|
XXVI poglavlje
Pored bunara nalazile su se rusevine nekog starog kamenog zida. Kad sam se
vracao s posla, sutradan uvece, opazio sam iz daleka mog malog princa kako
sedi gore na zidu, spustenih nogu. I cuo sam ga kako govori:
-Ti se dakle ne secas? govorio je on. Nije bilo bas ovde!
Neki glas mu je bez sumnje odgovorio, jer on odvrati:
-Da! Da! tacno u ovaj dan, ali ne ovom mestu...
Produzio sam prema zidu. Jos nikog nisam ni video ni cuo. Ali, mali princ ponovo odgovori:
-... Naravno. Videces gde pocinje moj trag na pesku. Cekaj me tamo. Doci cu nocas.
Bio sam na dvadeset metara od zida i jos nisam nista video.
Posle kraceg cutanja, mali princ opet rece:
-Imas li dobrog otrova? Jesi li sigurna da se necu dugo muciti?
Stadoh, stegnuta srca, ali jos uvek nisam razumevao.
-A sada odlazi, rece on... hocu da sidjem!
Tada spustih pogled do podnozja zida i odskocih! Tu, ustremljena prema
princu, nalazila se jedna od onih zutih zmija koje vas ubijaju za trideset
sekundi. Preturajuci po dzepu da bih izvadio revolver, poceh da trcim, ali
na sum mojih koraka zmija polako potonu u pesak, kao mlaz vode koji
presahnjuje, i ne zureci se smugnu medu kamenje uz lak metalni zvuk.
Stigoh do zida tacno u casu da prihvatim u narucje mog malisana princa, bledog kao smrt.
-Sta to treba da znaci! Govoris sada sa zmijama!
Skinuo sam mu njegov veciti zlatni sal. Pokvasio sam mu slepoocnice i dao
mu da pije. I nisam se usudjivao nista vise da pitam. Gledao me je ozbiljno
i zagrlio oko vrata. Osecao sam kako mu srce kuca kao u pticeta koje umire
pogodeno iz puske. On mi rece:
-Radujem se sto si pronasao kvar u svojoj masini. Sad mozes da se vratis kuci...
-Otkud znas!
Upravo sam hteo da mu saopstim da sam, preko svakog ocekivanja uspeo da zavrsim svoj posao!
On nista ne odgovori na moje pitanje, ali dodade:
-I ja se danas vracam kuci...
Zatim rece setno:
-To je mnogo dalje... Mnogo teze...
Osecao sam da se desava nesto neobicno. Stezao sam ga u narucje kao malo
dete, a ipak mi se cinilo kao da tonem pravo u neki bezdan a ja nisam u
stanju da ga zadrzim...
Imao je ozbiljan pogled, zagledan u daljinu:
-Imam tvoju ovcu. Imam i kutiju za ovcu. I brnjicu...
On se tuzno osmehnu.
Dugo sam cekao. Osecao sam da mu se malo-pomalo vraca toplota:
-Siromah malisa, uplasio si se...
Razume se da se uplasio! Ali on se tiho nasmeja:
-Jos vise cu se plasiti veceras...
Osetih kako se opet ledim pred neizbeznim. I shvatih da ne mogu da
podnesem misao da vise necu cuti taj smeh. Za mene je on bio kao izvor u
pustinji.
-Mali moj, hocu i dalje da te slusam kako se smejes...
Ali on mi rece:
-Ove noci, bice godinu dana. Moja zvezda se se nalaziti tacno iznadonog
mesta gde sam pao prosle godine...
-Malisa, zar ne, to je samo ruzan san, ta prica o zmiji i o sastanku i o zvezdi...
Ali on neodgovori na moje pitanje. Rece mi:
-Ono sto je vazno, to se ne vidi...
-Naravno...
-To je kao sa cvetom. Ako volis jedan cvet koji se nalazi na nekoj
planeti, prijatno je nocu gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cvece.
-Naravno...
