KA

     * Koja me čudna donese sudba
     * koje oluje ludi bes
     * kroz nebula pet

     * Kroz pad, kroz spin
     * kroz kvar i dim,
     * golog, u ovaj život fin?

     Tako je razmišljao, dok se vijao kroz more, prevrtao i zaletao kroz vodu, mašući repom oduševljeno, uživajući u milovanju vode po golom telu.
     Mrljasti sunčev sjaj prodirao je u mlazevima kroz kristalno čiste vode plićaka, ukoso pored asura od upletenih, plovećih morskih trava i cvetova. Srebrnasta lokalna stvorenja, nalik na ribe sa ravnim, spljoštenim ustima, prolazila su kroz blistave zone, privlačeći njegov pogled. Ka suzbi svoju nagonsku želju da pojuri za njima.
     To možda kasnije, pomisli on.
     Nastavio je da se prepušta tečnoj teksturi vode koja je klizila okolo bez one primese masnoće koja se tako lepila za njega, svojevremeno, u uljastim morima Oake; jednog zelenog, zelenog sveta, gde su iz Kaovog otvora za disanje izlazili mehurovi nalik na sapunicu kad god bi on izronio na površinu da diše.
     A tamo baš nije ni vredelo disati, pomisli Ka. Na Oaki. Bila je to tako grozna kugla. Na njoj vazduha, dobrog vazduha, nije bilo dovoljno ni da utaži potrebe jednog dabra u komi.
     Ovo more imalo je dobar ukus, takođe. Ne grub, kao more na Kitrupu, gde svako plivanje izvan broda podrazumeva da se toliko nagutaš teških metala da je to već trovanje.
     Voda na ovom svetu, na Jijou, stvara utisak da je čista; ima određenu slanost, koja podseća Ka na Golfsku struju u blizini Floridske akademije. To su bili dani... neki srećniji dani, na dalekoj Zemlji.
     On pokuša da žmiri pomalo i da zamišlja da se vratio kući, da opet jurca za cipalima i drugom sitnom ribom blizu Ki Biskejna. Bezbedan, daleko od surove Vaseljene. Ali ovaj pokušaj glume brzo propade. Jedna bitna razlika podsećala ga je neumitno da je ovo druga planeta, tuđinska.
     Zvuk.
     - sudaranje plime sa kontinentalnim pragom: složen ritam, jer ovde morsku vodu vuku tri različita meseca, a ne samo jedan.
     - odjek prosipanja talasa po obalama čiji je pesak čudnovato oštar, abrazivan.
     - povremeno ječanje, koje kao da dopire iz samog morskog dna.
     - vibracije njegovog sopstvenog sonarnog oglašavanja, koje mu se vraća iz vodenih daljina i donosi ultrazvučnu sliku o jatima ovdašnjih ribolikih stvorenja koja, u plivanju, pokreću peraja na neobične načine.
     - nadasve, brujanje motora iza njega... kadenca mašinerije koja ispunjava njegove dane i noći već pet godina bez prestanka.
     Sad se začu još jedan zvuk, mešavina stenjanja i coktanja. Sažeta poezija dužnosti.

     * Uspori, Ka, i kaži nam
     * prozom istraživača
     * je li bezbedno da dođemo?

     Ovaj glas progonio je Ka kao treperava sonična savest. On, nerado, zaokrete i suoči se sa podmornicom 'Hikahi', sklepanom od prastarih delova koji su pronađeni razbacani po dubokom morskom dnu na raznim mestima širom ove planete - improvizacija, dakle, ploveća skalamerija baš prikladna za posadu begunaca koja je takođe nasumce sastavljena. Vrata nalik na školjku sklopiše se kao usta, kao ogromne teške čeljusti grabljive zveri. Bila su spremna da se uskoro otvore i propuste druge, koji će isplivati iz podmornice... ako on saopšti da je napolju situacija 'čista'.
     Ka posla odgovor na trinarnom jeziku, pojačan sejzer-jedinicom koja mu je bila uključena u lobanju, iza levog oka.

     * Kad bi voda bila sve
     * mogli bismo i u raju biti sad.
     * Ali pričekajte da vidim gore.

     Njegova pluća već su postavljala zahtev, tako da on pođe da posluša nagon. Nekoliko zamaha repom bilo je dovoljno da Ka jurne uzlaznom spiralom ka svetlucavoj površini.
     Evo me, Jijo, reče on u sebi. Spreman ili ne... ja dolazim.
     Voleo je taj proboj napete granice između mora i neba, zatim trenutak bestežinskog letenja, pa pljuskav pad nazad u talase; i šum svog disanja dok se to dešava. Ispustio je sav vazduh... Ipak, malo je oklevao pre udisanja. Onda, sa drhtajem nervoze, ipak udahnu.
     Vazduh - čak ukusniji od ove vode! Ka se zavrte, oduševljeno zamlatara repom. Prava je sreća što je poručnica Tišt dopustila baš njemu da se javi kao dobrovoljac za ovo: da postane prvi delfin, prvi Zemljanin, koji je ikad zaplivao ovim slatkim, stranim morem.
     Onda mu oči pogladiše zupčastu sivosmeđu liniju opruženu duž jednog horizonta, ne mnogo daleko.
     Obala. Planine.
     Zaustavi se u svom vijanju kroz more, zagleda se netremice u obližnji kontinent. Znaju da je nastanjen, ali ne znaju kakvim žiteljima.
     A mislilo se da na Jijou ne može biti nikakvih inteligentnih bića.
     Možda se i oni kriju ovde, reče Ka sebi. Kao što se krijemo mi: od neprijateljskog svemira.
     To je bila jedna od teorija.
     Dobro, barem su izabrali jedan prijatan svet, dodade on sebi, uživajući u ovom vazduhu, ovoj vodi, odmeravajući pogledom veličanstveno postrojene kumuluse nad onom divovskom planinom tamo.
     Pitam se da li su ribe dobre za jelo, pomisli on.

