50.
U čitavoj svojoj vaseljeni nisam našao zakon prirode koji bi bio nepromenljiv i neumitan. Ovu vaseljenu čine samo promenljivi odnosi koje svest kratkog životnog veka ponekad vidi kao zakone. Ta telesna senzorija koju nazivamo bićem jeste kratkovečna mušica koja kopni u plamu beskonačnosti, kratkotrajno svesna privremenih uslova što ograničavaju naša delanja i menjaju se sa promenom naših delanja. Ako morate da označite apsolutno upotrebite ispravan naziv: privremeno. Privremeno.
'Ukradeni dnevnici'
Naila je bila prva koja je opazila povorku što se približavala. Stajala je u blizini jednog od kamenih stubova koji su označavali rub Kraljevskog druma, silno se znojeći pri podnevnoj vrelini. Pažnju joj je privukao iznenadan odsev jednog udaljenog odbleska. Zagledala se, zureći u tom pravcu, uvidevši uz drhtaj uzbuđenja svesti da je upravo videla odsjaj sunca na poklopcu kola Bogocara.
"Dolaze!" uzviknu ona.
Tada oseti glad. U uzbuđenju i predanosti jednom jedinom cilju nijedno od njih ne beše ponelo hrane. Samo su Slobodnjaci poneli vode i to zbog toga što 'Slobodnjaci uvek nose vodu kad napuštaju sieč'. Znali su to napamet.
Naila jednim prstom dotače dršku laserskog pištolja u futroli na svom kuku. Most je ležao na ne više od dvadeset metara ispred nje. Njegovo čipkasto ustrojstvo nadvijalo se preko klisure poput neke tuđinske maštarije koja spaja dve puste površine.
Ovo je ludilo, pomisli ona.
Ali Bogocar je u svojoj poslednjoj poruci pojačao svoju naredbu. Zahtevao je od Naile da posluša Sionu u svakom pogledu.
Sionina naređenja bila su izričita i nisu ostavljala prostor za izvrdavanje. A Naila ovog puta nije imala načina da se dvoumi u pogledu svog Bogocara. Siona joj je rekla: "Kada njegova kola budu nasred mosta - onda!"
"Ali zašto?"
Stajale su dosta daleko od ostalih na vrhu graničnog Zida, u studen zore. Naila se ovde osećala nezgodno izdvojenom, usamljenom i ranjivom.
Sionine ljutite crte lica, njen tih a žestok glas nisu trpeli protivljenje. "Da li zaista misliš da možeš da ozlediš Boga?"
"Ja..." Naila je uspela jedino da slegne ramenima.
"Moraš da me slušaš!"
"Moram", složi se Naila.
Naila je pomno pratila približavanje udaljene povorke, zapažajući boje dvorana, gusto mnoštvo plaveti koja je označavala njene sestre Ribogovornice... sjajnu površinu gospodarevih kola.
Bila je to još jedna provera, zaključi Naila. Bogocar će znati. On će znati kome je posvećeno srce njegove Naile. Bila je to provera. Zapovesti Bogocara moraju se poslušati u svakom pogledu. To je bilo prvo što je naučila u svom detinjstvu, detinjstvu Ribogovornice. Bogocar je rekao da Naila mora da sluša Sionu. Bila je to provera. Šta bi drugo i moglo da bude?
Ona pogleda prema četvorici Slobodnjaka. Dankan Ajdaho ih je rasporedio po samom kolovozu, tako da zapreče deo izlaza sa bližeg kraja mosta. Oni su, kao kakva četiri u mrko odevena brežuljka, počivali leđima okrenuti prema njoj i gledali preko mosta. Naila je čula reči koje im je Ajdaho uputio.
"Ne napuštajte ovo mesto. Morate ga pozdraviti odavde. Kada se približi, ustanite i duboko se poklonite."
Pozdraviti, da.
Naila sebi klimnu.
Ostale tri Ribogovornice koje su se sa njom popele na granični zid bile su postavljene na sredinu mosta. Sve što su znale bilo je ono što im je Siona rekla u Nailinom prisustvu. Trebalo je da sačekaju dok se Carska Kola ne primaknu na samo nekoliko koraka od njih, a onda se okrenu i odskakuću dalje, vodeći njih i povorku prema vidikovcu iznad Tuona.
Ako prerežem most mojim laserskim pištoljem, ove tri će poginuti, pomisli ona. I svi ostali koji dođu sa našim gospodarem.
Istegnula je vrat da bi zavirila u klisuru. Sa ovog mesta nije mogla da vidi reku, ali je mogla da čuje njeno udaljeno hučanje, tumbanje kamenja.