-To je kao s vodom. Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika, zbog
cekrka i uzeta... secas li se... bila je slatka.
-Naravno...
-Gledaces nocu zvezda. Moja je isuvise mala dabih ti pokazao gde se
nalazi. Bolje je ovako. Moja zvezda bice za tebe jedna zvezda. Voleces
dakle da gledas sve zvezde... Sve ce one biti tvoji prijatelji. A zatim,
poklonicu ti nesto...
On se opet nasmeja.
-Ah! mali moj, mali moj, tako volim tvoj smeh!
-Upravo to ce biti moj poklon... bice to kao s vodom...
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su
vodici. Za druge, one su samo male svetiljke. Za ucenjake one su problemi.
Za mog poslovnog coveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo cute. A
ti, ti ces imati zvezde kakve niko nema...
-Sta hoces da kazes?
-Kad budes gledao nebo, nocu, posto cu stanovati na jednoj od njih, to ce
za tebe biti kao da se sve zvezde smeju. Ti ces imati zvezde koje znaju da
se smeju!
On se i dalje smejao.
-A kada se utesis (covek se uvek utesi) bice ti milo sto si se samnom
upoznao. Ostaces mi uvek prijatelj. Pozeleces da se smejes samnom.
otvorices po nekad prozor, onako iz zadovoljstva... I tvoji prijatelji bice
iznenadeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo. A ti ces im tada
reci: "Da, zvezda me uvek zasmejavaju!" A oni ce pomisliti da si lud. Ala
sam ti podvalio...
On se i dalje smejao...
-To ce biti kao da sam ti dao, umesto zvezda, saku paraporaca koji umeju da se smeju...
On se jos smejao. A zati me uozbilji:
-Nocas... znas... nemoj doci.
-Necu se odvajati od tebe.
-Izgledace kao da sam bolestan... izgledace pomalo kao da umirem. Tako je
to. Nemoj doci da to gledas, nema smisla...
-Necu se odvajati od tebe.
Ali je on bio zabrinut.
-Zazem ti to... i zbog zmije. Ne treba da te ujeda... Zmije su zle. Mogu da ujedu iz zadovoljstva.
-Necu se odvajati od tebe.
Ali nesto ga umiri:
-Istina, one nemaju vise otrova za drugi ujed...
Te noci nisam primetio kad je posao. Pobegao je necujno. Kad sam uspeo da
ga stignem, isao je odlucno, brzim korakom. Rece mi samo:
-Ah! tu si...
Uze me za ruku. Ali se jos mucio:
-Gresis. Bice ti tesko. Izgledacu kao da sam mrtav, a to nece biti istina...
Ja sam cutao.
-Shvatas. To je vrlo daleko. Ne mogu da ponesem ovo telo. Suvise je tesko.
Ja sam cutao.
-To ce biti kao stara napustena ljustura. Stare ljusture nisu tuzne...
Ja sam cutao.
On se malo obeshrabri. Ali ucini jos jedan napor:
-Bice lepo, znas. I ja cu gledati zvezde. Sve svezde ce biti bunari sa
zardalim cektrima. Sve ce mi zvezde sipati da pijem...
Ja sam cutao.
-To ce biti veoma zabavno! Ti ces imati pet stotina miliona zvoncica, a ja
cu imati pet stotina miliona izvora...
I on zacuta, jer je plakao...
-To je tamo. Pusti me jedan korak samog.
I on sede jer se plasio.
Zatim rece:
-Znas... moja ruza... ja sam za nju odgovoran! A ona je tako slaba Ona je
tako bezazlena! Ona ima samo cetiri nistavna trna da je brane od sveta...
I ja sam seo jer vise nisam mogao da stojim.
On rece:
-Eto... To je sve...
Jos malo je oklevao, zatim ustade. Koraknu. Ja nisam mogao da se maknem.
Blesnu zuta munja kraj njegove noge. On ostade trenutak nepomican. Nije
viknuo. Pao je polako kao sto pada drvo. Nije se nista culo zbog peska.
|