41.

     Dankani ponekad pitaju da li razumem egzotične zamisli iz naše prošlosti? I ako ih razumem, zbog čega ne mogu da ih objasnim? Znanje, prema verovanju Dankana, počiva jedino u posebnostima. Nastojim da im predočim da su sve reči plastične. Slike reči počinju da se iskrivljuju u trenutku izricanja. Zamisli koje su ogrezle u jednom jeziku zahtevaju taj jezik da bi se mogle izraziti. To je sama suština značenja reči egzotičan. Vidite li kako već počinje da se iskrivljuje? Prevod, u prisustvu egzotičnog, izvrdava. Galaški, kojim ovde govorim, nameće se sam po sebi. To je spoljni referencijalni okvir, poseban sistem. Opasnosti vrebaju iz svih sistema. U sisteme su ugrađena uverenja njihovih tvoraca. Usvoj sistem, prihvati njegova uverenja, doprinećeš jačanju otpora prema promeni. Ima li za mene bilo kakve svrhe da kažem Dankanima da za neke stvari ne postoje jezici? Ahhh! Dankani veruju da su svi jezici moji.

     'Ukradeni dnevnici'

     Tokom puna dva dana i dve noći Siona se nije setila da navuče svoju prekrivku, gubeći svakim danom dragocenu vodu. Bilo je nužno da on izgovori slobodnjačku opomenu koja se obično upućivala deci da bi se Siona setila očevih reči. Leto joj se konačno obrati trećeg hladnog jutra njihovog putovanja, kada su se zaustavili u senci stene na vetrom šibanoj zaravni erga.
     "Pazi na svaki svoj dah, jer on odnosi toplotu i vlagu tvog života", rekao joj je.
     Znao je da im predstoje još tri dana na ergu i još tri noći uz to pre nego što stignu do vode. Sada je bilo peto jutro po polasku sa tornja Male Citadele. Tokom prethodne noći zašli su među plitke nanose peska - ne dine, iako su se dine mogle videti ispred njih, pa čak i ostaci Grebena Habanija - što su se onom ko je znao gde da gleda u daljini pokazivali kao tanka izlomljena linija. Sada je Siona spuštala prekrivku pustinjskog odela samo kad je želela da razgovetno govori. A govorila je crnim i okrvavljenim usnama.
     Oseća žeđ očajanja, pomisli on, stavljajući svojim čulima u zadatak da ispitaju okolinu. Uskoro će upasti u krizu. Čula su mu saopštila da su još sami ovde na rubu zaravni erga. Zora je ostala svega nekoliko minuta iza njih. Niski sunčevi zraci stvarali su prepreke od odblesaka prašine koja se raznosila, podizala i spuštala na neprekidnom vetru. Čula su mu potiskivala šum vetra da bi mogao da čuje ostale zvuke - Sionino duboko i teško disanje, prosipanje peska sa stenja pokraj njih, vlastito glomazno telo koje je škriputalo preko tankog peščanog pokrivača. Siona je smakla svoju prekrivku, ali ju je pridržavala rukom da bi je što brže vratila.
     "Koliko nam je još potrebno do vode?" upita ona.
     "Tri noći."
     "Postoji li neki kraći put?"
     "Ne."
     Videlo se da je počela da uvažava slobodnjačku škrtost u raspitivanju o najvažnijim podacima. Ona pohlepno posisa nekoliko kapi iz svoje sabirnice.
     Leto pročita poruku njenih kretnji - poznati gestovi Slobodnjaka in extremis. Siona je sada bila potpuno svesna zajedničkog iskustva svojih predaka - patijeha, žeđi na ivici smrti.
     Onih nekoliko kapi iz njene sabirnice već je nestalo. Čuo je kako usisava vazduh. Ponovo je navukla prekrivku i prozborila promuklim glasom.
     "Neću uspeti, je li tako?"
