ALVIN

     Bilo je to vreme samoće. Provodio sam ga u tesnoj metalnoj ćeliji, u bolovima. Daleko brundanje motora podsećalo me je na uspavanke koje je moj otac umeo da 'umbla' - tako mi kažemo za naš huniški govor uz pomoć ove kese na grlu. Neki od vas bi to nazvali mumlanj. To mi je pevao kad god sam ležao bolestan od nožnih boginja ili od svrabeža kese. Ali ponekad se ton tog mašinskog zvuka menjao, pa bi mi se sve krljušti naježile, jer to je onda zvučalo kao ječanje drvenog broda koji naleće na sprud što će mu biti koban.
     Jednog dana, zaspim ja...
     I probudim se užasnut: drže me dva šestonoga, oklopna čudovišta i pritežu me kaiševima u nekakav ram od čeličnih cevi! Na prvi pogled izgledalo je kao jedna od onih sprava za mučenje koje sam video na Doreovim ilustracijama za knjigu Don Kihot. Počnem ja da se opirem i bacakam, ali ništa ne postignem, osim užasnog bola u leđima.
     Posle nekog vremena sam shvatio, a onda sam se osetio postiđeno. Nije to bila sprava za mučenje, nego neka vrsta proteze; odgovarala je spoljašnjim oblicima mog tela, a svrha je bila da se rastereti moja povređena kičma. Pritegnut metalom sa raznih strana, borio sam se da suzbijem paniku. Osoviše me na noge. Videh, sa iznenađenjem i olakšanjem, da sad mogu da stojim, pa i da hodam pomalo, mada nesigurnim korakom. Imao sam dva produžetka u rukama, kao štake. Bolelo je.
     "Pa, hvala vam, bubetine ružne", rekoh bližem super-funthuu. "Samo, trebalo je da mi prvo kažete."
     Nisam očekivao nikakav odgovor. Međutim, taj stvor okrete prema meni svoj oklopni trup - grbav, sa velikim proširenjem pozadi - i nagnu se ka meni. Ja sam to shvatio kao gest učtivosti, kao naklon; ali, ko zna šta njima jedna takva kretnja zapravo znači.
     Ovog puta su, odlazeći, ostavili za sobom otvorena vrata. Ja polako, praveći grimase zbog tog napora, iskoračih prvi put iz čeličnog 'mrtvačkog sanduka' u kome sam bio. Ta dva masivna stvorenja odmicala su teškim hodom niz jedan uzani hodnik; ja, za njima.
     Dobro, shvatio sam već, do tada, da se nalazim u nekakvoj podmornici, toliko velikoj da bi u nju mogao ceo da stane i najveći huniški brod na Jijou.
     Ali video sam i da je sklepana svakojako. Pomislio sam na Frankenštajnovo čudovišta, skrpljeno od delova uzetih sa mnogo različitih leševa. Ova ogromna podmornica, koja me je nosila ko zna gde, bila je sastavljena od 'tuđih' delova. Prođem kroz jedna brodska čelična oklopna vrata i nađem se u delu koji je toliko različit kao da pripada nekoj drugoj podmornici. Prođem kroz sledeća takva hermetična vrata i, gle, kao da sam stupio u neki treći brod. Videlo se da su te brodske sekcije tvorevina različitih majstora... različitih civilizacija. U jednom delu podmornice, zidovi, pod i plafon bili su od čeličnih ploča koje su, između sebe, bile pričvršćene nitnama, zakivcima. A u drugom delu, sve od neke vlaknaste supstance, savitljive, ali snažne. Menjale su se dimenzije i razmere hodnika: negde je bio širok, negde bolno uzan. Plafon negde visok, a negde tako nizak da sam se morao saginjati... što nije osobito zabavno sa ovakvim leđima.
     Najzad se ispred mene otvoriše, sa tihim šištanjem, jedna klizeća vrata. Jedan od ovih šestonogih stao je sa strane i pokazao mi, pokretom svoje povijene mandibule, da uđem. Nađoh se u odaji sumračnoj, ali mnogo prostranijoj od one ćelije.
     Moje srce poskoči od radosti. Jer tu su stajali moji prijatelji... svi! Živi!
     Bili su okupljeni oko okruglog podmorničkog prozora za gledanje napolje; zurili su u mastiljasto plave okeanske dubine. Pomislio sam da im se prikradem i iznenadim ih, ali Gheueni i G'Keki imaju, bukvalno, oči i na zadnjoj strani glave. Iz tog razloga, malo ko može da iznenadi Hakicu i Štipka.