     * Dok čekamo šta ćeš reći
     * stisnuti u ovoj vazdušnoj komori,
     * treba li da igramo piljke?

     Ka žmirnu, pogođen poručnicinom ironijom. Žurno posla odgovor, pomoću modifikovanih talasa, kao i malopre.

     * Dobra sreća opet se osmehuje,
     * sirotinjska, za umorne mangupe.
     * Dobro došli na obale Ifnine, prijatelji.

     Možda je malo drsko prizivati u ovakvom času boginju slučajnosti i sudbine, ćudljivu Ifni, koja je sve do sad bila uvek spremna da zaskoči posadu Brazdača još jednim, sledećim iznenađenjem. Novom nevoljom; novim čudesnim izbegavanjem katastrofe. Ali Ka je oduvek osećao sklonost prema toj neformalnoj svetici-zaštitnici putnika koji brode svemirom. Možda u istraživačkoj službi Teragens postoje i bolji piloti od njega, ali ne postoji nijedan koji bi dublje poštovao dobru sreću. Uostalom, njegovi nadimci su Srećko i Laki.
     Naime, to su bili. Donedavno.
     Začu, iz dubine, potmulu buku otvaranja onih ogromnih vrata. Uskoro će mu se pridružiti Tišt i ostali da zajedno razgledaju površinu Jijoa - sveta koji su dosad samo nakratko gledali sa orbite, a onda, mnogo duže, motrili iz najhladnijih, najdubljih jama na dnu ovog ili onog mora ili okeana. Stižu njegovi drugari, njegovi kompanjoni; a dok ne stignu, sve ovo će biti samo njegovo: voda kao svila, plimni ritmovi, mirisni vazduh, nebo, oblaci...
     On se izvi prednjim delom tela visoko iz vode, mašući pojačano repom da bi se mogao održavati u tom položaju.
     Onaj oblak tamo nije običan. To nije normalan oblak, reče on sebi. Zurio je ka ogromnoj planini koja je dominirala istočnim horizontom. Njen vrh sav je omotan belim oblacima koji se nadimaju iznutra, klobuče. Sočivo ugrađeno u Kaovo desno oko prođe kroz ciklus spektroanalize i posla rezultate u njegov optički nerv. Vodena para, razni oksidi ugljenika i nagoveštaj vreline rastopljenog materijala.
     Vulkan, uvide Ka. Njegovo oduševljenje malčice splasnu. Planeta, dakle, geološki vrlo aktivna. Iste one sile, zahvaljujući kojima je ovo mesto pogodno za skrivanje, čine ga i opasnim.
     Aha, ono stenjanje sigurno dolazi odatle, pomisli Ka. Od seizmičke aktivnosti. Niz mini-zemljotresa, kretanje gasova kroz planetnu koru, i delovanje ta dva na srazmerno tanki sloj vode koji leži odozgo. A ta voda, to je more.
     Neki treptaj mu privuče pažnju, nešto u istom pravcu, ali mnogo bliže. Bledo, naduvano, reklo bi se oblačak nad talasima, ali, gle kako je klonulo, lepeće, sad hvata vetar i kao da se želi takmičiti s njim.
     Pa, to je jedro, shvati on. Gledao je, zatim, njihanje i približavanje tog jedra preko mora, kroz sve oštriji vetar. Lađica je bila škuna, sa dve katarke. Graciozna u kretanju; bolno poznat, blizak prizor, viđen toliko puta u njegovoj vodenoj domovini... u Karipskom moru.
     Pramac je sekao vodu, gurajući ispred sebe pramčani talas koji se zatim trouglasto širio iza brodića. Svaki delfin bi voleo da jaše na takvom talasu.
     Sočivo zuma je uvećavalo, izoštravalo, i najzad Ka uspe da razazna, mutno, dvonožne stvorove na palubi. Potežu konope, vrzmaju se po palubi, kao što bi svaka ljudska posada.
     ...Ipak nisu ljudi. Ka uoši krljuštava leđa, oštre bodlje koje strše duž kičme. Noge zarasle u gusto, belo krzno. Ispod široke donje vilice pulsiraju vreće sa vazduhom, kao kod žabe. Posada peva, to je potmula, jednolična radna pesma koju Ka čuje čak i odavde i uspeva da prepozna.
     Prođoše ga hladni trnci nezadovoljnog shvatanja ko je na tom brodu.
     Huniši! - reče on sebi. Šta će oni ovde, za ime Pet galaksija?
     Ka začu šum peraja ispod sebe: do površine stižu Tišt i ostali. Mora im odmah javiti: ovde žive neprijatelji Zemlje.
     Ka sumorno uvide da takve vesti neće pomoći da mu se vrati njegov nadimak. Ko će ga sad zvati 'Srećko'?
     Opet se seti nje, ćudljive boginje koja donosi neizvesnu sudbinu. Priseti se šta je maločas rekao svojima.

     * Dobra sreća...
     * Dobro došli....
     * Ifnine obale...