4.

     Ponekad udovoljim sebi tako što krenem na safari na koji nijedno drugo biće ne bi moglo poći. Povlačim se u sebe duž osa osećanja. Poput đaka koji priča o putovanju za raspust, izaberem predmet. Neka to budu... intelektualke! Zaranjam u okean koji predstavljaju moji preci. Velika sam krilata riba iz dubina. Usta svesti mi se otvaraju i ja ih zahvatam! Ponekad... ponekad krećem u lov na posebne osobe zabeležene u našim istorijama. Kakvo je to samo lično zadovoljstvo ponovo proživeti život nekog takvog, izrugujući se pri tom akademskim težnjama koje navodno tvore biografiju.

     'Ukradeni dnevnici'

     Moneo je sišao u kriptu tužan i pomiren s onim do čega je moralo doći. U ovom trenutku ni u kom slučaju nije mogao da izbegne svoje dužnosti. Bogocar je naredio da ga niko ne uznemirava izvesno vreme, dok ne ožali još jednog od svojih Dankana... Ali život ipak teče dalje... dalje... i dalje.
     Lift nečujno kliznu naniže, što je bio odraz vrhunskog umeća. Jednom, samo jednom, Bogocar je povikao svom dvorskom upravitelju: "Moneo! Ponekad pomislim da su i tebe napravili Iksijanci."
     Moneo oseti da se lift zaustavio. Vrata se otvoriše i on baci pogled preko kripte ka senovitoj masi na Carskim Kolima. Ni po čemu se nije videlo da je Leto primetio njegov dolazak. Moneo uzdahnu i krenu na dugi put kroz polutamu punu odjeka. Na podu u blizini kola nalazilo se telo. Nema potrebe za deja vu. Sve mu je odavno bilo poznato.
     Jednom, na početku Moneovog službovanja, Leto je rekao: "Ti ne voliš ovo mesto, Moneo. Vidim to."
     "Ne, gospodaru."
     Tek malo probravši po sećanju, Moneo je uspeo da se seti sopstvenog glasa iz te naivne prošlosti, kao i glasa Bogocara koji mu je odgovorio:
     "Ti ne misliš da je mauzolej prijatno mesto, Moneo. A ja u njemu vidim izvor bezgranične snage."
     Moneo se takođe seti kako je s nestrpljenjem iščekivao promenu teme. "Da, gospodaru."
     Ali Leto nije odustajao: "Ovde prebiva svega nekoliko mojih predaka. Tu je voda Muad'Diba. Gani i Harg-al-Ad su, razume se, ovde, ali oni nisu moji preci. Ne, ako postoji prava kripta mojih predaka, onda sam ja ta kripta. Ovde su uglavnom Dankani i proizvodi mog programa uzgajanja. I ti ćeš se jednog dana tu nalaziti."
     Moneo shvati da su mu sećanja usporila korak. On uzdahnu i krete malo brže. Leto je ponekad znao da bude naprasito nestrpljiv, ali ovoga puta još nije davao znaka od sebe. Moneo to nije ni u kom slučaju tumačio kao kao da je njegovo približavanje prošlo nezapaženo.
     Leto je ležao zatvorenih očiju, ali je svim ostalim čulima pratio Moneovo napredovanje preko kripte. Pažnju su mu bile zaokupile misli o Sioni.
     Siona je moj ljuti neprijatelj, razmišljao je. To znam i bez Nailinih izveštaja. Siona je žena akcije. Ona živi na površini ogromne energije koja me ispunjava prikazama zadovoljstva. Nisam u stanju da poimam te žive energije bez doživljavanja ekstaze. One su moj razlog postojanja, opravdanje svega što sam ikada učinio... čak i leša ovog budalastog Dankana tu preda mnom.
     Leto po sluhu zaključi da Moneo još nije prešao pola puta do Carskih Kola. Čovek se kretao sve sporije, a onda odjednom ubrzao korak.
     Kakav mi je samo poklon Moneo dao tom svojom kćerkom, pomisli Leto. Siona je sveža i dragocena. Ona je nova, dok sam ja zbirka preživelog, relikvija prokletih, izgubljenih i zabludelih. Ja predstavljam vrebajuće deliće istorije koji nestaju s vidika u svim našim prošlostima. Takvu gomilu ološa niko još nije mogao da zamisli.
     Leto otpoče u sebi defile prošlosti kako bi im pokazao šta se zbilo u kripti.
     Pojedinosti su moje!
