HANES

     Suezi je sa nostalgijom gledao na ona vremena kad je bio čovek. Ponekad mu se dešavalo da poželi da opet bude ljudsko biće.
     Ne znači to da je nezahvalan za blagotvoran postupak Onih Starih, koji su ga uveli u onaj čudan prostor poznat kao Fraktalni sistem, gde su neka uzvišena, gorda bića preobrazila njegovo ostarelo, posustalo telo u nešto kudikamo trajnije. Bez tog njihovog poklona, on bi odavno bio skroz mrtav - mrtav kao ovi divovski leševi koji leže svud oko njega u ovoj plavoj grobnici, kosturnici brodova.
     Izgledaju smireno, te pradrevne svemirske lađe; kao da se odmaraju dostojanstveno. Primamljiva misao: odmoriti se, počinuti, pustiti da promaknu čitavi eoni bez ikakve dalje borbe ili brige.
     Ali Suezi je toliko zauzet da naprosto nema vremena da mrtvuje.

     "Hanes", pucketa jedan glas, pravo u njegov slušni nerv.
     "Dva minuta, Hanese. Mislim da ćemo onda moći da sečemo dalje."
     Koplja brilijantne iluminacije probadaju vodenu tamu, bacaju bleštave ovale sjaja prema jednom zakrivljenom bočnom delu oklopa ljudskog zvezdanog broda Brazdač. Izobličeni obrisi švrljaju kroz vodu, ocrtavaju se naspram tih reflektorskih zrakova: izduženi, zanjihani. Mašu repom. To su radnici, u oklopima koji ih u potpunosti štite od pritiska vode na ovoj dubini. Pokreti lagani, oprezni.
     Ovde je opasnije nego u vakuumu.
     Suezi više nema dušnik, a ni pluća kojima bi poterao neku količinu vazduha kroz grlo. Ipak - glas ima. To je zadržao.
     "Spreman sam, Karkaet-t", emituje on. Sluša kako se njegove reči konvertuju u saser-impulse: podvodni zvuci kao stenjanje. "Pazi na svrstanost, nemoj prebaciti."
     Jedna senka među mnogima okreće se ka njemu. Delfin, iako sav u tvrdom oklopu, izvede okret repom; na jeziku tela taj pokret imao je sasvim određeno značenje:
     Imaj poverenja u mene... jer ti je to ionako jedina mogućnost.
     Suezi se nasmeja. Bilo je to jedno stresanje titanijumskog grudnog koša, zamena za onaj stari, majmunski metod smejanja, koji se zasnivao na kratkom uzastopnom čujnom izbacivanju vazduha. Ovaj trzaj titanijuma ne prija onako. Ali nikakvo čudo. Oni Stari nisu skloni smehu.
     Karkaet je predvodio konačne pripreme ekipe. Suezi ih je samo nadzirao, Za razliku od nekih drugih u posadi Brazdača, ovi iz mašinskog odeljenja su iz godine u godinu sve iskusniji, sve samopouzdaniji. Moglo bi doći vreme kad njima više neće biti potrebno da ih neprestano ohrabruje neko iz rase koja je njima pokrovitelj. Mogli bi se oni osloboditi te štake. A kad taj čas dođe, Hanes će biti spreman da umre zadovoljan.
     Video sam ja već i previše, reče on sebi. Prijatelja sam izgubio već i previše. Jednog dana uhvatiće nas neka od tih vanzemaljskih klika koje nas gone. Ili će nam konačno biti pružena prilika da se predamo jednome od velikih instituta, samo da bismo onda doznali da je Zemlja izgubljena dok smo mi bežali navrat-nanos preko Vaseljene. U oba ta slučaja, ne želim da budem prisutan, ne gleda mi se to.
     A Onima Starima neka ostane njihova Ifni-prokleta besmrtnost, zaključi on.
     Suezi se divio uvežbanom radu svog tima. Postavljali su u radni položaj jednu naročitu mašinu za sečenje, promišljeno i oprezno. Njegovi mikrofoni hvatali su njihove tihe razgovore - kinink pevanja, koja pomažu bićima iz roda kitova da usredsrede svoj um na eksplicitne misli i zadatke za koje mozak njihovih predaka nije bio sposoban. Na inženjerske zadatke. Za koje su neki delfinski filozofi rekli da su najbolnija cena Uzdizanja.
     Okruženje u kome su radili nije im baš pomagalo. Groblje davno mrtvih zvezdanih brodova, koji su ispod vode nabacani u gomilu veliku bukvalno kao planina. Sablasna hrpa krša, sahranjena u podvodnoj klisurini baš one vrste kakvu su delfini, po tradiciji, dovodili u vezu sa svojim najzagonentnijim kultovima i misterijama. Voda gusta, svaki zveket alata u njoj - prividno pojačan. Svako zujenje mehaničke ruke na nekome od njih davalo je čudnovate rezonance u ovoj zgusnutoj, tečnoj sredini.
     Koliko god angliski bio zgodan za inženjere, delfini su se u trenucima odlučivanja i akcije radije oslanjali na trinarni. Karkaetov glas prenese samopouzdanje kroz jednu kitovsku haiku pesmu.