Svi će izginuti!
Sem ako on ne izvede čudo.
Mora da je to bilo posredi. Siona je postavila pozornicu za sveto čudo. Šta bi drugo Siona i namerila, sada kada je bila proverena, sada kada je nosila uniformu zapovednice Ribogovornica? Siona je položila zakletvu Bogocaru. Bog ju je proverio, kada su bili sami u Sareru.
Naila okrenu oči nadesno, pogledavši priređivače ovog dočeka. Siona i Ajdaho stajali su rame uz rame na kolovozu na oko dvadeset metara sa Nailine desne strane. Bili su zadubljeni u razgovor, povremeno gledajući jedno u drugo i klimajući glavama.
U tom trenutku Ajdaho dotače Sioninu ruku - neobično posednička kretnja. Klimnuo joj je i krenuo prema mostu, gde se zaustavio kod ugla potpornjaka tik ispred Naile. Upro je pogled nadole, a zatim prešao do bližeg ugla mosta. Tu se ponovo zagledao u dubinu, stojeći tamo trenutak pre nego što se ponovo vratio do Sione.
Kakav čudan stvor, taj gola, pomisli Naila. Posle onog uzvišenog uspinjanja nije više mislila o njemu kao o običnom ljudskom biću. On je bio nešto drugo, demijurg koji je stajao odmah do samog Boga. Ali on je bio sposoban da oplođava.
Neki udaljen povik privuče njenu pažnju. Okrenula se i pogledala preko mosta. Povorka se kretala poznatim trčećim korakom osobenim za carska putovanja. Sada su, na nekoliko minuta od mosta, usporili. Naila prepoznade Monea na čelu povorke. Bio je odeven u sjajnobelu uniformu i napredovao je ravnomernim, nepokolebljivim korakom uprtim pravo ispred sebe. Poklopac Carskih Kola bio je spušten. Blistala su u neprovidnosti ogledala napredujući, na točkovima, iza Monea.
Tajanstvenost prizora ophrva Nailu.
Čudo je uskoro trebalo da se dogodi!
Naila pogleda nadesno prema Sioni. Siona joj uzvrati pogled i jednom, kratko, klimnu. Naila izvuče laserski pištolj iz futrole, osloni ga na kameni stub i nanišani. Prvo kabl s leve strane, potom kabl s desne strane i konačno čipkasta rešetka od plastičnog čelika sa leve strane. Laserski pištolj koji je držala u ruci učini joj se hladnim i tuđinskim. Drhtavo je udahnula da bi se pribrala.
Moram da poslušam. To je provera.
Opazila je da je Moneo podigao netremičan pogled sa kolovoza i ne menjajući korak okrenuo se da bi povikao nešto u pravcu kola ili onih koji su išli iza njih. Naila nije uspela da razabere reči. Moneo se ponovo okrenu napred. Naila se ukipi, postajući deo kamenog stuba koji je pretežno skrivao njeno telo.
Provera.
Moneo je ugledao ljude na drugom kraju mosta. Uočio je uniforme Ribogovornica i odmah se zapitao ko je naredio ovaj doček. Okrenuo se i doviknuo ovo pitanje Letu, ali poklopac kola Bogocara ostao je neproziran, skrivajući unutra Hvi i Leta.
Moneo je već stupio na most, praćen kolima koja su strugala po nanosu peska, kada prepoznade Sionu i Ajdaha kako stoje na priličnoj razdaljini od drugog kraja mosta. Ugledao je četiri Muzejska Slobodnjaka koji su sedeli na kolovozu. Sumnje počeše da ispunjavaju Moneov um, ali on nije mogao da izmeni ovaj obrazac. Usudio se da baci pogled nadole, prema reci - platinski tok zarobljen u svetlosti podneva. Zvuk kola iza njega bio je bučan. Tok ove reke, tok ove povorke, sveobuhvatan značaj ovih stvari u kojima je i on igrao jednu ulogu - sve je to čvrsto ispunjavalo njegovu budnu svest vrtoglavim doživljajem neumitnosti.
Mi nismo ljudi koji prolaze ovim putem, pomisli on. Mi smo iskonski elementi koji povezuju jedan delić Vremena sa drugim. A kada prođemo, sve iza nas će utonuti u ne-zvuk, mesto nalik iksijanskoj ne-prostoriji; pa ipak nikad više neće biti isto kao što je bilo pre nego što smo ovamo došli.
