37.

     Uviđanje onog što jesam zbiva se u bezvremenoj svesti koja niti prikuplja niti odbacuje, koja niti podstiče niti obmanjuje. Stvaram jedno polje bez sebe ili središta, polje u kome čak i smrt postaje samo analogija. Ne želim nikakve ishode. Ja jednostavno omogućavam ovo polje koje nema ni ciljeva ni želja, ni savršenstva pa čak ni vizija dostignuća. U tom polju, sveprisutna prvobitna svest je sve. To je svetlost koja se izliva kroz prozore moje vaseljene.

     'Ukradeni dnevnici'

     Sunce se rodilo, obasjavajući dine oštrim bleskom. Leto je osećao pesak pod sobom kao blago milovanje. Jedino su njegove ljudske uši, slušajući nagrizajuće struganje njegovog teškog tela, svedočile drugačije. Bio je to sukob čula koji je vremenom naučio da prihvata.
     Čuo je kako Siona korača iza njega. Gazila je sa lakoćom, blago rasipajući pesak dok se pela do njegovog položaja na vrhu jedne dine.
     Što duže postojim, to postajem ranjiviji, pomisli on.
     Ova misao ga je često pohodila poslednjih dana od kako je došao u svoju pustinju. Podigao je pogled nagore. Nebo je bilo bez oblaka, svo u zgusnutoj modrini kakvu prohujali dani Dine nikad ne behu videli.
     Kakva je bila pustinja bez vedrog neba? Šteta što nije mogla da ima Dininu srebrnastu nijansu.
     Iksijanski sateliti nadzirali su ovo nebo, ne uvek onako savršeno kako bi on to želeo. Ta savršenost graničila se sa svetom mašina iz mašte, ali se stalno spoticala o slabosti ljudskog upravljanja. Pa ipak, sateliti su bili prilično pouzdani, obezbeđivali mu ovo jutro pustinjskog mira. Duboko je udahnuo svojim ljudskim plućima i predao se osluškivanju Sioninog približavanja. Zaustavila se. Znao je da se divila vidiku.
     Leto je svoju uobrazilju osećao kao čarobnjaka koji je prizivao sve što je praizvelo fizičku postavku za ovaj trenutak. Osećao je satelite. Bili su to tanani instrumenti koji su izvodili muziku za igru zagrevanja i hlađenja vazdušnih masa, neprekidno kontrolišući i podešavajući moćne horizontalne i vertikalne struje. Uz osećaj prijatnosti priseti se kako su Iksijanci svojevremeno mislili da će on ovu izvanrednu mašineriju upotrebiti za novu vrstu hidrauličnog despotizma, uskraćujući vlagu onima koji bi se ogrešili o svog vladara, kažnjavajući druge strahovitim olujama. Kako su bili iznenađeni kada su otkrili da su u tome pogrešili.
     Moje upravljanje je daleko tananije!
     Počeo je polagano i blago da se kreće, plivajući po peščanoj površini. Klizio je niz dinu, ne pogledavši nijednom unazad prema svom tornju, znajući da će svakog časa nestati u izmaglici dnevne vreline.
     Siona ga je sledila sa pokornošću koja joj nije bila svojstvena. Sumnje su učinile svoje. Ona je čitala ukradene dnevnike. Čula je upozorenja svog oca. U ovom času, nije znala šta da misli.
     "Kako izgleda ta provera?" pitala je Monea. "Šta će uraditi?"
     "Nikad nije ista."
     "Kako je tebe proverio?"
     "S tobom će biti drugačije. Samo bih te zbunio kada bih ti ispričao svoje iskustvo."
     Leto je krišom slušao ovaj razgovor dok je Moneo pripremao svoju kćer, oblačeći je u pravo pustinjsko odelo sa tamnom odorom preko njega i podešavajući u ispravan položaj crpke na čizmama. Moneo nije zaboravio.
     Moneo ju je pogledao odozdo jer se bio sagnuo da joj valjano namesti čizme. "Pojaviće se Crv. To je sve što mogu da ti kažem. Moraćeš da pronadeš način da opstaneš u prisustvu Crva."
