|
XIII poglavlje
Na cetvrtoj planeti ziveo je poslovan covek. Taj je bio toliko zauzet
da cak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.
-Dobar dan, rece mu ovaj. Vasa cigareta se ugasila.
-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest.
Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i sest
dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i sest i pet
su trideset i jedan. Uf! To dakle cini pet stotina jedan milion sest
stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
-Pet stotina miliona cega?
-Sta? jos uvek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam vise... Imam
toliko posla! Ja sam ozbiljan covek i ne bavim se budalastinama. Dva i
pet su sedam...
-Pet stotina jedan milion cega? ponovi mali princ koji nikada u svom
zivotu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni covek dize glavu:
-Za pedeset cetiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su
me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je
neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strasnu buku i ja sam cetiri
puta pogresio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina,
kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krecem. Nemam vremena da
tumaram. Ja sam ozbiljan covek. Treci put... eto sada! Rekao sam dakle
pet stotina jedan milion...
-Milion cega?
Poslovni covek najzad shvati da nema nade da ce ga ostaviti na miru:
-Miliona tih stvarcica koje se ponekad vide na nebu.
-Musica?
-Ma ne, stvarcica koje blistaju.
-Pcela?
-Ama ne. Zlatnih stvarcica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam
ozbiljan covek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
-Ah! Zvezda?
-Da, tako je. Zvezda.
-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam
stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji...
-Kraljevi nemaju svojine. Oni "vladaju" nad necim. A to je velika
razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
"Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica."
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades
ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet,
ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde
zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko.
Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam
cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu
hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije
sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle
osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana
koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne
zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem.
Ali ti nisi koristan zvezdama...
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ
ode.
"Odrasli su zbilja sasvim neobicni", rece jednostavno mali princ u sebi
dok je putovao.
|