EMERSON

     On nikada nije osobito voleo rupe. Ova rupa ga plaši, ali i intrigira.
     Čudnovato je ovo putovanje, sediš u škriputavom drvenom vagonu i voziš se, vuče te zaprega od četiri konja, odmičete kamenim prolazom koji je sav nešto namreškan iznutra, kao neko crevo koje se beskonačno oteglo u daljinu. Jedino osvetljenje je traka koja svetli bledo, pružena od nedogledno pravo nazad do nedogledno pravo napred, ispod vagona i konja.
     Ovo putovanje je kao propoved o dvojnosti; takav utisak daje. Bili su u nekoj šumi, došli su do skrivenog ulaza u ovaj put ispod zemlje, a onda je vreme postalo nejasno - prošlost mutna, a budućnost nejasna. A otprilike takav je bio i čitav njegov život još od kad se, na ovoj planeti divljine, probudio sa rupom na slepoočnici i sa milionima tamnih mesta tamo gde bi trebalo da su memorisane informacije.
     Emerson sada oseća da ovaj otvor, kroz koji idu, deluje na njegovu svest: vuče neke asocijacije, poteže ih iz dubine njegove ranjene glave. Postoje ovde neke korelacije koje grebucaju i zavijaju, ali ostaju na barijerama njegove amnezije. Neka mračna sećanja lako bi mogla da ga dodirnu, nadomak su. Uznemirujuće uspomene na užasan strah, na nekontrolisano brbljanje od straha, ali kad god on posegne ka njima, da se seti, one izmaknu, a pri tome ga i bolno ugrizu, ubodu.
     Maltene kao da su pod nekom vrstom zaštite. Kao da ih nešto čuva.
     Ali, gle čuda, ovog puta to ne umanjuje njegovu rešenost. On sve iznova i iznova napada te barikade. Proveo je previše vremena u društvu bola, tako da više ne gleda bol sa strahopoštovanjem kao nekad. Poznanici su stari. Zna on razne ćudi bola, uhvatio mu je ponašanje, poznaje bol maltene kao sebe samog.
     Štaviše, bolje nego sebe samog.
     Kao gonjena životinja kojoj je dosadilo da beži, pa se okrene i jurne sa iskeženim zubima na svoje progonitelje - a oni se daju u bekstvo - tako Emerson energično kreće u poteru, ide za mirisom straha, ide ka izvoru.

     Ne osećaju se svi tako. Dahću konji, kloparaju njihova kopita u kasu, ali odjeci su nekako prigušeni, samrtno tihi; a putnici, oko Emersona, zgureni i nervozni na svojim uzanim klupama. Vazduh je tako hladan da im se dah pretvara u paru.
     Kurt eksplozer kao da je manje iznenađen ovim putovanjem nego Sara ili Dedinger. Kao da je taj stari čovek odavno naslućivao da postoje neke putanje ispod tla. Ipak, negove belo oivičene oči lunjaju tamo-amo, kao da žele uhvatiti neku strašnu kretnju u okolnim senkama. Čak i ćutljive žene koje voze tokom celog ovog putovanja, do maločas jahačice, kao da se ne osećaju lagodno. Sigurno su već ranije prolazile ovuda, pa ipak, Emerson oseća da one ne vole ovaj tunel.
     A-ha! Tunel.
     Izgovara tu reč polako i ponosito je dodaje svojoj listi imenica kojih se opet setio.
     Tunel.
     Nekada, u davno vreme, ta imenica značila je njemu još nešto, ne samo rupu u zemlji. Tada je njegov posao bio fino podešavanje moćnih motora koji omogućavaju da lutaš kroz svemir, koji je crn sa samo po kojom tačkicom svetlosti. E, tada je reč tunel značila... značila...
     Ne vredi. Nikakva dalja reč ne dolazi iz njegovog uma. I slike prestaju: eto, i one su ga izneverile. Ali, baš neobično, jednačine iskaču odnekud. Mlaz jednačina; ne iz centra za govor, nego iz nekog manje oštećenog dela njegovog mozga. A te jednačine objašnjavaju tunele na jedan sterilan, asketski način; kao multidimenzione cevi koje se provlače pored opakih sprudova hiperprostora. Avaj, na Emersonovo razočaranje ove jednačine ne uspevaju da izvuku u život nijednu dodatnu uspomenu.
     Niti imaju na sebi osoben miris straha.