     Leto joj zaviri u oči, zapažajući jasnoću misli izazvanu blizinom smrti, prodornu svest koja se retko kad na neki drugi način mogla postići. Pojačavalo ju je samo ono što je bilo potrebno za opstanak. Da, bila je dobrano zašla u tedah ri-agrimi, agoniju koja je otvarala um. Uskoro će morati da donese konačnu odluku, iako je verovala da ju je već donela. Leto je po svim znacima znao da će od sada nužno morati da se prema Sioni odnosi sa krajnjom pažnjom. Moraće da odgovori na svako njeno pitanje potpuno otvoreno, jer je u svakom pitanju vrebala osuda.
     "Je li tako?" ponovi ona.
     U njenom očajanju još je postojao tračak nade. "Ništa nije izvesno", reče on.
     Ovo je baci u potpun očaj.
     To nije bila Letova namera, no on je znao da se to često događa - tačan, iako dvosmislen odgovor tumači se kao potvrda nečijih najdubljih strahova.
     Ona uzdahnu.
     Pokušala je još jednom da izvuče nešto iz njega glasom koji je prekrivka prigušivala. "Imao si posebne namere sa mnom u okviru tvog programa uzgajanja."
     Ovo nije bilo pitanje.
     "Svi ljudi imaju namere", reče on.
     "Ali ti si tražio moju potpunu saglasnost."
     "To je istina."
     "Kako si mogao da očekuješ saglasnost kada znaš da mrzim sve što je u vezi s tobom? Budi iskren sa mnom!"
     "Tri noge tronošca saglasnosti jesu želja, podatak i sumnja. Tačnost i iskrenost imaju malo veze s tim".
     "Molim te, nemoj da mudruješ sa mnom. Znaš da umirem."
     "Odviše te poštujem da bih mudrovao s tobom."
     Potom je blago uzdigao svoje prednje režnjeve ispitujući vetar. Vetar je već bio počeo da donosi dnevnu žegu, ali je u njemu bilo više vlage nego što je Letu prijalo. Pade mu na um da je što je više nalagao vremensku kontrolu, te tražene kontrole u većoj meri bilo. Apsoluti su ga samo približavali neodređenostima.
     "Kažeš da ne mudruješ, ali..."
     "Mudrovanje zatvara vrata čula", reče on, prionuvši ponovo uz tlo. "Ono uvek maskira nasilne namere. Kad traje dovoljno dugo mudrovanje neizostavno dovodi do nasilja. Ja, međutim, nemam nikakvih nasilnih namera prema tebi."
     "Šta si želeo da kažeš tim trojstvom - želja, podatak, sumnja?"
     "Želja zbližava učesnike, podatak postavlja granice njihovom razgovoru. Sumnja, najzad, uokviruje granice pitanjima."
     Primakla se na manje od jednog metra da bi mogla da ga bolje pogleda u lice.
     Kako je čudno, pomisli on, da mržnja može da bude tako potpuno pomešana sa nadom, strahom i strahopoštovanjem.
     "Da li bi mogao da me spaseš?"
     "Postoji način."
     Ona klimnu i njemu namah pastade jasno da je došla do pogrešnog zaključka.
     "Želiš dakle, da razmeniš to za moju saglasnost!" optuži ga ona.
     "Ne."
     "Ako prođem tvoju proveru..."
     "To nije moja provera."
     "Čija je?"
     "Potiče od naših zajedničkih predaka."
     Siona se spusti na hladnu stenu i ućuta još nespremna da zatraži dopuštenje da se smesti u skrovište unutar njegovog toplog prednjeg režnja. Letu se učini da čuje slabašan krik koji joj je stajao u grlu. U ovom času u njoj su na delu bile sumnje. Počinjala je da se pita da li on, odista, može da se uklopi u njenu sliku najvećeg tiranina. Ona podiže pogled prema njemu, osmotrivši ga onom užasnom jasnoćom koju je već ranije kod nje uočio.
     "Šta te nagoni da činiš ono što činiš?"