Deo jedne od pesama svirača laute zaplovi Moneovim sećanjem, i njegove oči, kada ga ophrva sećanje, iziđoše iz žiže. Znao je tu pesmu po njenoj čežnjivosti, želji da se sve ovo okonča, čitava prošlost, da se sve sumnje otklone i da se vrati spokoj. Žalobna pesma kretala se u njegovoj svesti kao dim, uvijajući se i tražeći izlaz:
Insekt jadikuje u korenju trave pampasa.
Moneo stade da pevuši ovu pesmu za sebe:
Jadikovka insekta označava kraj.
Jesen i moja pesma boje su
poslednjeg lišća
u korenju trave pampasa.'
Moneo proprati refren klimanjem glave.
'Dan je završen,
posetioci su otišli.
Dan je završen
u našem Sieču,
dan je završen.
Zavija olujni vetar.
Dan je završen.
Posetioci su otišli.
Moneo zaključi da je ova pesma svirača na lauti morala biti odistinski drevna; bez sumnje, pesma starih Slobodnjaka. Uz to, govorila mu je nešto i o njemu samom. On je želeo da posetioci odista odu, da se uzbuđenja okončaju i da se ponovo uspostavi mir. Mir je bio tako blizu... pa ipak nije mogao da napusti svoje dužnosti. Pomislio je na sav onaj prtljag nagomilan na pesku odmah nadomak Tuona. Uskoro će žitelji Tuona sve to videti - šatore, hranu, stolove, zlatne tanjire i noževe optočene dragim kamenjem, sjajne kugle izrađene u arabesknim oblicima prastarih lampi... sve bogato i puno iščekivanja od sasvim različitih života.
Žitelji Tuona više nikada neće biti isti.
Moneo je jednom prilikom, tokom nekog nadzorničkog obilaska proveo dve noći u Tuonu. Sećao se mirisa njihovih kuvarskih vatri - zapaljenog aromatičnog žbunja koje je plamsalo u mraku. Oni nisu hteli da koriste sunčeve pećnice, jer to 'nije bio najdrevniji način'.
Najdrevniji!
U Tuonu se osećao slab miris melanža. Nozdrve je uglavnom zapahnjivala slatkasta ljutina i isparenja mošusnih ulja dobijenih iz grmlja oaze. Da, i kanalizacija i smrad raspadajućeg đubreta. Prisetio se opaske Bogocara kada mu je podneo izveštaj sa tog obilaska.
"Ti Slobodnjaci ne znaju šta je nestalo iz njihovih života. Oni misle da se drže suštine drevnih običaja. To je nedostatak svih muzeja. Nešto iščezava; vetri iz izloženih predmeta i nestaje. Ljudi koji upravljaju muzejima i ljudi koji dolaze da bi se nadneli nad vitrine i posmatrali - retko ko od njih oseća tu stvar koja nedostaje. To nešto je u pređašnjim vremenima pokretalo mašinu života. Kada je taj život nestao i to je iščezlo."
Moneo se usredsredi na tri Ribogovornice koje su stajale na mostu odmah ispred njega. Podigle su visoko ruke i počele da igraju; vrteći se i skačući stigle su na samo nekoliko koraka od njega.
Čudna stvar, pomisli on. Viđao sam druge ljude da igraju na otvorenom, ali nikad Ribogovornice. One igraju jedino u tajnosti svojih odaja, u zatvorenom krugu svog društva.
Ova misao još je prebivala u njegovoj svesti kada je začuo prvi jezivi šum laserskog pištolja i osetio kako se most povodi pod njim.
Ovo nije java, reče mu njegova svest.
Začuo je kako Carska Kola zastrugaše u stranu preko kolovoza, a potom i reski zvuk silovitog otvaranja poklopca kola. Pometnja krika i povika podiže se iza njega, ali on nije mogao da se osvrne. Kolovoz mosta strmo se nagnuo na Moneovu desnu stranu, oborivši ga na lice i povukavši u ambis. Ščepao je pokidane žice jednog kabla, ne bi li se zaustavio. Kabl, međutim, polete sa njim, i sve stade da škripavo klizi niz tanak nanos peska koji je prekrivao kolovoz. Zgrabio je kabl obema šakama, obrćući se zajedno sa njim. Tada ugleda Carska Kola. Sa otvorenim poklopcem iskošeno su klizila prema ivici mosta. Hvi je stajala tamo, držeći se jednom rukom za sedište na rasklapanje i zureći nekud mimo Monea.