     Zatim se uspravio i objasnio joj ulogu pustinjskog odela, način na koji ono recikliše njene telesne vode. Nagnao ju je da izvuče cev sabirnice i da počne da sisa, a potom je zaptio cev.
     "Bićeš sama s njim u pustinji", rekao je Moneo. "Kada si u pustinji, Šai-Hulud nikad nije daleko."
     "Šta ako odbijem da pođem?" upita ona.
     "Poći ćeš... ali se možda nećeš vratiti."
     Ovaj razgovor zbio se u prizemnoj sobi Male Citadele dok je Leto čekao u gornjoj prostoriji. Sišao je tek kada je bio siguran da je Siona spremna, spustivši se na suspenzorima svojih kola u tami pred samu zoru. Kola su ušla u prizemnu sobu pošto su Moneo i Siona izišli. Dok je Moneo prelazio preko ravnog tla do svog 'toptera i ovaj uzleteo uz lepet krila, Leto je zatražio od Sione da proveri zaptivena vrata prizemne sobe, a onda je pogledao nagore prema neverovatnoj visini tornja.
     "Jedini izlaz odavde je preko Sarera", reče on.
     Potom ju je poveo od tornja, čak joj ne naredivši da ga sledi, oslanjajući se na njen zdrav razum, njenu radoznalost i njene sumnje.
     Leto je plivajući napredovao niz klizeću padinu dine; potom je prešao preko isturenog dela jedne isturene stene, a onda uz jednu drugu peščanu stranicu koja je stajala pod malim nagibom, povlačeći putanju koju je Siona trebalo da sledi. Slobodnjaci su takve utabane tragove nazivali 'Božjim darom umornima.' Kretao se sporo, ostavljajući Sioni puno vremena da shvati da je ovo bilo njegovo područje, njegova prirodna sredina.
     Dospeo je na vrh jedne druge dine i okrenuo se da osmotri kako ona napreduje. Držala se tragova koje je ostavljao za sobom i zaustavila se kada je stigla na vrh. U jednom trenutku pogled joj okrznu njegovo lice, a onda se skroz okrenula oko sebe ispitujući obzorje. Čuo je kako oštro udiše vazduh. Izmaglica od dnevne žege skrivala je vrh tornja. Njegova osnova je bila jedna prilično udaljena izbočina.
     "Tako mu to biva", reče on.
     Bilo je nečeg u ovoj pustinji, znao je to, što se obraćalo večnoj duši ljudi u čijim je venama tekla krv Slobodnjaka. Odabrao je ovo mesto - dinu koja je bila nešto viša od ostalih - zbog toga što je ovde uticaj pustinje bio osetno najjači.
     "Dobro pogledaj oko sebe", reče on i skliznu niz drugu padinu dine da bi uklonio svoju telesinu iz njenog vidnog polja.
     Siona se još jednom polagano okrenu oko sebe, gledajući u daljinu.
     Letu je bio poznat taj najunutrašnjiji doživljaj izazvan onim što je videla. Osim ovog beznačajnog zamagljenog obrisa osnove njegovog tornja, do obzorja se nije ukazivalo ni najblaže uzdignuće - ravnina, svuda ravnina. Nigde biljaka, nigde pokreta života. Sa mesta na kome je stajala pogled je sezao približno osam kilometara, do crte iza koje je zakrivljenost planete skrivala sve ostalo.
     Leto se oglasi sa mesta na kome je počinuo, odmah ispod dinine kreste. "Ovo je pravi Sarer. Shvataš to tek kad dodeš ovamo pešice. Ovo je sve što je ostalo od bahr bela ma."
     "Okeana bez vode", prošapta ona.
     Ponovo se okrenula i osmotrila čitavo obzorje. Nije bilo vetra, a Leto je znao da bez vetra tišina proždire čovekovu dušu. Siona je osećala gubitak svih poznatih uporišnih tačaka. Bila je napuštena, u opasnom prostoru.
