LARK

     Te noćio sanjao je o onoj situaciji u kojoj je poslednji put video da se Ling osmehuje. Bilo je to pre nego što su se njen svet, i njegov, bespovratno izmenili.
     Čini se - u davnoj prošlosti. Pod svetlošću jijoanskih meseca išli su na hodočašće, pešačili polako, ali ponosito pored vulkanskih fumarola i duž rubova okomitih litica. Zajedničku nadu su nosili, i zajedničko poštovanje prema svetosti Svetog jajeta Jijoa. Dvanaest grupa sa po dvanaest izaslanika; procesija koju su činili Gheueni i G'Kekiji, Trekiji i Uri, ljudi i Huniši. Bio je to uspon jedva primetnom stazicom sve do njihovog svetilišta. Ali sada su prvi put u istoriji na ovo hodočašće pošli i gosti iz svemira - jedan Rothen, gospodar; dva Danika, ljudska bića u službi Rothena; i dva leteća robot-čuvara. Gosti su želeli da vide obrede jedinstva, kojima se održava sloga ovih egzotičnih, divljih plemena.
     Sanjao je Lark o poslednjim trenucima te sloge, o miru koji je neposredno posle toga raznet u paramparče, raznet tuđinskim rečima i fanatičnim postupcima. A ponajviše je sanjao kako se Ling osmehivala dok mu je saopštavala radosne vesti.

     "Brodovi dolaze, Lark! Na putu su, stižu ovamo. Vreme je da pokupimo sve vas i prenesemo vas kući!"

     Dve od tih reči pulsiraju i sad, kao dve žive iskre u noći. Kao da postaju vrelije i pojačavaju ritam, dok on, Lark, u snu poseže ka njima.
     ...brodovi
     ...kući
     ...brodovi
     ...kući
     On uspeva, u snu, da dodirne jednu, i ta jedna nestaje, ali on ne zna koja. Drugu uspeva da uhvati i zadrži u stisnutoj pesnici, a ona blista kao plamen, sve jače. Svetlost je to čudna, probija se iz pesnice, u slobodu. Struji pokraj kostiju i mesa. I u toj svetlosti, sve stvari postaju jasnije. Ona mu nudi mogućnost da sazna sve.
     Da, u dohvatu je sve. Osim...
     Osim nje. Jer sa tom jednom reči koja se ugasila, nestala je i Ling.

     Bol vraća Larka u budno stanje, istrže ga iz njegove usamljene noćne fantazme. Lark leži sav upetljan u ćebe vlažno od znoja. Desna šaka stvarno mu je stegnuta u pesnicu i veoma pritisnuta na prsa, i tu je bol, prava erupcija bola koji se odatle širi u talasima.
     Lark, sa dugim uzdahom, popuša stisak. Levom rukom odvlači jedan po jedan prst iz pesnice, otvara je polako. Na dlanu desne ruke ostaje neki mali predmet, skotrljava se...
     Komadić kamena; to je onaj ukradeni delić Svetog jajeta. Kad je bio dete, bio je pravi mali buntovnik; poneo je čekić i dleto i krišom odvalio ovaj komadić jijoanske svetinje. Od tada, pa sve do danas, on na prsima nosi, o jednom tankom kaišu, taj predmet, kao pokajanje.
     San se rasplinjava, ali on i sad zamišlja da taj mineralni talisman pulsira toplotom, u istom ritmu kao i njegovo srce.
     Lark se zagleda u svod načinjen od blur-platna, iza koga je treperila mesečina.
     Ostadoh ja u mraku, na Jijou, pomisli on, obuzet željom da opet vidi svet u onakvoj svetlosti kao maločas; u onom zračenju koje je ispunilo njegov san i pri kome se činilo da bi se svakog trena mogli otvoriti neki sasvim novi, daleki vidici.