Jeziva škripa metala ispuni vazduh kada se kolovoz još više iskrenuo. Video je kako ljudi iz povorke padaju otvorenih usta i ruku koje su grabile vazduh. Nešto zateže Moneov kabl. Ruke su mu stajale ispružene iznad glave u trenutku kada se još jednom obrnuo, uvijajući se. Osetio je kako mu ruke, natopljene znojem od straha, lagano klize niz kabl.
Pogled mu ponovo obuhvati Carska Kola. Ležala su zgnječena između okrajaka slomljenih nosača. Baš kad je Moneo okrenuo oči na tu stranu, ruke Bogocara pokušaše da dohvate Hvi Noree, ali ne uspeše da je dosegnu. Stala je da pada nemo iz otvorenog kraja kola, a njena zlatna odora zaleprša naviše otkrivajući joj ispruženo telo pravo kao strela.
Dubok, brektavi jauk ote se Bogocaru.
Zbog čega ne aktivira suspenzore? upita se Moneo. Suspenzori bi ga izvukli.
Ali laserski pištolj je i dalje zujao i u trenutku kada su mu ruke skliznule sa kraja prekinutog kabla Moneo vide kako kopljasti plamen pogađa mehuraste suspenzore kola, razarajući ih jednog za drugim uz erupcije zlatastog dima. Padajući, Moneo raširi ruke iznad glave.
Dim! Zlatni dim!
Odora mu se zadiže, okrećući ga sve dok se licem nije našao okrenut prema ambisu. Zureći u dubine, prepoznao je vrtlog uskomešanih brzaka, ogledalo njegovog života - strmoglave struje i virove, svekoliki pokret koji je pribirao svekoliku materiju. Letove reči vile su mu se kroz svest poput onog zlatnog dima: "Opreznost je staza osrednjosti. Ljigava, bestrasna osrednjost je sve što većina ljudi misli da može da postigne." U ekstazi svesti, Moneo se u tom trenu oseti slobodnim. Vaseljena je pukla pred njim kao jasno ogledalo; sve je teklo u ne-vremenu.
Zlatan dim!
"Leto!" kriknu on. "Siajnok! Verujem!"
Odora mu se tada strže sa njegovih ramena. Vetar kanjona ga okrenu - još jedan, poslednji prizor Carskih Kola koja su se naginjala... naginjala sa smrskanog kolovoza. Bogocar skliznu napolje iz otvorenog kraja.
Nešto čvrsto tresnu u Moneova leđa - njegov poslednji oset.
Leto je osetio kako klizi iz kola. Njegovu svest zaposela je samo slika Hviinog pada u reku - udaljeni biserni vodoskok koji je označio njeno uranjanje u mitove i snove prestanka. Njene poslednje reči, spokojne i nepokolebljive, promicale su kroz sva njegova sećanja: "Ja ću poći napred, ljubavi."
Skliznuvši iz kola ugledao je sabljasti luk reke, zavojnicu srebrnastih ivica koja je svetlela išarana senkama, opako sečivo reke, brušeno kroz Večnost i sada spremno da mu zada poslednji smrtonosan udarac.
Ne mogu da plačem, čak ni da vičem, pomisli on. Suze više nisu moguće. One su voda. A za koji čas imaću vode u izobilju. Mogu jedino da ječim u svom jadu. Usamljen sam, usamljeniji nego ikad ranije.
Njegovo veliko rebrasto telo previjalo se dok je padalo, vrteći se oko sebe sve dok njegovo pojačano čulo vida nije uočilo Sionu koja je stajala na rubu slomljene ivice mosta.
Sada ćeš shvatiti! pomisli on.
Telo je nastavilo da se obrće. Posmatrao je kako se reka približava. Voda je bila san naseljen prizorima riba, san koji je probudio jedno drevno sećanje na gozbu pored granitnog bazena - i ružičasto meso odjednom probudi glad u njemu.
Pridružujem ti se, Hvi, na gozbi bogova!
Rasprskavajući blesak mehurova optoči ga u samrtnom ropcu. Voda, njene opake struje, zapljusnuše ga sa svih strana. Osetio je škrgutanje kamenja dok se batrgao prema površini gde ga zahvatiše slapovi bujice. Telo mu se izvijalo u paroksizmu nevoljnog grčevitog pljuskanja. Zid kanjona, vlažan i crn, promicao je mimo njegovog mahnitog pogleda. Smrskane šljokice onoga što su nekad bila njegova kola razleteše se od njega - srebrna kiša koja je svuda unaokolo pokuljala ka reci, prsten zaslepljujuće kretnje, krhki cenini: svetlucave krljušti peščanih pastrmki koje ga napuštaju da bi napokon otpočele vlastiti kolonijski život.