     Leto baci pogled na narednu dinu. Idući u tom pravcu uskoro će dospeti do niskog pervaza brdašaca koji su prvobitno bili planine, ali su se u međuvremenu pretvorili u ostatke šljake i krša. Nastavio je ćutke da se odmara, puštajući da tišina radi za njega. Predstavljalo mu je čak zadovoljstvo da zamišlja kako se ove dine ređaju bez kraja oko čitave planete kao što je nekad bilo. Ali i ovih nekoliko dina je propadalo. U odsustvu Dininih pravih koriolis oluja, Sarer nije video ništa moćnije od jakog lahora i vrtloga toplog vazduha koji su imali samo ograničeno dejstvo.
     Jedan od tih malih 'vetrovitih đavola' upravo je plesao negde na sredini razdaljine od južnog obzorja. Sionin pogled pratio je njegov trag. Iznenada, ona upita: "Imaš li neku ličnu religiju?"
     Letu je bio potreban trenutak da se pribere i odgovori. Uvek ga je čudilo to što je pustinja podsticala misli o religiji.
     "Usuđuješ se da me pitaš da li imam svoju ličnu religiju " upita je on oštro.
     Ne odajući spoljašnje znake straha koji je, on je to znao, ona osećala, Siona se okrenu i stade da zuri u njega.
     Prisetio se da je odvažnost oduvek bila jedno od najistaknutijih obeležja Atreida.
     Kako nije odgovarala, on napokon reče: "Ti si, izvesno Atreid."
     "Je li to tvoj odgovor?" upita ona.
     "Šta odista želiš da saznaš, Siona?"
     "U šta ti veruješ?"
     "Ho! Pitaš me za moju veru. Pa, vidiš - verujem da ništa ne može da proizađe ni iz čega bez božanskog posredovanja."
     Njegov odgovor ju je doveo u nedoumicu. "Kako to da je dan..."
     "Natura non facit saltus", reče on.
     Zavrtela je glavom, ne shvativši tu drevnu poslovicu koja mu je iznenada pala na um.
     "Priroda ne pravi skokove."
     "Koji je to jezik bio?" upita ona.
     "Jezik koji se veoma dugo više nigde ne govori u mojoj vaseljeni."
     "Zbog čega si ga onda upotrebio?"
     "Da podstaknem tvoja pradavna sećanja."
     "Takvih nemam! Hoću samo da znam zbog čega si me doveo ovamo."
     "Da okusiš svoju prošlost. Siđi ovamo i popni se na moja leđa."
     Isprva je oklevala a onda je, uviđajući uzaludnost opiranja, skliznula niz dinu i uzverala mu se na leđa. Leto je sačekao dok nije klekla povrh njega. Nije to bilo isto kao u stara vremena kojih se sećao. Ona nije posedovala Tvorčeve kuke i nije mogla da stoji na njegovim leđima. Blago je uzdigao svoje prednje režnjeve od površine.
     "Zašto ovo činim?" upita ona. Ton njenog glasa govorio je da se oseća glupo tamo gore.
     "Želim da iskusiš način na koji su naši preci nekada gordo putovali ovom zemljom, stojeći visoko na leđima džinovskog peščanog crva." Počeo je da klizi duž dine tik ispod njene kreste. Siona je imala prilike da vidi holografske snimke. Ona je intelektualno poznavala ovo iskustvo, no pulsiranje stvarnosti imalo je drugačije otkucaje i on je znao da će ona ući u sazvučje sa njima.
     Ahhh, Siona, pomisli on, nisi čak počela ni da slutiš na kakvu ću te probu staviti.
     Leto steže svoje ljudsko srce. Ne smem da je sažaljevam. Ako treba da umre, to je samo neminovnost i ništa više.
     Morao je da se podseti da je ovo važilo i za Hvi Noree. Jedina uteha je bila u saznanju da nisu svi mogli da umru.
     Osetio je kada je Siona počela da uživa u doživljaju jahanja na njegovim leđima. Osetio je slabašnu promenu njene težine kada se, stojeći na njemu, nagla unazad da bi podigla glavu.
     Zatim je skrenuo duž zavojitog barakana pridružujući se Sioni u uživanju u starim iskustvima. Leto je mogao jedino da nazre ostatke brda ispred sebe na obzorju. Bili su nalik semenu prošlosti koje je ovde opstajalo, podsetnik na samostalnu i šireću silu koja je dejstvovala u pustinji. Za trenutak je uspeo da zaboravi da se na ovoj planeti, gde je samo mali deo površine ostao pustinja, Sarerov dinamizam održavao u nepouzdanoj sredini.