     (Ali sam ja uspeo i to da postignem, dva-tri puta.)
     Kad su to dvoje povikali moje ime, Ur-rona hitro zaokrete tim svojim dugačkim vratom, a onda pojuri, uz topot svoja četiri kopita, i stiže do mene prva. Zagrlismo se svi - vrlo raznovrsno.
     Hak se prva vratila u normalu, tako što je počela da gunđa na Štipka. "Šta si se ti razmlatarao tim štipaljkama? Misliš ako si kraba, da si neka posebna faca? Polomićeš mi paoke! A što se Alvina tiče, zar ne vidite da je ranjen? Aj, odmaknite se malo!"
     "Eh, ko nan kaže", odgovori Ur-rona. "A ti si njega upravo nagazila levin točkon na prste, ti četvoropipkasta glavo!"
     Ja do tog trenutka nisam ni primetio da mi je ta ženska jednim svojim telesnim točkom nagazila na prste jedne noge. Toliko sam srećan bio što opet čujem njihovo mladalačko koškanje.
     "Hrrr-m", rekoh. "Čekajte vi da vas ja pogledam. Ur-rono, ti izgledaš toliko... suvlje... nego kad sam te poslednji put video."
     Naša ortakinja Urkinja nasmeja se frktavo kroz svoju jedinu nozdrvu. Na njenom krznu videla su se prostrana 'ćelava' mesta gde su joj sve dlake pootpadale zbog onog natapanja morskom vodom. "Našin donaćinina vilo je potrevno izvesno vrene da podese vlažnost u nojoj sovi, ali na kraju su uspeli", reče ona. Na njenom telu videli su se i veliki ožiljci, grubo zašiveni - tako je dejstvovala 'hirurgija' naših paukolikih domaćina, koji su svakako primetili koliko je krvarila zbog posekotina od stakla zadobijenih kad se okno naše podmornice razbilo. Na sreću, Uri ne zasnivaju svoj izbor partnera za sparivanje na istim načelima kao mi, Huniši. Nije im važna lepota nego samo status. Ovako 'krpljena', Ur-rona će čak biti u prednosti jer će drugi pripadnici njenog naroda videti kroz šta je sve prošla u životu.
     "A-ha", reče Hakica. "Bar smo saznali kako kentaur miriše kad se okupa. Trebalo bi češće to da im se..."
     "A ti, kad tebi pođe taj zeleni znoj iz očnih pipaka..."
     "Dobro je, dobro je, eeeeej", rekoh ja i nasmejah se. "Obustavite to, bar dovoljno dugo da vas vidim, je l' može?"
     Ur-rona je bila u pravu. Pipci sa očima, na Hakicinoj glavi, nisu bili u najboljem stanju; bila im je potrebna nega. A ni točkovi njenog tela, na kojima se kretala, nisu bili u dobrom stanju. Na mnogo mesta paoci su bili okrznuti ili čak polomljeni, a nova vezivna vlakna tek su počinjala da rastu. Ovo je značilo da njeno kretanje mora biti, u predstojećem razdoblju, obazrivo.
     Štipko je, međutim, u svojoj crvenoj ljušturi, izgledao vedriji nego ikad. "Mislim", rekoh ja njemu, "da si bio u pravu kad si mucao ono tvoje: 'Č-č-čudovišta iz dubina'. Al' ovi sa šest nogu uopšte ne liče na on... Ajoj!"
     Kao da mi je neko pozabadao oštre iglice u leđa. One su se hitro ispentrale do mog vratnog grebena. Brzo sam prepoznao režanje Hufua, našeg malog nura; ta životinjica, naša maskota, izrazila je zadovoljstvo na taj način što je zahtevala da ja odmah počnem nešto da umblam.
     Pre nego što sam mogao ustanoviti da li je moja kesa na grlu dovoljno zdrava i sposobna za takav poduhvat, Ur-rona nas zviždukom pozva da priđemo oknu od tamnog stakla. "Opet su uključili reflektore", reče ona, sa treperenjem divljenja i strahopoštovanja u glasu. "Alvine, požuri. Ovo noraš videti!"
     Nespretno, uz pomoć štaka, dovukao sam se tamo; moji drugari su ostavili mesto za mene pred tim oknom. Hakica me pogladi po ruci. "Oduvek si želeo da vidiš ovo, drugar", reče ona. "E, pa, gledaj, sad i divi se. Dobro došao u Rift!"