Ropac se produžavao. Leto se čudio da je ostao svestan, da je još imao telo koje je mogao da oseti.
Nagon ga je gonio. Ščepao je stenu na koju ga bujica beše bacila, osetivši kako se prst kojim se zakačio za kamen otkida od ruke pre nego što je uspeo da ga oslobodi. Osetio je ovo samo kao malenu notu u simfoniji bola.
Tok reke zanosio je nalevo oko jednog od potpornih stubova ove veštačke klisure i, kao da je sebi rekao da mu ga je dosta, izbacio ga na strmu stranu jednog peščanog spruda. Ležao je tamo za trenutak dok je plava boja esencije začina u mlazevima isticala iz njega. Bol ga pokrenu; telo crva pokrenulo se samo od sebe, povlačeći se iz vode. Čitav omotač od peščanih pastrmki je nestao i on je sada još neposrednije osećao svaki dodir; izgubljeno čulo vratilo mu se sada kada je moglo da mu donese samo bol. Nije mogao da vidi svoje telo, ali je osećao tu stvar koja je trebalo da postane crv, dok se grčeći i pužući izvlačila iz vode. Pogledao je naviše očima koje su sve videle u listanju plamena, u kome su se obličja slagala po nekom vlastitom skladu. Konačno je prepoznao ovo mesto. Reka ga je donela do krivine na kojoj je zauvek napuštala Sarer. Tuono je ležao iza njega, a odmah s one strane, duž graničnog Zida, nalazilo se sve što je preostalo od Sieč Tabra - Stilgarovog carstva, mesta na kome je sav Letov začin bio sakriven.
Ispuštajući plavičast dim njegovo izmrcvareno telo vijugavo i bučno stade da polako napreduje preko krupnog šljunka spruda. Za njim se preko velikih oblutaka vukao trag plavičaste tečnosti. Dopuzao je do jedne vlažne rupe kaja je, možda, bila deo nekadašnjeg sieča. Sada je to bila samo plitka pećina čiji je unutrašnji kraj zaprečila pala stena. Njegove nozdrve zapahnu miris vlažne prljavštine i čiste esencije začina.
Zvuci prodreše kroz silan bol u njegovu svest. Okrenuo se u skučenom prostoru pećine i video kako se jedan konopac njiše preko ulaza. Jedna prilika skliznu niz uže. Prepoznao je Nailu. Spustila se na stene i čučnula, gledajući ka senkama u njegovom pravcu. Plamenavi koji su zaklanjali Letov vidik raziđoše se, otkrivši još jednu priliku koja se spuštala niz konopac: Siona. Ona i Naila bauljajući dopuzaše, izazivajući čegrtanje kamenja. Zaustavile su se i stale da pilje u njega. I treća prilika spusti se niz konopac: Ajdaho. Čim je dodirnuo tle ustremio se mahnito na Nailu, vrisnuvši.
"Zašto si nju ubila! Nije trebalo da ubiješ Hvi!"
Naila ga obori na tlo jednim nehatnim, gotovo ravnodušnim zamahom leve ruke. Uspuzala se još malo uz stene i zaustavila na šakama i kolenima, sve vreme netremice posmatrajući Leta.
"Gospodaru? Živi ste?"
Ajdaho se stvori odmah iza nje i posegnu za laserskim pištoljem u njenoj futroli. Naila se zaprepašćeno okrenu u trenutku kada je uperio oružje i povukao obarač. Paljenje je započelo od vrha Nailine glave. Rascepilo ju je, tako da su se delovi tela srozali na obe strane. Sjajan kris-nož ispade iz njene zapaljene uniforme i razbi se o stene. Ali Ajdaho to nije video. Nastavio je da sažiže komade Nailinog tela sa izrazom besa na licu, sve dok nije istrošio celokupno punjenje oružja. Plameni luk iščeznu. Među užarenim kamenjem ležali su razbacani samo vlažni i isparavajući komadi mesa i odeće.
Bio je to trenutak na koji je Siona čekala. Bauljajući, dovukla se do Ajdaha i istrgla mu neupotrebljiv laseraski pištolj iz ruku. On se brzo okrenu prema njoj. Želela je da ga primiri, ali besa više nije bilo u njemu.
"Zašto?" prošaputa on.
"Učinjeno je", reče ona.
Okrenuše se zatim oboje i pogledaše prema Letu u senkama pećine.
