ASK

     To je, dakle, bila ta slika koju smo čekali. Sada se dovoljno ohladila, možemo je gladiti.
     Da, prstenovi moji. Vreme dođe za još jedno glasanje. Hoćemo li da ostanemo katatonični ili hoćemo da pogledamo prizor koji je sada oko nas, a koji će skoro sigurno biti užas, najčistiji užas?
     Naš prvi kognitivni torus insistira da je dužnost iznad svega, pa čak i iznad prirodne trekijevske sklonosti da se pobegne od svega što je subjektivno neprijatno nama.
     Saglasni? Hoćemo li biti Ask i suočiti se sa stvarnošću koja nailazi, pa ma kakva ona bila? Kakvu odluku donosite, prstenovi moji?

     gladiti vosak...
     pratiti putanje...
     videti dolazak moćnog zvezdanog broda...

     Brujeći pesmom nezadržive moći, div se spustio. Zdrobio je i u crnu zemlju nabio sve preostalo drveće na južnoj strani doline, zaprečio tok reke, ispunio naš horizont kao nova planina.
     Osećate li vi to, prstenovi moji? Predosećanje. Neko pulsiranje u našoj unutrašnjosti, dizanje kiselinskih isparenja?
     Na jednom ogromno širokom boku svemirskog diva otvaraju se vrata, koja bi mogla progutati omanje selo.
     Unutrašnjost je osvetljena. Pojavljuju se obrisi.
     Kupasti.
     Prstenovi naslagani jedan na drugi, i to, idući ka vrhu, sve manji i manji.
     Naši užasni rođaci, za koje smo se nadali da ih nikada više nećemo videti.