II

     Legende kažu da je mnogo tekstova, dragocenih, izgubljeno jedne gorke noći, za koju neki ljudi imaju naziv 'Noć aveti'. Tada je izgorela četvrtina arhive u Biblosu. U surovom zimskom sutonu nestadoše mnoge neprocenjivo vredne knjige, a među njima i ona u kojoj su postojale - kažu - slike Bujura, pripadnika te moćne rase koja je do pre pet hiljada vekova držala Jijo pod zakupom.
     Poneki škrt dnevnički zapis o toj nesreći ostavili su očevici, ali ne o Bujurima. Međutim, neki ljudi koji su pomalo čitali zbirku ksenonauke pre nego što je izgorela nastojali su, kasnije, da se prisete šta je pisalo o Bujurima. I kazali su: Bujuri behu zdepasto građeni stvorovi, izdaleka nalik na žabe krastače koje su prikazane na str. 96 Klierijevog Vodiča za zemaljske žive vrste. Razlike: četiri stubaste, slonovske noge, i oštre oči uperene pravo napred. Navodno su bili veliki majstori za stvaranje namenski oblikovanih, korisnih organizama; takođe velike šaljivdžije.
     Ali druge, ne-ljudske rase prerano došlih na Jijo već su znale toliko o Bujurima; naprosto su zapamtile i sačuvale usmenim predanjem, iz starih dana. Osim toga, svako je mogao videti mnogobrojne pametne bujurske uslužne organizme kako letucaju po šumama Jijoa i tragaju, možda, za svojim davno otišlim gospodarima. Malo šta drugo znamo o toj rasi čija je moćna civilizacija zgusnuto pritiskala ovu planetu tokom više od milion godina.
     Kako je moguće da se za samo jednu noć izgubi onako ogromna količina znanja? Danas to izgleda čudno. Zašto ljudski kolonisti nisu naštampali mnogo primeraka tih dragocenih tekstova, zašto ih nisu umnožili pre nego što su svoj svemirski 'šunjalački' brod poslali na dno okeana? Zašto nisu obezbedili da na mnogo mesta, širom Nagiba, postoje duplikati, koji ne bi mogli ni u jednoj nesreći biti uništeni svi odjednom?
     U odbranu naših predaka, mi ljudska bića možemo reći ovo. Setite se samo kakva su to napeta vremena bila, pre nastupanja Velikog mira, pre dolaska Svetog jajeta. Pre ljudi, na Jijo se ilegalno spustilo pet drugih razumnih rasa (glavere ne računamo); oni su između sebe postigli neku napetu ravnotežu, pre nego što je zvezdani brod Kivot kliznuo pored prašnjavog, drečavog sjaja zvezde Izmunuti i doneo na Jijo i nas, još jednu rasu ilegalaca, da kao kriminalci započnemo svoje štetočinsko postojanje na ovom namučenom svetu. U tim danima često su se događale bitke između urskih klanova i nadmenih gheuenskih vladarki, a huniška plemena upuštala su se u okršaje između sebe zbog njihovih dugotrajnih etičkih nesuglasica oko građanskih prava Trekija. Postojali su mudraci tih pet naroda, ali nisu imali mnogo uticaja; glavni njihov posao bio je da čitaju i tumače Spise, jedine do tada postojeće pisane dokumente.
     U ovu napetu klimu spušta se još jedna invazija, još jedan talas izbeglica; oni nalaze za sebe jednu još neiskorišćenu ekološku nišu, koja ih čeka. Ali ljudskim kolonistima nije bilo dovoljno da se popnu na divovsko drveće i tamo naprave baštice u kojima će uzgajati za sebe hranu; hteli su oni i više, a ne samo da postanu još jedan klan nepismenih kolonista. Upotrebili su motore Kivota još jednom, za poslednji zadatak, za koji je i bila potrebna snaga nalik na božansku, pre nego što su taj zvezdoplov potopili. Rezali su jednu planinu tako i toliko da je nastala tvrđava Biblos, duboko u stene usečena; osim toga, posekli su hiljadu div-stabala i pretvorili ih u kašu od koje su načinili štampane knjige.
     Ovaj čin toliko je zaprepastio ranijih pet rasa, da je samo malo nedostajalo da ljudski naseljenici budu pobijeni svi do poslednjeg. Razbesnele kraljice kraba iz grada Tareka krenule su u napad, neizmerno mnogobrojnije, pa se ljudski tabor našao pod njihovom opsadom. I drugi narodi bili su ogromno uvređeni ljudskim postupkom, koji je izgledao kao jeres protiv Spisa. Ali nisu napadali, i to samo zato što mudraci-sveštenici nisu pristali da daju svoj blagoslov za polazak u sveti rat. Ali glasanje o tome bilo je tesno. Tako se dogodilo da su ljudske vođe dobile izvesno vreme za manevrisanje. Počele su da prave različite pogodbe. Davale su raznim narodima i grupama korisne savete i alate, i tako uspevale da ih primame k sebi, da stvore savezništva. Za točkove G'Kekija: ojačanja za paoke. Kapetanima lađa, a to su bili sve Huniši: bolja jedra. Urkinje u kovačkim radionicama dobiše, od ljudi, davno željenu formulu za livenje bistrog stakla.
     Sve je postalo bitno drugačije samo nekoliko pokolenja potom. Nova vrsta mudraca-učenjaka stupila je na vlast. Oni su se okupili i proglasili Veliki mir. Svoje potpise stavili su na novoproizvedenu hartiju i poslali po jedan primerak u svako selo i svaki zaselak na Nagibu. Čitanje postade opšta navika žitelja, a čak i pisanje je sad dozvoljeno - ne smatra se više za greh.
     Postoji jedna manjina ortodoksnih, koja se i sada protivi treskanju štamparskih mašina. Ovi pravovernici pobožno drže da pismenost dovodi do pojačanog pamćenja, pa time i do one gordosti koja je naše pretke odvela u svemir i u nevolje. A mi, naravno, moramo negovati kod sebe (kažu oni) zaborav i nezainteresovanost da bismo uspešno hodali Stazom iskupljenja.
     Možda su oni u pravu. Ali u ovim našim vremenima, malo ima onih koji se primetno žure da odu tom blagoslovenom putanjom za glaverima. Jer, još nije vreme za to. Moramo, prvo, da pripremimo dušu.
     A mudrost, kažu novi mudraci, može da izraste i iz stranica knjige.

     Izgradnja mira, jedna meditacija i umblanje o istoriji, Homer Auf-puthvajou