Leto nije mogao ni da zamisli šta su videli. Znao je da je koža peščane pastrmke otišla. Trebalo je da ima neku vrstu boginja - površine prošarane trepetljikavim rupama koje su preostale posle odvajanja kože. Što se tiče ostalog, mogao je jedino da uzvrati pogled dvema prilikama iz vaseljene izbrazdane tugom. Kroz plamenove vida nazirao je Sionu kao ženskog demona. Ime tog demona spontano uskrsnu u njegovoj svesti i on ga izreče glasno, mnogo glasnije nego što je i sam očekivao, jer je pećina osetno pojačavala zvuk:
"Hanmia!"
"Šta?" Siona mu se primače za korak.
Ajdaho položi obe šake preko lica.
"Pogledaj šta si učinila sirotom Dankanu", reče Leto jedva čujno.
"Pronaći će druge ljubavi." Kako je samo zvučala bezdušno, kao odjek njegove vlastite srdite mladosti.
"Ti ne znaš šta znači voleti", reče Leto. "Šta si ikada ikome dala?" Mogao je u tom času jedino da krši ruke, te nakaradne patrljke koji su nekad bili njegove šake. "Bogovi! Šta sam ja dao!"
Ona dopuza bliže, posegnu rukom prema njemu, a onda je povuče.
"Ja sam stvarnost, Siona. Pogledaj me. Ja postojim. Možeš da me dodirneš ako se usuđuješ. Učini to!"
Polagano je pružila ruku prema onom što je bio njegov prednji režanj, mesto na kome je spavala u Sareru. Kada je konačno povukla ruku na njoj je ostalo nešto plavičasto.
"Dodirnula si me i osetila moje telo", reče on. "Nije li to čudnije od svih drugih stvari u ovoj vaseljeni?"
Ona stade da se okreće od njega.
"Ne! Ne okreći se od mene! Pogledaj šta si proizvela, Siona. Kako to da možeš da dodirneš mene, a nisi u stanju da dodirneš sebe?"
Ona se silovito okrenu na drugu stranu.
"Postoji razlika između nas", nastavi on. "Ti si ovaploćen bog. Slobodno se krećeš unutar najvećeg čuda ove vaseljene, pa ipak odbijaš da dodirneš ili vidiš ili osetiš ili poveruješ u to."
Letova svest potom odluta u mesto opkoljeno mrakom, mesto na kome mu se činilo da može da čuje metalnu zujavu pesmu svojih skrivenih štampača koji su klopotali u svojoj tamnoj prostoriji. Ovo mesto se odlikovalo odsustvom svakog zračenja; iksijanska ne-stvar koja ga je činila poprištem nespokojstva i duhovnog otuđenja zato što nije imala nikakvu vezu sa ostatkom vaseljene.
Ali imaće vezu.
Tada je osetio da su iksijanski štampači stavljeni u pogon, da spremno beleže njegove misli bez ikakve posebne naredbe.
Zapamti šta sam učinio! Zapamti me! Ponovo ću biti nevin!
Plamenovi njegovog vida razmakoše se da bi otkrili Ajdaha kako stoji tamo gde je Siona maločas stajala. Negde izvan žiže, iza Ajdahovih leđa, nazirali su se pokreti obaveštavanja... Ah, da: Siona je domahivala uputstva nekome ko se nalazio na vrhu graničnog Zida.
"Jesi li još živ?" upita Ajdaho.
Letov glas dopre kroz sipljivo dahtanje: "Dopusti im da se raštrkaju, Dankane. Dopusti im da pobegnu i sakriju se gde god žele u bilo kojoj vaseljeni koju odaberu."
"Proklet bio! Šta govoriš! Pre bih joj dopustio da oživi sa tobom!"
"Dopustio? Ja ništa nisam dopustio."
"Zbog čega si dopustio da Hvi umre?" zaječa Ajdaho. "Nismo znali da je unutra sa tobom."
Ajdahova glava klonu na grudi.
"Biće ti nadoknađeno", prošišta Leto. "Moje Ribogovornice će te pretpostaviti Sioni. Budi dobar prema njoj, Dankane. Ona je više od Atreida i u sebi nosi seme tvog opstanka."
Leto utonu u svoja sećanja. To su sada bili tanani mitovi koji su se jedva zadržavali u njegovoj svesti. Osetio je da je možda zapao u vreme koje je po samom svom biću izmenilo prošlost. Začuli su se, međutim, drugi zvuci i on se upre da ih rastumači. Neko se četvoronoške primicao preko stena. Plamenovi se razmakoše i ukaza mu se Siona kako stoji pored Ajdaha. Stajali su poput kakve dece, držeći se za ruke i ohrabrujući jedno drugo pre nego što se usude da zađu na nepoznato mesto.
