SARA

     Putovanje se, od smućene bežanije, pretvorilo u nešto lepo, uzvišeno... maltene transcendentno.
     Nije bilo takvo na početku.
     Kad su dograbili Saru i stavili je, bez ikakve pripreme, na leđa jednog stvorenja koje je iskočilo pravo iz mitologije, i kad je to stvorenje onda krenulo galopom, Sarine prve reakcije bile su strah i iznenađenje. Konj! Životinja koja ima ogromnu glavu, kojom odmahuje silovito; a na glavi dve velike nozdrve. Videti konja živog - štaviše, naći se na njemu, to je sasvim druga stvar nego gledati onu jedinu statuu konja, sakrivenu u srušenom vrtu u gradu Tareku. Sara je statutu videla, ali tada je verovala da je konj izumrla životinjska vrsta. Kako je mišićav, u stvarnosti, i kako se ti mišići gibaju sa svakim skokom napred! Sari su kloparali zubi od drmusanja. A njen konj je, sa ostalima, grabio preko bregova Središnjeg Nagiba, pod bledom svetlošću jednog od Jijovih meseca.
     Posle dva dana i dve noći bez sna, zaista je ličilo na san: odred ljudi, ratnika, upada jašući na tim legendarnim životinjama, u pratnji svojih saveznika, takođe naoružanih, ali kentaura. Zaposedaju razbijeni logor družine Urunthai; a u njemu urunthajski fanatici leže ili mrtvi, ili zarobljeni, pa vezani trakama platna od iscepanog logorskog šatora. Jer Sara i njeni prijatelji uspeli su, do tog trenutka, da se izbore sa otmičarima, i da opet steknu slobodu. Čuvši tutnjavu nebrojenih kopita kako se približava, mislili su da će svakog trenutka biti zarobljeni; ali iz mraka su tad izronili ne novi neprijatelji nego neočekivani spasioci.
     Svi su ih gledali zbunjeno, svi sem Kurta eksplozera, koji ih je pozdravio kao prijatelje čiji je dolazak očekivao. I dok su Jomah i Neznanac izražavali čuđenje što vide žive, stvarne konje, Saru već ubaciše u sedlo; jedva je imala vremena da trepne.
     Blejd se dobrovoljno javio da ostane pored sumorne logorske vatre i neguje ranjenike; ali po svakom tužnom okretu kupole na njegovim krabastim oklopnim leđima videlo se da zavidi onima koji će krenuti odatle na konjima. Sara je u tom trenutku bila voljna da se zameni s njim, da ona ostane kod ranjenika, ali Blejd ne bi mogao da jaše, iz jednostavnog razloga što je, sa tim svojim hitinskim oklopom, pretežak za svakog konja. Stigla je samo da mahne Blejdu u znak ohrabrenja. Sledećeg trenutka odred je okrenuo konje i zatutnjao nazad, putem odakle je i došao. U noć.
     Od te tutnjave, od samog tog zvuka, Saru je ubrzo počela boleti lobanja.
     Ali ipak mi je bolje ovako, pomisli ona, nego u zarobljeništvu kod Dedingerovih ljudskih šovinista i kod onih fanatičnih Urunthajki.
     Bila je to koalicija verskih zelota, zapaljiva kao eksplozerska smeša; zajedničkim snagama oteli su Neznanca, koga su naumili da prodaju rothenskim osvajačima. Potcenili su, međutim, tog zagonetnog putnika. Iako je, zbog duboke rane na glavi, izgubio moć govora, taj međuzvezdani putnik našao je načina da izazove razdor između dva krila, ljudskog i urskog, te nesigurne koalicije. Sve se završilo opštim sukobom i ogromnim krvoprolićem.
     I tako smo opet postali gospodari svoje sudbine, pomisli ona. Ali gospodari samo privremeno... ne dugo.
     Sada oko nje jaše i galopira jedna drugačija koalicija ljudi i Ura! Sa mnogo više srdačnosti između sebe. Ipak, podjednako rešena da odvede nju i Neznanca negde; i to u pravcu podjednako nepoznatom.