     Ovde je, ipak, bilo privida prošlosti. Osećao je to dok se kretao. To je, svakako, uobrazilja, reče on u sebi, nepostojana uobrazilja koja će potrajati koliko i ovaj veštački izazvan spokoj. Čak i prostrani barakan kojim je upravo prelazio nije bio velik poput onih iz prošlosti. Nijedna dina nije bila onako velika.
     Čitava ova veštački održavana pustinja najednom mu se učini smešnom. Nastavio je da se kreće ali znatno sporije, gotovo se zaustavivši na šljunkovitoj površini među dinama, pokušavajući da prizove u svest sve nužnosti koje su omogućavale da ceo ovaj sistem deluje. Zmislio je kako rotacija ove planete pokreće velike vazdušne struje kojima se hladan i zagrejan vazduh u ogromnim količinama prebacivao u nova područja - sve ovo su nadzirali i time upravljali oni majušni sateliti sa iksijanskim instrumentima i zdelama za fokusiranje toplote. Ako su visoki monitori videli bilo šta, onda su videli Sarer kao 'reljefnu pustinju', opasanu kako fizičkim zidovima tako i zidovima hladnog vazduha. Ovo je izazvalo težnju ka stvaranju leda po rubovima, što je bez sumnje zahtevalo dopunska klimatska podešavanja.
     To nije bio nimalo lak zadatak pa je Leto, imajući ovo u vidu, opraštao povremene greške.
     Krenuvši ponovo preko dina izgubio je taj osećaj tanane ravnoteže, otklonio sećanja na šljunkovitu pustaru izvan središnjeg peska i prepustio se uživanju u svom 'okamenjenom okeanu' sa njegovim zaleđenim i prividno nepokretnim talasima. Skrenuo je prema jugu, naporedo sa preostalim brežuljcima.
     Znao je da je većini ljudi smetala njegova zanesenost pustinjom. U njoj su se osećali neprijatno i nastojali su svi da umaknu. Siona, međutim, nije mogla da umakne. Gde god da je bacila pogled mogla je videti samo pustinju. Ćutke je jahala na njegovim leđima, no on je znao da su joj oči pune. A prastara sećanja počinjala su da naviru.
     Za tri časa stigao je do područja dina cilindričnog oblika, sa gornjom površinom nalik na leđa kita, od kojih su neke bile dugačke više od sto pedeset kilometara i pružale se pod izvesnim uglom u odnosu na uobičajen smer duvanja vetra. Iza njih, između dina, ležao je stenoviti klanac, protežući se do predela zvezdastih dina visokih gotovo četiri stotine metara. Na kraju su zašli među prepletene dine središnjeg erga, gde su mu opšti visok pritisak i naelektrisani vazduh okrepili duh. Znao je da će ista čarolija delovati i na Sionu.
     "Odavde su potekle pesme o Dugom putovanju", reče on. "Savršeno su sačuvane u Usmenim Predanjima."
     Ona ništa ne odgovari, no znao je da ga je čula. Leto uspori kretanje i poče da govori Sioni, pripovedajući joj o njihovoj slobodnjačkoj prošlosti. Osetio je kako njeno zanimanje oživljava. Čak je, s vremena na vreme, postavljala pitanja, ali je on, isto tako, mogao osetiti kako joj strahovi rastu. Odavde se više nije mogla videti ni osnova Male Citadele. Nije bila u stanju da zapazi ništa što je načinjeno čovekovom rukom. A izvesno je držala da je on pokrenuo ovaj mali razgovor o nevažnim stvarima samo da bi odložio nešto kobno.
     "Ovde leže koreni jednakosti muškarca i žene", reče on napokon.
     "Tvoje Ribogovornice opovrgavaju da su muškarci i žene jednaki", reče ona.
     Njen glas pun ispitivačke neverice više mu je govorio o njenom položaju od osećanja težine zgurenog tela na njegovim leđima. Leto se zaustavi na preseku dveju upletenih dina, što je smanjilo odliv zagrejanog kiseonika iz njega.