     Ovo pitanje bilo je sasvim primereno. On odgovori: "Moja potreba da spasem ljude."
     "Koje ljude?"
     "Moja definicija je mnogo šira nego bilo čija. Šira je od definicije Bene Geserita, koje misle da su neopozivo odredile šta je to ljudsko biće. Ja se vezujem za večnu nit svekolikog čovečanstva, prema bilo kojoj definiciji."
     "Pokušavaš da mi kažeš..." Usta su joj postala previše suva da bi mogla da govori. Trudila se da prikupi pljuvačku. Primetio je te kretnje ispod prekrivke za lice. Njeno pitanje je, međutim, moglo lako da se predvidi, te stoga nije oklevao.
     "Do sada bez mene više nigde ne bi bilo ljudi. A staza do tog iščeznuća bila je groznija od tvojih najmračnijih pomisli."
     "Ta tvoja pretpostavljena moć predviđanja", podsmehnu se ona.
     "Zlatna Staza i dalje stoji otvorena", reče on.
     "Ne verujem ti!"
     "Zbog toga što nismo jednaki?"
     "Da!"
     "Ali međusobno smo zavisni."
     "Zbog čega sam ti ja potrebna?"
     Ah, vrisak mladunčeta nesigurnog u svoje skrovište.
     Osetio je snagu u tajnim vezama zavisnosti i primorao sebe da bude tvrdokoran. Zavisnost pothranjuje slabost.
     "Ti si Zlatna Staza", reče on.
     "Ja?" Bio je to jedva čujan šapat.
     "Čitala si dnevnike koje si ukrala od mene", reče on. "Ja sam u njima, ali gde si ti? Pogledaj šta sam stvorio, Siona. A ti ne možeš ništa da stvoriš osim sebe same."
     "Reči, još varljivih reči!"
     "Ne patim zbog toga što me obožavaju, Siona. Patim zbog toga što me nikad nisu voleli. Možda... Ne, ne usuđujem se da polažem nade u tebe."
     "Šta je svrha tih dnevnika?"
     "Zabeležila ih je jedna iksijanska mašina. Treba da budu otkriveni nekog dalekog dana. Oni će naterati ljude da razmisle."
     "Jedna iksijanska mašina? Ti izneveravaš Džihad!"
     "U tome, takođe, leži pouka. Šta takve mašine stvarno rade? One umnožavaju broj stvari koje možemo da uradimo bez razmišljanja. Stvari koje činimo bez razmišljanja - u njima je prava opasnost. Vidi koliko dugo si hodala ovom pustinjom uopšte ne razmišljajući o svojoj pokrivci za lice."
     "Mogao si da me upozoriš!"
     "Pa da time uvećam tvoju zavisnost!"
     Gledala ga je za trenutak, a onda reče: "Zbog čega želiš da zapovedam tvojim Ribogovornicama?"
     "Ti si atreidska žena, snalažljiva i sposobna da nezavisno misliš. U stanju si da slediš istinu u ime same istine, onako kako je sama vidiš. Odgajana si i uvežbavana da zapovedaš - što samo po sebi podrazumeva oslobođenost od zavisnosti."
     Vetar je kovitlao prašinu i pesak oko njih dok je ona odmeravala njegove poslednje reči. "I ako se saglasim, ti ćeš me spasti?"
     "Ne."
     Toliko je bila sigurna u suprotan odgovor da je minulo nekoliko otkucaja srca pre nego što je prevela ovu reč. U tom času vetar se malo stišao, otvarajući pogled preko predela dina do ostataka grebena Habanija. Vazduh se iznenada rashladi, zapahnuvši ih onom studeni koja je telu oduzimala vodu isto koliko i najtoplija sunčeva svetlost. Delom svoje svesti, Leto otkri oscilaciju u vremenskoj kontroli.
     "Ne?" Bila je istovremeno zbunjena i ljuta.
