|
II poglavlje
Tako sam ziveo sam, bez igde ikoga s kime bih mogao istinski da
porazgovaram, sve dok mi se, pre sest godina, nije desio kvar na motoru u
pustinji Sahari. Nesto se bilo slomilo u mom motoru. A kako nisam vodio
ni mehanicara ni putnike, spremao sam se da pokusam da sasvim sam izvrsim
jednu tesku opravku. To je za mene bilo pitanje zivota ili smrti. Imao
sam pijace vode jedva za osam dana.
Prve veceri zaspao sam na pesku hiljadu milja daleko od naseljenog
mesta. Bio sam usamljeniji od ma kog brodolomnika na splavu nasred
okeana. Mozete onda zamisliti moje iznenadenje kad me je u zori probudio
neki cudan glasic. Govorio je:
Molim vas... nacrtaj mi ovcu!
-A!
-Nacrtaj mi ovcu....
Skocio sam na noge kao gromom pogodjen. Dobro sam protrljao oci. Dobro
sam pogledao. I video sam sasvim neobicnog coveculjka koji me je
ozbiljno posmatrao. Evo njegovog najboljeg portreta koji sam, kasnije,
uspeo da nacrtam.
Ali moj crtez nije, naravno, ni izdaleka tako zanosan
kao sam uzor. To nije moja greska. Odrasle osobe su me, kada mi je bilo
sest godina, obeshrabrile u mom slikarskom pozivu, te tako nisam nista
naucio da nacrtam, sem zmijskog cara spolja i iznutra.
Gledao sam, dakle, ovo prividjenje sirom otvorenih ociju. Ne zaboravite
da sam se nalazio hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. A moj
coveculjak nije mi izgledao ni zalutao, ni mrtav umoran, ni mrtav gladan,
ni mrtav zedan, ni smrtno uplasen. Nije nimalo licio na dete izgubljeno
usred pustinje, hiljadu milja daleko od bilo kog naselja. Kada sam najzad
uspeo da progovorim, rekao sam mu:
-Ali... sta ti radis ovde?
On mi tada ponovi, sasvim tiho, kao nesto veoma ozbiljno:
-Molim vas.. nacrtaj mi jednu ovcu...
Kada tajanstvenost deluje suvise snazno, covek se ne usuduje da ne
poslusa. Ma koliko sve to izgledalo besmisleno hiljadama milja daleko od
nastanjenog mesta i u smrtnoj opasnosti, izvadio sam iz dzepa hartiju i
naliv-pero. Ali tada se setih da sam u zivotu pre svega ucio geografiju,
istoriju, racun i gramatiku, te rekoh coveculjku (malo mrzovoljno) da ne
znam da crtam. On mi odgovori:
-Ne mari, nacrtaj mi ovcu.
Kako nikad nisam nacrtao ovcu, napravio sam za njega ponovo jedan od ona
dva crteza, koja sam jedina bio u stanju da nacrtam. Onaj sto predstavlja
zmijskog cara spolja. I bio sam prenerazen kad sam cuo kako mi
coveculjak odgovara:
-Ne! Ne! Ja necu slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a
slon je vrlo glomazan. Kod mene je sve tako malo. Treba mi ovca. Nacrtaj
mi ovcu.
Tada sam poceo da crtam.
On je pazljivo posmatrao, a zatim rece:
-Ne! Ta je vec sasvim bolesna. Nacrtaj mi neku drugu.
Crtao sam dalje.
Moj prijatelj se nasmesi umiljato, sa blagonaklonoscu:
-Vidis dobro i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima rogove...
Ponovih dakle jos jednom svoj crtez.
Ali i on je bio odbijen, kao i prethodni:
-Ta je opet suvise stara. Ja hocu ovcu koja dugo zivi.
Tada, nemajuci vise strpljenja, posto sam se zurio da rasklopim svoj
motor, nazvrljah crtez.
I dobacih:
-Ovo je kutija. Ovca koju zelis je unutra.
Bio sam vrlo iznenadjen kad sam video da se lice mog malog sudije ozarilo:
-To je upravo ono sto sam hteo! Mislis li da ce toj ovci biti potrebno mnogo trave?
-Zasto?
-Zato sto je kod mene sve tako malo...
-To ce joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti jednu sasvim malu ovcu.
On se nagnu nad crtez:
-Nije bas tako mala... Gle! Zaspala je...
Eto, tako sam se upoznao sa malim princom.
|