     Ali Siona... Siona je bila poput čiste ploče na kojoj se još mogu ispisati velike stvari.
     Čuvam tu ploču krajnje brižljivo. Pripremam je, čistim je. Šta li je Dankan imao na umu kada je izgovorio njeno ime?
     Moneo je bio stalno na oprezu, dok se užurbano približavao kolima.
     Leto otvori oči i upravi pogled nadole u času kada je Moneo stigao do leša. U tom trenutku Letu pričini zadovoljstvo da posmatra upravitelja. Moneo je na sebi imao belu atreidsku uniformu bez oznaka ranga, što je samo po sebi dovoljno govorilo. Njegovo lice, gotovo isto tako poznato kao i Letovo, predstavljalo je jedino znamenje ranga koje mu je bilo potrebno. Moneo je strpljivo čekao. Na njegovim rukama, neupadljivim crtama lica nije se očitovala nikakva promena izraza. Gusta kosa boje peska bila je uredno razdeljena na sredini. Duboko u njegovim sivim očima krio se onaj odvažni pogled koji ide uz svest o velikoj ličnoj moći. Taj pogled potiskivao je jedino u prisustvu Bogocara, a ponekad čak ni tada. Nijedanput nije osmotrio telo na podu kripte.
     Leto i dalje nije progovarao. Moneo se nakašlja: "Žalostan sam, gospodaru."
     Izvanredno! pomisli Leto. Zna da iskreno žalim Dankana. Moneo je video njihove dosijee, a i dosta ih je video mrtvih. Zna da je samo dvadeset Dankana umrlo na način koji ljudi obično nazivaju prirodnom smrću.
     "Imao je iksijanski laserski pištolj", reče Leto.
     Moneo pogleda pravo prema pištolju koji je ležao levo od njega na podu kripte, pokazujući time da ga je već primetio. Zatim pažnju ponovo upravi na Leta, prešavši pogledom duž ogromnog tela.
     "Ranjeni ste, gospodaru?"
     "Ništa strašno."
     "Ali povredio vas je."
     "Ti patrljci mi inače ničemu ne služe. Potpuno će nestati tokom narednih dve stotine godina."
     "Lično ću se pobrinuti za Dankanovo telo, gospodaru", reče Moneo. "Imam li... "
     "Ono što je sprženo potpuno je pretvoreno u prah. Neka se razveje. Ovo je pravo mesto za pepeo."
     "Biće kako moj gospodar kaže."
     "Pre no što ukloniš telo, zakoči laserski pištolj i postavi ga negde gde ću moći da ga pokažem iksijanskom ambasadoru. Što se tiče predstavnika Esnafa, koji nas je upozorio, nagradiću ga lično sa deset grama začina. Oh - naše sveštenice na Giedi-I treba upozoriti na tamošnje skrivene zalihe melanža; verovatno je reč o staroj harkonenskoj krijumčarenoj robi."
     "Šta želite, gospodaru, da se uradi s njima kada budu pronađene?"
     "Iskoristi deo da platiš Tleilaksima za novog golu. Ostalo neka bude priključeno zalihama ovde u kripti."
     "Razumem, gospodaru." Moneo lako klimnu u znak da je primio naređenje, ali ta kretnja baš nije predstavljala naklon. Pogled mu se srete s Letovim.
     Leto se osmehnu i pomisli: Obojica znamo da Moneo neće otići dok otvoreno ne pomene ono što i njega i mene u ovom trenutku najviše zaokuplja.
     "Video sam izveštaj o Sioni", reče Moneo.
     Letov osmeh se proširi. Moneo je bio pravo zadovoljstvo u ovakvim trenucima. U njegovim rečima krile su se mnoge stvari koje su nagnale otvoren razgovor među njima - što je počivalo na zajedničkoj svesti o tome da on, razume se, sve uhodi. Sada je brinuo za svoju kćer, što je prirodno, ali pre svega je želeo da stavi do znanja kako je briga za Bogocara kod njega i dalje na prvom mestu. Pošto je i sam prošao kroz slične trenutke, Moneo je tačno znao koliko je tanana priroda Sionine sudbine.
     "Nisam li je ja stvorio, Moneo?" upita Leto. "Nisam li nadzirao predačko stablo i njeno odgajanje?"
     "Ona je moja kćerka jedinica, moje jedino dete, gospodaru."
     "Pomalo me podsećaš na Harg-al-Ada", reče Leto. "Na prvi pogled u njoj se ne može ni naslutiti išta od Gani, mada nešto mora da je nasledila. Možda se dala na naše pretke iz sestrinskog programa odgajanja."