     "Ne pravim krvave pogodbe sa ljudima kojima moram da verujem."
     Ona lagano zavrte glavom, ali joj je pogled ostao prikovan za njegovo lice. "Šta bi te nagnalo da me spaseš."
     "Ništa me neće nagnati da to učinim. Zbog čega misliš da možeš meni da učiniš stvari koje ja tebi ne bih učinio? To nije u duhu međusobne zavisnosti."
     Zgurila je ramena. "Ako ne mogu da se s tobom pogodim ili te prisilim..."
     "Onda moraš da odabereš neku drugu stazu."
     Kako je divotno posmatrati eksplozivan rast svesti, pomisli on. Sionine izražajne crte nisu mu ništa od toga skrivale. Usredsredila se na njegove oči i upiljila u njega kao da želi da mu potpuno prodre u misli. Neka nova snaga ubrizgala se u njen prigušeni glas.
     "Omogućićeš mi da saznam sve o tebi, čak i svaku tvoju slabost?"
     "Da li bi ukrala ono što ti otvoreno dajem?"
     Jutarnja svetlost oštro se ocrtavala na njenom licu. "Ništa ti ne obećavam!"
     "Ja to ni ne tražim."
     "Ali daćeš mi... vodu ako zatražim?"
     "To nije samo voda."
     Ona klimnu potvrdno glavom.
     "I ja sam Atreid."
     Ribogovornice nisu prigušile tu pouku o posebnoj prijemčivosti atreidskih gena. Ona je znala odakle začin potiče i šta može da joj učini. Učiteljice u školama Ribogovornica nisu ga nikad izneverile. Uz to, blag dodatak melanža u Sioninoj suvoj hrani učinio je svoje.
     "Vidiš li ove male uvijene zaliske pored mog lica? upita on. "Pritisni lagano prstom jedan od njih i on će ispustiti kapljice vlage jako zasićene esencijom začina."
     On opazi u njenim očima znake razumevanja. Sećanja koja nije poznavala kao sećanja obraćala su joj se. Ona je bila ishod mnogih pokoljenja preko kojih je osetljivost Atreida pojačavana.
     Čak ni strašna žeđ nije još uspevala da je pokrene.
     Da bi joj olakšao muke počeo je da joj priča o tome kako su slobodnjačka deca lovila peščane pastrmke na rubu oaze, da bi iz njih istisnula vlagu koja je pomagala brzom oporavku.
     "Ali ja sam Atreid", reče ona.
     "Usmena Predanja o tome pouzdano svedoče", složi se on mirno.
     "Onda mogu da umrem od toga."
     "To je ta provera."
     "Ti bi, znači, želeo da od mene napraviš pravog Slobodnjaka."
     "Kako ćeš, inače, moći da naučiš svoje potomke da prežive ovde kad mene više ne bude?"
     Smakla je prekrivku i primakla lice na širinu šake. Podigla je prst i dotakla jedan od savijenih zalistaka u njegovoj kukuljici.
     "Blago ga pritisni", reče on.
     Njena ruka posluša ne njegov glas već nešto unutar nje same. Pokreti pustiju bili su tačni, budeći u njemu sećanja na nešto što se prenosilo sa deteta na dete... načinom na koji je toliko mnogo informacija i dezinformacija opstalo. On okrenu lice što je više mogao i pogleda postrance njenu glavu, tako blizu njegovoj. Po ivici zaliska počeše da se luče bledoplave kapljice. Obavio ih je jak miris cimeta. Ona se naže prema kapljicama. Video je pore pored njenog nosa, način na koji se njen jezik pomerao dok je pila.
     Posle nekoliko trenutaka ona se povuče - ne potpuno zadovoljna, ali podstaknuta opreznošću i sumnjama na način veoma sličan Moneovom. Kakav otac, takva kćer.
     "Koliko je vremena potrebno pre nego što počne da deluje?" upita ona.
     "Već deluje."
     "Hoću da kažem..."