     Takođe je neoštećeno njegovo čulo za pravac; dejstvuje nepogrešivo, kao i uvek. Emerson tačno zna kad tunel prolazi ispod neke reke, iako ne vidi nikakvu vlagu, nigde ne curi voda. Ovaj tunel su izgradili galaktički inženjeri, veoma solidno. Gradili su da traje ne samo vekovima, nego eonima, sve dok ne dođe zakazani trenutak da bude uništen.
     Ali taj trenutak je na ovom svetu davno došao i prošao. Znači, i ovaj prolaz trebalo je da bude uništen zajedno sa svim velikim gradovima, još onda kad je Jijo prepušten prirodnoj regeneraciji. Negde se dogodio previd; velike mašine uništiteljke propustile su da sruše ovaj tunel. Nisu ga potopila živa jezera kiseline.
     I sad begunci, u svome očaju, jure tim drevnim prolazima ispod, ne bi li utekli od neprijateljskih nebesa koja su najednom puna brodovlja.
     Emerson sada zna, mada mu pojedinosti nisu jasne, da je i on odavno u bekstvu od zvezdanih brodova; odavno beži cela posada Brazdača. Džilijan, Hanes, Tišt i mnogi drugi.
     Trepere lica. Svako od tih imena znači i jedno lice. Užasan bol prisećanja prisiljava Emersona da svaki put zastenje i zažmiri. A upravo za tim licima čezne... mada se ujedno očajnički nada da ih više nikad neće videti. Zna da je on, Emerson, svakako na neki način bio žrtvovan. Bačen, zato da bi se drugi mogli spasiti.
     Da li je taj plan uspeo? Da li je Brazdač izmakao onim groznim bojnim brodovima? Ili je sve ovo Emersonovo stradanje bilo uzaludno?

     Njegovi pratioci teško dišu i znoje se. Kao da ih muči ovaj istrošeni vazduh, ali Emersonu je to samo još jedna vrsta atmosfere. A udisao je on i mnoge druge tipove atmosfera, godinama. Ovo je bar prihvatljivo plućima, hrani ih...
     ...za razliku od vetra na onom zelenom zelenom svetu gde je i najmirniji dan smrtonosan ako ti se kaciga pokvari...
     Njegova se i pokvarila, priseća se on, i to u nejgorem mogućem trenutku, baš kad je pokušavao da pretrči preko jednog tepiha od usisavajuće poluvegetacije. Trčao je prema...
     Sara i Priti uzviknu tiho; dižu pogled. Emersonova misao je prekinuta nit. Diže i on pogled da vidi šta se to promenilo.
     Žustri kas konja uveo je njihovo vozilo u jedno naglo proširenje tunela. Izgleda kao ono mesto gde zmija vari neki svoj krupan plen, pa je tu sva naduvena, nabrekla. Neravni zidovi odmiču se u duboke senke, iza nekih predmeta. Desetine predmeta su tamo, veliki su i mutni. To su takođe neka vozila, ali cevastog oblika. Na njima se primećuje korozivno dejstvo vremena. Na nekim mestima stene su se odronile na njih; bili su to neki davni gorski udari. Ovo je dvorana pod zemljom, ima više izlaza, ali neki su zatrpani.
     Emerson diže ruku da pogladi stvorenje koje jaše na njegovom čelu. To je reug. Sada reug drhti i proširuje svoje telo nadole; razapinje ispred Emersonovih očiju tanku, providnu membranu. Emerson sada vidi neke boje mutnije, neke, međutim, blistavije. Prastare tranzitne kapsule trepere kao duhovi; kao da ih on gleda ne više kroz prostor, nego kroz vreme. Maltene je moguće zamisliti ih u pokretu, prepune životnih energija, kako huje niz sve te tunele koji su nekada opasivali i spajali celu jednu živu globalnu civilizaciju.
     Bivše jahačice koje sede na prednjoj klupi pritežu uzde pomoću kojih kontrolišu ta četiri vučna konja. Zure pravo napred. Oko njih lebdi nimbus napetosti, koja je zahvaljujući reugu vidljiva. Taj tanki providni sloj pokazuje Emersonu da su te žene sujeverno uplašene, i zbog toga još i nervozne. One ne smatraju da je ovo jedna bezazlena kripta gde leže prašnjave kršine. Ne, za njih je ovo mesto mračne strave gde se fantomi šunjaju. Zaostali dusi iz doba bogova.
     Spodoba koja mu je na čelu izaziva Emersonovu radoznalost. Kako to uspeva jedan mali parazit da preobrazi osećanja u boje; osećanja između rasa tako raznorodnih kao što su ljudi i Trekiji; i to bez jedne jedine reči? Ko god bi doneo takvo blago na Zemlju, bio bi bogato nagrađen.
     Emerson gleda desno od sebe. Sara umiruje malu majmunicu koja uvek ide uz nju; šimpanzu Priti. To majmunče se zgurilo u strahu od okolne tame, od pećine iz koje se odjeci ne vraćaju. Ali preko Pritinog lika reug dodaje neke nijanse koje znače prevaru. Priti se plaši, da, ali donekle i glumi da se plaši. To je taktika! Na taj način postiže da Sara manje misli na svoje sopstvene klaustrofobične strahove.
     Emerson se smeška mudro: kao znalac. Boje koje lebde oko Sare otkrivaju ono što je on već znao o njoj. Ta mlada žena oseća se odlično kad je potrebna nekome.
     "Dobro je, Priti", mrmlja Sara umirujućim tonom. "Biće dobro sve."
     Fraze tako jednostavne i tako dobro poznate da ih sada i Emerson razume, od reči do reči. A upravo te iste reči slušao je i dok se bacakao u delirijumu, tokom onih mutnih dana posle pada s neba, kad je Sarina nega doprinela da se on odmakne od jame pune mračnog plamena.
     Ogromna podzemna dvorana pruža se sve dalje i dalje. Srećom, na podu je i dalje ona linija koja blago svetli; samo to ih štiti od lutanja, od gubljenja pravca. Emerson se osvrće i vidi mladog Jomaha, koji sedi na zadnjoj klupi - kapu stisnuo u šakama i tako izuvijao i zavrnuo da ona više ni na šta ne liči. Jomahov ujak Kurt pokušava mladiću nešto da objasni. Govori tiho, prigušeno. Pokazuje ka dalekim zidovima i ka tavanici. Možda nagađa o silama koje sprečavaju da se sve to sruši na njih... ili o eksplozivnim nabojima koji bi bili dovoljni da se ipak sruši. U blizini njih dvojice sedi pobunjenik Dedinger. Projektuje oko sebe ponajviše jedno osećanje: čistu mržnju prema ovom mestu.
     Emerson frkne, nerviraju ga ovakvi saputnici. Kakva turobna grupica! On je bio na mestima koja zastrašuju neuporedivo više nego ova bezazlena grobnica... Pojedina od tih mesta on čak i pamti! Ako se ijedne pouzdane istine seća iz svog ranijeg života, to je istina da veselo, vedro putovanje prođe mnogo brže, bez obzira na to da li si u dubokom svemiru ili na pragu pakla.
     Iz vreće koja leži pokraj njegovih nogu Emerson izvlači onaj mali dulcimer koji je dobio od Arijane Fu u Biblosu, tom zamršaju hodnika i dvorana prepunih knjiga od hartije. Ne trudi se da štimuje, samo polaže dulcimer sebi u krilo i počinje da prebira po žicama. Tveng, tvennnng. Note koje trgnu ostale putnike iz brižnih gunđanja; svi sad gledaju u njega.
     Emersonov ranjeni mozak nije sposoban da govori, ali on je naučio načine da malo pogura i razmrda svoj mozak, da iz njega ipak nešto izvuče. Muzika i pesma dolaze iz nekih drugih mesta nego govor.
     Slobodne asocijacije prosejavaju zamračene fajlove njegovog pamćenja. One ranije ladice i ormane, koji nisu zaključani kasnijim životnim traumama. Tu negde on pronalazi jednu melodiju o putovanju uzanim drumom. Ali sa verovatnoćom nade na kraju.
     Lagana, ležerna pesma kreće bez Emersonove voljne odluke, on je peva celu, glasom neuvežbanim ali jakim.