     "Zašto ste to sada rekli, gospodaru?"
     Leto se zamisli. Da li je bilo potrebno da Moneo sazna tu neobičnu stvar o svojoj kćeri? Siona bi povremeno iščezavala sa porodičnog obzorja. Zlatna Staza je bila tu, ali Siona je iščezavala. No, ona se... nekako nije uklapala u proročko obzorje. Predstavljala je jedinstvenu pojavu... i ako preživi... Leto odluči da ne sputava Moneovu delotvornost nepotrebnim obaveštenjima.
     "Sećaš se vlastite prošlosti", reče Leto.
     "Naravno, gospodaru. Ona predstavlja veliki potencijal, mnogo veći no što sam ja ikada bio. Ali zbog toga je i opasna."
     "A uz to, nije ti ni poslušna", dodade Leto.
     "Nije, ali ja imam svoga agenta među njenim pobunjenicima."
     Mora da je to Topri, pomisli Leto.
     Nije mu bila potrebna predviđačka nadarenost da bi saznao kako Moneo ima agenta na licu mesta. Još od smrti Sionine majke Leto je sve izvesnije znao tok Moneovih delanja. Naila je osumnjičila Toprija. A sada je Moneo stao da paradira svojim strahovanjima i delanjima, nudeći ih kao cenu za potonju sigurnost svoje kćeri.
     Kakav je samo peh imao da iskusi očinstvo sa samo jednom kćeri od takve majke.
     "Seti se kako sam postupio s tobom pod sličnim okolnostima", podstaknu ga Leto. "Poznati su ti, isto tako dobro kao i meni, zahtevi Zlatne Staze."
     "Ali bio sam tada mlad i budalast, gospodaru."
     "Mlad i drzak, ali nipošto budalast."
     Moneo se jadva primetno osmehnu na taj kompliment, dok je u mislima bio sve uvereniji da sada razume Letove namere. Ipak, opasnost!
     Podstičući ga u tom uverenju, Leto reče: "I sam znaš koliko uživam u iznenađenjima."
     To je tačno, pomisli Leto. Moneo to zna. Ali čak i kada me Siona iznenađuje, ona me podseća na ono čega se najviše plašim... izvesnosti i dosade koje bi mogle prekinuti Zlatnu Stazu. Kako me je samo dosada privremeno potčinila Dankanu! Siona je kontrast kojim razaznajem svoje najdublje strahove. Moneova zabrinutost za mene sasvim je opravdana.
     "Moj agent će nastaviti da motri na njene nove sadruge, gospodaru", reče Moneo. "Ne dopadaju mi se."
     "Njeni sadruzi? I sam sam imao takve sadruge, jednom davno."
     "Pobunjenike, gospodaru? Vi?" Moneo je bio istinski iznenađen.
     "Nisam li se pokazao kao prijatelj pobuna?"
     "Ali, gospodaru... "
     "Odstupanja od naše prošlosti češća su nego što bi ti to mogao i pomisliti."
     "Da, gospodaru." Moneo je bio zbunjen, ali i dalje radoznao. Bilo mu je već poznato da Bogocar ponekad posle smrti kojeg Dankana postane vrlo govorljiv. "Mora biti da ste videli mnoge pobune, gospodaru."
     Podstaknute ovim rečima Letove misli nevoljno odlutaše u sećanja.
     "Ahhh, Moneo", promrmlja on. "Na svojim putovanjima po predačkim lavirintima zapamtio sam nebrojena mesta i događaje za koje nikako ne bih želeo da se ikada ponove."
     "U stanju sam da zamislim vaša unutrašnja putovanja, gospodaru."
     "Ne, nisi. Broj naroda i plemena koje sam video toliki je da to nema nikakvog smisla, čak ni u mašti. Ahhh, predeli koje sam hodio! Kaligrafija tuđinskih puteva viđenih iz svemira i utisnutih u moj najunutrašnjiji obzor. Nagrižene skulpture kanjona, grebena i galaksija utisnuli su u mene sasvim izvesno saznanje da sam tek čestica."
     "Ali vi to niste, gospodaru. Vi svakako niste."
     "I manje od čestice. Video sam ljude i njihova besplodna društva koja se do te mere jednolično ponavljaju da me njihov besmisao ispunjava dosadom, čuješ li?"
     "Nisam želeo da vas razljutim, gospodaru", prozbori kratko Moneo.
