SARA

     Sara je čežnjivo razmišljala o divljem jahanju prošle noći, jer ovo sada bilo je toliko ubrzano da joj se stražnjica osećala kao da je od maslaca.
     Kad samo pomislim da sam kao dete želela da galopiram kao likovi iz mojih dečjih knjiga, reče ona sebi.
     Kad god se tempo usporavao, Sara je posmatrala zagonetne jahačice koje su se očigledno osećale sasvim dobro na leđima ogromnih mitoloških životinja. Imale su naziv za sebe, Ilijke. Njihovo postojanje dugo je držano u tajnosti. Ali sada ih je hitnja primorala da putuju bez skrivanja.
     Zar je moguće da one ovo rade samo da bi dovele Kurta eksplozera na mesto gde on želi da stigne?
     Pretpostavimo da on ima neku misiju od životnog značaja. Zašto mu je potrebna moja pomoć? Ja se bavim matematikom, kao čist teoretičar, a uz to i lingvistikom. Pa i u matematici ja sam u viševekovnom zaostatku u odnosu na ono što se sad uči na Zemlji. Za Galaktike, ja bih bila samo jedna pametna šamanka.
     Silazili su u niže predele, na manju nadmorsku visinu; zato su počeli prolaziti pored raznih naseobina. U početku su to bili samo kampovi Ura, sa udubljenjima koja su služila, u ovim ravnicama, kao torovi, i sa radionicama ukopanim sasvim pod zemlju. Ali kako su silazili u sve bogatije krajeve, naiđoše i na veštačka jezera u kojima su kolonije plavih Gheuena gajile razne podvodne biljke i životinje. Prođoše pored nekoliko takvih, bez zaustavljanja. Na obali jedne reke prođoše pokraj jedne šume i videše da su mnoga 'stabla' zapravo domišljato kamuflirani jarboli huniških ribarskih i khuta-brodova. Sara vide i jedno tkačko selo G'Kekija, gde su po moćnim stablima bile izgrađene rampe, mostovi i staze, sve za taj pametni klan bića koja u sastavu svoga tela imaju i posebne okrugle organe za kretanje - svoje točkove.
     Neko vreme činilo se da su sva ta naselja napuštena: konji su tutnjali putem, a iz sela se nije pojavljivao niko. Ali kokošarnici su bili puni, nadstrešnice od blur-platna nedavno zakrpljene.
     Niko ne voli da se šetka pod nebom u podne, ako tim nebom prolaze neke zle sablasti, razmišljala je Sara.
     Ali ako se neko i pridizao iz podnevnog dremeža, nije imao šta da vidi sem oblaka prašine i nejasnih prilika u prolazu.
     U popodnevnim časovima, neizbežno, dešavalo se nešto drugo. Pripadnici svih šest rasa izlazili su iz svojih skloništa, hrlili da vide ko to ide, prilazili sa vikom i galamom. Natmurene Ilijke nikad nisu reagovale na sve to. Emerson i mladi Jomah ponekad su mahali zapanjenim seljacima, i dobijali, čak, poneko klicanje prožeto oklevanjem. Saru je to zasmejavalo, pa je počela i ona tako. Doprinela je da se njihova kolona pretvori, jednim delom, u paradu neozbiljnosti.

     Kad se činilo da konji neće moći još dugo, kolona skrete u jednu šumu gde su ih čekale još dve žene. Te dve bile su obučene u somotnu odeću. Govorile su istim onim dijalektom koji je Sari bio na neki način poznat, mada nije mogla odrediti odakle je. Vruća hrana čekala je sve jahače; osim toga dobili su i - dvanaest odmornih konja.
     Neko je dobar organizator, razmišljala je Sara. Ručala je stojeći. U činiji je bila neka vegetarijanska, veoma začinjena kaša. Šetala je uokolo, da bi razgibala učvorene mišiće.
     Sledeća etapa bila je bolja. Tek sad je jedna Ilijka pokazala Sari kako treba stajati u uzengijama i raditi kolenima i nogama da bi se 'prihvatilo' njihanje konja gore-dole; a ne sedeti pasivno u sedlu i dopuštati da te ono bacaka i gruva. Sara im je bila zahvalna na tome; to, međutim, nije zaustavilo njena podozriva razmišljanja.
     Pa gde je taj ilijski narod živeo sve ovo vreme? - pitala se.
     Dedinger, pustinjski prorok, više puta je hvatao njen pogled, i videlo se da je željan da o ovoj tajni popriča sa njom; ali ona ga je izbegavala. Privlačnost njegovog intelekta nije bila dovoljno velika da bi ona zarad toga otrpela njegov karakter. Radije je provodila svoje slobodne trenutke sa Emersonom. Taj ranjeni čovek sa zvezda nije mogao da govori uopšte, ali je bio dobrodušan.
