaljene pradrevne građevine: udavljene, bez očiju, bez prozora. Smetlište, možda i veće od onog u kome se Brazdač pritajio. Akumulacija obrađene materije koju je jedna planetna kultura podizala milion godina.
     Posle dužeg vremena, ovi slapovi slika prestadoše.
     Usledila je kratkotrajna ćutnja. Džilijan je čekala nervozno. Onda kocka bež boje progovori.
     "Ova struja dešavanja ostaje neuklopljena sa prethodnima. Nemamo uzročno-posledični, a ni hronološki poredak uklopljen sa inercijalnim kretanjima ove letelice. Da li je ovaj efekat posledica ranije pominjanih borbenih oštećenja?"
     Džilijan je slušala istu ovu žalbu - iskazanu bukvalno istim rečima - baš svaki put kad je dolazila pred kocku, još od kako se počela maskirati; a počela je samo koji dan pošto je Tom doneo otetu kocku na Brazdač. Tom... koji je nekoliko dana posle toga odleteo u novu akciju i više se nije vratio u njen život.
     Ona uzvrati istim blefom kao i uvek.
     "Tako je. Dok se popravke ne završe, posledice svih nepodudarnosti pridodati spiskovima ratne štete na Krondorovoj vatri u ovoj misiji. Molim, pripremi se za konsultacije."
     Ovog puta, ni tren oklevanja.
     "Saopšti zahtev."
     Pomoću odašiljača u levoj ruci Džilijan uputi signal nis-mašini, timbrimijskom špijunskom entitetu. Ova mašina poče iz susedne sobe upućivati zahteve, ne jedan nego hiljade. Bilo je to hitanje treperave svetlosti, tako ultrabrzo da nijedno organsko biće ne bi ni približno moglo to da prati. Odmah poteče i suprotna reka treperave svetlosti, tako da je sada promicao dvosmerni istovremeni tok: reka pitanja, ali i reka odgovora. Sada je Džilijan morala odvratiti pogled od toga. Mogla se samo nadati da u toj bujici imformacija postoji nešto što bi moglo biti od koristi za posadu Brazdača, što bi moglo povećati njihove izglede za opstanak.
     Džilijanino srce zakuca brže. Ovi trenuci su posebno opasni. Ako bi u blizini prošao zvezdani brod i ako bi skenirao ovaj deo okeana - možda neko od gonilaca Brazdača - mogao bi svojim daljinskim detektorima svesnih delatnosti zabeležiti veliku količinu digitalne aktivnosti na jednom mestu.
     Ali okeani Jijoa su veliki, a u njima leže velike planine skršenih i odbačenih svemirskih brodova. Maskiranje je, dakle, solidno. Uostalom, čini se da za ovakav dobitak vredi prihvatiti taj stepen rizika.
     Samo još kad te informacije, dobijene od Biblioteke, ne bi bile tako zbunjujuće! Glavnina je očigledno bila namenjena zvezdanim putnicima koji imaju daleko više iskustva i umeća nego posada Brazdača.
     I to nije najgore od svega, reče ona sebi. Sve manje imamo zanimljivih stvari da prikažemo kocki. Bez svežeg inputa, ona bi se mogla povući u sebe. Mogla bi odbiti da sarađuje.
     To je bio jedan od razloga zbog kojih je juče odlučila da pusti četvoro dece Jijoa da uđu u ovu maglenu salu i vide Biblioteku. Pošto Alvin i njegovi drugari još ne znaju da su u svemirskom brodu Zemljana, ne mogu tu istinu ni da otkriju nikome; ne mogu mnogo toga da odaju. A Biblioteka će možda biti zadovoljna što ih vidi.
     I zaista, kocka kao da je ostala 'bez teksta' kad je svojom jedinom kamerom - koja se nalazi u ovoj sali - videla kako jedno uz drugo stoje četvoro mladih iz četiri različite rase. Već i prizor jedne Urkinje i jednog Huniša koji bez ikakvog neprijateljstva stoje rame uz rame bio je, sam po sebi, čudo. Drugo čudo bio je sam podatak da u Vaseljeni postoji jedan živi G'Keki. Time je pasivna radoznalost Biblioteke bila više nego zadovoljena. Uskoro kocka oslobodi pravu poplavu informacija o flotama potopljenim oko Brazdača, a zatim kompletne parametre za prastare bujurske kontrolne table.
     A, ovo bi moglo biti itekako značajno, razmišljala je Džilijan. Ali nama je potrebno još mnogo. Još vrlo mnogo.
     Mislim da ću uskoro morati da plaćam stvarnim tajnama.
     Imala ih je na raspolaganju; pitanje je samo bilo... da li ih sme upotrebiti. U Džilijaninoj kancelariji, samo nekoliko vrata niz hodnik odavde, leži jedan leš - zapravo, mumija stara oko milijardu godina. Tip je umro tako davno... Posada Brazdača sada ga zove 'Herbi'.
     Samo da bi se dočepali te mumije, i koordinata gde je nađena, fanatični bojovnici nekoliko najvećih pseudoreligijskih saveza iz svih Pet galaksija gonili su Brazdač još i pre Kitrupa.
     Razmišljajući sada, stojeći pred hladnom kockom, Džilijan reče sebi - kladim se, kad bih ti dala da samo na tren vidiš Herbija, ti bi, kocko, imala kratki spoj i prosula bi iz sebe sve podatke koje uopšte imaš, sve do poslednjeg.
     Ali, gle čuda, pomisli ona, ja bih nešto drugo volela još mnogo više. A to je: da taj prokleti leš nikada nismo ni pronašli.
     Kao devojčica, Džilijan je sanjarila o letenju do zvezda i o tome da će ona, jednog dana, raditi neke herojske stvari koje će ostati upamćene. Ona i Tom zajedno su planirali kakve će karijere stvoriti sebi, i kakav brak. Pravi cilj bio im je samo jedan, zajednički. Da postave sebe na sam rub poznatog; da stanu između planete Zemlje i mnogobrojnih zagonetki jednog opasnog kosmosa.
     Prisećala se njihovih naivnih ambicija, kao i zapanjujućeg, ekstravagantnog načina na koji su se ispunile. Malo je nedostajalo da se sad nasmeje na sav glas. Ali ona stisnu usne i zadrža svu ironiju i sav smeh negde u sebi, bez ijednog zvuka.
     Mora, do daljnjeg, zadržati dostojanstveni mir thenanijanskog admirala.
     Taj narod, Thenanijanci, ne voli ironiju i nikad se ne smeje.