     * Kroz potpuni mrak
     * gde cikloida ne dopire...
     * vidim - odlučnost!

     Rezni alat ošinu svojim mlazom vatre. Gruba, drečava svetlost zaseče u brod koji je tako dugo bio njihov dom i sklonište... i proveo ih kroz nezamislive užase. To 'staro korito', Brazdač, kupio je Teragentski savet polovno, iz treće ruke, od nekog dilera. Prepravljeno je za geografski osmatrački brod. Postalo je ponos siromašnog zemaljskog 'klana', to jest zemaljske rase, ljudske. Bio je to prvi zemaljski zvezdani brod koji je poleteo sa posadom pretežno delfinskom. Misija je bila: proveriti tačnost podataka u milijardu godina staroj Velikog biblioteci civilizacije Pet galaksija.
     A sad kapetana više nema; štaviše, ostali su i bez četvrtine posade. Ta njihova misija pretvorila se u veliku nevolju i za Zemljane i za Pet galaksija.
     Brazdačevo brodsko korito nekada je bilo, iako staro, veoma blistavo; sada je bilo obloženo debelim slojem crnog materijala koji je naprosto upijao fotone, a ujedno vukao brod velikom težinom ka dnu.
     U šta smo te sve bacili, brodice naša, pomisli Suezi.
     Za tu zlosrećnu lađu, ovo je bila samo još jedna u dugom nizu nevolja.

     Desilo se jednom da su tu lađu pomilovala bizarna polja u jednom zabačenom galaktičkom 'plimnom bazenu' koji je poznat kao Plitko zvežđe. Tu su naleteli na veliko bogatstvo, na ogromnu napuštenu flotu čije tajne su ležale tako, nedirnute, hiljadu eona. Drugim rečima, tu je sve krenulo naopako.

     Na mestu zvanom Morgranov neksus uleteli su u zasedu, u tešku paljbu koja je imala za cilj da zarobi i brod i posadu. Izvukli su se 'za dlaku'.

     Opravke na otrovnom Kitrupu umalo da budu njihov kraj. Rulje zvezdanih brodova povrvele su sa svih strana, rešene da jedna drugu nadmudre ili unište. Brazdač se uvukao u ispražnjenu ljušturu thenanijanske krstarice, i tako maskiran otplovio do tačke za transfer, ali cena je bila užasna: morali su napustiti mnoge svoje prijatelje... ostaviti ih dole.

     Posle toga je Oakka, zeleni svet, izgledala kao idealan cilj; jer na njoj je bio sektorski štab Instituta za navigaciju. Ko bi mogao imati bolje kvalifikacije za preuzimanje informacija koje su oni prikupili? Kao što je Džilijan Baskin objasnila u to vreme, njihova dužnost je, kao građana galaksije, bila da učine baš to: da predaju problem u nadležnost velikih instituta - tih veličanstvenih agencija čiji će nepristrasni mudraci moći da ponesu toliki teret odgovornosti, pretežak za umornu posadu Brazdača. Postupak koji je izgledao savršeno logičan, a umalo da se završi katastrofom i njihovom pogibijom. U toj 'neutralnoj' agenciji našli su se agenti koji su ih izdali. Ovo je pokazalo do koje mere je galaktičko društvo utonulo u međusobne sukobe i u nerede. Zemljani su se spasli samo zahvaljujući intuiciji Džilijan Baskin - i zahvaljujući smelom pešadijskom napadu koji je izvršio Emerson D'Anit, savlađujući težak teren i prodirući u zavereničku bazu s leđa.
     I iz te nevolje Brazdač je izišao još iskusniji i sa još većim oštećenjima.

     Imali su zaista dobro pribežište u Fraktalnom sistemu, neko vreme. To je jedan ogroman lavirint, gde im drevna bića dadoše, uistinu, pribežište. Ali i to se završilo izdajom, gubitkom još nekoliko prijatelja i bežanijom koja ih je odnela još dalje od kuće.