"Kako je mogao da živi ovakav?" prošapta Siona. Leto skupi snagu da odgovori. "Hvi mi je pomogla", reče on. "Imali smo nešto što retko ko iskusi. Bili smo udruženi više u našim snagama no u našim slabostima."
"I pogledaj šta te je zadesilo", podsmehnu se Siona.
"Da i moli se da i tebe isto zadesi", prošišta on. "Možda će ti začin dati vremena."
"Gde je tvoj začin?" upita ona.
"Duboko u Sieč Tabru", reče on. "Dankan će ga pronaći. Ti znaš to mesto, Dankane. Sada ga zovu Tabur. Obrisi su mu još tamo."
"Zašto si to učinio?" prošapta Ajdaho.
"To je moj poklon", reče Leto. "Niko neće pronaći Sionine potomke. Proročanstvo ne može da je vidi."
"Šta?" upitaše Siona i Ajdaho jednoglasno, nagnuvši se bliže da bi čuli glas koji je slabio.
"Poklanjam vam jednu novu vrstu vremena, nesličnu ičem ranijem", reče on. "Uvek će se rasplinjavati. Neće biti nikakvih podudarnih tačaka na njegovim krivinama. Dajem vam Zlatnu Stazu. To je moj poklon. Nikada više nećete imati one slatke vrste podudarnosti koje ste nekad imali."
Plamenovi mu zakloniše vidik. Bol je čileo, ali je i dalje, uz strahotnu oštrinu, mogao da oseća mirise i čuje zvuke. I Ajdaho i Siona ubrzano su disali. Neobični kinestetički oseti stadoše da krče put kroz Leta - odjeci kostiju i zglobova za koje je znao da ih više ne poseduje.
"Pogledaj! reče Siona.
"On se raspada." Bio je to Ajdaho.
"Ne!" vzviknu Siona. "Otpada mu spoljašnjost. Pogledaj, Dankane! Crv!"
Leto oseti kako se njegovi delovi smeštaju u toplu
mekoću. Bol nestade sam od sebe.
"Kakve su mu to rupe?" upita Siona.
"Mislim da su to bile peščane pastrmke. Vidiš li im oblik?"
"Ovde sam da bih dokazao da je jedan od mojih predaka grešio", reče Leto (ili je mislio da to kaže, što je bilo isto, bar u pogledu njegovih dnevnika). "Rođen sam kao čovek, ali ne umirem kao čovek."
"Ne mogu da gledam", reče Siona.
Leto začu kako odlazi, čegrtanje kamenja.
"Jesi li još tu, Dankane?"
"Jesam."
Znači, glas me još nije izdao.
"Pogledaj me", reče Leto. "Bio sam krvav kamad mesa u ljudskoj utrobi, komad ne veći od trešnje. Pogledaj me, kažem!"
"Gledam te". Ajdahov glas bio je slabašan.
"Očekivao si diva a otkrio patuljka", reče Leto. "Sada počinješ da shvataš odgovornosti koje su došle kao posledica vaših postupaka. Šta ćeš učiniti sa svojom novom moći, Dankane?"
Usledilo je dugo ćutanje, a onda se začu Sionin glas:
"Ne slušaj ga! Bio je lud!"
"Svakako", reče Leto. "Unesi metod u ludilo i eto ti genija."
"Siona, razumeš li ti ovo?" upita Ajdaho. Kako je tužan bio golin glas.
"Razume", reče Leto. "Ljudski je dovesti svoju dušu u krizu koju nisi predvideo. Tako je oduvek bilo sa ljudima. Moneo je na kraju shvatio."
"Što već jednom ne skonča!" uzviknu Siona.
"Ja sam podeljen bog, a vi ćete me učiniti celinom", reče Leto.
"Dankane? Mislim da te najviše cenim od svih mojih Dankana."
"Ceniš?" Ponešto od starog besa panovo se javi u Ajdahovom glasu.
"U mom uvažavanju ima čarolije", reče Leto. "A sve je moguće u jednoj čarolijskoj vaseljeni. Tvojim, a ne mojim životom upravljala je neumitnost proročanstva. Sada vidiš tajanstvene ćefove i hteo bi da ih odagnam. A ja sam jedino želeo da ih pojačam."
Ostali u Letu počeše da se vaspostavljaju. Bez jednodušnosti kolonijske skupine koja bi podržala njegov identitet, počeo je da gubi svoje mesto među njima. Stali su da govore jezikom stalnog 'kad bih', 'kad bi samo...', 'kad bismo'... Želeo je da ih ućutka povikom.
"Samo budale više vole prošlost!"