     Ling mu se obratila kasnije toga dana, malo posle dolaska jednog nervoznog milicionera koji je ćušnuo pod njihov šator prvo jedan, pa drugi poslužavnik sa ručkom.
     "Vidi, ovo nam je glupo", reče ona. "Ponašamo se, oboje, kao da je onaj drugi neko đavolje seme. A, zapravo, nemamo vremena za međusobna koškanja. Moj narod i tvoj nalaze se na putanji tragičnog sudara."
     I Lark je razmišljao, već neko vreme, otprilike tako; ali mu je natmurenost Lingove izgledala neprobojna. A sad ga je Lingova gledala pravo u oči, iskreno, kao da želi da što pre nadoknadi izgubljeno vreme.
     "Pa, ja bih rekao da se taj sudar već dogodio."
     Ona klimnu glavom, usana stisnutih u tanku liniju.
     "Tačno. Ali nepravedno bi bilo okrivljavati celu vašu Zajednicu za postupke jedne manjine koja je delovala bez ovlašće..."
     Lark se gorko nasmeja. "Čak i kad pokušavaš da budeš iskrena, Ling, ti nastavljaš da gledaš druge prezrivo, sa visine."
     Zurila je nekoliko trenutaka, onda klimnula glavom. "U redu. Vaši mudraci jesu, u suštini, odobrili akciju zelota, post facto, na taj način što su nas uzeli za taoce i što su zapretili da će ucenjivati. Pošteno bi bilo reći da smo mi već u..."
     "Već u ratu. Tačno, draga bivša šefice. Samo nisi pomenula naš casus belli." Znao je da u gramatici najverovatnije greši, ali mu je prijalo da pokaže da i jedan divljak ume ponekad da ubaci u razgovor latinske reči. "Mi se borimo za opstanak. Sada je poznato da je namera Rothena bila, od samog početka, da izvrše genocid."
     Lingova se zagleda pored njega, ka zadnjem delu šatora, gde je jedan lekar G'Keki ispumpavao sve veće količine neke gadne, gnusne tečnosti iz disajnih ventila jednog Gheuena koji je ležao u nesvesti. Ona je mesecima radila rame uz rame sa Uthenom, ocenjivala koja od lokalnih živih vrsta ima koliku vrednost za eventualno Uzdizanje. Ova sadašnja bolest sive 'krabe'... to je nešto stvarno; nije apstrakcija.
     "Veruj mi, Lark. Ja o ovoj bolesti ne znam ništa. A ni o toj prevari koju je navodno izveo Ro-ken, kad je navodno pokušao da emituje psiho-uticaje preko vašeg Jajeta."
     "Navodno? Tvrdiš da mi imamo tehnologiju da izvedemo nešto tako, samo da bismo lažno bacili krivicu na Rothene?"
     Lingova uzdahnu. "Ne odbacujem tu ideju u celosti. Vi Jijoanci ste od početka igrali na kartu naših predrasuda. Koristili ste našu spremnost da vas sagledamo kao varvare koji ništa ne znaju. Tek posle nekoliko nedelja uspeli smo da 'provalimo' da ste vi još pismeni! A tek nedavno, da imate na raspolaganju još stotine knjiga, možda i hiljade!"
     Ironični osmeh pređe preko njegovog lica. Tek naknadno Lark uvide koliko time odaje.
     "Šta, imate i više?" upita Lingova. "Imate mnogo više? Ali gde su vam? Tako vam brade fon Denikena - kako ste to izveli?"
     Lark ostavi po strani ručak, većim delom nepojeden. Posegnu u ranac i izvuče debelu knjigu ukoričenu u štavljenu kožu. "Nebrojeno puta sam želeo da ti pokažem ovo, a nisam smeo. Pretpostavljam da je sad svejedno."
     Lingova obrisa ruke, pa tek onda uze knjigu; gest koji je Larku mnogo značio. Ona poče vrlo pažljivo da prelistava. U prvi mah Lark je mislio da je ta njena sporost znak poštovanja; onda uvide da je to samo posledica neiskustva. Lingova nije bila uvežbana da rukuje papirnim knjigama.
     Možda ti nisi nikad ni videla papirnu knjigu, osim u nekom muzeju, pomisli on.
     Mnogobrojni redovi sitnih slova; ponegde ubačena ilustracija, litografija. Pojedine pljosnate, nepomične slike Lingova je komentarisala sa uzvikom. Mnoge od živih vrsta prikazanih na tim slikama prolazile su mesecima kroz danički istraživački paviljon gde su ona i Lark radili, pregledali ih tražeći one posebne crte koje su rotheniske gazde želele da nađu.
     "Koliko je star ovaj tekst? Da li ste ga našli ovde, među ovim ostacima?" Lingova pokretom ruke pokaza hrpu predmeta bujurskog porekla koje je mulk-pauk sačuvao u 'ćilibaru'.
     Lark zastenja. "Nastavljaš to da radiš, Lingova. Za ime Ifni! Ta knjiga je napisana na angliskom."
     Ona zaklima glavom žustro. "Naravno. U pravu si. Ali u tom slučaju, ko je..."
     Lark pruži ruku i okrete naslovnu stranu.