     Južno od Velike močvare sela se veoma prorediše, gotovo da ih i nije bilo. Ali tamo su se viđali pojedinačni Trekiji, i to svakojaki: od visoko nagomilanih, kultivisanih multi-ličnosti, poznatih po travarstvu i drugim znanjima, pa sve do malih divljih pojedinaca sastavljenih od samo pet, ili četiri, ili čak samo tri mala torusa, a ovi poslednji zadovoljavali su se time da žderu svakojaku trulež, kao što su verovatno činili njihovi preci na zaboravljenoj planeti gde su nastali, pre nego što ih je neka pokroviteljska rasa usmerila na putanju Uzdizanja.
     Sara je sanjarila o geometrijskim figurama, da ne bi o vrućini i umoru; o parabolama, sinusoidama, tangentama, o raznim takvim stvarima slobodnim od uticaja vremena i udaljenosti. A kad se prenula iz tih meditacija, padalo je veče; jedna široka reka tekla je levo od njih, a na drugoj, dalekoj obali žmirkale su svetiljke.
     "Trejboldov prelaz", reče Dedinger, zureći ka tom naselju, koje je od neba bilo skriveno gustim spletovima kamuflažnih lijana. "Zaista verujem da su meštani postupili ispravno, najzad... ispravno, pa makar da su time načinili smetnju putnicima kao što smo mi."
     Da li on to govori o mostu? - zapita se Sara. Da li su lokalni fanatici srušili most, bez naređenja saveta mudraca?
     Dver, njen brat koji se po ovom svetu naputovao mnogo, svojevremeno je opisao ovaj most preko reke Gent kao čudo kamuflaže; posmatran iz vazduha, izgledao bi kao da se nekoliko desetina odvaljenih stabala sudarilo i slučajno zadržalo na vodi. Ali sad su nastupila vremena u kojima čak ni to nije dovoljno, ne onima koji uspaljeno treskaju šakom po Spisima.
     Kroz suton ona vide jadni kostur od ugljenisanih greda, opružen između dva peščana spruda.
     Baš kao u seocu Bing, u mom kraju, pomisli Sara. Šta je to u mostovima što toliko privlači uništitelje?
     Doduše, u ovakvim danima verski fanatici mogli bi napasti svaku tvorevinu ljudskih ruku.
     Možda će, pomisli ona, uskoro spaliti sve radionice, brane, biblioteke. Pa ćemo mi za glaverima polako, u blaženi mrak zaborava. Možda će se na kraju pokazati da je Dedingerova jeres bila ispravna, a Larkova pogrešna.
     Sara uzdahnu. Moja jeres, pomisli ona, oduvek je imala najmanje prilike.
     Dedinger, iako zarobljen, izgleda kao čovek čiji se program ostvaruje vrlo uspešno.
     "Sada naše mlade predvodnice moraju izgubiti nekoliko dana u pokušajima da iznajme čamce", reče Dedinger. "Nema više jurnjave, podstaknute željom da se odloži sudnji dan. Eksplozeri i njihovi prijatelji ioanako nikad nisu imali prilike da stvarno izmene sudbinu."
     "Aj, ćuti, tamo", reče mu Kurt.
     "Znaš, uvek sam mislio da će tvoj esnaf biti na našoj strani, kad dođe čas da napustimo sve gordosti i da krenemo stazom pokajanja. Zar ti nije razočaravajuće to, da se celog života pripremaš da sve digneš u vazduh, a onda, kad taj trenutak nastupi, da ne uradiš uopšte ništa?"
     Kurt odvrati pogled.
     Sara je očekivala da će jahačice zaokrenuti u obližnje ribarsko seoce. Huniške 'korablje' mogle bi biti dovoljno velike da prevoze jednog po jednog konja, mada bi pri tome Ilijke bile kao na izložbi, to je spora, dugotrajna plovidba tokom koje bi u njih blenuo svako živ sa okolnih nekoliko kilometara prostora. I, što je još gore, mogli bi da ih sustignu Dedingerovi uporni sledbenici, ili pojačanja Urunthajki.
     Ali na njeno iznenađenje, odred skrete sa druma i pođe na zapad, uzanom stazom kroz gustiš. Dve Ilijke ostadoše iza kolone, da uklanjaju sve tragove da je neko tuda prošao.
     Znači li to da je njihova naseobina u nekom šumarku ovde? - zapita se Sara.
     Ali lovci i skupljači, i to iz nekoliko različitih rasa, sigurno pročešljavaju ovu oblast povremeno. Nema prilike da neki tajni konjanički klan ovde ostane skriven više od sto godina!
     Gubeći orijentaciju u lavirintu drveća i šumskih uzvisina i dubrava, Sara se trudila da neprekidno drži na oku jahačicu ispred sebe. Nije bila ni najmanje raspoložena da se, na konju, izgubi u mraku.