Leto nije znao da li je ovo stvarno uzviknuo ili samo pomislio. Odgovor je bio trenutan unutrašnji muk koji se podudarao sa spoljašnjom tišinom i on oseti da su neke niti njegovog starog identiteta ostale nedirnute. Pokušao je da prozbori i znao da mu je to uspelo, jer Ajdaho reče: "Slušaj, pokušava nešto da kaže."
"Ne boj se Iksijanaca", reče on i začu kako mu vlastiti glas prelazi u šapat. "Oni mogu da prave mašine, ali više ne mogu da naprave arafel. Znam to. Bio sam tamo."
Ućutao je, prikupljajući snagu, ali je osećao kako mu energija ističe iako se trudio da je zadrži. Graja se još jednom podiže u njemu - glasovi su vapili i vikali.
"Dosta tih budalaština!" povika on, ili pomisli da je uzviknuo.
Ajdaho i Siona čuli su samo dahtavo šištanje. Nekoliko trenutaka potom Siona reče: "Mislim da je mrtav."
"A svi su mislili da je besmrtan", reče Ajdaho.
"Znaš li šta Usmena Predanja kažu?" upita Siona. "Ako želiš besmrtnost, porekni oblik. Sve što ima oblik smrtno je. Iza oblika je bezoblično, besmrtno."
"To zvuči kao da su njegove reči", optuži je Ajdaho.
"I mislim da jesu", odvrati ona.
"Šta je hteo da kaže onim o tvojim potomcima... skrivaju se, ne nalaze ih?" upita Ajdaho.
"Stvorio je novu vrstu mimeze", odgovori ona, "novu biološku imitaciju. Znao je da je uspeo. Nije mogao da me vidi u svojim budućnostima."
"Šta si ti?" upita Ajdaho.
"Ja sam novi Atreid."
"Atreid!" U Ajdahovom glasu bilo je kletve.
Siona je netremice posmatrala raspadajuću hrpu koja je nekad bila Leto Atreid II... i još nešto. To nešto skidalo je svlak u bledim prstenovima plavog dima, tamo gde je miris melanža bio najjači. Između kamenja, ispod njegove rastapajuće mase oblikovale su se barice plave tečnosti. Ostala su samo maglovita nejasna obličja koja su jednom možda bila ljudsko biće - rastočena pušeća ružičastost, komad crveno isprugane kosti koja je možda sadržavala oblike obraza i obrva.
Siona reče: "Ja sam drugačija, pa ipak sam ono što je on bio."
Ajdaho prozbori jedva čujnim šapatam. "Preci, svi od reda Atreida."
"Ono mnoštvo je tu, ali ja se bešumno krećem među njima i niko me ne vidi. Stare slike su nestale, a ostala je jedino suština da osvetljava njegovu Zlatnu Stazu."
Ona se okrenu i uze Ajdahovu hladnu šaku. Pažljivo ga je izvela iz pećine na svetlost gde se uže primamljivo njihalo viseći sa vrha graničnog Zida, na kome su čekali zastrašeni Muzejski Slobodnjaci.
Bili su jedini materijal kojim treba da se uobliči nova vaseljena, pomisli ona, ali moraće da posluže. Za Ajdaha je bilo potrebno nežno zavođenje, briga iz koje bi se mogla pojaviti i ljubav.
Kada je pogledala niz reku, gde joj se tok izlivao iz svoje veštačke klisure da bi se raširio preko zelenog tla, opazila je kako vetar sa juga valja tamne oblake prema njima.
Ajdaho izvuče šaku iz njenih, ali je sada delovao mirnije. "Vremenska kontrola postaje sve nepostojanija", reče on. "Moneo je smatrao da je to Esnafovo maslo."
"Moj otac je retko grešio u pogledu takvih stvari", reče ona. "Maraćeš se pobrinuti za to".
U Ajdahovu svest iznenada nahrupi sećanje na srebrnaste oblike peščanih pastrmki kaje su se razletele od Letovog tela u reku.
"Čula sam Crva", reče Siona. "Ribogovornice će slediti tebe, a ne mene."
Ajdaho ponovo oseti iskušenje sa obreda Siajnoku. "Videćemo", reče on. Okrenuo se i pogledao Sionu. "Šta je hteo da kaže kada je rekao da Iksijanci ne mogu da načine arafel?"
"Nisi pročitao ove dnevnike", reče ona. "Pokazaću ti kada se vratimo u Tuono."
"Šta znači to - arafel?"
"To je oblačna tama svetog suda. Iz jedne drevne priče. Pronaćićeš sve o tome u mojim dnevnicima."
|