     Kad se Torgen digao u nebo i prosuo svoju tečnu svetlost po bregovima Jijoa, Sara poče pažljivije razgledati urske ratnice, čiji su kentaurski bokovi tamne oker boje bili takođe našarani ratnim bojama, ali ne onako drečavim i napadnim kao kod pripadnica društva Urunthai. Svejedno, u njihovim očima goreo je isti onaj mračni plamen koji natapa urske duše kad počne neki ozbiljan sukob, kad počnu da isparavaju mirisi bitke. One su galopirale u klinastoj formaciji, spremne za okršaj. U svojim vitkim rukama držale su arbaleste. Njihovi dugački vratovi napeto su se vijali levo, desno. Iako mnogo manje od konja, Urkinje su davale utisak itekakve snage.
     Sarini ljudski spasioci ostavljali su, na nju, još jači utisak. Šest ljudskih bića, i to žena. Dojahale su ovamo, na sever, vodeći sa sobom samo još tri osedlana konja, kao da su očekivale da će na povratku voditi sa sobom samo dvoje ili troje spasenih.
     A nas je šest, pomisli Sara. Kurt i Jomah. Priti i ja. Dedinger, i Neznanac.
     Nije bilo problema. Stroge jahačice bez oklevanja su ustupile tri konja, a same su pojahale po dve istog konja; bukvalno po dve u istom sedlu.
     Da li su zato sve žene? - pomisli Sara. Da bi bio manji teret na konju u ovakvim slučajevima?
     Jahale su lako, ali se činilo da sa nepoverenjem i nelagodnošću gledaju okolna brda, jaruge, kamenite šiljke. Sara je zaključila da one, naprosto, ne vole da idu noću po nepoznatom terenu. To im nije mogla zameriti.
     Nijedno od tih šest ljudskih lica nije joj bilo poznato. To je za Saru bilo iznenađenje: trebalo bi da poznaje bar nekog, jer ljudska populacija na Jijou nije velika.
     Mora biti da je Nagib veći nego što sam ja mislila, reče ona sebi.
     Dver, njen brat, često ide u istraživačka putovanja po Nagibu, zato što to mudraci od njega traže. Posle o tim svojim putovanjima priča svakojake priče. Po njegovoj tvrdnji, bio je na svim mestima u krugu od hiljadu liga odavde - a to bi značilo, tri hiljade kilometara.
     I nikad, ni u jednoj priči, nije pomenuo Amazonke na konjima.
     Sara nakratko razmisli o mogućnosti da su one sa neke druge planete; da nisu rođene na Jijou. Ionako je ova godina sva u znaku svemirskih brodova. Ipak, nisu; one između sebe razgovaraju jednim ljudskim jijoanskim narečjem koje je njoj poznato, iz njenih lingvističkih istraživanja. Samo im je naglasak malo čudan. Iako nisu poznavale ovaj kraj, ipak su znale dovoljno da se sklanjaju od migurv-drveća kad je odred prolazio pored njega. Umele su da izbegnu to lepljivo, resasto lišće. Neznanac to nije umeo. Govorili su mu da se drži podalje, ali on je dojahao bliže, da vidi jednu od mahuna sa migurv semenkama, pa je na onaj nezgodniji način konačno saznao kakvo je migurv drveće.
     Sara baci pogled na Kurta. Izmršavelo lice tog seoskog eksplozera pokazivalo je, sa svakom miljom pređenom ka jugu, sve veće zadovoljstvo. A postojanje konja nije bilo, za njega, nikakvo iznenađenje.
     Nama se govori da živimo u otvorenom društvu, pomisli Sara. Ali očito, ima nekih tajni koje su poznate samo malom broju odabranih.
     Nisu svi eksplozeri znali za postojanje konja; Kurtov nećak je neprestano pričao kako je zapanjen time. Obraćao se uglavnom Neznancu, sa kojim je razmenjivao i široke osmehe.
     Pa, nije to više Neznanac, ispravi Sara svoju misao. Sad mu znamo ime... Zove se Emerson.