     "Danas stvari više nisu iste", reče on. "Ali muškarcima i ženama su, odista, postavljeni različiti evolucioni zahtevi. Kod Slobodnjaka, međutim, postojala je međuzavisnost. Takva negovana jednakost razvija se tamo gde su pitanja opstanka neposredna nužnost."
     "Zbog čega si me doveo ovamo?" upita ona.
     "Pogledaj iza nas", reče on.
     Osetio je kako se okrenula. Odmah zatim, ona reče: "Šta bi trebalo da vidim?"
     "Jesmo li ostavili bilo kakve tragove? Možeš li da mi kažeš gde smo bili?"
     "Sada malo duva vetar."
     "Prekrio je naše tragove?"
     "Pretpostavljam... da."
     "Pustinja nas je učinila onim što smo bili i što jesmo", reče on. "Ona je stvarni muzej svih naših tradicija. Nijedna od tih tradicija nije istinski nestala."
     Leto uoči malu peščanu oluju, gibli, koja se kretala duž južnog dela obzorja. Zapazio je uzane trake prašine i peska kako se pomeraju ispred nje. Siona je, svakako, to već ranije videla.
     "Zašto nećeš da mi kažeš zbog čega si me doveo ovamo?" upita ona. Strah je izbijao iz njenog glasa.
     "Ali već sam ti rekao."
     "Nisi!"
     "Koliko daleko smo odmakli, Siona?"
     Porazmislila je o tome. "Trideset kilometara? Možda dvadeset?"
     "Više", reče on. Mogu veoma brzo da se krećem po mojoj zemlji. Zar nisi osetila kako ti vetar duva u lice?"
     "Da", odvrati ona mrzovoljno. "Pa, zbog čega onda mene pitaš koliko smo odmakli?"
     "Siđi i stani na mesto na kome mogu da te vidim."
     "Zašto?"
     Dobro, pomisli on. Veruje da ću je ovde ostaviti i odjuriti brzinom koju neće moći da prati.
     "Siđi, pa ću ti objasniti", reče on.
     Ona skliznu niz njegova leđa i obiđe ga, došavši na mesto odakle je mogla da mu vidi lice.
     "Kada su ti čula ispunjena vreme brzo prolazi", reče on. "Napolju smo već četiri časa. Prešli smo blizu šezdeset kilometara."
     "Zbog čega je to važno?"
     "Moneo je stavio suvu hranu u veliki džep na tvojoj odori", reče on. "Pojedi malo pa ću ti reći."
     Pronašla je suvu kocku protomora u velikom džepu i stala da žvaće, posmatrajući ga. Bila je to prava slobodnjačka hrana, čak i po blagom dodatku melanža.
     "Osetila si svoju prošlost", reče on. "Sada moraš da se pripremiš da osetiš svoju budućnost, Zlatnu Stazu."
     Zalogaj joj zastade u grlu. "Ne verujem u tvoju Zlatnu Stazu."
     "Ako želiš da preživiš, moraćeš bezuslovno da povreruješ u nju."
     "Da li je to tvoja provera? Verovati u velikog Boga Leta ili umreti?"
     "Ni najmanje ne treba da veruješ u mene. Želim da veruješ u sebe."
     "Zbog čega je onda važno koliko smo odmakli?"
     "Zato što ćeš tako shvatiti koliko ćeš još morati da prevališ."
     Dotakla je rukom obraz. "Ja ne..."
     "Upravo tu gde stojiš", reče on, "nalazi se nepogrešivo središte beskonačnosti. Osvrni se oko sebe ne bi li sagledala značenje beskonačnog."
     Bacila je pogled na nepreglednu pustinju unaokolo.
     "Zajedno ćemo da prepešačimo moju pustinju", reče on. "Samo nas dvoje."
     "Ti ne pešačiš", osmehnu se ona podrugljivo.
     "Bila je to metafora. Ali ti ćeš svakako pešačiti. Uveravam te u to."
     Pogledala je u pravcu iz koga su došli. "Znači, zbog toga si me pitao za one tragove."