     "Približno minut."
     "Ništa ti ne dugujem za ovo!"
     "Neću tražiti da mi platiš."
     Ona navuče prekrivku.
     On opazi mlečne daljine u njenim očima. Ne tražeći dozvolu potapšala je njegov prednji režanj, zahtevajući da pripremi toplu visaljku za nju. Poslušao ju je, i ona se ugnezdi u njen blagi uvoj. Gledajući pod oštrim uglom nadole mogao je da je posmatra. Sionine oči su ostale otvorene, ali više nisu videle ovo mesto. Odjednom se trgla i počela da drhti kao neko malo stvorenje na umoru. Bilo mu je poznato to iskustvo, no nije mogao da izmeni ni najmanji delić u ovom sledu događaja. Nikakvo prisustvo predaka neće ostati u njenoj svesti, ali će od sada zauvek nositi jasne prizore, zvuke i mirise. Tamo će biti tragalačke mašine, miris krvi i droba ljudskih bića šćućurenih u svojim jazbinama, svesnih jedino da ne mogu da uteknu... dok se za sve to vreme mehanički pokreti primiču bliže, bliže, bliže, glasnije... glasnije!
     Gde god tragala biće isto. Nigde uzmaka.
     On oseti kako joj se život gasi. Bori se protiv tame, Siona! To je bila ona stvar koju su Atreidi uvek činili. Borili su se za život. A ona se sada borila ne samo za svoj život već i za živote drugih. Osetio je, međutim, kako iščezava... onaj jezivi osećaj životnosti. Tonula je sve dublje u tamu, dublju nego što je bilo ko ikad stigao. Počeo je blago da je ljuljuška, pretvorivši svoj prednji režanj u svojevrsnu kolevku koja se njihala. To ili tanka topla nit rešenosti, a možda i oboje zajedno, preovladali su. U pozno popodne njeno telo je, uz drhtaje, prešlo u izvesno stanje koje je bilo blisko pravom snu. Samo su povremeni drhtaji odavali odjeke vizija. Blago ju je ljuljuškao, njišući je sa jedne na drugu stranu.
     Da li je postojala mogućnost da se vrati iz tih dubina? Osetio je kako ga njene vitalne reakcije ponovo ospokojavaju. Ta snaga u njoj!
     Probudila se kasno popodne. Odjednom se umirila, a i ritam disanja joj se promenio. Naglo je otvorila oči. Uperila je pogled ka njemu, a zatim je skliznula iz visaljke i ostala leđima okrenuta prema njemu; skoro čitav čas ostala je tako ćutke razmišljajući.
     Moneo je svojevremeno isto ovo uradio. Bio je to nov obrazac ponašanja kod ovih Atreida. Neki njihovi prethodnici su buncali. Drugi su uzmicali od njega, saplićući se i zureći, prisiljavajući ga da ih prati, vijugajući i škripeći preko šljunka. Neki među njima umeli su da se zgure i netremice gledaju u tlo. Nijedan od njih nije mu okrenuo leđa. Leto je na ovaj nov način ponašanja gledao kao na znamenje koje je ulivalo nadu.
     "Počinješ da stičeš izvesnu predstavu o tome koliko se daleko moja porodica prostire", reče on.
     Ona se okrenu. Usta joj se pretvoriše u ukočenu crtu, ali je izbegla da susretne njegov pogled. Mogao je, međutim, da primeti da je pihvatila otkrovenje, za šta su samo retki ljudi bili kadri. Njegovo jedinstveno mnoštvo pretvorilo je čitavo čovečanstvo u njegovu porodicu.
     "Mogao si da spaseš moje prijatelje u onoj šumi", optuži ga ona.
     "Ti si, takođe, mogla da ih spaseš."
     Ona stisnu pesnice i pritisnu ih uz slepoočnice, netremice ga posmatrajući. "Ali ti znaš sve!"
     "Siona!"