     Bacila je još jedan pogled ka tom tamnom čoveku koji se pre nekoliko meseci onako sručio sa neba, i čiju su zapaljenu odeću ugasile vode jedne uboge močvare blizu sela Dolo. Posle toga, jedva živ, taj Emerson je proveo dugo u njenoj kućici na grani jednog divovskog drveta u selu. Sara je tog stradalnika negovala kao najbolja bolničarka. Sada on više nije onako bespomoćan; štaviše, pokazao se kao prilično snalažljiv pustolov. I sad je govorio vrlo malo i vrlo slabo, pa ipak, pre nekoliko midura postigao je nešto što bi za njega moglo biti prekretnica: počeo se busati u prsa i ponavljati tu reč - Emerson, Emerson - sav zajapuren od ponosa što zna da kaže nešto što je svima ostalima bilo najnormalnija stvar, naime, zna da kaže kako se zove.
     Emerson se na konju ponašao kao stari, iskusan jahač. Da li to znači da se konji i danas koriste na raznim drugim svetovima, tamo gde se kreću bogovi, u Pet galaksija? Ako je tako, čemu služe? Čemu bi uopšte mogli služiti konji, osim za zabavu, na planetama gde je svako okružen čudesnim mašinama koje ispunjavaju sve što im se naredi, svaki mig, svako klimanje glavom?
     Sara pogleda i u kakvom je stanju šimpanza, mala Priti, njena pomoćnica. Ovo žestoko jahanje moglo bi otvoriti Pritinu nedavno zadobijenu ranu od metka. Priti je sedela na istom sedlu kao Sara - štaviše, držeći se obema rukama oko Sarinog struka. Pritine oči bile su celim putem čvrsto zatvorene; nesumnjivo se povukla u svoj omiljeni svet apstraktnih oblika, čiste geometrije - bolji od ovog sveta tuge, nelinearnosti i neurednosti.
     Preostao je samo Dedinger, vođa pobunjenika. On je jahao vezanih ruku. Sara nije osećala nimalo sažaljenja prema tom bivšem naučniku, sada 'proroku'. Taj je godinama propovedao militantni fundamentalizam, Stazu iskupljenja; stekao je, u pustinji, znatan broj sledbenika. Zna, valjda, šta je strpljenje. Sad ima priliku da to i pokaže. Na njegovom orlovskom licu bio je neki izraz koji je Saru nervirao.
     Izraz tihog izračunavanja šta će se desiti.

     Tempo galopa znatno se pojačao kad su sa brdovitog terena prešli na ravnicu. Ubrzo su Ulaštu i njene urske ratnice zaostale; nisu mogle održati korak sa konjima.
     Pa, nije ni čudo da su mnogi urski klanovi bili nezadovoljni kad su ljudski doseljenici doneli konje na Jijo, pomisli Sara; mi smo, na tim životinjama, imali veću pokretljivost. Urske komandantkinje mnogo vole da imaju nadmoćnu mobilnost.
     Pre dva veka prvobitno društvo Urunthai potuklo je ljudske pridošlice u ratu, a kao ratni plen zatražilo je i dobilo sve konje na Jijou, i sve ih poubijalo.
     Smatrale su da mi nećemo nikad više predstavljati problem za njih, jer ćemo moći samo da pešačimo i da se borimo samo kao pešadija, reče ona sebi.
     To im je bila greška, što se i pokazalo kad je Drejk Stariji obrazovao koaliciju, saterao predvodnice Urunthaija na mesto zvano Močvara Mokrog Kopita i sve ih podavio u vodi.
     A konji, reče ona sebi. Konji, izgleda, nisu, ipak, bili svi pobijeni. Negde je, sve ovo vreme, postojao konjanički klan. Kako je to moguće? I još važnije pitanje: čemu ovaj izlazak na javnu scenu, baš sada, posle toliko godina skrivanja? Zar samo da bi bio spasen eksplozer Kurt?