     Uspon; krenuli su ka većoj nadmorskoj visini. Najzad izjahaše na jedan greben odakle se pružao pogled na nekoliko bregova koji su bili nekako svi jednaki i svi raspoređeni tačno u krug oko jedne kružne udoline. Ova simetrija podseti Saru na bujurske ruševine.
     Onda zaboravi na arheologiju, jer nešto drugo privuče njenu pažnju. Na zapadu je zasvetlucalo nešto, mnogo liga daleko.
     Planina, čija su široka pleća zaklonila, kao široki klin, jedan znatan deo zvezdanog neba. Blizu planinskog vrha, krivudavo curi nešto crveno i narandžasto.
     Lava.
     Tu, dakle, teče krv Jijoa.
     Tu je aktivan vulkan.
     Sara žmirnu. Pa, zar je moguće da su toliko daleko...
     "Ne", reče ona glasno, odgovarajući sama sebi. "To nije Guen. To je Ognjen planina."
     "Kamo sreće da je to naše odredište, Saro; stvari bi onda bile jednostavnije", progovori Kurt, koji je jahao blizu nje. "Ali, nažalost, kovačice na Ognjenu su konzervativne. One ne žele da učestvuju u nekim malim hobijima i razbibrigama koje imamo tamo gde smo mi krenuli."
     Razbibrige, hobiji, šta je to? - pomisli ona; da li ovaj Kurt eksplozer pokušava da me zbuni nekim takvim zagonetkama?
     "Pa, ne nadate se valjda i sad da ćete stići sve do..."
     "Sve do druge velike kovačnice? Da, Saro. I stići ćemo, ne boj se."
     "Ali most je izgoreo! Pa, i kad bismo prešli, iza toga je pustinja, a iza pustinje je Spekt..."
     Zaćutala je. Njihov odred zaokrenuo je nadole, u jednu jarugu između brda, prepunu trnja. Jahačice su, zatim, tri puta sjahivale da bi privremeno uklonile lukavo postavljene zapreke koje su izgledale kao oborena debla ili kao velike stene. Najzad stigoše do male čistine na kojoj ih sačeka još jedna grupa žena, odevenih, ovoga puta, u kožnu odeću. Tu je plamsala logorska vatrica... od koje se širio i dobrodošli miris hrane.
     Iako je dan bio veoma naporan, Sara uspe da sama skine sedlo sa svog konja i otimari, jednom četkom, umornu životinju. Pojede i večeru stojeći. Nije verovala da će ikada više moći da sedne.
     Da pogledam ja kako je Emerson, pomisli ona. Da vidim da li uzima lekove. Možda će mu biti potrebna priča, ili pesma, da bi se smirio, posle svega ovoga.
     Jedna mala prilika kliznu pored nje, hukćući nervozno.
     ne - u - rupa, glasili su signali Pritinih šaka. rupa - plaši.
     Sara se namršti.
     "O kakvoj to rupi govoriš?"
     Šimpanza dohvati Saru za ruku i povuče je ka grupi Ilijki koje su premeštale prtljag u nešto zdepasto, nalik na sanduk.
     Pa, to je vagon, uvide Sara. Veliki. Četiri točka, umesto uobičajena dva. U vagon su uprezale neke druge konje, odmorne. A kuda bi ga mogli vući? Svakako ne kroz ovaj trnjak!
     Onda vide i 'rupu' o kojoj je Priti javljala. U podnožju jednog kupastog brda stvarno je zjapila velika rupa. Izdubljena u steni; glatki zidovi, ravan pod. Uska, svetlucava staza pružala se celom dužinom tunela, tačno po sredini tavanice. Tunel je vodio u dubinu, ali je odmah i zaokretao, tako da nije mogla zaviriti daleko.
     Jomah i Kurt već su se ukrcali u veliki vagon, a Dedingera su utovarili pozadi, dobro vezanog. Na Dedingerovom aristokratskom licu lebdeo je izraz otupelosti od iznenađenja.
     Tako se desilo da jednom, za promenu, i Sara oseća isto što i on.
     Emerson je stajao na ulazu u tunel i povremeno vikao u njega; oglašavao se uzvicima tipa 'E-heeej!' a onda čekao da čuje odjek, kao mali dečak koji prvi put u životu istražuje neku pećinu. Radeći ovo, zvezdani letač široko se osmehivao, očigledno srećniji nego ikad. Sara mu priđe, a on je uhvati za ruku.
     Držali su se tako za ruke, na ulazu u tunel. Sara je udisala duboko.
     Pa, dobro, pomisli ona. Kladim se da Dver i Lark nikad nisu putovali kroz nešto ovakvo. Na kraju ću možda ja biti ona koja ima najbolju priču da ispripoveda.