     "Zar sam to morala da saznam na ovakav način", prošaputa ona.
     Ćutao je, prisiljavajući je da sama odgovori na svoje pitanje. Bilo je nužno primorati je da uvidi da je njegova prvobitna svest dejstvovala na slobodnjački način i da je, kao i one užasne mašine iz apokaliptične vizije, grabljivica mogla da sledi bilo kog stvora koji ostavlja tragove.
     "Zlatna Staza", prošapta ona. "Mogu da je osetim." A onda, oštro ga odmerivši, dodade: "To je tako surovo!"
     "Borba za opstanak uvek je bila surova."
     "Oni nisu mogli da se sakriju", prošapta ona. Zatim reče glasno: "Šta si mi uradio?"
     "Pokušala si da budeš slobodnjački pobunjenik", reče on. "Slobodnjaci poseduju gotovo neverovatnu sposobnost da čitaju znake u pustinji. Oni čak mogu da čitaju jedva primetne nagoveštaje vetrom zametenih tragova u pustinjskom pesku."
     Opazio je kod nje začetke tuge, sećanja na njene mrtve sadruge koja su lebdela u njenoj svesti. Počeo je brzo da govori, znajući da će uskoro uslediti osećanje krivice, a potom i gnev prema njemu. "Da li bi mi verovala da sam te jednostavno bio doveo ovamo i rekao ti."
     Tuga je pretila da ovlada njom. Otvorila je usta ispod prekrivke za lice i duboko udahnula.
     "Još nisi preživela u pustinji", reče joj on.
     Njeno drhtanje polagano se stišalo. Slobodnjački nagoni koje je on pokrenuo izvršili su kod nje uobičajen čin ublažavanja.
     "Preživeću", reče ona. Susrela je njegov pogled. "Čitaš nas po našim osećanjima, zar ne?"
     "Ona su upaljači misli", odgovori on. "Mogu da prepoznam i najblažu nijansu u ponašanju po njenom poreklu u osećanju."
     On opazi da ona prihvata svoju ogoljenost na isti način kao i Moneo, sa strahom i nadom. To je, međutim, bilo od malog značaja. On zaroni u vreme pred njima. Da, preživeće u pustinji, jer su u pesku pored njega ležali njeni tragovi... ali on nije video znak njenog tela u tim tragovima. Odmah iza tragova, međutim, video je iznenadan otvor u kome su stvari bile skrivene. Anteakin samrtni krik odjeknu kroz njegovu proročku svest... i rođenje Ribogovornica koje su napadale!
     Malki ponovo dolazi, pomisli on. Ponovo ćemo se sresti, Malki i ja...
     Leto otvori oči i ugleda Sionu koja je i dalje netremice zurila u njega.
     "Još te mrzim", reče ona
     "Mrziš nužnu surovost grabljivice."
     Prozborila je sa vatrenim ushićenjem. "Videla sam i jednu sasma drugu stvar. Ti ne možeš da slediš moje tragove!"
     "Što je, upravo, razlog zbog koga moraš da se spariš i sačuvaš to svojstvo."
     Još dok je ovo izgovarao, poče kiša. Nenadana tmuša od oblaka i pljuska naiđoše istovremeno. Uprkos činjenici da je osetio oscilacije u vremenskoj kontroli Leto je bio zatečen ovom provalom oblaka. Znao je da u Sareru povremeno pada kiša - kiša koja bi brzo bila zaboravljena čim voda oteče i iščezne. Retke lokve isparile bi sa povratkom sunčevih zraka. U najvećem broju slučajeva kišne kapi nikad ne bi ni stigle do tla: bila je to avetinjska kiša, koja bi isparila čim bi dodirnula sloj pregrejanog vazduha odmah iznad površine pustinje, da bi je potom raspršio vetrom. Ovaj pljusak ga je domašio.
     Siona je smakla svoju prekrivku i žudno podigla lice ka vodi koja se slivala, ni ne primetivši njene pogubne posledice po Leta.