     SKICA FILOGENETSKE MEĐUZAVISNOSTI U EKOLOŠKIM SISTEMIMA NA JIJOANSKOM NAGIBU

     "To je prvi deo. Drugi je još pretežno u beleškama. Smatrao sam da nećemo živeti dovoljno dugo da napišemo i treći deo, zato smo prepustili da o tundrama, pustinjama i morima piše neko drugi."
     Lingova je blenula u list lanene hartije; prstom je gladila dva reda sitnijeg teksta, ispod tog naslova. Onda pogleda Larka, pa umirućeg Gheuena.
     "Tako je", reče on. "Ti ovoga trenutka stanuješ u istom šatoru gde i obojica autora ove knjige. A pošto ti ja dajem ovaj primerak na poklon, imaš retku priliku. Da li bi želela autogram nas obojice? Mislim da si poslednja osoba na svetu koja će imati tu priliku."
     Njegova gorka ironija otišla je uzalud. Lingova, očigledno, nije razumela reč 'autogram'.
     Ubrzo je biolog Ling preovladala; nestala je zavojevačica iz svemira Ling sklona da tretira ovdašnje žitelje kao manje vredne. Preletala je pogledom jednu po jednu stranicu, jedno po jedno poglavlje, i komentarisala tiho, kroz mrmljanje.
     "Ovo je moglo biti neverovatno korisno dok smo radili!"
     "Upravo zato vam nismo pokazali."
     Lingova odgovori jednim kratkim klimanjem glave koje je kazivalo: pa, kad ti misliš da smo pripremali pljačku gena, onda je razumljivo da niste pokazali.
     Posle dužeg vremena ona sklopi knjigu i pogladi korice. "Velika je čast za mene da dobijem ovakav poklon. Ovo ostvarenje. Nalazim da mi je nepojamno kako ste vas dvojica, sami, uspeli pod ovim okolnostima sve ovo da..."
     "Uz pomoć drugih, i to stojeći na ramenima onih koji su živeli pre nas. Tako dejstvuje nauka. Trebalo bi da svako sledeće pokolenje postigne još malo više, da pridoda zatečenom znanju..."
     Zaćuta, uviđajući šta je počeo da govori.
     To je progres, zar ne? reče on sebi. Ali to je Sarina jeres, a ne moja!
     A zašto se, inače, ljutiš ti? - upita Lark samoga sebe. Šta s tim, ako neka bolest doneta iz Vaseljene uništi sva razumna bića na Jijou? Pa, zar nisi bio spreman, do nedavno, da pozdraviš svaki takav događaj kao blagoslov, kao idealni način da brzo odstranimo ovu našu ilegalnu koloniju? Ovu štetnu invaziju koja nije ni trebalo da se desi?
     Tokom Uthenove bolesti, Lark je uvideo nešto: da smrt može ponekad izgledati kao dobro rešenje dok je na nivou apstraktne odluke, ali da izgleda sasvim drugačije kad se ispreči tačno ispred tebe, kad je bliska, i kad je doživljavaš lično.
     Da je živ Harulen Jeretik, čistunac ta vere, možda bi sada pridobio Larka da opet čvrsto poveruje u galaktički zakon, koji iz dobrih razloga zabranjuje naseljavanje svetova koji su ostavljeni na ugar.
     Pa, bio je naš cilj da okajemo egoistične grehe naših predaka, reče on sebi. Da oslobodimo Jijo ove zaraze: nas samih.
     Ali Harulena više nema: isekao ga je na komade rothenski robot. Lark se sada rve sa sumnjama.
     Više bih voleo da je Sara u pravu. Ali kad bih video bar nešto plemenito ovde. Nešto radi čega vredi trpeti i otrpeti nevolje; boriti se.
     Nisam baš voljan da umrem.
     Lingova se opet zadubila u tu knjigu. Malo ko drugi mogao je tako dobro kao ona da oceni koliko su on i Uthen truda utrošili da bi to delo nastalo. A njih dvojica su čitav svoj dosadašnji odrasli život uložili u pisanje te jedne knjige. Ona je to, profesionalno, visoko cenila. Lična provalija između njih poče se zato smanjivati.
     "Rado bih dala ja tebi nešto od jednake vrednosti", reče ona i pogleda ga opet u oči.
     Lark razmisli.
     "Stvarno misliš to?"
     "Dabome da stvarno mislim."
     "Dobro, onda pričekaj tu, odmah se vraćam."
     U zadnjem kraju šatora, lekar G'Keki pokaza, ukrštajući dva svoja pipka sa očima, da je pacijentovo stanje nepromenjeno. A to je bila dobra vest, jer sve dosadašnje promene bile su pogoršanja. Lark pogladi hitinski oklop svog prijatelja. Požele da nekako emituje utehu kroz maglu nesvesti tog sivog stvorenja.
     "Da li je moja krivica što si pokupio ovu infekciju, prijatelju stari? Naveo sam te da pođeš sa mnom u razvaline one baze tuđina, da tragamo za njihovim tajnama." Uzdahnu. "Ne mogu nadoknaditi to. Ali ono što je u tvojoj torbi može pomoći drugima."
     Podiže Uthenovu ličnu torbu i odnese je do Lingove. Posegnu rukama unutra. Nađe nekoliko pločastih predmeta, koji su bili u obliku romba i hladni na dodir.
     Lark stavi Lingovoj u ruke jedan od tih rombova. Predmet je bio gladak kao staklo, bledosmeđe boje, a sa obe strane bio je ugraviran spiralni oblik.
     Lingova je nekoliko dura samo gledala tu stvar. Kad je digla pogled, na njenom licu bilo je nešto novo. Možda uvažavanje prema veštini kojom je uspeo nju da satera u ugao? Da je uvede u zamku iz koje ona ne može izići zbog one druge crte koja je njima dvoma zajednička - a to je čast?
     Prvi put od kad su se upoznali, njene oči kao da priznadoše da su jednaki.