     Imam mazgu, ime je njeno... Sali.
     Mi kad radimo, ništa nam... ne fali.

     Drva, ugalj, kože ili... seno.
     Vuče Sali svu robu... pošteno.

     Ne teram je, ne treba... mi prut.
     Stara Sali dobro zna... naš put.

     Albeni, Bafalo, jezero... Iri.
     Staze uske, a drumovi... širi.

     U okruženju ovakvih stena, nije lako otrgnuti putnike od brižnosti. Oseća i Emerson težinu stenovite mase, kao i nebrojenih minulih godina, iznad njih. Razlika je u tome što Emerson odbija da se zbog tih okolnosti oseća tmurno. Počinje pesmu iz početka, ali još glasnije. Uskoro mu se pridružuje Jomahov glas, zatim Sarin. Konji čulje uši, malo ržu, ubrzavaju kas.
     Ova podzemna ranžirna stanica opet se sužava, zidovi se naglo primiču. Ispred konja, svetleća linija sručuje se u nastavljeni tunel.
     Emersonov glas zamucne samo na tren zbog nailaska jedne uspomene. U jednoj drugoj prilici on se tako bacio u tunel, naglo... kroz portal koji se otvorio u potpuno crnoj praznini vakuuma... onda su padali, jer cela Vaseljena se ustremila odasvud ka njima da ih zgnječi...
     Bilo je još nešto.
     Jedan red bledoplavih očiju.
     Oni Stari...

     Ali pesma ima neki svoj, sopstveni život. Nastavlja se svojim zamahom, nezadrživo; ide iz nekog veselog kutka Emersonovog uma. Savlađuje te kratkotrajne slike straha. Peva Emerson sledeću melodiju, žustru poskočicu, prkosno i bučno, punim grlom, promuklo.

     Eno mosta - puta je dosta!
     Eno grada - odmor je sada!

     Na Divljem Zapadu mi naiđemo često
     pored jezera Iri na pitomo mesto!

     Njegovi saputnici svi se zbijaju malčice ka unutrašnjem delu kola: uzmiču od tunelskih zidova koji su najednom opet sasvim blizu. Zbijaju se rame uz rame. Rupa je naletela i progutala ih.