     Najzad, kad se činilo da nikakvo dalje bežanje nije moguće, Džilijan je našla jedan nagoveštaj prilike, u primerku Biblioteke koji su uspeli da zgrabe na Kitrupu. Bio je to opis sindroma poznatog kao 'staza prerano došlih'. Na osnovu te jedne naznake, Džilijan je isplanirala opasnu putanju koja bi ih mogla dovesti do bezbednosti, ali po cenu prolaska kroz plamenu atmosferu divovske zvezde čiji je prečnik veći od orbite Zemlje; i eto, čađ koja iz te zvezde kulja slepila se po Brazdaču u slojedima gotovo neizdrživo teškim.
     Ali se oni ipak dovukoše nekako na Jijo.
     Ovaj svet je sa orbite izgledao divno, pomisli Suezi. Šteta što smo stigli da ga pogledamo samo na trenutak, pre sručivanja u provalijsko groblje brodova.
     Pod sonarnim usmeravanjem koje su kontrolisali delfini tehničari, njihov improvizovani rezni alat zasecao je u crni sloj na brodskom koritu Brazdača. Voda se trenutno pretvarala u paru, tako silovito da se ovom pećinom u metalnoj planini krša razlegala, i odatle širila kroz mnoštvo odjeka, silovita, potmula tutnjava. Opasno je bilo oslobađati toliku količinu energije u tako ograničenom prostoru. Razdvojeni gasovi mogli bi se rekombinovati eksplozivno. Ili bi neko mogao iz kosmosa opaziti da se pod morem obavljaju takvi radovi. Bilo je gledišta da je rizik preveliki... i da bi pametnije bilo ostaviti Brazdača i pokušati, umesto njega, reaktivirati neki drugi, stariji napušteni brod u toj hrpi.
     Ekipe zadužene za ispitivanje te mogućnosti bile su u akciji, u ovom trenutku. Ali Džilijan i Tišt odlučile su da oprobaju ovu mogućnost u svakom slučaju. Zato je od Suezijeve ekipe zatraženo da pokušaju da izvedu još jedno vraćanje u život.
     Ovaj izbor radovao je Hanesa. Jer on je u Brazdača uložio toliko mnogo da ga sad nikako ne bi želeo napustiti.
     Možda ima više mene u tom starom brodu, pomisli Hanes, nego u ovom olupanom kiborškom telu.
     Okrete senzore od aktiničnog bleštanja sekača. Poče razmišljati još jednom o planini odbačenih brodova koja se nalazila svud oko njih. Činilo mu se, makar to bila samo njegova mašta, da mu ti brodovi nešto govore.
     Imamo i mi svoje priče, rekoše mu brodovi. Svaki od nas je lansiran u ponosu, vođen sa puno nade, popravljan mnogo puta sa mnogo veštine, obožavan od onih koje je štitio od kosih pljuskova smrti u svemirskim pustarama, i sve to mnogo pre nego što je tvoja rasa i počela da sanja o zvezdama.
     Suezi se osmehnu. Sve to ga je moglo impresionirati nekada... razmišljanje o letelicama koje su stare stotinama miliona godina. Ali sada je znao jednu istinu više.
     Vi to o starosti? - reče on brodovima. Video sam ja starost.
     Video sam brodove starije od većine današnjih zvezda.

     Rezni alat proizvodio je ogromne količine mehurića. Praktično je vrištao ispod vode, ispaljujući svoju upornu jonizovanu munju u crni sloj, udaljen samo nekoliko centimetara. Ali kad su ga najzad ugasili, pokazaše se rezultati svog tog energičnog razaranja... razočaravajući.
     "Uklonili smo samo toliko?" upita Karkaet sa nevericom, zagledan u neveliki krater izbušen u ugljeniku. "Pa, trebaće nam godine da skinemo sav ugljenik, ovim tempom!"
     Čuhki, zamenica glavnog inženjera, toliko glomazna da samo što nije provalila svoj ronilački oklop iznutra, uzvrati komentarom na trinarnmom jeziku, sa strahopoštovanjem.

     * Tajne se množe
     * u Ifninoj senci - kud ode
     * ta energija!

     Suasi požele da sad ima glavu kojom bi mogao odmahnuti, ili ramena kojima bi mogao slegnuti. Pošto to nije bio slučaj, on barem 'uzdahnu' jednim talasastim zvukom, u crnu vodu, kao nasukani kit.

     * Ne zovi Ifni
     * nego šefa njenog, znaš -
     * to Boga pitaj!