     Svakako je ovo u nekoj vezi sa krizom, pomisli ona. Sa nailaskom zvezdanih brodova. Okončala se jijoanska blagoslovena/prokleta izolacija, je li tako? Pa zašto bi onda iko čuvao ikakve tajne, ako je sudnji dan nastupio?
     Dok se jutro uspelo progurati kroz oblačno nebo, Sara je već bila premorena i otupela. A pred njima se opružilo prostranstvo valovitih bregova iza kojih se videla tamnozelena močvara.
     Ljudski odred najzad sjaha pored jednog potoka u šumici, u senci drveća. Šake usmeriše Saru prema ćebetu na koje se ona sruši sa drhtavim uzdahom.

     San, prožet strujanjima slika: ljudi, oni koji su ostali za njom, dok je ona hitala dalje.
     Nelo, njen ostareli otac; nastavio je da proizvodi papir u svojoj radionici, ne znajući da neko sprema uništenje ne samo radionice nego i celog sela.
     Melina, njena majka, umrla je još pre nekoliko godina; u selu Dolo bila je večiti stranac, još od dana kad se pojavila u selu sa bebom na rukama, svojim sinom, pa sve do kraja života.
     Lepi, ali krhki Jošu, njen ljubavnik u gradiću Biblosu. Momak slabog zdravlja i još slabijeg poštenja. Uz njegove dodire, zaboravljala je čak i uzdignutu Kamenu Pesnicu. Posle njegove smrti, ostala je da se kovitla kroz usamljenost.
     Dver i Lark, njena braća. Obojica su krenula na ovogodišnju svetkovinu u visokom Rimerskom gorju... gde su kasnije sleteli zvezdoplovi.
     Sara se pokretala u snu, prevrtala. Um - sav uskomešan.
     Dođe joj na kraju i slika Blejda, koji je Gheuen. Blejd i ostali pripadnici gheuenskog legla u vodi veštačkog jezera kod brane Dolo bavili su se uzgajanjem jastoga. Dobri stari Blejd. On je u logoru Urunthaija spasao Saru i Emersona od propasti.
     "Ja kao da se uvek sa zakašnjenjem uključim", kaže taj njen prijatelj, zviždukanjem iz tri ventila na nogama. "Ali, ne brini, stići ću kad bude pravi trenutak. Toliko toga se dešava što zaista ne treba propustiti."
     Blejdovo oklopno samopouzdanje bilo je Sari oduvek kao stena oslonca. Sada, u snu, ona mu odgovori.
     "Zadržavaću Vaseljenu... Obezbediću da se ništa zanimljivo ne desi, sve dok se ti ne pojaviš."
     Imaginaran ili ne, Gheuenov smeh nalik na orgulje zagreja Saru, i njeni nemirni snovi pređoše u neke blaže ritmove.

     Sunce je već odskočilo na pola puta do zenita kad neko, drmusanjem za rame, vrati Saru u svet. Učinila je to jedna od ćutljivih jahačica. Rekla je Sari samo jednu reč, arhaično izgovorenu, 'dorčak', dovoljno da Sara shvati da je spremljen doručak. Ona se podiže na noge, nesigurno; iz čitavog tela stizali su, u talasima, signali koji su govorili: ovo je ugruvano; ono boli.
     Gladno je pojela punu činiju žitne kaše začinjenu nekim trekijevskim začinima koji joj nisu bili dobro poznati. Za to vreme jahačice su sedlale konje i pomalo gledale Emersona koji je sedeo i svirao na svom voljenom dulcimeru - harfi starinske vrste. Ispunjavao je zaklonjenu jarugu u kojoj su prenoćili veselom melodijom, baš dobrom za polazak na putovanje. Sari to nije osobito prijalo, jer ju je počela hvatati neka nervoza; ali znala je da taj čovek sa zvezda samo nastoji da se prilagodi svojoj situaciji. Muzika i pesma njemu su pomagali da prevaziđe svoj hendikep, svoju nesposobnost da govori.
     Sara nađe Kurta eksplozera. Upravo je namotavao ćebe u rolnu i vezivao ga.