     "Ne ljutiš ti mene. Ponekad me samo ozlojediš i to je sve. Ne možeš ni zamisliti šta sam sve video - kalife i mijede, rakahe, radže i bašare, kraljeve i careve, primitose i predsednike - sve sam ih video. Feudalne poglavare, svakog. Svaki od njih bio je mali faraon."
     "Oprostite mi na mojoj smelosti, gospodaru."
     "Prokleti Rimljani!" uzviknu Leto.
     On izgovori to još jednom u sebi, za svoje pretke: Prokleti Rimljani!
     Njihov smeh potera ga iz unutarnje arene.
     "Ne razumem, gospodaru", odvaži se Moneo.
     "Istina je. Ne razumeš. Rimljani su posvuda rasejali faraonsku bolest kao što farmeri seju žito za narednu žetvu - sve sami cezari, kajzeri, carevi, imperatori, caseri... palatai... prokleti faraoni!"
     "Moje znanje ne obuhvata sve te titule, gospodaru."
     "Ja sam možda poslednji od njih, Moneo. Moli se da je to istina."
     "Šta god moj gospodar naredi."
     Leto se zagleda u čoveka. "Mi smo ubice mitova, ti i ja, Moneo. To je san koji delimo. Uveravam te sa svog božanskog olimpskog pijedastala da je vladavina mit. Kada mit odumre i vladavina umire."
     "Tome ste me naučili, gospodaru."
     "Ljudska mašina, vojska, stvorila je naš današnji san, moj prijatelju."
     Moneo pročisti grlo.
     Leto odjednom uoči neznantne znake upraviteljevog nestrpljenja.
     Moneo je shvatio ono o vojsci. On zna da je samo neka budala mogla da zamisli vojsku kao osnovno oruđe vladanja.
     Kako Leto nije više ništa rekao, Moneo priđe laserskom pištolju i podiže ga sa hladnog poda kripte, a zatim stade da ga blokira.
     Leto ga je posmatrao, razmišljajući o tome kako ovaj beznačajan prizor odražava suštinu mita o vojsci. Vojska podstiče tehnologiju, jer moć mašina izgleda očigledna čak i kratkovidima.
     Taj laserski pištolj nije ništa drugo do mašina. Ali sve mašine ili zakažu ili bivaju prevaziđene. Ipak, vojska se moli na oltaru takvih stvari - očarana i uplašena. Pogledajte samo kako se ljudi plaše Iksijanaca! Negde duboko u sebi vojska zna da su posredi samo đavolje naprave. One daju tehnologiji da se razmahne i duh se više nikada neće vratiti u bocu.
     Ali ja ih učim drugačijem čarobnjaštvu.
     Leto se tada obrati rulji u sebi:
     "Vidite? Moneo je onesposobio ubojito oruđe. Jedna tanana veza prekinuta ovde, jedna mala kapsula slomljena tamo."
     Leto šmrknu. Osetio je estere konzervansnog ulja koje je nadjačalo zadah Moneovog znoja.
     I dalje se obraćajući onima u sebi, Leto reče: "Ali zao duh nije mrtav. Tehnologija rađa anarhiju. Ona naprave deli nasumice. A uz njih ide i izazivanje nasilja. Sposobnost stvaranja i korišćenja mahnitih uništitelja neminovno pada u ruke sve manjih i manjih grupa, dok se na kraju grupa ne svede samo na jednu osobu."
     Moneo se vrati na mesto ispod Leta, držeći nehajno u desnoj šaci blokiran laserski pištolj. "Na Pareli i na planetama Dana priča se o još jednom Džihadu protiv ovakvih stvari."
     Moneo podiže laserski pištolj i osmehnu se, stavljajući do znanja da mu je poznat paradoks tih praznih snova.
     Leto zatvori oči. Rulja u njemu želela je da se prepire, ali on je isključi, razmišljajući: Džihadi stvaraju vojske. Batlerijanski Džihad pokušao je da našu vaseljenu oslobodi mašina koje oponašaju čovečiji um. Batlerijanci su ostavili za sobom vojske na mrtvoj straži, a Iksijanci još prave sporne uređaje... zbog kojih sam im zahvalan. Šta je to anatema? Pobuda za pustošenja, bez obzira na sredstva.
     "Desilo se", promrmlja on.
     "Da, gospodaru?"
     Leto ovori oči. "Idem na kulu", reče on. "Potrebno mi je još vremena da ožalim mog Dankana."
     "Novi je već na putu ovamo", reče Moneo.