     Čim su prve količine vode zasule otpozadi preklope peščanih pastrmki on se zguri i sklupča u loptu bola. Različiti porivi pastrmke i peščanog crva proizvodili su novo značenje reči bol. Osećao je da se cepa na dvoje.
     Peščana pastrmka je želela da jurne na vodu i zarobi je. Peščani crv je osećao kvašenje koje je donosilo smrt. Uvojci plavičastog dima podizali su se sa svakog mesta na njemu koje je kiša dotakla. Unutrašnja dejstva njegovog tela počela su da spravljaju istinsku esenciju začina. Plavičast dim dizao se oko njega sa mesta na kome je ležao u barama. Grčio se i ječao.
     Oblaci se raziđoše, ali je ipak prošlo još nekoliko trenutaka pre nego što je Siona opazila njegovu nevolju.
     "Šta je s tobom?"
     Nije bio sposoban da odgovori. Kiša je prestala, ali voda je ostala na stenama i baricama svuda unaokolo, kao i ispod njega. Nije bilo izlaza.
     Siona primeti da se plavičast dim uzdiže sa svakog mesta koje bi voda dodirnula na njegovom telu.
     "To je voda!"
     Udesno od njih nalazila se nešto izdignutija izbočina, gde se voda nije zadržala. Prešao je put donde uz velike bolove; zaječao bi prelazeći preko svake lokve. Kada je stigao do izbočine, ona je bila gotovo suva. Bol se polako slegao i on odjednom postade svestan da Siona stoji pravo ispred njega.
     Ispitivački mu se obratila rečima u kojima se osećala lažna zabrinutost.
     "Zbog čega te voda ozleđuje?"
     Ozleđuje? Kakva neodgovarajuća reč! Njeno pitanje se, ipak, nije moglo izbeći. Sada je dovoljno znala, pa je mogla da traga za odgovorom. Taj odgovor nije bilo teško otkriti. Objasnio joj je isprekidanim glasom odnos peščane pastrmke i peščanag crva prema vodi. Saslušala ga je ćuteći sve vreme.
     "Ali tečnost koju si mi dao... "
     "Razblažena je i obložena začinom."
     "Zbog čega se onda izlažeš opasnosti ovde napolju bez svojih kola?"
     "Ne možeš da budeš Slobodnjak zavučen u Citadelu ili u kola."
     Ona klimnu.
     Opazio je kako se plamen pobune vraća u njene oči. Nije morala da oseća krivicu ili zavisnost. Ona nije mogla da izbegne verovanje u njegovu Zlatnu Stazu, ali to nije ništa menjalo na stvari. Njegove surovosti nisu se mogle oprostiti! Bila je u stanju da ga odbaci i da se odrekne mesta u svojoj porodici. On nije bio ljudsko biće, nije bio nimalo nalik na nju. Uz to, posedovala je tajnu njegovog uništenja! Okružiti ga vodom, uništiti njegovu pustinju, učiniti ga nepokretnim unutar rova bola. Da li je smatrala da može da sakrije svoje misli od njega time što će okrenuti glavu?
     A šta ja mogu da učinim u vezi s tim? pitao se. Ona sad mora nastaviti da živi, dok ja moram da se pridržavam nenasilja.
     Sada kada je razabrao ponešto od Sionine prirode bilo je lako predati se, slepo utonuti u sopstvene misli. Iskušenje da živi samo unutar svojih sećanja bilo je zavodljivo, no njegova deca su, kroz primer, zahtevala još jednu odluku, da bi izbegla poslednju pretnju po Zlatnu Stazu.
     Kakva bolna odluka! Iskusio je novu naklonost prema Bene Geseritu. Njegova nedoumica bila je srodna onoj koju su one iskusile kada su se suočile sa činjenicom zvanom Muad'Dib. Krajnji cilj njihovog programa uzgajnja - moj otac: ni sa njim nisu uspele.