     "Čak i da postoje tragovi, ne bi mogla da se vratiš. U mojoj Maloj Citadeli nema ničeg što bi ti omogućilo da preživiš."
     "Ni vode?"
     "Ničeg."
     Dohvatila je cev sabirnice sa ramena, povukla gutljaj iz nje i zatvorila je. Uočio je brižlivost sa kojom je zaptila otvor, ali nije podigla zaštitnik preko usta, iako je Leto čuo kad ju je njen otac upozorio na to. Htela je da joj usta budu slobodna kako bi mogla da govori!
     "Hoćeš da kažeš da ne mogu da pobegnem od tebe", reče ona.
     "Pobegni ako želiš."
     Okrenula se za ceo krug, osmatrajući pust predeo.
     "Postoji jedna izreka o otvorenoj zemlji", reče on, "da je jedan pravac isto tako dobar kao i svaki drugi. To je još istina na neki način, mada se ja ne bih oslonio na nju."
     "Jesam li, odista, slobodna da odem ako želim?"
     "Sloboda može da bude veoma samotno stanje", reče on zagonetno.
     Pokazala je prstom prema strmoj padini na kojoj su se zaustavili. "Ali ja mogu naprosto da podem dole, i... "
     "Da sam na tvom mestu, Siona, ne bih pošao tamo gde pokazuješ."
     Ona ga pažljivo pogleda. "Zašto?"
     "Na strmoj padini dine pesak može da sklizne preko tebe i da te zatrpa, sem ukoliko ne slediš njene prirodne zavojnice."
     Ona osmotri kosinu, upijajući je pogledom.
     "Shvataš li kako reči mogu da budu lepe?", upita on odjednom.
     Ponovo je usredsredila pažnju na njegovo lice. "Hoćemo li da krenemo?"
     "Ovde čovek nauči da ceni dokolicu. I učtivost. Nema žurbe."
     "Ali mi nemamo vode, osim..."
     "To pustinjsko odelo će te održati u životu, ako ga mudro koristiš."
     "Ali koliko će mi vremena biti potrebno da..."
     "Tvoja nestrpljivost me uzrujava."
     "Imamo samo ovu suvu hranu u mom džepu. Šta ćemo jesti kada..."
     "Siona! Jesi li primetila da predstavljaš naš položaj kao zajedničko stanje. Šta ćemo jesti? Nemamo vode? Hoćemo li da krenemo? Koliko će nam vremena biti potrebno? I tako dalje."
     Osetio je da su joj usta suva dok je pokušavala da proguta pljuvačku.
     "Da li je moguće da smo nas dvoje međusobno zavisni?" upita on.
     Ona reče nekako preko volje: "Ne znam kako da preživim ovde."
     "Ja znam?"
     Ona klimnu.
     "Zbog čega bih s tobom podelio tako dragoceno znanje?" upita on.
     Ona slegnu ramenima. Ovaj ubogi gest ga dirnu. Kako pustinja brzo menja prethodne stavove.
     "Podeliću svoje znanje s tobom", reče on. "A ti moraš da pronađeš nešto vredno što možeš podeliti sa mnom."
     Pogledom je prokrstarila čitavu dužinu njegovog tela, zaustavivši ga za trenutak na patrljcima koji su nekad bili noge i ruke, a onda ga ponovo vrati na njegovo lice.
     "Pogodba uz pretnje nije pogodba", reče ona.
     "Moja ponuda ne sadrži nikakvo nasilje."
     "Postoji mnogo vrsta nasilja", reče ona.
     "A ja sam te doveo ovamo, gde ćeš možda umreti."
     "Da li sam pri tom uopšte imala mogućnost bilo kakvog izbora?"
     "Nije lako roditi se kao Atreid", reče on. "Znam to, veruj mi."
     "Nisi morao to da izvedeš na ovaj način", reče ona.
     "I tu grešiš."
     Okrenuo se od nje i počeo da se spušta jednom vijugavom putanjom niz dinu. Čuo je kako se kliza i sapliće, sledeći ga. Zašavši duboko u senku dine, Leto se najzad zaustavi.
     "Sačekaćemo ovde da prođe dan", reče on. "Kad se putuje noću troši se manje vode."