     "Čuj", reče ona starom eksplozeru. "Nisam nezahvalna, poštujem to što su me spasili, i tako dalje. Ali ne mislite valjda ozbiljno da stignete ovako, na konjima sve do... planine Guen." To je rekla tonom kao da kaže: do jednog od Jijoovih meseca.
     Osmeh se vrlo retko pojavljivao na Kurtovom licu; sada se pojavi. "Imaš li boljih predloga? Znam ja da si ti planirala da odvedeš neznanca pred najviše mudrace šest naroda, ali put donde blokirale su ljute ratnice Urunthai. Osim toga, imaj na umu da smo noćas videli da su dva broda sletela sa zvezda, jedan za drugim. Odleteli su pravo ka Livadi okupljanja. Mudraci sad sigurno imaju pune ruke, i pipke, posla."
     "Kako bih mogla to zaboraviti?" promrmlja ona. Da, titani su doleteli, sa urlikom, preko neba; slika koja je ostala plameno urezana u njenu svest.
     "Ti bi se mogla sa njim smestiti u neko od sela do kojih ćemo uskoro stići, ali zar neće Emersonu biti potreban prvoklasan farmaceut, čim mu ponestane onaj Pzorin lek?"
     "Ako produžimo ka jugu, stići ćemo u Gent. Odatle nas rečni brodić može odvesti u grad Ovoom."
     "To pod pretpostavkom da rečna flota još ide... i da grad Ovoom još postoji. Pa i ako je sve tako, da li je opravdano da ti kriješ tvog prijatelja vanjijoanca sad kad se dešavaju ovako krupni događaji? Šta ako on može odigrati neku ulogu? Ako može na neki način da pomogne mudracima i Zajednici? Šta ako ti upropašćuješ njegovu jedinu priliku da se vrati svojoj kući?"
     Sara shvati na šta Kurtov cilja: da je zapela da zadrži Emersona samo za sebe, kao kad dete izleči neku šumsku životinjicu, a onda neće da je pusti na slobodu, u divljinu.
     Roj mušica vrste 'svitbek' doplovio je do Emersona. Lebdele su u vazduhu, letucale po ritmu njegove muzike, u skladu sa njegovom čudnom melodijom. Gde li je on tu melodiju naučio? Negde među tuđinskim zvezdama? Ili na Zemlji?
     "I najzad", reče Kurt, "ako možete još samo malo da izdržite jahanje na ovim ogromnim životinjama, mogli bismo stići do planine Guen pre nego što bismo do grada Ovooma."
     "Svašta! Pa, ako ćemo ići morem, neizbežno je da prvo prođemo kroz Ovoom. Druga mogućnost je lošija - kroz one uzane kanjone, i kroz Dubravu."
     Kurtove oči su na to zasvetlucale. "Koliko čujem, postoji i... direktnija putanja."
     "Šta ti to znači direktnija? Misliš, pravo na jug? To bi značilo proći pored Genta, pa kroz Dolinu Oštropeščanu, a to je prelazak očajnički težak čak i pod povoljnim uslovima, što ovi sadašnji, koje imamo, nisu. Jesi li zaboravio da Dedinger upravo tamo ima sledbenike?"
     "Ne, to nisam zaboravio."
     "Pa, onda, pod pretpostavkom da prođemo pored peščanih ljudi i pored gorućih dina, naišli bismo na Spektralni Tok, a to je pustinja takva da u poređenju sa njom sve druge pustinje izgledaju kao travnate livade."
     Kurt na to samo slegnu ramenima. Očigledno, jedino je želeo da Sara pođe sa njim do te daleke vrele planine, vrlo daleko od mesta gde je ona nameravala da odvede donedavnog Neznanca, Emersona. Daleko od Larka i Dvera, daleko od užasavajuće privlačnosti dva svemirska broda, njihovog sjaja i žestine. Ali, zato, bliže jednom škrtom, premda svetom delu Jijoa. Bliže mestu gde se planeta obnavlja tako što na ogromnoj temperaturi pretvara svakovrsne materijale u lavu.